ČETRDESET ČETVRTO PISMO

Dragi prijatelju, Divno ste upleli "letnji Njanađivako povetarac" u svoj život, svoja interesovanja, svoj odnos sa i prema studentima, na kraju, prema ekvivokama i svemu što je drugačije, različito, zanimljivo, bez obzira na predznak koji sobom nosi ili ne. Svi ostavljamo i svi u/na nama ostavljaju svoj trag ali svako od nas može da izdvoji osobu/e, kada je sam sa sobom i izvrće svoj život kao rukavicu, koje su ostavile značajan ili nesvakidašnji trag, makar to bila jedna rečenica, osmeh razumevanja, podrška ili ponuđen i prihvaćen stav. To ne mora da bude (po pravilu) visoko obrazovana, sofisticirana osoba kao na primer moj profesor V.Č., već i osobe koje smo pominjali, osobe koje sam znao, sretao ili o kojima sam čitao, koje bi po već ustaljenom sudu pripadale kategoriji tz "običnih malih ljudi." O "običnim malim ljudima" bismo mogli da se jednom prilikom "izrazgovaramo" jer njih od tz "velikih ljudi" ( tu ne računam prave velikane iz svih oblasti) rzdvajaju samo novac ili titule.. Ali o tome drugi put. Pišem sve ovo, pišem svašta, dopisujemo se, pametujem, pokazujem svoje znanje i obrazovanje .... napisah li nešto o svojim manama, o svojim izlivima besa, o životu kojim živim, o tome kako sam sebi ponekad a sada sve češće, nesnosan! Ne! Ispada da sam bezgrešan, Hrist maltene! Izvinite za ovaj ispad. Iznerviran delovima svog života, bez mogućnosti da ih promenim, stresove izazvane time sabijam u sebe dok kao lava ne pokuljaju iz mene "izazvani nečim beznačajnim" uglavnom. Tada stradaju nedužni, oni koji su mi najbliži, oni koje najviše volim. Vraćam se na započeto. Naš rođak Protojerej D.Đ. u vreme mog dečaštva, nudeći me slatkom od belih (od kore krečom oslobođenih) šljiva, koje je popadija stavila pred nas na drveni stočić prekriven šarenom mušemom, ispod starog Duba (Hrasta) jedinog u celom selu preostalog od krčenja šume 1905 godine kada su se tu doselili, dakle nudeći me slatkom, govorio mi je: "Mili moj, nikada u životu nemoj činiti drugome ono što ne bi voleo da tebi neko čini." Navodio mi je reči Marka Miljanova: "Junaštvo je braniti sebe od drugih a čojstvo, braniti druge od sebe." Shavatao sam samo delimično ono što je govorio i želeo da mi kaže, ipak sam bio dete ali sam to za "vjeki vjekov" zapamtio i kada sam odrastao trudio sam se a trudim se i danas, da poštujem te važne moralne norme. Ne uspeva mi to baš uvek, moj žestoki temperament uz sabijene stresove, me katkad skrene i povredim i uvredim, nanesem bol ljudima, najčešće kao što sam rekao, onima koje najviše volim, mojoj ženi i sinu. Nikada nisu u pitanju krucijalne stvari, povod je uglavnom beznačajan ali ti moji izlivi kao proizvod daju uvrede "ispod pojasa." U poslednje vreme sam vrlo rezigniran iako se čuvam i borim da ne padnem u depresiju. Nekako nam, i meni samom, "ne ide", nikako da se "razvedri", da nam "sine sunce!" Da se ne bih rasplakao i raskukao a već sam počeo, završavam ovo pismo. Toplo vas pozdravljam, vaš M.P.