ČETRDESET OSMO PISMO

Dragi moj Antonio, Otkud sad to? Očekivao sam da ćete mi pisati o običajima, dočekivanju gostiju u Toskani a vi o bombardovanju!? Ali dobro, shvatio sam da ste na neki način vezani za moju zemlju, onu koja je nekada bila a i, kako pišete, osećate se posramljenim i bespomoćnim što niste.... Nemojte se sekirati i samooptuživati, ostavite se Pintera, kome inače veliko hvala, nastavite vi svoj dragoceni život, dosta je bilo patnji. I više je nego dovoljno što ste studentima saopštili svoj stav o bombardovanju, o rešavanju bilo kakvih sukoba silom. Zabolela me Grasova reakcija jer ga od LIMENOG DOBOŠA svrstavam u nekoliko omiljenih pisaca ali opšta medijska hajka na Srbe, sigurno je uticala na formiranje njegovog mišljenja. Kasnije je ispravio svoj stav ali to više nije bilo bitno. Uopšte, retko gde ste mogli videti, čuti ili pročitati da u Srbiji postoje i neki drugi i drugačiji ljudi, ljudi koji su protiv politike Slobodana Miloševića, koje njegova policija svakog dana prebija po ulicama Beograda i drugih gradova po Srbiji. Da bih vam napisao nešto o bombardovanju, odnosno kako sam ja doživeo i preživeo bombardovanje, moraću da budem opširniji nego inače, nadam se da se ne smejete dok ovo čitate? Dan pre početka bombardovanja, bolje reći veče, bio sam na otvaranju Internacionalne izložbe ilustracija ZLATNO PERO. U velikoj masi umetnika, radoznalih posetilaca i onih koji bi da uvek budu viđeni, spazio sam kolegu D.M. koga odavno nisam video. Pošto smo se pozdravili, D.M. mi je rekao: "Kažu da će nas sutra bombardovati." "Ma daj, odgovorio sam mu, to bi bila najveća moguća glupost, Evropljani da bombarduju Evropu!" Još smo malo razgovarali, video sam se s nekim ljudima i otišao kući. Sutra oko sedam sati uveče javio se brat moje žene koji je tada živeo u Budimpešti i rekao da je na CNN-u čuo da bombarderi iz Avijana poleću ka Jugoslaviji. Odmahnuo sam rukom i rekao da je to nemoguće i da ipak postoje granice ljudske gluposti. Moja žena je otišla u komšiluk kod zajedničke prijateljice da popiju piće, više se i ne sećam kojim povodom. Ja sam u kuhinji sinu i sebi pravio sendviče za večeru. Kroz kuhinjski prozor pruža se pogled sa Istoka preko Juga do Zapada. Po danu se na Istoku vidi veći deo Beograda (starog, jer živim u Novom Beogradu), na jugoistoku se između dva solitera dobro videla Avala i TV toranj na njenom vrhu, pravo ispred u daljini se uzdizala Straževica a sasvim desno se dobro uočavala TE Nikola Tesla sa svojim visokom dimnjacima. Elem, pravim ja sendviće, sati je oko osam, kad mi pažnju privuče visok plameni stub na Straževici. Zatim još jedan a kada se pojavio treći do mene je dopro zvuk prve a onda druge i treće rakete. Šta je to začuo sam sina? Idioti, pa oni su su zaista počeli da nas bombarduju, odgovorio sam. Interesantno, bio sam pribran ali vrlo gnevan. Često znam da kažem:" Jedino čega se užasavam je ljudsdka glupost, prljavština i primitivizam." Bio sam gnevan zbog gluposti, nisam osećao strah, bio sam besan zbog neodgovornosti koju sobom nosi glupost. Ceo period bombardovanja pamtim po lepom vremenu, vrata od terase su bila neprekidno otvorena od Marta do Juna meseca. Takođe i po činjenici da sam tih dana legao rano i spavao "kao zaklan." Doduše nekoliko prvih večeri sam na poziv sina i žene izlazio na terasu i pratio putanje svetlećih metaka koji su uzalud tražili nedostižnu metu. Na znak uzbune, sirena je udaljena oko 50 metara vezdušne linije od nas (do tada je bila zarasla u korov i često sam se pitao prolazeći pored nje, koja je uopšte njena svrha?), grad bi utonuo u mrak, što je u osnovi bilo besmisleno jer je to njihovim sofisticirsanim uređajima bilo sasvim svejedno, ljudi su izlazili na terase i balkone, na ulicu i glasno navijali i psovali. Naravno bilo je i onih koji su se sklanjali u na brzinu očišćena skloništa. To je zaista bila borba Davida i Golijata s ti što je ovoga puta David izvukao deblji kraj. Praćkom protiv visokih i dalekih bombardera sa "pamtnim" bombama, zaista bezdušno! O "kolateralnim štetama" Veslija Klarka da i ne govorim, to je bio vrhunski cinizam! Onda je uveden tz prinudni odmor , svi zaposleni su jedan mesec radili a sledeći bili na prinudnom odmoru. To mi je baš odgovaralo! Ujutro bih uzimao ribolovački štap, ranac sa priborom, sedao na bicikl i odlazio na obližnji kanal da pecam. Bio sam potpuno sam sa Prorodom, našao sam jednu veliku razgranatu Vrbu ispod koje bih seo, zabacio štap, zapalio cigaretu i uživao. Posle nekog vremena toliko sam bio srođen sa Prirodom da su mi prilazili i radoznalo i oprezno me zagledali kriveći glavu, fazani iz obližnjih kukuruzišta. Gnjurci, patke, žabe, barske kornjače prihvatali su me kao svog, kao deo Prirode. Belouške i Vodarice su mi bukvalno prelazile preko nogu zagnjurenih u plićak. Nisam pravio nagle pokrete, nisam ih plašio, govorio sam im i mazio ih tihim ravnomernim glasom. Kada sam prvi put pošao na pecanje, na nasipu kojim vodi put, zaustavili su me vojnici koji su skriveni u priobalnim šumama dežurali pored velikih pontona, spremnih za slučaj da mostovi budu porušeni. Jedva sam uspeo da ubedim starešinu, bio je major po činu, da ako već treba da poginem, želim da to bude u Prirodi. Idite na svoju odgovornost, odmahnuo je rukom misleći verovatno: "svakakvih je budala na ovom svetu." Da li zbog "osiromašenog uranijuma" ili nečeg drugog ali riba je tih meseci "radila kao luda." Ovde ću napraviti digresiju zbog asocijacije. Posle izvesnog vremena čovek ogugla na sve pa i na bombardovanja. Jedno popodne žena i ja smo krenulo na Svski kej da se prošetamo i prolazeći pored velikog crnog Duda , ja sam počeo da jedem sočne dudinke. Jedan čovek mi se obrati rečima:"Gospodine nemojte da jedete to, ozračeno je uranijumom!" Kao glumac na šlagvort, odgovorio sam mu: "Dragi gospodine, moja žena obožava kada joj svetlim u krevetu." J. je pobegla krišom se smejući. Ili ovo: Jedno jutro, ne sećam se datuma ali je bilo za vreme bombardovanja, probudio me zemljotres. Bilo ja rano jutro, krevet se pomerao, ormari i drvenarija su škripali, luster se njihao kao lud. Pridigao sam se bunovan kada se iz susedne sobe začuo glas mog sina: "Šta je sad ovo?" " Spavaj, doviknuo sam mu, to je samo zemljotres!" Prethodno sam rekao da je riba "radila kao luda". Prvog dana sam vraćajući se s pecanja, vojnicima i majoru dao preko 5 kilograma ribe. Bili su oduševljeni, izvukli su odnekud kotlić i bacili se na spremanje riblje čorbe. Nastavio sam da ih "snabdevam" a išao sam na kanal svaki dan i ostajao sve dok sunce ne počne da zalazi. U sledećem pismu ću vam opisati još neka lična iskustva iz vremena bombardovanja. Srdačan pozdrav, M.P.