GROF
Đanija znam od svoje petnaeste godine, on je legenda „Šest kaplara“, mada nas je ostalo malo živih a ove nove generacije klinaca pojma nemaju kako je to izgledalo pre više od četrdeset godina. Pokojni Doktor Rale, inače jedan od njegovih najboljih drugova i „lični lekar“, 1965 godine je „Šest kaplara“ nazvao: „Solo sity – majmunsko ostrvo.“ Đani je napravio tablu sa tim natpisom, prikucao je na letvu, a onda su je njih dvojica zaboli u zemlju pored Dunava, blizu plaže koju smo napravili i na kojoj smo provodili celo leto. Osim zgrade CK i Izvršnog Veća sve do opštine Novi Beograd, bila je pustara ispresecana „jezerima“ kako smo zvali ogromne bare prepune riba. I sa druge strane, tu gde je danas Sava Centar i Hajat, Geneksovi apatmani, sve je to bilo jedno veliko jezero. Gaga vaterpolista je ulazio u vodu i gacajući po mulju umeo je da između nogu stisne ogromnu šarančinu. „Šest kaplara“ je zaista izgledalo kao ostrvo u toj peščanoj i vodenoj pustinji. Bili smo upućeni jedni na druge i družilo se nekoliko generacija. Danas razlika od četiri, pet godina ne predstavlja ništa ali onda kada sam ja imao petnaest, Đani, Sloba, Peca, Aca Pandur, Zoran Riđi, Žile...imali su po dvadeset godina. Čamuga, ja, Vlada, Ceca, Šomi... gledali smo u njih kao u bogove. Imitirajući ih počeli smo da pušimo, da igramo poker, bogami i da nategnemo po koje pivo. Doktor Rale i Đani su iz samiške u njihovom soliteru donosili po nekoliko gajbi piva, vezivali ih konopcima i spuštali u Dunav. Nikada nas nisu terali od sebe ali nam nisu davali da pijemo više od dve flaše.
Đani je bio rođeni pokeraš a najviše je voleo da igra sa Žuletom, njih dvojica su kada se udruže bili nepobedivi. Nisu igrali klasične „makaze“ ali su toliko voleli i poznavali poker i uživali u njemu da niko nije mogao da im parira. „Osnovno pravilo je, kad sedneš da igraš pokericu, da odmah kažeš sebi da tvoja lova više nije tvoja, da se unapred oprostiš od nje. Onda možeš da igraš bez opterećenja“, govorio je Žule. Na plaži se igralo u sitnu lovu, zabave radi i uglavnom ista ekipa:
Đani, Žule, Bora oficir i Ljubiša. Igrali su i drugi ali oko njih je bilo najviše kibicera.
Koliko su se poznavali najbolje govori sledeći primer: Žule je dobio četiri keca a Đani fleš do Kralja. Da bi navukao Žuleta, Đani je posle podizanja Bore oficira, rekao „platim!“ Stari mačak Žule ga je pogledao pažljivo, Đani se smeškao, nikad nisi mogao ni da pretpostaviš kakve su mu karte, uvek mu je na licu lebdeo isti osmeh. Posle kratkog vremena, Žule je rekao: “neću“ i bacio otvorene karte. Svi smo zinuli! Bacio je četiri keca! Zabezeknuti Bora oficir je okrenuo svoje karte, imao je tri desetke. Đani je mirno rekao: „bolji sam“ i pokazao fleš. Ni jedan ni drugi nisu komentarisali, nisu ni reč progovorili o onome što se desilo. Pamtim to kao da se sada dešava, urezalo mi se u glavudžu. Pričalo se a ubeđen sam da u tome ima istine, da su on i Žule igrali velike partije za nezamislivu lovu. Sa nekavim budžama, direktorima i političarima. Znam samo da se dešavalo da ih nema po nekoliko dana a onda bi se pojavili bledi, skoro beli u licu, kao ljudi koji
su puno vremena proveli u zatvorenom prostoru. Častili su društvo ali ni reč nismo mogli da čujemo gde su bili i šta su radili.
Sad mi pade na pamet 1966 godina, glava je čudo! Pročulo se u kraju da su oni iz Gradskog i Opštinskog komiteta Partije odlučili da u „Šest kaplara“, kao formiraju omladinsku konferenciju, prvu u ondašnjoj Jugi. Jebo te, svašta su izmišljali. Boleo je nas sve za to. Ali kada smo čuli da su već predvideli ko će biti Predsednik, Sekretar i ostali „kadrovi“, e jebi ga ne može to tako! Te koje su oni zapisali ili nismo znali ili su bili dupelisci sa kojima se nismo družili. I „aktiviramo“ ti se mi, na silu, a ovi kao demokratski nastrojeni nisu mogli da odbiju, ubacimo Đanija u glasački list. Usrao ih je sve! Pokupio je tri puta više glasova nego njihovi svi zajedno. Nije bilo mangupa koji nije glasao za njega, zaista smo ga voleli. A i hteli smo da zajebemo komitetlije. Đani je prvo hteo da odbije ali kada se oko njega okupilo trista momaka, rekao je: „Dobro, ali sutra počinjemo da rmpamo, i to svi bez izuzetka, nema tu Predsednik i članovi, svi smo jednaki.“ Uspeli smo da od Opštine dobijemo baraku koja je ostala iz vremena gradnje „Šest kaplara“ i odmah smo krenuli da je čistimo, izbacujemo šut i prljavštinu, da planiramo šta ćemo u kojoj prostoriji... Bog te, napravili smo drugu diskoteku u Beogradu, prva je bila Laze Šećerovića kod Ateljea ali je ona bila, što bi danas rekli klinci, fensi a naša je bila za sve. Srušili smo četiri zida i dobili pravu salu, Šomiju smo dozvolili da ispuni svoju želju i napravi kamin u dnu sale, lažni naravno, ni sad mi nije jasno koji moj mu je trebao kamin, okrečili smo je od poda do plafona a Đani je naslikao duž celog zida friz (dobro sam zapamtio) na kojem su bili Bitlsi, Rolingsi, Dilan, Donovan, Hu i njegovi omiljeni Enimalsi. Mogu vam reći da je to izgledalo sasvim pristojno. I počeo je da dolazi svet. Smislili smo i članske karte. Ceca je puštao muziku, za njega smo napravili posebnu prostoriju u koju je smestio dva gramofona i gomilu long plejki, malo, malo je išao u London i donosio nove ploče. Imao je i šiber prozor kroz koji je pratio šta se dešava u sali. A i zbog ispunjavanja želja, uglavnom devojčicama.
Đani je retko dolazio, uglavnom se muvao po gradu ali kada je bilo gusto, uvek je bio tu. Sećam se kada su jedne večeri nahrupili Žorž i njegovi. Počeli su da se zajebavaju, da štipaju i maltretiraju devojke iz kraja, da šaraju zidove... Neko je zvao Đanija. Došao je odmah, sreća da je bio kod kuće, sa Backom i Čedom. Čeda je u rukama imao ogromnu tešku lopatu, Backo je bio kao kuća, imao je bar stotrideset kila. Đani nam je rekao da pozovemo Žorža u hodnik. Čeda se naslonio na lopatu, Backo prekrstio ručerde. Đani je mirno i ljubazno rekao Žoržu da mogu da se učlane i slobodno dolaze kao i svi drugi i da je imbecilno da se ruši i uništava prostorija u koju će opet doći i dolaziti. A devojke ostavite na miru! Ako se nekoj dopadne neko iz tvog društva onda je sve u redu. Žorž ga je slušao bez reči. Njegovi su pokušavali da ga nahuškaju, stalno su nešto srali i dobacivali. Onda je Žoki progovorio: „Slušaj prijatelju, ja sam životinja ako krenem da bijem, ne stajem dok te ne urnišem.“ Napravio je pauzu, Čeda je digao lopatu a Backo je raskrstio ruke. „Ti šiptaru spusti lopatu“, nastavio je Žorž, „a ti si u pravu“, okrenuo se Đaniju, „jebi ga imam i ja kefalo, evo ruke, nema više sranja“, pogledao je svoje, oni su ćutali, njegova reč je bila zakon.
Posle godinu dana, oni iz raznih Komiteta su se stalno mešali i kao davali nam direktive „odozgo“, Đani je organizovao Skupštinu i dao ostavku. Počeo je da studira Prava ali je posle dve, tri godine konkurisao na Akademiju likovnih umetnosti i primili su ga. Sada se srećemo na keju, ja se s Vladom nalazim u šest i imamo svoju rutu a Đanija srećemo kako kad, nekad na biciklu a nekad i on ide pešaka. Na ovom belom svetu ostali smo samo on i ja, koji zovemo jedan drugog Đani i Grof! A umalo da pandrknemo obojica, tu skoro, ali jebeš to, idemo dalje dok se može!
Нема коментара:
Постави коментар