ČETRDEST ŠESTO PISMO

Dragi Antonio,

Dakle i u Toskani vodite računa i pamtite svoje pretke. Crtež vašeg porodičnog stabla je sasvim OK. Ne izvinjavajte mi se nedostatkom crtačkog talenta, on u ovom slučaju nije presudan, sasvim jasno mogu da pratim vašu "lozu" sve od Đakoma zvanog "Tabacchino". Vaš predak se bavio uzgajanjem i prodajom duvana te otud kažete njegov nadimak koji je vremenom modifikovan i prerastao u porodično prezime. Smatram za sasvim prirodno da je i švercovao duvan, slične stvari su se dešavale i na našim prostorima.

Pažljivo čitate moja pisma Dragi Antonio, zapazili ste ono :“...1905 kada su se tu doselili.“ Moj đed je, imao je 35 godina, zajedno sa snahom, (brat mu je poginuo u borbi sa Turcima), njena dva sina, svoja bratanca i još nekoliko porodica prebegao iz Crne Gore u Srbiju i naselio se u okolini L. Đedov brat od strica je bio školski drug (u Švajcarskoj) srpskog Kralja Petra I Karađorđevića pa mu se posle likvidacije nekoliko najbližih rođaka pripadnika napredne omladine Crne Gore koji su se suprotstavljali apsolutizmu Kralja Nikole, obratio za pomoć i dozvolu da se nasele u Srbiji. Kralj im je predložio Kosovo i Metohiju kao plodan i bogat kraj a i dosta naseljen Crnogorcima. Po priči moga oca, nekoliko meseci su obilazili Kosovo i Metohiju, sretali se s rođacima i zemljacima, s Šiptarima (Albancima) i na kraju rekli Kralju Petru kratko i šturo: "Ovi Šiptari nijesu ka naši Oti i Krasnići, mi bismo neđe drugo ako se može!?"

Elem, pronašli su jednu kosu obraslu hrastovom šumom u blizini L., platili vlasnicima iz obližnjeg sela po dogovoru, Kralj im je dodao koliko je falilo. Svet oko njih je bio pitom, vredan i radan, nikada između njih nije došlo do bilo kakvog konflikta. Iskrčili su šumu, sagradili kuće, zasnovali porodice, rađali decu... Za njima su nešto kasnije došle i druge porodice. Svoje malo selo nazvali su Petrovac, uvek sam mislio zbog preovlađujućeg prezimena a otac mi je nekoliko godina pred smrt, rekao da je selo dobilo ime po Kralju Petru.

Pošto biste me sigurno pitali, reći ću vam da su Oti (Hoti) i Krasnići Arbanaška plemena čija se teritorija graničila sa teritorijom Kuča. Pored vrlo retkih, uglavnom pojedinačnih ekscesa, Kuči, Oti i Krasnići su živeli kao pravi susedi, pomagali se i u dobru i u zlu. Zajedno su se borili protiv Turaka, čuvali nejač jedni drugima, dolazili na slave i svečanosti, sklapali bratstva i pobratimstva. Obraz i reč su bile kategorije koje se nisu smele prekršiti!

Ispričaću vam zanimljiv primer o značaju reči, gostoprimstvu, običajnom pravu... a u vezi sa krvnom osvetom, koja je nekada davno imala svoja pravila utvrđena Zakonom Leke Dukađina. U vreme velike gladi (počezak XIX veka) a bilo je još velikih gladi, jedan moj saplemenik je oteo/ukrao ovcu iz stada koje su čuvali Arbanasi. Pojurili su za njim, nastalo je puškaranje i on je ubio jednog od čobana. Batalio je ovcu i bežeći naišao na jednu kuću, zalupao na vrata i potražio spas. Starina koji mu je otvorio vrata obećao mu je zaštitu. Nešto kasnije na vrata je hrupila potera i ispostavilo se da je ubijeni čobanin sin starca koji ga je uveo u kuću! Starac mu se obratio: "Primio sam te pod svoj krov, neće ti ni dlaka s glave faliti, nahraniću te, napojiti i otpratiti do tvojih ali znaj da mi duguješ krv. Kad krv uzavri, doćićemo po tvoju glavu." Po predanju krv ubiijenog se sipala u čašu i kada bi počela da peni, vri, kad uzavri, to je bio znak da je došlo vreme da se "naplati dug." Kako je rekao tako se i zbilo. Kada nekog pustiš u kuću, pod svoj krov, on je od tog trenutka pod tvojom zaštitom, garantuješ svojim za njegov život. To je važilo i za Arbanase i za Kuče. Gostoprimstvo je bilo svetinja i nerazdvojivo od zadate reči i čuvanja obraza, časti.

Reditelj Zdravko Velimirović je pre više godina snimio izuzetno dobar film o krvnoj osveti baziran na Zakonu Leke Dukađina. Leka, rođen u kraju Dukađin u severnoj Albaniji, poštujući običajno pravo a istovremo pokušavajući da reši i uvede pravila u raznorazne odnose među ljudima u svom narodu, postao je u neku ruku zakonopisac, tvorac Zakonika. Krvna osveta je od davnina pratila i bila sastavni deo običaja i života planinskih naroda a poglavito Arbanasa i Crnogoraca. krvna osveta je znala da se lančano protegne i na više od sto godina. Elem, u filmu (ponavljam, ređenom po Zakonu Leke Dukađina) ubica i od porodice određen član, u prisustvu odabranih viđenih ljudi, dobijaju po pištolj i na znak pucaju jedan na drugoga sa kratkog odstojanja. Bez obzira na ishod, time je krvna osveta bivala završena. U filmu je radnja smeštena u korito uskog, strmog i visokog kanjona Cijevne, koja leti presuši i ostavi za sobom dno od oblutaka veličine dečje pesnice. I sam ambijent je doprineo upečatljivosti i uverljivosti.

Postojala je (postoji i danas) i institucija nazvana „Umir krvi“. Da bi se stalo na put dugotrajnom krvoproliću, porodica ubice se obraćala plemenskom savetu i najviđenijim ljudima da posrduju kod porodice ubijenog, što se završavalo ili odbijanjem ili pristankom da se Krvna osveta prekine, uz nadoknadu u novcu a najčešće u stoci.

Vremenom se Krvna osveta izrodila u ubijanje ne samog ubice, već se gledalo da se ubije osoba čija će smrt za porodicu i pleme pretstavljati posebnu tragediju.

Sticajem okolnosti, dva puta sam kao dete prisustvovao izvršenju Krvne osvete.

Mučna je ovo tema, zar ne?

Puno pozdrava od M.P.