ČETRDESET DEVETO PISMO

Slažem se s vama dragi Antonio, U mom narodu postoji izreka za koju mislim da ne postoji (tako raširena) ni u jednom drugom narodu koja glasi: "Samo da ne bude gore." Nekakav genetski (?) fatalizam ali moram priznati i vekovno iskustvo, utvrdili su izreku u mom narodu , zacementirali je. Pade mi na pamet jedan primer, istinita priča o dva moja zemljaka koji su iz Kuča obučeni kao čobani sišli u Podgoricu da kupe soli, šećera i još neke neophodne potrepštine. Vreme događanja je početak XIX veka, turska okupacija je trajala već nekoliko stoleća. Desi se da ih na "pjaci" prepozna neki Turčin koji je ratovao protiv njih, te ih uhapse i bace u aps.. Stražar im saopšti da je Podgorički Paša odlučio da ih sutra obese ispred Shat Kule. Jedan od njih je mirno zavijao i pušio kotroban a drugi je išao tamo amo po ćeliji, kukao, zapomagao, hulio na zlu sudbinu. Onom prvom dojadi te mu reče: "Prekini više, možeš nam navuć' na vrat još veće zlo." "Kakvo veće zlo od vješanja može bit, kumim te bogom, zapomagao je drugi.?" U toku noći, da li zbog zubobolje ili čistog hira, dosade ili već čega ne, Paša odluči i naredi da ih ne bjese nego nabiju na kolac. Verovatno je da je iz takvih i sličnih iskustava i proistekla pomenuta izreka. Čovek zbog sopstvenog opstanka, samoodržanja mora da "uključi" mehanizme samoodbrane a oguglavanje na dešavanja na koja ne može da utiče, spadaju u jedna od njih. Moja vrba na kanalu se nalazila vrlo blizu dalekovoda koji je iz Obrenovačke termoelektrane raznose struju po Beogradu i njegovoj široj okolini. U jednom trenutku NATO je odlučio da se pored bombardovanja termoelektrane, na dalekovode bacaju tz grafitne bombe. Pretpostavljam da Grafit svojim hemijskim delovanjem sprečava protok struje. Elem, sedim ja pod vrbom i već mi postaje dosadno da izvlačim ribu koja grize li grize, kad primetim kako se sunčana svetlost smanjuje, podignem pogled i vidim sivu zavesu kilometarske dužine duž linije dalekovodnih stubova. Bilo mi je jasno da su to te famozne grafitne bombe. Razmišljao sam da li da ostanem ili se pokupim i odem. Setio sam se da sam, iako ne obraćajući pažnju, čuo pre nekoliko minuta slabašan zvuk aviona koji je leteo visoko i van dometa protivavionske artiljerije. Posle nekoliko trenutaka sam ustao, nisam želeo da gutam grafitni prah i otišao kući. Često sam gledao kako iz plavetne nigdine padaju šareni papirići. Bili su to propagandni leci NATO koalicije. Vrhom štapa sam izvukao nekoliko i pročitao. Bili su u najmanju ruku nepismeno sročeni, upereni protiv Miloševića, pozivali su narod na pobunu, garantovali ovo i ono... Smejao sam se od muke. Svaki normalan građanin Srbije je na mitinzima opozicije, organizovanim protestima i šetnjama po Beogradu i svakodnevnim sukobima sa policijom i Miloševićevim razbijačima, dobro znao gde, kako i u čemu živi, besmisleni leci su bili uzaludno bacanje para. Danas sam sreo druga, prijatelja i kolegu sa Akademije V.D. Pošto vam pišem o vremenu bombardovanja, setio sam se i događaja u kojem je glavnu ulogu igrao baš V.D. Udruženje kome cehovski pripadam odlučilo je da se svi okupimo ispred našeg Paviljona, da svko od nas nacrta, naslika, izvaja nešto što bi predstavljalo izraz našeg protesta protiv bezumnog čina. Dok smo se okupljali i stajali po grupama, začuo sam glas V.D.: "Hajde, kaži šta je ovo?" Primakao sam se, V.D. je pokazivao u plastičnoj kesici nešto što je ličilo na komadić metala i mašući kesicom ponavljao: "kaži, kaži..." Svi su zagledali i razgledali "objekat" i odmahivali glavom. "Nije valjda da si išao sinoć do Buđanovaca", upitao sam ga? Okrenuo se i Videvši me rekao: "samo si ti mogao da pogodiš." Nasmejao sam se: "Trideset godina te znam i samo je "ludi" V. mogao da pod bombama ode do Buđanovaca i otkine parče nevidljivog aviona." Objasniću vam detaljnije. Protivavionska odbrana je uspela uz pomoć "štapa i kanapa" da obori ponos američke avijacije tz "nevidljivi avion". Srušen je blizu sela Buđanovci u Vojvodini. TV stanice su to naravno udarile na sva zvona, neprekidno se vrteo snimak oborenog aviona i ljudi koji su histerično, posebno žene, igrali i zavijali oko ostataka. Moj drug V.D. je posle prve vesti seo u auto i otišao u Buđanovce i otkinuo nekoliko parčića metala.. V.D. Inače introvertan, tih, čak povučen, posvećen svom zanatu, uvek sa strane posmatrajući dešavanja, retko, vrlo retko sklon da kroz guste brkove prozbori bilo šta. Ipak dobro ga znajući nije me začudilo to što je uradio. Samo izuzetno zanimljive, nesvakidašnje i neuobičajene stvari mogle su da ga pokrenu na ovakvu i slične akcije. Inače, još dugo su se ispredale priče i pričali vicevi vezani za ime sela i pad aviona baš tu. Svi su naprosto uživali u kontrastu između super sofisticirane letilice i buđi, buđavosti, Buđanovaca... Nastaviću u sledećem pismu a vi ćete mi reći kada vam bude dosta. Želim vam sreću i dobro zdravlje, vaš M.P.