DRUGA KNJIGA, u nastajanju

BUŠA

Imenjaci smo ali mene od malih nogu zovu Buša. Nisam ga sreo nekoliko godina ali kad god ustanem iz kreveta, prvo što vidim, čak i mamuran, su njegovi akvareli na zidu. Uramio sam ih sa paspartuom i tankim lajsnama da ne bi odvlačili pažnju od istinske lepote tih njegovih ruku dela. Jesam pjandura ali to ne znači da ne znam šta je lepo i šta je dobro. Poklonio mi ih je početkom devedesetih godina dok sam još držao kafanu na špicu Međice.

On i njegovi drugari slikari su napravili letnju beogradsku likovnu koloniju „Ada Međica“ na Rcetovom splavu. Ustvari Rce je iznajmio splav sa restoranom i pokrivenom baštom, najvećom na keju, opet njegovim drugarima poznatim vaterpolistima, na dve godine i onda su svi zajedno smislili tu koloniju. Planirali su da na kraju održe aukciju slika i da za sav novac kupe lekove i ostale medicinske potrepštine za Banjalučko porodilište. Znali su oni za jadac, nikako živa lova. Učestvovali sve sami poznati slikari i slikarke, Direktor Muzeja savremene umetnosti, profesori sa Akademije, marka do marke. On je prvog dana kao i ostali počeo da slika na splavu. Ja sam se vraćao iz neke nabavke i pošto mi je čamac bio privezan kod Rceta, seo sam da popijem piće s njim. To se oteglo, i on i ja smo mogli da popijemo ko konji. „Bušo, rekao mi je, a da ja dođem da slikam na tvojoj terasi?“ „Ljubim te brate, obradovao sam se, pakuj stvari i idemo.“ Ja sam sa Mišom koji mi je pomagao i pomalo bio ortak, uz brvnaru podigao terasu na stubovima, s namerom da je natkrijem jednog dana. I gore smo napravili drvene stolove i klupe ali od tog dana terasa je bila samo njegova.

Malo malo pitao sam ga: „Jel da donesem?“ Dok je slikao pio je „Briški Roze“ i to bogami po desetak boca na dan. Ponekad bi sišao dole i za improvizovanim šankom, popio bi crnogorsku Lozu: „Da presečem, zezao se.“ Po ceo dan je bio u kupaćim gaćama, bućne se u Savu i onako mokar se popne i nastavi da slika. Posle dva dana na terasi mu se pridružio i Miki njegov drug iz Crne Gore koga je sreo na keju kako bleji. Doputovao je u Beograd sa ženom da poseti tazbinu. E i taj je mogao da popije! Miki je bio s njim dva dana a onda se vratio na Rcetov splav.

Njegovo slikarstvo mi je bilo čudno, bar u početku, nizao je jednu do druge linije široke oko dva centimetra, svaka svetlija za nijansu od druge iako je objekat bio realan. Kad bi sliku gledao sa daljine od dva tri metra iz nje bi izbijali neverovatni efekti. Jebo te ja sam počeo da serem kao da sam Istoričar umetnosti. Zezao sam ga: „Ako mi zatrebaju lajsne, hoćeš li da mi pozajmiš neku?“

Špic je bio prepun ljudi, dolazili su na ceo dan da se kupaju i sunčaju a mi smo se ubijali od posla. Lova do krova! Za stolom na strani prema Adi, sedeo je njegov drugar iz mladosti Grof sa pajtašima i igrao Remi. S vremena na vreme bacao je pogled iza sebe na štapove koje je zabacio za smuđa. I jebote, svaki dan je zakačio po jednog ili dva a nekoliko puta i dobre štuke. Retko se peo do njega, nije želeo da ga ometa u radu a tada sam prvi put čuo da ga neko zove Đani. Nisam ga pitao ali mislim da mu je to nadimak iz starog kraja.

Jednog dana je doveo i „Pljusak“ kako sam je krstio. Zvala se Ana, bila je slikarka i ćerka njegovog pokojnog druga i velikog poznatog slikara. Nazvao sam je „Pljusak“ jer je zaista bila pravo osveženje u gomili pijanaca i lezilebovića, bila je kao letnji pljusak. Njoj se to dopalo a ja sam, govedo matoro, stalno ponavljao te „Pljusak“ hoćeš li ovo, te ono, bio sam ko muva zunzara ali mi ona to nije zamerala. Pridružila mu se sa platnima, bojama i četkama na terasi. Sa splava su im donosili klopu a nekoliko puta su čamcem odlazili na ručak. Večera je uvek bila zajednička i to kasno, posle deset sati. Prespavao je dve ili tri noći u brvnari. Pravo sa terase ulazilo se u jednu jedinu veliku prostoriju gde sam po podu poređao sunđere debele 30 santimetara i prekrio ih frotirima i ćebadima. Bilo je i nekoliko jastuka. Tu je spavao ko je stigao, ja, Miša, Marko Alas, dve mačke i Žuća mešanac koga je neko doveo i ostavio na Međici. Iako smo po celi celcati dan pili, ustajali smo rano, oko šest. Skuvali bismo kafu, seli na klupu, zapalili cigarete i bez reči uživali u miru kojem je doprinosila tiha zeleno žuta Sava, retki zraci sunca koje je još bilo nisko na nebu, od drveća ga nismo videli, cvrkut nevidljivih ptica... „Ej! U Beogradu si i nisi! Bušo ovo je pravi raj“, progovorio je. Dok je on srkao Lozu ja sam pekao jaja na slanini. Jebo te, suze mi dođu na oči kad se setim. Posle doručka je sišao i seo sa blokom i akvarel bojama za jedan sto. Seo sam pored njega donevši Lozu a on je već bio napravio akvarel moje brvnare sa sve terasom i drvenim stepenicama. Tada je dok smo pili napravio i ostale i poklonio mi ih. Nemam u kući nešto naročito vredno ali i da imam, najvredniji bi mi bili njegovi akvareli. U dahu ih je napravio, sam je to poželeo i zato su odlični.

U jednom trenutku mi se učinilo da između njega i „Pljuska“ „ima nešto“. Bili smo sami, dobro zagrejani pa sam ga i pitao o tome. Ana je bila mršavica ali lepo građena, male sisice, ravan stomačić, lepe noge. „Daj Bušo, šta ti pada na pamet“, skoro se naljutio, „znam je od malih nogu, od njene jedanaeste godine.“ „Jebi ga, rekao sam, „ona sad ima skoro trideset“, video sam kako diže ruke i otvara usta, „znam da voliš samo svoju ženu, trista puta si to ponovio ali ja mislim da „Pljusak“ ne bi imala ništa protiv, samo da znaš kako te gleda...“ „E, ajde da prekinemo sa tim, nema među nama ništa niti će biti“, odsekao je. Nisam više insistirao. Nastavio sam da budem pažljiv prema „Pljusku“, ja bogami bih ali nije bilo šanse. Držala me je na distanci. Možda zaista nije ni bilo ništa među njima ali da je ona bila zagrejana za njega, to se videlo iz aviona. Mislim da je to primetila i njegova žena na večeri posle aukcije, „Pljusak“ nije oči skidala s njega. A i ja sam se uhvatio toga kao pijan plota. Kad sam ga sreo poslednji put, videli smo ga Rce i ja sa splava, vozio je bicikl po keju, pozvali smo ga da dođe. Obradovao nam se iskreno, uostalom i mi njemu ali! Kad je Rce hteo da mu sipa Lozu, rekao je da mu sipa sok ili kiselu vodu. „Molim“, razrogačili smo oči! „Prestao sam da pijem uskoro će biti pet godina“, rekao je. Rce i ja smo se betonirali, gutljaj Loze, dva gutljaja Apatinca. U neko doba sam ga pitao da li viđa „Pljusak“. „Video sam je dva ili tri puta ali odavno nemamo veze, ne znam šta je s njom i gde je.“

Zaboravio sam da kažem da im je aukcija uspela, ozbiljno su je pripremili, vodio je Nikola Kusovac i prikupili su dosta love. Soletov brat je radio za jednu farmaceutsku švajcarsku firmu i nabavio je, po spisku koji su tražili od Banjalučke bolnice, nabolje lekove i ostalo. Sve su spakovali u kamion i odvezli na lice mesta. Kintu nisu uzeli za sebe a zna se kako se živelo 93-će. A Miloševića, njegovu Mirjanu i ono dvoje žgebčadi, kurac je boleo za bilo koga na svetu! Jebo te gde sam ja i kom pravcu krenuo, alkohol mi je popio mozak.