DRUGA KNJIGA, u nastajanju

KAĆA

Moj batica? Mogu danima i mesecima da pričam o njemu i opet ne bih sve rekla. Nas dvoje se volimo od trenutka kada smo seli u zadnju klupu, bili smo najviši rastom, u drugom polugođu prvog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Prištini, gde smo tada živeli. Bilo je to 1954 godine, Priština je bila potpuno zatrpana snegom, tek po dimu koji se izvijao iz badže, moglo se primetiti da se tu nalazi mala, niska kućica, kakvih je u Prištini tog doba, bilo najviše. Naše kuće je delilo desetak metara i niska zeleno ofarbana ogradica sa vratancima na sredini. Bili smo nerazdvojni, imam dve mlađe rođene sestre a on mlađeg rođenog brata ali smo nas dvoje od samog početka uspostavili nekakav poseban odnos koji traje evo sve do danas. Ja sam se posle završene gimnazije iz Prištine preselila u Beograd a on se selio prvo u Novi Sad, pa u Titograd gde je maturirao i tek onda su došli u Beograd. Bez obzira na udaljenost i razdvojenost, nas dvoje smo uspevali da se po dogovoru ili slučajno sretnemo u raznim gradovima širom stare Jugoslavije. Sećam se da smo se jedne večeri „sudarli“ u Dubrovniku i to baš u vreme kada je na Skalinama počinjao Ibrica Jusić. Uvek smo se radovali jedno drugom i umeli da provedemo sate i sate u priči i zezanju, nikad nam nije bilo dosadno. Moram da ispričam jednu, malo je reći zanimljivost: Moj deda po majci Ljuban i njegova baba po ocu Ljubica su bili blizanci. Ne mora da znači al’ mož’ da bidne, a? Znam ja da se u našem narodu najviše krve i zavađaju najbliži rođaci, brat i brat, otac i sin... ali mi smo pelcovani od tog sindroma. Družimo se i svi zajedno, osim njegovog brata koji se sam odvojio i ne komunicira sa nama a i sa njim vrlo retko, samo kad mora.

I moje seke ga obožavaju i ponose se njim ali Bojani, mojoj mlađoj ćerki on je od prvih njenih koraka bio i ostao do danas uja No 1. Još kao pilence nije mu se vadila iz krila. A on, moj batica, naprosto je obožava. Njih dvoje umeju da se sastanu i sretnu mimo nas svih, sednu u neki kafić i pričaju li pričaju. Zavoleo je i njenog sadašnjeg dečka kada je shvatio da je on iskreno voli, mazi i pazi. Voleći njega zavolela sam i njegovu ženu a on „cveta“ i uživa u našem, iskrenom, punom ljubavi i razumevanja, odnosu. Nas dve umemo da se nađemo, i bez njega, da ručamo zajedno, da pijemo kafu, da se ispričamo, ili ona dođe kod mene ili ja kod nje, između nas dve, pored ljubavi koju osećamo prema njemu i koja nas vezuje, postoji i iskreno pravo prijateljstvo. Možda nisam objektivna kada je on u pitanju, možda bi neko rekao da mi to što ga volim zamagljuje sliku ali ja sam kao i on subjektivna i ne bežim od toga. Moj batica je pre neku godinu na Internetu otvorio Blog koji nosi naziv „Subjektivno“ i „lud“ kakav je već, u podnaslovu napisao odprilike ovako: „Pišem kada moram da reagujem po svaku cenu....ali moram da dodam reči moje žene: „Što si stariji sve više pričaš i reči moje dobre drugarice Lj.T.: „Ne zaklapaš!“, eto i to su razlozi zbog kojih sam otvorio ovaj Blog.“ A piše i govori da ti je milina da ga slušaš. I duhovit je beskrajno, zna da me zasmeje i raspoloži. Mada on kaže da sam ja ta koja sam uvek i pored svega što mi se dešavalo i dešava, pozitivna i imam snage i energije za dvadesetoro.

Ovaj najlepši od svih života i jedini koji imamo, i njemu i meni je stvorio i stvara svakakva sranja! On zna da mi kaže: „Kale, i ti i ja smo dobri ljudi, nikome ne želimo zlo, niti smo ga ikome učinili, pa zašto nam sve ovo svalilo na glavu?“ Odgovaram mu da možda ispaštamo nečije grehe, grehe nekog od naših predaka, šta da mu kažem drugo?!

Tu skoro, u septembru, je otvorio samostalnu izložbu u galeriji svog udruženja u Knez Mihailovoj, u samom centru Beograda. Bože kako sam bila ponosna na njega! Nije moglo da se prođe od sveta! I što je najlepše i neuobičajeno među umetnicima, na izložbu mu je došlo „tušta i tma“ koleginica i kolega. Slikar, umetnik, ne može da poželi više od toga. Umetnici su sujetni i surevnjivi, zavidni i pakosni, pa mi je baš zbog toga drago što ih je bilo „onoliko“.

Uskoro će dve godine od kako je doživeo infarkt. Skačem „s brda s dola“ jer kad govorim o mom batici, ne znam šta pre da kažem. Izvukao se za dlaku, bar tako su rekli lekari. On se zezao: „Umalo da umrem zdrav.“ I zaista, rezultati biohemije su pokazali da u krvi nema ni traga od masnoća, ono, Holesterola i Triglicerida a šećer mu je bio tako nizak da su ga lekari pitali da li je ikada u životu pojeo nešto slatko. U pitanju je bio stres ili kako on kaže: „Slaganje stresa na stres sve do eksplozije.“ U knjizi koju je objavio samo na svom Blogu, na jednom mestu piše: „Stres nije kiša, pa lepo raširiš kišobran i gotova stvar.“ Od stresa se ne možeš sačuvati, mi živimo u sred sredine stresa i to već godinama.

On je nastavio da živi sasvim normalno kao da se to desilo tamo nekom desetom. Ide u slikarske i grafičke kolonije, peca, vozi bicikl, naravno ne više trideset i više kilometara, nego pet, šest do deset, po keju ili kada ide da peca.

Svakog juna ide u Gračanicu u likovnu koloniju Vidovdan, ove godine je dobio nagradu Longin za sveukupan doprinos likovnoj umetnosti. Objasnio mi je da je Longin bio naš poznati živopisac, da su Sveti Ratnici u Dečanima njegovih ruku delo, da je oslikao Pivski Manastir i mnoge manastire i crkve u Bosni. Moj tata je je sa Kosova, iz Dobrotina pa mi ta batina vezanost za Gračanicu još više prija. Kaže mi da tamo oseća neverovatan mir, porani ujutro, nasloni se na istočni zid ili sedne na kamenu klupu ugrađenu u zid, jede svoju obaveznu kiselu jabuku i gleda izlazak sunca. Nije religiozan ali za njega je Gračanička crkva, o kojoj inače zna bolje i više i od popova, „Minjon“ u svetskim razmerama i spolja i iznutra. Može satima da priča o njoj i uvek kada ga slušam čujem neki novi detalj, zanimljivost. Priča mi da je Simonida divna ali je on zaljubljen u Caricu Jelenu koja se sa Konstantinom nalazi kada se skrene levo iza stuba na kojem se nalazi Simonida. „Prelepa žena sa kosom skupljenom u zlatnu mrežicu, nijedna današnja lepotica ne može joj konkurisati!“ Išla sam ja u Gračanicu kada sam bila mala ali sam sve pozaboravljala pa mi prijaju njegova podsećanja i samo njegova zapažanja.

Neverovatno ali istinito, uspeo je od prve da dobije invalidsku penziju što im je malo, vrlo malo, ali ipak popravilo materijalno stanje. On slika, pravi grafike, izlaže, sprema veliku izložbu za maj mesec 2009 godine. Posle izložbe koju sam pomenula razboleo se, i on i Jasna, uhvatila ih je neka opasna viroza. Dugo je to trajalo, nikako da se izvuku. Snajka još kašlje, ide redovno na posao a ne pada joj na pamet da ode kod lekara. Moja batica je u tom periodu upao u „Tugu, očaj i beznađe(!)“, to su bile njegove reči. Kazao mi je da je depresija „malo dete“ prema onome kako se oseća. Pre dva dana sam ga zvala telefonom i vidim da je uspeo da prevaziđe to odvratno stanje. Čudan je, ume da se uhvati u koštac sa najtežim problemima a ume i da „kljokne“, ni sam ne zna zašto. Možda i zna, zna sigurno ali mu se u nekom trenutku učini da je sve besmisleno i da nema svrhe. Tad potpuno padne, odustaje od borbe. Srećom ima u njemu dovoljno snage, upornosti, odgovornosti i ljubavi koju oseća prema Jasni, Mikanu i svima nama koje voli i one mu pomažu da se povrati, „da stane na noge“, da ponovo bude moj batica, hrabar, snažan i veseo.

Uvek se šali sa mnom da je stariji od mene godinu dana i da moram da ga slušam. Ja rođendan slavim 1.januara a to je udesila moja majka a njegova tetka, to se izgleda moglo tada. Rođena sam 27, decembra 1946 godine ali je mama htela da budem „godinu dana mlađa“, pa je u matičnom uredu sredila da mi kao dan rođenja upišu 1. januar 1947 godine. Partizanska posla, za tih pet dana mlađa sam kalendarski od njega godinu dana a razlika među nama je nepunih četiri meseca.

Ni on ni ja nismo od onih koji kukaju i proklinju život, iako bismo imali hiljadu razloga za to. Pita njega njegova tašta: „Kako si?“ a on joj odgovara: „Fantastično!“ „Kako možeš da budeš fantastično“, počne ona, „Imam recept“ kaže moj batica i nastavlja: „Svakog dana me život razbuca na hiljade delića i komadića, prespavam i ujutro kad ustanem pljunem i počnem da lepim parčiće, da se ponovo sastavljam i tako svaki dan.“

Ima školske drugove u Kliničkom Centru pa su ga prošle godine ubacili u Work Schop, tako nazivaju skup najboljih svetskih kardiologa i pokušali su da mu probuše zapušenu arteriju ali na žalost nisu uspeli. Do tada od infarkta nije pušio ali: „Jeb’o te, jedino meni od svih koji su bili na stolu, nisu uspeli da proguraju žicu“, rekao je kada smo snajka i ja došle da ga obiđemo. Posle našeg odlaska ogrnuo je jaknu i sišao u prizemlje, iz automata uzeo kafu s mlekom i izašao ipred Hirurške br.1. Seo je preko puta na zidić koji ograđuje neku školu i polako pjuckao. Onda je prelomio, do njega na nekoliko metara se nalazio kiosk, ustao je i kupio kutiju Camel-a i upaljač. „Odlučio sam da pušim tri cigarete dnevno, samo uz kafu i posle ručka“, ispričao mi je kasnije. Naravno, sa tri cigarete prešao je na pet, „Po dve uz kafu i jedna posle ručka“ a zatim na... ne smem ni da ga pitam koliko! Snajka mu neprekidno zakera: „Nećeš valjda da me ostaviš sa hiljadu nerešenih problema“, pokušava da bude gruba, „Čoveče, džaba ti svi lekovi koje piješ i pridržavaš se propisane terapije ako ne prestaneš da pušiš. Ti imaš obveze i odgovornost prema meni i Mikanu a pre svega prema sebi, hoću te živog.“ I ja ga kao grdim, uozbiljim se i namrštim ali ga potpuno razumem. Zna on koliko je duvan štetan, svestan je i koliko je doprineo da ga „strefi“ infarkt ali to ti je kao heroin, zavistan si i basta! On kaže da mu je pušenje pre i iznad svega zadovoljstvo. I jeste znam po sebi! Ipak bi morao da ga batali, stalno odlučuje da će ga ostaviti za sva vremena ali još nije doneo istinsku i iskrenu odluku da zatvori taj prokleti receptor u mozgu. Piće je ostavio kao kad pucneš prstima, ima tome ohohoj godina. Nije imao nikave krize ali je odlučio i to je to. I dalje sedi i nalazi se društvom po kafanama, „Kolarac“ mu je najmiliji, i pije svoj omiljeni produženi espreso sa mlekom, dok drugari „cevče“ alkohol. Kaže mi da se oseća kao da nikada nije pio ali mu to ne smeta da bude veseo, čak da zapeva sa društvom. A i oni su se najzad pomirili sa tim da više ne pije, iako su ga dugo nudili, desi se i sada da ga neko ponudi. On se samo nasmeje. Kad bi sa cigaretama mogao tako!

Ubeđena sam da će mi burazer doživeti 96 godina, prihvatila sam njegovu „odluku“ koju je pola u šali, pola ozbiljno jednom izrekao: „Ali samo pod uslovom da budem pokretan i da mogu sve sam oko sebe.“ Dosta sam trtljala ali ne mogu da se zaustavim kada je on u pitanju.