IN MEMORIAM

Umro je moj drug i prijatelj Đura! Umro je moj kolega i vrsni umetnik Radivoje Đurović. Septembra 1969 godine sedeći na klupama sa tablama ispred sebe, leđima okrenuti prozorima iza kojih se zeleneo Kalemegdan, polagali smo prijemni na Akademiji likovnih umetnosti, poređani s desna na levo, Bob Roksandić, Veca Drašković, Zoki Vuković, ja i on, Đura, Radivoje Đurović. Prošlo je nešto više od 39 godina a toliko je trajalo i naše prijateljstvo. Prvo sam ja, jedva ali ipak "pretekao" uoči Nove 2007 godine, onda je pred Novu 2008 godinu umro Veca Drašković a sad Đura! Zašto? Zašto je tako rano od nas otišao Reljin tata, moj i naš drug i prijatelj Đura?! Divan čovek, obrazovan a nenametljiv, duhovit ali sa merom, bez ironije i sarkazma, umetnik, slikar, čija je poslednja samostalna izložba u galeriji ULUS po mom sudu bila istinska umetnost i sigurno jedna od, ako ne i najbolja izložba u proteklih nekoliko godina. Predstavljala je "zrak Sunca" u tami i mraku izanđalih d´eja vu, ižvakanih i prežvakanih, sumornih i jadnih izložbi, ne samo u galeriji ULUS. Đurino slikarstvo je rezultat suptilnih mentalnih procesa, skoro pa naučnih analiza, dubokog promišljanja a opet je sve bilo baš kako treba, vrhunski izvedeno i likovno opravdano. Nisam bio u Beogradu kada je umro pa mu nisam bio ni na sahrani. Znam da mi to moj dragi Đura ne bi i neće zameriti. Njegov odlazak mi još jednom potvrđuje da sam sve više sazdan od praznina i gubitaka. Već mi nedostaješ dragi moj Đuro! Beograd, 4.novembar 2008.