LJUBIŠA
Mesec dana pošto sam postao Predsednik Mirine partije kako su je nazvali, došao je s Jasnom u Šećeranu na predstavu koju sam režirao sa holanđankom T.D. Predstava se igrala u okviru BITEF-a u zvaničnoj konkurenciji. Branko je došao da mi javi ali sam bio zauzet pripremama za početak, pa sam mu rekao da im kaže da ostanu posle predstave, da se ispričamo. Predstava je protekla najbolje što sam mogao zamisliti. Nije to bilo nešto veliko, grandiozno ali smo T.D. i ja uspeli da uskladimo svoje temperamente i pozorišne nazore i umeće, sa ruševnim prostorom Šećerane i bio sam zadovoljan.
Izljubio sam ih kada smo najzad seli, bila je prošla ponoć. Branko je navalio da sipa piće, već je bio dobro zagrejan, ja sam, zato što sam domaćin, uzeo čašu belog vina, uostalom poznato je da ne pijem, odnosno retko. On i Žule su me napili jedne davne noći 1966 godine na Kalemegdanskoj tvrđavi, nekakvim crvenim lepljivim likerom i za vjek i vjekov mi ogadili alkohol, fingirao sam kada god sam bio primoran situacijom.
Jasna je pitala da li ima crnog vina a on je uzeo Lozu. Pre nego što su nam se pridružili holanđani, on je direktno, gledajući me u oči kazao: „Kada mi je Višnja rekla da ćeš postati predsednik, prva moja reakcija je bila, ne seri!“ Branko je pokušao da skrene razgovor na teme iz zajedničke mladosti ali je on bio uporan. „Šta on, koji je jedan od četiri stuba svetskog teatra, ima da traži da ne kažem, razgovara sa jednom mlohavom, zlom, idiotkinjom, koja izigrava devojčicu noseći plastični cvet u loše ofarbanoj kosi ili na primer sa Z.B.? On je iznad njih kao najudaljenija galaksija! To sam joj rekao i još da laže k’o pas.“ „Ti zaista živiš na Marsu, odgovorila mu je Višnja, pogledaj sutrašnje naslove u novinama.“ Slušao sam ga stežući čašu u šaci, „Budalo rekao sam, pa ti bar znaš da sam oduvek bio levičar“... Tek tada je zapenio: „Levičar, levičar, gde ti tu vidiš levicu, pa to je zločinačko udruženje“....Prekinuo sam ga: „Ne moraš da složiš sa mojom odlukom ali bar poštuj drugačije mišljenje, zar se nismo zaklinjali u Voltera?“ „I ja bih dao život da možeš i imaš pravo na iznošenje svog mišljenja ili stava ali dragi moj druže, nastavio je, ovim činom ideš protiv sebe i svega onog što si napravio u životu, mućni tom pametnom glavom, to tebi ne treba!“ „Ti si zaista glup, odgovorio sam mu dok je hvatao vazduh, ti ništa ne razumeš, ti si čovek iz nekog prošlog vremena, zato tako i živite“, pogledao sam Jasnu, nisam hteo da nju vređam ili povređujem ali! Ej! U njenim očima sam pročitao slaganje s njegovom govorancijom. Bilo mi je dosta svega! I njega zapenjenog i Jasne i Branka i holanđana, osećao sam stravičan umor, snaga je polako čilela iz mene. „Ako hoćeš shvati i prihvati, ako ne, svako na svoju stranu“, rekao sam mu gledajući ga pravo u oči i ustao od stola. Njih dvoje su bez reči ostavili piće i otišli bez pozdrava. Branko je, pijan, pokušavao da ih stigne, zatim se vraćao meni..“Pa nemojte tako, čekaj, sto godina smo drugari...ej bre pa naša tetka te dojila kada je“.... Tada sam ih video poslednji put. Lažem, početkom 2000-te sam ga video u Hajatu. Izlazio sam sa završenog radnog ručka sa dvojicom telohranitelja a on se peo stepenicama u holu. Obojica smo okrenuli glavu. Ustvari, imao sam utisak da je bio spreman da mi se javi ali ja sam prošao pored njega ne osvrnuvši se.
Od rane mladosti smo bili drugari, i on je kao i ja voleo da čita, razmenjivali smo knjige, zajedno smo upisali Pravni fakultet i zajedno otišli sa njega, pravo u Umetnost. Ja sam upisao režiju i već sam imao precizne planove koja dela ću pripremati za izvođenje. On je upisao Likovnu Akademiju ali je nastavio da živi dozvoljavajući inerciji da ga odvlači od osnovnih zadataka. Ja sam zaista zapeo krvnički i pored nesuglasica sa profesorima uspeo sam da u JDP-u postavim „Bubu u uhu“ sa glumcima koje sam želeo.
On je nastavio da pije, igra poker, da se druži sa zgubidanima, da baca vreme u vetar... Ipak je na vreme završio Akademiju i da budem iskren, vremenom je stvorio sebi jedinstveno mesto u ovdašnjem slikarstvu.
Pošto ga dobro poznajem, mogu da potvrdim da je talentovan bez svake sumnje i što je najvažnije, beskrajno je radoznao. Neprekidno razmišlja, obrće i prevrće u svojoj ludoj glavi hiljade slika od kojih će samo najbolje preneti na platno. Možda nikada nećemo progovoriti ni reč, možda se i ne sretnemo više ali moram da budem objektivan kada govorim o njemu. Ponekad mi bude žao što ne mogu s njim da razmenim mišljenja, sve je manje ljudi oko mene s kojima se da razgovarati iole razumno i suvislo. Kod njega se nalazi još od šezdesetih godina, moja knjiga „Odabrane tragedije“ Eshila i Sofokla koje je u prevodu Miloša Đurića izdala Srpska Književna Zadruga 1926 godine. Knjiga jeste raritet ali mi ne pada na pamet da mu je tražim, ustvari baš mi je drago da je kod njega i da to znam. Ni kod koga ne bi bila cenjenija i bolje čuvana.
Dolazio je kod mene u Suboticu kada sam bio preuzeo Subotičko pozorište, čekao je pauze između proba i onda smo umeli dobro i kvalitetno da razgovaramo iako je tada bio u fazi pijenja neverovatnih količina alkohola, crnogorske Loze pre svega. Bilo mi je a i sada je, neverovatno, kako mu je mozak savršeno funkcionisao uprkos tolikom popijenom piću.
Ali dosta više o njemu, neka je živ i zdrav ali sumnjam da mu uopšte padam na pamet a i on meni tek s vremena na vreme. Bilo pa prošlo!
Нема коментара:
Постави коментар