DRUGA KNJIGA, u nastajanju

TETKA MIRA

O njemu? Prvo ću da kažem nešto o njoj, njegovoj majci. Imam osamdeset tri godine i mislim da bi bilo glupo da to ponesem sa sobom u grob. A ionako mi je sada svejedno šta ko o meni misli. Nas dve se znamo još od đačkih dana. Onda sam joj zavidela, gospođica, lepo obučena i doterana, pa još njen poznati „sanjalački“ pogled! Moja majka je prala veš da bi nas izdržavala, bili smo sirotinja. Ne stidim se sada toga ali u ono davno vreme, ona je imala sve ono o čemu sam ja samo mogla da sanjam. Neću da grešim dušu, nije ona bila ni glupača ni kaćiperka, nije dizala nos, družila se i sa mnom, nudila mi je ovo ili ono a meni je dolazilo da puknem od muke. Njen otac je bio „neko“ u onoj staroj Kraljevini Jugoslaviji. Vozio se u lakiranom uglancanom fijakeru, na nosu mu je bio cviker u zlatnom okviru, zlatan sat i lanac za sat, bela uštirkana maramica u džepiću sakoa, kicoški štap sa srebrnom lavljom glavom... Zato sam, malo je reći, bila iznenađena kada sam je jedne noći zatekla na skojevskom sastanku u Draganovoj kući! Bilo mi je krivo do bola! I Draganov otac je bio „neko“, bio je bogati trgovac, zbog toga su sastanci koje smo održavali u njegovoj kući pod maskom žurki i igranki, bili daleko od svake sumnje ali da i ona bude skojevka e to je za mene bilo previše! Naravno da to nisam pokazala. Kada smo otišle u odred, ona je za kratko vreme postala politički komesar čete. Svi su je voleli i slušali , čak i starji od nje po dvadeset godina. A onda kao vrhunac, u nju se zaljubio, zavoleo je a bogami i ona njega, najlepši i najhrabriji čovek na našem terenu! Mi smo po tom pitanju, za razliku od bosanskih i nekih drugih partizana, bili strogi i rigorozni. Ali čim se rat završio oni su se venčali. Ubrzo su dobili jednog pa drugog sina. I ja sam se udala i rodila prvo ćerku a zatim i sina. Posle oslobođenja Beograda, živeli smo tri godine van a onda smo se za stalno vratili u Beograd. Oni su se lomatali i seljakali po malim mestima u Makedoniji, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, smatrajući to svojom partijskom dužnošću i obavezom prema domovini. Budale! Svi koji su mogli ostali su u Beogradu, oni „jači“ zaposeli su dedinjske vile ali ni nama ostalima nije bilo loše. U početku smo se viđali na proslavama povodom dana brigade i oni su uvek dolazili iz nekog drugog gradića ili mesta. Ono što je mene „jelo“ je bio njihov odnos, sa kilometar se moglo videti da se i dalje vole. Na poseban način je bio pažljiv prema njoj, onako ogroman i lep, nije mu ništa bilo teško, mazio je u svakom trenutku, naravno ne napadno a ne samo ja, nego i ostale drugarice su joj zavidele. Naši muževi su pušili, pili, pevali i kartali se, nismo im na pamet padale. Bio je pažljiv i prema nama ali je ipak bio njen! Nije izbegavao ni drugare, sedao bi sa njima za sto popio po neku, odigrao tablić. Svi su ga voleli i poštovali. Bio je jedan od najmlađih Narodnih Heroja i to je zahtevao narod, mnogo pre nego što su zvanja Narodnog Heroja počela da se dele po nacionalnom ključu. Ništa nemam od toga i ako priznam da sam bila zaljubljena u njega. Kažem, bio je pažljiv prema meni kao prema svima i ništa više od toga. Za njega je postojala samo jedna žena. Krajem 1964 godine i oni su se doselili u Beograd i igrom slučaja dobili su stan sprat ispod nas. Počeli smo da se družimo, deca su nam neprekidno bila zajedno.

A sada o njihovom sinu. On je stariji od brata dve godine i prvo je dete koje je rodila jedna od nas. Upisao je Pravni Fakultet ali ga je više bilo po kafanama i žurkama. I pored toga mladi iz kraja su ga uzabrali za Predsednika omladine. Ne dugo posle toga, došlo je vreme da partijske organizacije predlažu kandidate za VI Kongres SKS. Na sastanku u našoj zgradi neko, ne sećam se više ko, predloži baš njega da bude delegat. Krv mi je jurnula u glavu! Ustala sam i predložila mog muža: „Prvoborac je, stari komunista, svi ga znate...a on, pokazala sam prstom na njega i videla kako se njegova majka zacrvenela, on je loš student, izgubio je godinu, više je u kafani nego kod kuće ili na fakultetu, kakav on primer daje mladima, baš sam bila zapenila!“ Od jeda nisam ni pomislila na svoju decu koja su takođe bili loši đaci. Podržala me Jela a onda i mnogi drugi. Ali džabe, većina ostalih organizacija je predložila i izglasala njega. Neku godinu kasnije, upisao je Likovnu Akademiju i priznajem, završio je na vreme. Otvoreno govoreći, nisam volela njegovu majku pa nisam mogla voleti ni njega. Svesna sam da on sa mojim osećanjima prema njegovoj majci nema ama baš ništa ali to je bilo jače od mene.Neprestano sam ga upoređivala sa svojom decom i uglavnom na njihovu štetu, srce mi se cepalo. I pored činjenice da su moja deca bila snalažljiva i umela da nanjuše pare a on umetnik, nije, niti je danas sposoban da zaradi, da proda ono što slika, nisam mogla da podnesem njegovu očitu omiljenost kod ljudi, čak su ga i moji voleli. Jednom ali zaista samo jednom, sam pomislila da bi možda moja ćerka mogla da se uda za njega ali kada sam shvatila da se on prema njoj ponaša kao prema sestri, izbacila sam tu misao iz glave.

Sećam se, šezdesetih godina, nekoliko nas drugarica i drugova sa decom, otišli smo na pet dana u poznato izletište, mislim da je to bilo za 29. novembar. Jedne večeri, već je bilo oko ponoći, dece nije bilo. Roditelji su se uzbunili a onda je neko rekao da mu se čini da su u drugom hotelu, svi zajedno. Toma je otišao, i njegova ćerka je bila sa njima. Pričali su da je napravio haos, drao se i isterao ih iz hotela: „Marš svi u svoje sobe“, vikao je. On i njegov brat su ušli u svoju sobu a na hodniku je nastale frtutma. Njegovi nisu izlazili iz sobe pa sam im pokucala i kada se pojavila njegova majka u spavaćici, prskajući je pljuvačkom, optužila sam ga da nam napija decu dok ona mirno spava! Saslušala me mirno i kada sam ostala bez reči, okrenula se rekavši:“Laku noć“, ušla u sobu i zatvorila vrata. Sutradan za ručkom a vladala je neprijatna atmosfera, svi smo se gledali ispod oka, mnoga deca su sinoć dobila šamarčine, njegov otac je pozvao konobara i poručio litar crnog vina. Konobar ga je pitao koliko čaša da donese, on je rekao jednu. Kada je vino stiglo, otac je stavio flašu i čašu ispred njega, nasuo mu i rekao: „Živeli!“ Prosto nam je gurnuo prst u oko! On je mirno i polako popio celu flašu. Dugo ga nisam ni srela ni videla, mi smo prodali stan i kupili dva manja, tako da ne viđam ni njegovu majku. I ne nedostaju mi. Moj sin mi je pre skoro dve godine rekao da on doživeo infarkt. I pored najbolje volje nisam osetila ništa, ni trag od žaljenja. Sin mi kaže da on retko dolazi u stari kraj, ponekad da obiđe majku, ne viđa se i ne sastaje više sa drugarima, mada je i njih ostalo vrlo malo živih. Eto, nisam morala ni toliko.