понедељак, 22. децембар 2008.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

LJILJANA

Bio je na drugoj godini Prava a ja brucoš. Zaljubila sam se u njega na prvi pogled! „Apaš“ kako ga je kasnije nazvala od milošte moja mama, neprekidno je bio sa drugarima, pili su kad god su imali para i činilo se ceo ostatak dana provodili u ulaznom holu Pravnog fakulteta, merkajući i odvajajući „ribe.“ Bila sam (i ostala) jezičava i jedva sam čekala da mi nešto dobaci. On to za razliku od svojih pajtaša nije radio. Pričalo se da se zabavlja sa najlepšom devojkom na Pravnom. Nisam znala kako da mu priđem a ludela sam od zaljubljenosti pa sam iznenadila samu sebe kada sam mu jednog dana prišla i rekla kao da se obraćam celoj grupi: „Jaki ste samo na rečima a na delu...“ On je bez reči ustao, uhvatio me za ruku i kroz hodnik poveo do slušaonice. Išla sam s njim kao omađijana. Uveo me unutra i zatvorio vrata. Obuhvatio mi je glavu šakama i nežno pritisnuo usne na moje. Sklopila sam oči, samo što se nisam onesvestila! Onda sam se trgla! Jezikom je otvarao moja usta! Danas će se to mnogima činiti smešno i neverovatno ali to je bilo prvi put u mom životu da se ljubim na takav način. Prošaputao mi je: „Ne stiskaj zube, otvori usta.“ Mislila sam da ću umreti od slasti kada je počeo da mi sisa jezik. Pripila sa se uz njega, zagrlila ga i prepustila mu se.

Pratila sam ga kao kučence, rekao mi je da je raskinuo sa „onom“. Prodavala sam zajedno s njim Novogodišnje čestitke, na ulici, po hotelima i restoranima, po kućama od vrata do vrata i naravno, završavali smo u „Grgeču“. Meni je bilo najvažnije da sam pored njega.

Jedinica sam ali nikada nisam bila razmažena, uspevala sam da redovno dajem ispite i pored ogromne količine vremena koju sam provodila s njim. Onda je on posle druge godine napustio Prava i upisao Likovnu Akademiju. Naprosto mi se izgubio iz života. Srce mi je bilo slomljeno ali sam i ja imala svoj ponos. Prošlo je bogami nekoliko godina, ja sam bila na četvrtoj i već sam radila kao novinar, kad mi je Gaša njegov najbolji drug rekao:“ ’Ajde da ga potražimo.“ Provrtan i „vidra“, Gaša se raspitao i pronašli smo ga na času Anatomije. Znakovima samo njima znanim, kroz staklena vrata Gaša mu je objasnio gde ćemo ga čekati. Posle dvadesetak minuta pojavio se u „Kikiju.“ Iako sam vremenom izgradila samosvest i bila „sigurna u sebe“, u ušima mi je zabubnjalo kad me je poljubio! Doduše drugarski u obraz ali dodir njegovih usana učinio je da se vrati sve ono što sam prema njemu osećala! Ovog puta te neću pustiti tako lako, pomislila sam gledajući njegove plave oči. Bio je pustio bradu i ugojio se ali i takav, ogroman kao medved bio je lep. Dugo smo razgovarali, Gaša se posle nekog vremena izgubio, i dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Shvatila sam da mu je drago što me vidi ali nije rekao ni dan ni vreme sastanka. Pustila sam da prođe nekoliko dana i onda sam ga, bilo je rano jutro, pozvala telefonom. Zamolila sam ga da pođe sa mnom kod automehaničara, imala sam Mini Morisa, „biće mi lakše kad si pored mene, znaš ti majstore.“ Pristao je iako sam ga probudila. Došla sam po njega vozeći najbrže što sam mogla. Posle sam ga povela na „Ušće“ na ručak. I to je bilo „njegovo mesto“, došao je da nas usluži sam šef restorana, njegov drugar iz pedesetih, iz detinjstva. Neprestano sam pričala, o sebi, o poslu, o ljudima koje srećem. On me je sa zanimanjem slušao, nešto malo je pojeo a onda je nastavio sa Lozom. Sada kada se setim...Bože, koliko je mogao da popije taj čovek i uopšte se to nije primećivalo na njemu, oči su mu i dalje bile nebesno plave, nije zaplitao jezikom, kada je govorio, govorio je kao i obično. Već je bio pao mrak kada sam ga odvezla do kuće. Na rastanku sam mu rekla da imam karte za „Kralja Ibija“ i ako hoće možemo da odemo prekosutra na drugo izvođenje, postpremijeru. To ga je obradovalo, već sutradan posle premijere ceo Beograd je pričao samo o Zoranu i njegovom „Kralju Ibiju.“ Znala sam da voli pozorište, umeo je da povede celu bulumentu iz kraja na neku predstavu koju je voleo. Voleo je i operu, imao je svoje mesto u sezoni na balkonu tik do pozornice. Ja sam došla upicanjena i namirisana a on u polupocepanim farmerkama umrljanim bojama, nekakvoj narandžastoj frotirskoj majci i patikama na bose noge. Nisam malograđanka ali me je u tom trenutku bilo malo sramota od sveta. Da sam mu išta rekla ne bi me shvatio, nimalo nije polagao na spoljašnji izgled. Sećam se kada me je poveo na večeru na brod „Split“, bio je opet u ofucanim farmerkama a gore je na golo telo obukao nekakav sivi sako bez dugmadi, koje je zamenila velika zihernadla. To se dešavalo mnogo, mnogo vremena pre Panka. Neko bi rekao da je išao ispred svog vremena, u mnogim stvarima i jeste ali što se tiče oblačenja, to mu je bila „zadnja rupa na svirali.“

Počeli smo da se viđamo, prvo svakih nekoliko dana a onda svaki dan. Ja bih posle posla ili ako sam bila slobodna i ranije, dolazila po njega ili kod njega ako je bio sam, što je bio čest slučaj. „Gajba“ mu je inače bila otvorena za gomile momaka i devojaka koji su se smenjivali, tu se kartalo, pilo, kuvalo, ljubavisalo... On bi me odvodio u svoju sobu, niko nam nikad nije ni zakucao na vrata, i tu bismo se ljubili i vatali. Zakazivali smo sastanke i u gradu, najčešće u „Šumatovcu“. Jedne večeri sam kasnila, morala sam da pregledam i montiram intervju sa važnom ličnošću, tu nije smelo da bude greške. Pre nego što sam ušla u baštu videla sam ga kako sedi sa drugom za stolom u sred bašte i pije. Poljubila sam ga i izvinula se zbog kašnjenja ali je on veselo odmahnuo rukom: „Nije mi bilo dosadno kao što vidiš, naišao je Slobo pa smo se zabavili čekajući te.“ Planirala sam da to veče budemo sami, da odemo kod mene, mama i tata su bili otišli na nekoliko dana iz Beograda ali su njih dvojica morali da dovrše flašu „Vlahovca“ koja im je stajala pored noge od stola. Na samom ćošku stola nalazila se treća čaša sa pićem. Nisam morala dugo da mozgam, konobar u čijem su „reonu“ sedeli, raznevši piće došao je i na eks ispraznio čašu. Oni su je ponovo napunili, naravno i sebi. Slobo me je ljubazno pitao šta ću da popijem ali sam odbila govoreći da mi uskoro krećemo. To moje uskoro pretvorilo se u četiri sata! Kada smo najzad došli u moj stan on je rekao da ide da se istušira: „Smrdim k’o pas.“ Pošto ga dugo nije bilo otišla sam u kupatilo, ležao je u kadi držeći tuš u ruci i mirno spavao. Isključila sam vodu, probudila ga, obrisala i odvela u krevet. Možete misliti kakav smo seks imali! Zahrkao je čim je osetio krevet. I pored svega nisam odustajala, volela sam ga i znam da je i on mene voleo, doduše na svoj način. Stanovala sam na Dedinju a on je svake srede radio mozaik u bivšem Kunovom ateljeu koji se nalazio odmah ispod Muzeja 25 Maj. Bilo mi je blizu pa sam ga često posećivala, ostavljao je čekić i kamenčiće, izlazili smo i sedali na neku od klupa i zagrljeni uživali u zelenilu Hajd Parka i cvrkutu ptica. Doduše više on nego ja. Ja sam tipično gradsko dete, za mene je Priroda samo neophodan ukras na koji ne obraćam mnogo pažnje, koji se podrazumeva ali on je imao istinsku i jaku vezu sa živim i neživim svetom oko sebe. Poklonio mi je jedan mali mozaik i sada visi u mojoj radnoj sobi.

U želji da uvek vladam situacijom ali i da ga uvedem „među moje“, napravila sam kardinalnu grešku! Na premijeru, ne sećam se više kog komada u Ateljeu 212, povela sam roditelje, kumove, tetku i teču, ujake i ujne i njihovu decu, bilo nas je više od dvadeset. On je bio iznenađen to nije mogao da sakrije ali se ponašao ljubazno i korektno. Jedva je čekao da se predstava završi, nisam sigurna ni da li je gledao uopšte. Planirala sam da posle predstave svi zajedno odemo na večeru u „Srpsku kafanu“. Dok su moji išli prema kafani on me zadržao i ozbiljno me pitao koji je datum. I sada se sećam bio je 27.Februar! „E pa ovako, rekao je, hajde da se ovde nađemo 27.Februara za deset godina.“ Bilo mi je strašno, suze su mi krenule niz lice, on me nežno poljubio u čelo, okrenuo se i otišao.

Srela sam ga početkom osamdesetih ispred bioskopa „Jadran“, prošle su godine, udala sam se, imala sam dva sina, muž mi je radio u MIP-u, ja sam bila urednik, imala sam sve što mi je trebalo, bila sam „svetska žena“. Poljubili smo se drugarski i srdačno. Pozvala sam ga da nešto popijemo kod „Konja“ i ispričamo se. Popeli smo se na sprat, nije bilo gužve, ja sam poručila esspresso i Remmy Martin a on naravno Lozu. I on se bio oženio, rekao mi je da ženu voli najviše na svetu, da je to bukvalno bila ljubav na prvi pogled, ma kako to izlizano zvučalo. Imali su sina od četiri godine. Ne znam zašto i kako ali osetila sam ljubomoru prema toj nepoznatoj ženi. Da li sam ga prebolela? Na rastanku sam mu rekla, bilo je to jače od mene, naprosto mi je izletelo: „Žao mi je što nisam više spavala s tobom!“

1 коментар:

Анониман је рекао...

Hello. And all nice words. great site great yes it is.
[url=http://free-porn-free-sex-free-xxx-videos.org]sex video[/url]
sex video
http://free-porn-free-sex-free-xxx-videos.org