DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SUZANA

On prilazi ljudima neposredno i ono što bi se reklo, normalno. Upoznala sam ga pre pet godina kada je prvi put došao u Gračanicu. Bila sam uzdržana ali kada sam ga intervjuisala, radim inače u Radio Gračanici, posle nekoliko njegovih rečenica, shvatila sam da se sa njim može. Sprijateljili smo se. On svakog juna dolazi u Gračanicu i učestvuje u radu Likovne kolonije Vidovdan. Dovodi i svoje prijatelje poznate i osvedočene slikare. Prvo je doveo Vesu kojeg je zavolela cela Gračanica. Svi smo tugovali kada nam je javio da je Vesa umro. Po njegovim rečima a ja mu verujem, nestao je jedan od najboljih srpskih slikara. Njih dvojica su drugovali od prijemnog koji su zajedno polagali na Akademiji. Ove godine je doveo Paju, naoko tihog ali neizmerno duhovitog čoveka i odličnog slikara. Kad god sam slobodna svratim do galerije u kojoj slikaju, ionako se nalazimo u istoj zgradi, u Domu Kulture. Mnoge kao njega znam od ranije ali mi je zanimljivo da vidim i nova lica a i to kako slikaju. On je prvih godina a opsednut je Milutinovom zadužbinom, slikao isključivo nju. Kasnije je radio i Simonidu i Milutina. Simonidi je iskopane oči napravio nebesko plavim, mnogo mu je dobra ta slika. Jedna amerikanka iz KFOR-a je bila zainteresovana da je kupi. Ne znam šta je bilo od toga. Ove godine je uradio u ulju dva pejsaža iz okoline Gračanice i dobio je nagradu Longin. Mogao je on nagradu da dobije i za prethodne slike ali izgleda da i pri dodeljivanju ove nagrade, radi „ključ“. Ali da ne ogovaram i da ne tračarim.

Kada sam doznala, valjda od Andre, da je krajem 1976 godine, pred samu Novu godinu, doživeo infarkt, uplašila sam se za njega i ne samo ja nego i Srećko, Krdža, Sima, Milan, Boki, mali Aca, Nada....Ali eto njega posle samo pet meseci kod nas! Iskreno smo se obradovali.

Sa svima se druži i ponaša se prema svima kao ravan prema ravnom, što je u ovoj zemlji retkost i neuobičajeno! Neću da pominjem imena ali neki od njegovih kolega, profesori, dekani, budžovani, dižu nos a obrva kao da im je zihernadlom zakačena za čelo. E, mislim ja, dragi moji niste mu vi do kolena ni po obrazovanju ni po ponašanju.

Ja sam diplomirala književnost i dugo se bavim novinarstvom ali sam vrlo brzo shvatila koliko je načitan i obrazovan i koliko mogu od njega da učim i naučim. Ne natura on to nikome pod nos ali o čemu god da govori, shvataš da govori sa dubokim poznavanjem, čak mnogo šire nego što zvuče njegove rečenice kojima se trudi da svima bude jasan. A interesuje ga sve i svašta, nema te oblasti u koju on nije zavirio ili je čačnuo. Često sam znala da iz prikrajka posmatram jednog njegovog kolegu, slikara, profesora na Fakultetu umetnosti, kako ga sa vidljivim nerazumevanjem sluša i pritom klima glavom, kao, da, da, baš tako, pa naravno! Budala. Ja brate kad nešto ne znam, pitam ili kod kuće potražim u knjigama odgovor, ne klimam beslovesno glavom. Nije mi on rekao ali sam saznala da je iz dobre i nekada dobrostojeće porodice. Za razliku od raznih jajara, njegovih kolega, ponekad skupljenih s konca i konopca da bi se popunio broj učesnika, za razliku od njih koji izvoljevaju oko hrane i da prostite žderu za trojicu, on prvog dana zamoli Nadu da mu napravi običnu proju na vodi, seljačku proju i to mu je uz parče sira, pečenu ljutu papriku i jogurt osnovni obrok. Nada se buni i moli ga da mu napravi proju sa sirom i zeljem ali on ostaje pri svom.

Kada slika voli da gustira veliku šolju kafe s mlekom a uvek je pored njega i flaša vode. Pije ogromne količine tečnosti i mada znam da je to zbog lekova koje pije, zezala sam ga da je vodozemac. Ne pije alkohol ali mu to ne smeta da bude veseo i raspoložen. Nikada ne ogovara niti dozvoljava da to neko radi pored njega: “Idi kaži mu ili njoj u lice to što govoriš, nemoj meni.“

Od prve kolonije se sprijateljio s Kajzerom, slikarom iz Vranja, ustvari iz Prizrena, majka mu i dalje živi u Prizrenu i jedna je od nekoliko preostalih Srba, Srpkinja. Njih dvojica i kada slikaju i kada ne slikaju, prave verbalne i svakojake druge kalambure. Iako se fizički drastično razlikuju, Kajzer je sitan i mršav a on visok i krupan, neverovatno se dopunjavaju i poznaju, čini ti se da u svakom trenutku znaju šta će onaj drugi reći ili uraditi. Sviđa mi se što se zezaju i na svoj račun, to mnogo govori o njima. Sticajem okolnosti bila sam na jednoj svečanoj završnoj večeri, tu se drže govorancije, prvo Ustane Direktor Doma Kulture i udebljanim glasom pozdravlja i zahvaljuje se umetnicima, sa neizbežnim: „Izvinite ako nešto nije bilo kako teba ili ako smo u nečemu pogrešili, nije bilo namerno, ispravićemo to sledeći put“, što je šllagvort za: „Nemojte Direktore, sve je bilo i više nego dobro, mi se vama“...truć-puć. Onda ustane on i osetiš promenu, svi se utišaju i okrenu ka njemu. Sa nekoliko pravih rečenica kaže jasno i ljudski toplo ono što ima, pozdravi i zahvali se svima. Videla sam i shvatila da vole da ga čuju, da ga vole i poštuju a to se ne može poručiti. Mali Aca mu je, posle govora kad je seo, prišao i prošaputao, čula sam jer sam sedela pored njega, „A niste nas pohvalili, poslugu, nas koji vas poslužujemo? Okrenuo se i tiho mu odgovorio: „Razmisli Aco, da li bi ti se više svidelo da sam vas nazvao poslugom ili ono kako sam rekao da se osećam kao da sam deo vas i vaših porodica?“ Mali Aca ga je zagrlio i poljubio u obraz. Takav je on, ne nameće se ali ga ne možeš zaobići, nije mu stalo, bar meni tako izgleda, da bude u centru pažnje a svi se okupljaju oko njega. I slikari i ovi naši. Ne verujem da sam u životu srela vaspitanijeg čoveka, uvek kaže molim i hvala ma kakva sitnica bila u pitanju. Kada ide po Gračanici, a stalno ide peške, uredno se javlja svakom prolazniku koji mu ide u susret, deci, ženama, starcima... Više zna o crkvi i manastiru od svih nas, od njega sam saznala da je Milutin crkvu podigao za Episkope koji su stolovali u Lipljanu koji je tada bio duhovni centar Srbije.

Iako u Gračanicu dolazi iz svojih najintimnijih razloga, prvi put kada sam ga intervjuisala, rekao mi je da ga je otac doveo u Gračanicu još 1954 godine i da se još onda kao dete zadivio lepoti, po njemu najskladnije građevine na svetu izgrađene u tom dobu. Postala sam svesna slušajući ga i kasnije razmišljajući i slažući „kockice“ da je najvažniji razlog zbog kojeg dolazi svake godine, upravo Milutinova zadužbina. Pamtim njegove reči da su svi hramovi i bogomolje bez obzira na konfesiju, mesta ogromne energije. Kaže da ovde oseća neizmeran mir i spokoj. Dolazi on i zbog nas, zbog ljudi koje je zavoleo i duboko je svestan geta u kojem živimo, ponekad imam utisak da može sve bi nas zajedno zagrlio i prigrlio. I čini on to na svoj način.