Više puta sam se zapitao da li sam patetičan u svojim pismima, da patetikom razvodnjavam misli ili osećanja iza kojih čvrsto stojim? Počeo sam da razmišljam o patetici i prvo što mi je palo na pamet je rečenica koja je prisutna u svakom, stoprocentno svakom(!) američkom filmu a glasi: "Dont be pathetic." To je dragi Antonio ono što vi nazvaste "otrcana fraza." Patetika izaziva potsmeh, izvrgava se ruglu... Ali na francuskom pathetique ima ova značenja : ganutljiv, uzbudljiv, zanosan.... pun patosa. U Leksikonu stranih reči i izraza našeg poznatog lingviste Milana Vujaklije, pod patetičan stoji pre svega da je reč grčkog porekla pa se ređaju značenja: strasan, osećajan, dirljiv, ganutljiv, uzbudljiv, potresan, koji izaziva uzvišena osećanja, uzvišen, snažan, dostojanstven; koji izražava patos. Dakle nije sramota biti patetičan!
Bez patetike se ne bi mogao zamisliti ni jedan verski obred, ona je istorijski utkana u religiju/religije. Pored religije i pozorišta koje takođe ne bi postojalo bez patosa, pjedinačnih ljudskih patetika, svedoci smo i političke patetike, odnosno političara koji se obilato koriste patetikom u svojim govorima, obraćanjima biračima.... Patetično pominjanje naroda već odavno prelazi meru dobrog ukusa. "A ko god se previše poziva na narod, nije mu stalo do njega", veli Slobo Vujačić- Crnogorac kod Mirka Kovača. dakako to već spada u lažnu, s ciljem konstruisanu i kontrolisanu patetiku. (Moj omiljeni) Hajne kaže: "Ali život je u suštini tako kobno ozbiljan, da se ne bi mogao podnositi bez......spajanja patetičnog sa komičnim."
Mislite kao i ja da se prema pravim vernicima treba odnositi s poštovanjem. Pomenuću vam jednog koji mi nikada neće iščileti iz glave: NJANAĐIVAKO THERA! Rođen 1915 a umro 1997 godine. Pravo ime (a šta je zapravo pravo ime?) mu je bilo Čedomil Veljačić. Profesor Doktor Čedomil Veljačić/Njanađivako Thera umro je 28.Decembra 1997 godine u Gradu deset hiljada Buda. Filosof po obrazovanju, zamonašio se 1966 godine u Cejlonu.
Iz njegove knjige PISMA S PUSTINJAČKOG OTOKA, navodim deo koji mi je a verujem da će i vama biti zanimljiv: "U Budinu učenju o osnovama moralnog rasuđivanja važno mesto zauzima karakterološka podjela ljudi u četiri vrste: mučitelj drugih, mučitelj samoga sebe, mučitelj i sebe i drugih, onaj tko ne muči ni sebe ni druge." Zanimljiv je i deo u kojem govori kako je uspeo da dobije ime: "Imena koja u muškom rodu u Pali jeziku redovno završavaju na -o, u Sanskritu na kratko- ah. Kratko-a, koje se u modernim indijskim jezicima uopće ne izgovara, u ovdašnjem Sinhalskom jeziku još jasno postoji preobraženo u -a. Pošto su i padeži odavno izumrli, bilo mi je gotovo nemoguće razjasniti opravdanost svog zahtjeva da dobijem ime u punom nominativu. S te me je formalne strane spasila jedina okolnost koju sam mogao razjasniti, a koja je primljena s velikim zadovoljstvom i čuđenjem, da u mojem materinskom jeziku - koji je u mnogo čemu još uvijek bliži Sanskritu nego što je to bio Pali prije dvije i po hiljade godina - ime Đivako, gotovo u istom obliku, s istim nastavkom i istim osnovnim značenjem postoji još i danas - Živko."
Takođe nikad neću zaboraviti V. Č. mog profesora Filosofije iz gimnazije u T., ne zato što je bio pravi nepatvoreni vernik, već zato što je mene uputio i podržao na putu verovanja u umetnost...slikarstvo, književnost, filosofiju....Bio je to čovek "mimo braću" kako bi to jezgrovito rekao moj prijatelj i kolega Miki Radulović. Mator sam a mislim da obrazovanijeg čoveka nisam sreo u svom životu! Nizak rastom, bez jednog oka, krutog hoda, nekonvencionalno odeven za ono doba, prstiju požutelih od duvana, pravo iz škole posle časova ulazio je u prvi bife, kafanu i počinjao da pije, sam bez društva. Sve to ga je odvajalo od kolega, ljudi u T., što njemu nije smetalo, rekao bih, čak mu je i odgovaralo. Mene je takav kakv je bio a i nekolicinu mojih drugarica i drugova iz odelenja, upravo svojom različitošću neodoljivo privlačio. Na jednom času sam mu postavio pitanje: "Zašto je Pikaso koji je po sopstvenom "priznanju" već sa četrnaest godina slikao kao Rafael, odlučio da slika tako kako slika?" Mirno me pogledao svojim jednim okom nedokučive dubine i rekao: "Ostani posle časova pa ćemo razgovarati o tome." Nije rekao ostani pa ću ti OBJASNITI! Nas desetak ga je sačekalo, našli smo praznu učionicu. V.Č. je seo na katedru, zapalio a onda kao da se naprasno setio, sišao je i ponudio nas cigaretama. Ja nisam oklevao, uzela je i moja devojka i moj najbolji drug. Iscepite list iz sveske i napravite fišek, tu ćemo tresti pepeo i gasiti cigarete, rekao je. A onda je počeo da govori: "Pikaso je takođe rekao, čak mislim u nastavku onog što si ti jutros, pogledao me, citirao,...a ceo život sam posvetio, posvetiću i ostatak, tome da postignem ili uspem da se vratim slobodi dečjeg crteža i slike." Ja danas kao umetnik i zreo čovek mislim da u Istoriji umetnosti nije bilo slobodnijeg umetnika, umetnika koji je sebi dozvolio i osvojio beskrajnu slobodu da slika, vaja, reže, štampa grafike, crta do besomučnosti sve što mu padne i kako mu padne na pamet! Uz Pikasovu SLOBODU mogu da stavim jedino MAJSTORSTVO velikog i neprevaziđenog Velaskeza! Reprodukcije i kada su najbolje (RIZZOLI - jeve), samo su informacija u odnosu na original. Kada sam početkom sedamdesetih u Kunsthistorisches Museumu u Beču video INFANTKINJU TEREZU, INFANTKINJU MARGARITU sa tri, pet i osam godina i PRINCA FELIPE PROSPERA, bukvalno mi je zastao dah! Čini vam se da čujete šuštanje teške i bogate svile a kada se približite vidite da su nabori i prelivi na svili, ornamenti i ukrasi, nakit....slikani jedinstveno, neponovljivo i neverovatno slobodno! Bez obzira na njegova lična stremljenja i želje, koje nam nude izvori njegovog vremena, Velaskez je za mene najveći Majstor kičice u Istoriji! Upravo zbog toga nikada neću zaboraviti svog profesora Filosofije V.Č. čoveka koji je u meni ako ne pokrenuo procese, sigurno ih je "pogurao", na samo njemu svojstven način. I još nešto vezano za njega. Kao deklarisani hrvatski nacionalista premeštan je iz grada u grad, iz gimnazije u gimnaziju, nigde ga nisu ostavljali duže od godinu dana. Znam da je iskreno voleo i proučavao Istoriju, Književnost i Umetnost svog naroda. Takođe znam da se njegov nacionalizam ni u jednoj primisli nije odnosio sa mržnjom ili šovinizmom prema bilo kom narodu ili naciji. Naprotiv, gde god da su ga "bacili", trudio se da što više sazna, prouči i nauči. Prošle su godine, nisam ga zaboravio ali do početka devedesetih nisam znao šta je s njim i gde je. Hrvatska je postala samostalna država, Predsednik Tuđman, iako bivši partizan i general JNA, postao je "otac nacije" i pozvao je sve Hrvate iz dijaspore da se vrate u domovinu i doprinesu njenoj 1000 godina čekanoj i željenoj državnosti. U Hrvatsku su se pored ekonomskih emigranata, vratili i mnogi ustaški ratnici i bojovnici, osvedočeni koljači iz Jasenovca, Nove Gradiške, Dubrovnika.... Nekako u to vreme u jednom nemačkom časopisu sam naišao na vest da je Gospodin Predsednik Hrvatske Dr. Franjo Tuđman pozvao i V.Č. da se vrati u domovinu obećavajući mu izuzetne počasti. Časopis je štampao (?) i odgovor mog profesora koji je u tom trenutku bio ugledan član i profesor jednog od najstarijih univerziteta u Evropi: "Gospodine, odgovarao je na poziv, ja za razliku od vas zaista jesam hrvatski nacionalista, ne izdajem niti prodajem svoje ideale, niti se mogu svrstati uz onu gamad hrvatskog roda koju ste izvoleli pozvati u vašu Neovisnu državu Hrvatsku, sa čijih ruku još kaplje krv nedužnih žrtava, krivih samo zato što su bili Srbi, Židovi, Cigani ili komunisti. Biti nacionalista ne podrazumijeva mržnju prema drugima." Bio sam izuzetno i danas sam ponosan na svog profesora V.Č
Pozdravljam vas, M.P.
Нема коментара:
Постави коментар