уторак, 23. децембар 2008.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ZDENKO

Upoznao sam ga kada je došao u likovnu koloniju koju sam uz Lazinu pomoć osnovao u Domu. Nina i Goran su insistirali, prosto zahtevali da i on dođe. Pričali su bajke o njemu. Mlađi od mene dve godine, visok otprilike kao ja, sede kratke kose i brade, nosi naočare... dešavalo se a dešava se i danas da nas zamene. Baba na Jami ga je kada je bio pre mesec dana i sa štapovima išao ka vodi, pozdravila rečima: „Jesi l’ poranio Zdenko?“ Ne ličimo bukvalno „Ali ste obojica lepi“ rekla je Nina. Još tog prvog puta je sa sobom poneo šestometarski štap, „Ovo je moj čovek“ pomislio sam. Sada mogu da potvrdim da je lud za pecanjem isto kao ja. Bog’te, sad mi pade na pamet, i on i ja smo infarktaši i imamo Anginu Pectoris! I obojica ne hajemo mnogo zbog toga. Došao je i sledeće godine i sledeće i ostavio Domu odličnu kolekciju slika. Posle doručka smo išli na „Mrtvu Tisu“ i uglavnom kod Mileta zauzimali ponton i pecali. Punili smo velike kante manjovima, retko kojim melezom ali smo se zato zezali i izvrsno družili. Bazu smo činili nas četvoro, Nina, Goran, on i ja a ostali su dolazili i odlazili, šetkali, obilazili prase koje se vrtelo na ražnju, pijuckali, donosili nam piće i kafu... Po pravilu slikali su posle večere pa do ranih jutarnjih časova. Voleo sam da im priređujem iznenađenja. I sada se seća vangle vrućih mekika koje je Jova pekar doneo u atelje gde su slikali, oko dva ujutro. Pa tepsije vrućeg bureka. Nina je Bečke šnicle zbog velčičine nazvala „Slonovsko uvo!“ Trudio sam se da im omogućim najbolje uslove za rad, smeštaj i najbolju hranu. Oko platana, boja...konsultovao sam se s njima i bili su zadovoljni. Pored naših Laza je u koloniju pozivao i Makedonce, Bugare...svi su se dobro slagali i družili. On je od prvog trenutka privlačio opštu pažnju. Nije to činio namerno, nije se „trtio“, prosto i jednostavno, svi su voleli da budu u njegovoj blizini. Odličan slikar, to sam i ja kao laik mogao da vidim, duhovit, kozer, pažljiv prema svima a pre svega prema ženama i naravno pecaroš majstor. Kada peca, smiren je za razliku od mene kome proradi adrenalin čim plovak potone ili legne, podsetio me na jedan događaj s čika Pištom od pre sedam, osam godina dok smo u čamcima ušticovani pecali na Jami. Bio sam daleko od njega nekih dvadesetak metara a i Milan, kad je upecao šarana koji je brat bratu bio težak osam kilograma. Gledali smo kako se muči da ga dovuče do čamca, mrcina je to, bio je spustio meredov i kad je najzad posle jedno pola sata uspeo da ga pothvati, podigao je meredov a šarančina je samo skliznula kroz trulu mrežu na dnu i otplivala. Meni je došlo da poludim a čika Pišta je mirno, bez i trunke nervoze rekao: „O’šo!“ Takav je nekakav i on. Držimo se već dugo ali sam ga video samo jednom da se iznervirao. I to je bila moja krivica. Pecali smo u „dubini“ i napunili čuvarku. Kao navijen sam ponavljao: „Alaj ćeš se načistiti ribe.“ Prvo se smejao i šalio, dosoljavao i on ali kako nisam prestajao, zaćutao je. Posle dva sata mog ponavljanja: „Alaj ćeš se....“ okrenuo se i rekao mi: „Ovo je poslednji put da ti dolazim na Jamu.“ Ućutao sam. Kada smo se vratili na obalu a usput nam je Milan dao i svoju čuvarku, seo je na hoklicu i bez reči uzeo da čisti ribu. A nije je bilo malo! Sa Milanovom, bilo je bar dvadeset pet kila. Nije hteo kući da ponese ni jednu jedinu ribu. Ništa mu ne govorim ali mislim da bi bilo bolje za njega da ne sabija sve u sebe, da se izdere, izgalami, da se posvađa ako treba. Uostalom on je zbog nagomilanih stresova i dobio infarkt.

Nije zlopamtilo, pozvao me i bio sam na njegovoj izložbi u Beogradu. Posle nas je odveo u „Kolarac“, njegovu dugogodišnju od studentskih dana omiljenu kafanu gde su konobari a znaju ga i mladi i stari, sastavili stolove za nas. Bivao sam na mnogim izložbama ali je njegova nosila šnjur, nije moglo da se uđe od sveta. Najlepše od svega je to što je bilo puno njegovih koleginica i kolega a zna se koliko su umetnici sujetni i surevnjivi.

Zovem ga često i uglavnom kada ulovim veliku štuku: „Kada ćeš doći, upravo sam izvukao štuku od četiri kila.“ Odmah se „zapali“: „Jel’ s obale?“ pita uzbuđeno. Došao je prošle nedelje sa Ninom i Peđom kolima, jednim udarcem „ubio je nekoliko muva.“ Posetio je taštu i odseo kod nje, bio je u ponedeljak na otvaranju Ninine izložbe i tu smo se dogovorili da sutra dođem po njega i da odemo na Jamu. Utorak i sreda su bili kao da smo ih poručili! Na nebu ni oblačka, sunce je sijalo ceo dan. Ono, decembar je i ujutro kada zabacujemo štapove, hladno je, slana pokriva ostatke trave. Mene to ne tangira mnogo ali on je „smrzotina“. Ponudio sam mu vatiran kombinezon ali se on već bio pripremio, ispod pantalona je imao donji deo pižame, na sebi duks i debeo vuneni džemper a preko toga vijetnamku, pa šal, rukavice i kapu. Na nogama gojzerice, kako smo ih nekada zvali. Nije ulazio u kuću, šetkao je obalom prateći pogledom plovke, pričao i šalio se s Vladom, ja sam im donosio, njemu kafu s mlekom a Vladi čaj a u kući na „Smederevcu“ podgrevao kupus s rebrima i kostima koji sam poneo iz Novog Sada. Ručali smo na prevrnutom Lacikinom čamcu, mi bolji ugođaj ne tražimo! Utorak je što se tiče štuka bio promašaj. Nije bilo ni pipanja. U sredu smo opet poranili, zabacili štapove i dok je on ostao na obali ja sam počeo da pripremam kupus s ovčetinom, bolje reći ovčetinu s kupusom. Oko devet sati izvukao je prvu štuku od oko pola kile. Doneo je i stavio u kantu u kuhinji. Malo kasnije pojavio se Vlada i prilazeći obali izdaleka je govorio: „Već znam, svratio sam do Zdenka, alal vera...znači krenulo je?“ Opet sam ručak izneo na čamac, napucali smo se, on je pojeo i šaku kao otrov ljutih papričica. Taman kad sam oprao sudove, pojavio se noseći štuku od kilo i po. „E sad i treću za sreću“ kazao sam. Upecao je i treću ali četvrtu a bila je komadina nije izvukao. Već je bio pao mrak, Vlada je pokupio svoje štapove i ja sam se spremao i već se mašio za poslednji sa leve strane kada smo videli da krajnji desni plovak naglo nestaje i najlon se zateže. On je prišao štapu i verovatno mu se u mraku učinilo da je najlon dovoljno zategnut pa je kontrirao. To je bila greška, reagovao je početnički za šta je sigurno kriv mrak i njegova ćoravost, nije okrenuo ručicu bar dva puta i prosto je istrgao štuketini kedera iz usta! Fulao je. Meni se podigao pritisak, psovao sam, znam da je odličan pecaroš ali ovo je bila štuka kapitalac, On je reagovao baš kao nekada čika Pišta. Ni nagoveštaj nervoze ili uzbuđenja nije bio na negovom licu i u njegovom ponašanju. Sada hladne glave shvatam da je ceo dan od sedam ujutro do mraka proveo na obali, da je izgubio koncentraciju, da je smrznut jedva čekao da sedne pored usijanog šporeta. On je na neki način vuk samotnjak. Voli društvo i aktivno učestvuje u druženju ali vrlo često voli da se osami. On, za koga njegova žena kaže da što je stariji sve više priča, ume da ćuti, da ne otvori usta po nekoliko sati. Letos kada bih ja otišao da dremnem posle ručka on nije mogao da sačeka pet sati nego je u tri po najvećoj vrućini stavljao kapu na glavu uzimao štapove, mamke, čuvarku, veslo i čamcem odlazio u drezgu usred Jame. Jednom mi je rekao da mu nikada nije dosadno sa samim sobom. Zabaci štapove oko čamca kao lepezu, zapali cigaretu, ispruži noge i uživa gledajući lokvanje oko sebe, čaplje, kormorane, labudove, gnjurce, žabe i bavi se svojim mislima. Kaže da „slika u glavi“ po nekoliko slika, prevrće ih i obrće, traži najbolja rešenja, prepravlja ih i ispravlja. U svojoj ludoj glavi i piše, sastavlja čitave knjige, prikaze izložbi koje mu se dopadnu i svašta još i to objavljuje na svom Blogu ali i na drugim Blogovima. Istovremeno ne gubi iz vida ništa što se dešava oko njega.

Ume da sluša druge što je retka osobina. To sam shvatio jednom kada mi se grlo skoro osušilo od pričanja, pričao sam sigurno bar dva sata a on me pažljivo slušao. Nije me prekidao, nije otvorio usta. Kada progovori ima šta da kaže. Obrazovan je, obrazovan sam i ja ali što kaže Nina, od njega se može mnogo naučiti. I neprekidno nastavlja da i dalje saznaje i uči, čita svuda i na svakom mestu, radoznao je i sve ga interesuje.

Nas dvojica se naravno razlikujemo po mnogo čemu ali imamo i puno zajedničkih osobina, navika, čak su nam i neka osećanja skoro identična. I on i ja volimo svoje žene. Moja je umrla od raka ali je neprekidno sa mnom, ne mogu da prekinem i neću, da mislim i govorim o njoj. Voleo sam je najviše što sam mogao svom svojom dušom i srcem. Isti je slučaj i sa njim. I on svoju Jasnu beskrajno mnogo voli. Često je pominje, citira njene reči kada želi da nešto preciznije objasni a čini mu se da će njenim rečima to i učiniti. Kada joj spomene ime uz neizbežno „moja“, osmeh i izraz ljubavi se jasno vide na njegovom licu.

Pre nekoliko godina je sa zajedničkom prijateljicom Bo bio kod mene na večeri. Spremio sam svoj specijalitet „Štuku u mundiru“ sa Tartar sosom. Jesenas je pažljivo zapisao recept i za jedno i za drugo i kada se vratio u Beograd, iznenadio je Jasnu i Miku iznevši im na terasu za ručak, tepsiju sa „Štukom u mundiru“ i Tartar sos. Pozvao me i dao mi na telefon Jasnu. Bila je oduševljena, nije imala reči da opiše ukus i ugođaj koji im je priredio. Bilo mi je drago što je uspeo, što se do tančina držao mog recepta ali i saveta koji sam mu dao da štuku, makazama od glave sečući papir, pred njima iznese „na videlo dana!“

Znajući ga, ubeđen sam da će i ovo što sam ispričao objaviti na svom Blogu.

Došao sam u Beograd i javio sam mu se prekjuče. Danas u u dva ćemo se naći u „Kolarcu“.

2 коментара:

Nina i Zdenko је рекао...

Procitali smo, i uzivali, dragi nas Michele!
Stvarno nisi samo vrstan slikar i pecaros, vec i interesantno i duhovito pises!
U tastaturu Nini diktirao Zdenko! ;)

zorica је рекао...

Sa setom citam ove vase zapise. Zivela sam u dugo u Curugu, radila u Domu dok je Zdenko bio direktor i eto, potpuno neocekivano, citam o zajednickim poznanicima. A sve je pocelo citanjem vasih tekstova na blogu B92. Znate li da Lazara Lecica vise nema? Curug, bez njega, sigurno vise nije isti.