DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ZORAN

Dobri moj i pošteni... znam da će se setiti našeg rano umrlog druga S. čije su ovo bile reči ali o njemu mislim na taj i takav način. Ja sam ovako ogroman, dubokog glasa, uopšte pojavom svojom, od mladosti privlačio pozornost svojom ekstrovertnošću a on dodaje: „Nemoj mi zameriti, i skoro egzibicionističkom sklonošću da po svaku cenu budeš u centru pažnje. Meni tvom drugu i iskrenom prijatelju nikada to nije smetalo, to je bio deo tebe, to si bio ti. Ponekad zanet i ponesen znao si da preteraš i onda sam osećao bol, ali i odlučnost da te odbranim, da prekinem ogovaranja, pljuvanja i pakosti lizguza kojih je oko tebe uvek bilo. Ali oni su tebi trebali, trebaju ti i danas, oni su tvoja publika.“ On je na neki način moja savest i možda baš zbog toga „bežim“ od njega. Znam da je u hiljadama susreta (godine su iza nas) sa „mojom“ publikom kada ja nisam bio prisutan, zdušno prekidao pljuvače, zavidljivce, ogovarače, tračare i raznosače abera. Nikad nije dozvolio nikome da mi vlas kose pomene u negativnom kontekstu, “Kaži mu to u oči“ govorio bi, nemoj ga meni opanjkavati a požmirepski mu se udvarati i lizati mu dupe kad si s njim.“ Pre neku godinu mi se javio telefonom i u dahu izrekao: „Evo sam sam sa sobom i kada bih kantarom merio vrline i dobra koja si toliko puta nesebično činio poznatima i nepoznatima koji bi ti se obratili i mane i gluposti koje si takođe činio, činiš i danas, tas sa vrlinama bi dobrano pretegao!“ “Da je samo ono što si meni još od mladićkih dana učinio i kasnije više puta mojoj porodici, i to bi bilo više nego dovoljno.“ „Evo sad mi pade na pamet ono kad si došao da me zamoliš da podržim tvoju nekadašnju studentkinju preporukom. Uradio sam to odmah voleći tvoju brigu i pažljivost, tvoj dar za nezaborav. Ispričao si mi da si je sasvim slučajno sreo u Grčkoj, da si joj se (i ona tebi) obradovao i kada si saznao u kakvoj je situaciji, rešio si da joj pomogneš i ne pominjući joj to. Dva ili tri meseca kasnije zazvonio mi je mobilni, bila je ona, zahvaljivala mi se na podršci i preporukama a ti znaš kako se ja u takvim situacijama ne snalazim najbolje. Ipak, promumlao sam da si ti taj kome bi se trebala zahvaljivati ako je to uopšte potrebno.“ Suze su mi pošle, meni ovolikom medvedu, dobro je što nije mogao da me vidi. Nastavio je: „Nikad neću zaboraviti tvoje angažovanje (u pravom smislu), guranje i pripremanje me za prijemni ispit 1969 godine. Malodušan, sedeo sam, jeo jabuke i pio Lozu, preko volje ti odgovarajući i učestvujući u pripremi, po meni tada, već izgubljene bitke. Po ko zna koji put se pokazalo da si ti bio u pravu i da mi je tvoja upornost iz temelja izmenila život.“ Nisam mogao a ni hteo da zaustavim ili prekinem tu bujicu reči, shvatio sam da on to mora da mi kaže po svaku cenu.

„Imao si i imaš nekakvo, kod ostalih ljudi zanemareno ili izgubljeno, čulo da osetiš tuđi bol, muku i nevolju. Onda kada J. i ja nesrećni, izbezumljeni i izgubljeni, nismo činili ništa drugo nego gledali jedno drugo suznim očima, nesposobni da prstom mrdnemo, pojavio si se! Smišljeno grubo si nas prodrmao i dozvao svesti a onda prijateljski i bratski pomogao, sada mogu da kažem, pokušao da pomogneš, tamo gde pomoći nije bilo, gde je nema i dalje. Hvala ti zbog toga.“

Retko se viđamo a nekada smo bili zajedno po ceo dan. Ipak to ništa nije promenilo u našem odnosu. Ubeđen sam da je naše prijateljstvo čvrsto i stabilno. Kako ovo zvuči građevinarski.

Rekao mi je da jedino što nije znao ni umeo da me brani pred drugima, bila je moja ogromna i neskrivena želja da se po svaku cenu nalazim pored moćnih ili poznatih. „Voleći te, mogao sam to da prihvatim kao činjenicu ali je i pored najbolje volje i htenja nisam mogao drugima objasniti i odbraniti te od ogovaranja i opanjkavanja. Ni sada ne mogu da shvatim da nisi svestan svojih vrlina i kvaliteta i beskorisnosti traženja potvrde od onih koji ti nisu ni do kolena!“

Žao mi je što se ne viđamo češće, ali u jednom periodu i kada bismo se sreli, izgledalo je kao da više nemamo o čemu da razgovaramo. Ne, ne krivim njega za to, bar pola „krivice“ pripada meni. Obojica bismo skretali pogled, razgovor nam je bio usiljen i nategnut.

Nisam otišao na otvaranje njegove izložbe pre dve godine. Jasna. a zatim i mnogi drugi su ga pitali, iznenađeni što me ne vide, a gde ti je Zoran? N. me je srela na izložbi R.L. pet minuta pošto ga je otpratila do autobusa. Rekla mi je : „Upravo ste se mimoišli sa drugom profesore?“ Odgovorio sam joj, da ne znam o kom se drugu radi, da ne znam ni kada je i gde bila izložba, da nisam bio pozvan, iako ona to nije ni pomenula. Ispao sam govnar! Nekoliko dana kasnije sreli smo se na Akademiji i pre nego je stigao da me pozdravi, zabobonjio sam : „Šalješ mi poruke preko one moje studentkinje, kritikuje me što ti nisam bio....etc., etc.“ Osećao sam se jadno dok sam to izgovarao. I sam znam da sam to uradio iz osećanja krivice i grižnje savesti. Priznajem, umeo sam da ga napustim kad bi se pojavio neko ko mi je u tom trenutku nešto značio. Nikada mi to nije zamerio. Rekao mi je nedavno: „Dragi moj, ja sam onaj isti M. , ako sam se i promenio, promenio sam se na bolje. Moja osećanja prema tebi ostala su i ostaće ista. Odavno vidim i osećam kako se nalaziš u nekakvom čudnom stanju iz kojeg, sva je prilika ne umeš ili ne možeš da nađeš izlaz. Žao mi je zbog toga ali znam da ti niko osim tebe samog ne može pomoći.“

Kako god, želim mu da bude zdrav i veseo i dugo, dugo da poživi.

P.S. Onih tri sata koje smo proveli pre nekoliko dana, izbrisali su svaki trag nelagodnosti i neprijatnosti koje smo obojica osećali. Ponovo smo to bili on i ja i zajedno! Ponovo smo mogli i umeli da razgovaramo kao nekad. Ništa ne zaboravljamo, pamtimo „kao slonovi“ ali o budalaštinama s jedne ili druge strane, nismo razgovarali. Zaista sam se osećao dobro i prijalo mi je da ga slušam, znao sam da zna koliko smo „vezani“, da zna da i ja to znam.