ČETRDESET PRVO PISMO

Uživali ste, kažete, u načinu na koji sam interpretirao svoju adolescenciju, pubertet. Spominjete AMARKORD u kojem Felini...., hvala na komplimentu ali nemojte me porediti s velikim Majstorom.

Da li su u pitanju godine, a rekao bih da jesu, sve se češće prisećam mladosti. Nego da se vratim na temu slava koju smo započeli vašim zanimanjem za njih.

U pravu ste, sećam se i ja da je pre nekih trideset (ili više?) godina, Vatikan Svetog Nikolu "premestio" u niži rang svetaca, zašto(?) ne znam a vidim iz vašeg pisma da ni vama to nije najjasnije. Zanimljivo vam je moje tumačenje nastanka slava i kažete lako je prihvatljivo ali vas buni činjenica da slave postoje samo u jednom narodu. Pored Srba, Pravoslavci su i Rusi, Grci, Gruzini ali ni u jednom od tih naroda, slava kao institucija ne postoji. Živa istina ali ja nemam objašnjenje za to.

Najčešće slave kod Srba su već pomenuti Sveti Nikola pa zatim Sveti Đorđe (Slava se u narodu zove Đurđevdan), Sveti Jovan (Krstitelj), Sveti Aranđeo (Arhangel Mihailo), Sveti Luka, Sveta Petka, Sveti Sava, njegov otac Sveti Simeon Mirotočivi, Sveti Stefan (Dečanski) etc, etc... Pored porodičnih postoje i gradske slave a u poslednje vreme i mnoge kompanije, sve političke stranke i udruženja građana uzimaju nekog od svetaca za svog zaštitnika, za svoju slavu.

„Povratak“ religiji, Pravoslavlju je, istini za volju, u mojoj zemlji haotičan, zbrzan, prenaglašen, nabijen šovinizmom i što je možda najgore, neznanjem i nedostatkom želje da se "stvar" spozna kako sa religijskog tako i sa istorijskog stanovišta. Površnost je osnovna odlika ovdašnjih vernika. Okupirana politikom u ovo tz vreme Tranzicije, ni Crkva se ne bavi na pravi način svojim zadatkom. Tako dolazi do apsurdnih situacija, ljudi se na slavama, za Božić, Uskrs... prežderavaju, napijaju do besvesti, bacaju petarde i upucavaju se iz vatrenog oružja, ni traga onome šta slave izvorno znače.

Sve religije pa i pravoslavna propovedaju ljubav kao osnov vere.Toga je u praksi, u svakodnevnom životu vrlo malo i sve manje. Politika, novac, želja za vlašću uvukle su se u sve pore društva a ni crkva nije ostala imuna na njih.

Protiv sam svake generalizacije i sigurno je da postoje pravi vernici, koji ne mašu svojom verskom opredeljenošću i svojim religioznim osećanjima. Sa dubokim poštovanjem se odnosim prema takvima bez obzira kojoj konfesiji pripadaju. Ponavljam, na žalost, malo je takvih ili bar nisu toliko primetni i vidljivi kao oni koji se svojim slavljenjem zapravo (makar i nesvesno) izruguju veri.

Iako smo zvanično sekularna država, Crkva je (kao i u Italiji) odvojena od države, u škole je pre nekoliko godina uvedena veronauka. Kao kompromis izmišljen je i predmet "građansko vaspitanje", pa je učenicima (čitaj: njihovim roditeljima) ostavljeno da biraju koji će predmet pohađati. Iako je Crkva to ubeležila kao značajan poen, rezultati nisu blistavi. Upravo sam se setio reči i danas istaknutog Vladike koje je izgovorio pre dvadeset i više godina na jednoj tribini na kojoj se između ostalog razgovaralo i o mogućnosti uvođenja veronauke u škole.: "Bojim se da bi uvođenje veronauke kao predmeta u škole izazvalo kontraefekat kao i uvođenje marksizma. Naime, iz prakse je vidljivo da se sa časova marksizma masovno beži, da se marksizam smatra dosadnim predmetom a to bi se moglo dogoditi i veronauci ako postane obavezan predmet." Vladika je u međuvremenu promenio mišljenje ili ako nije, povinovao se stavu Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve.

Da vas ne bih i dalje „gušio“, srdačno vas pozdravljam.

Pišite mi, vaš M.P.