VERICA, MEDICINSKA SESTRA
Bila sam u noćnoj smeni kada su ga doneli, dežuran je bio doktor Mladenović. Bio je u teškom stanju, svi smo se sjatili oko njega. Puls mu je pri prvom merenju bio petnaest odkucaja u minuti a pritisak četrdeset sa dvadeset i dalje je padao. Kardiogram je bio „grafika“, to su bile njegove reči kada sam mu ga pokazala nekoliko dana kasnije. Izgledao je kao da je neko šakom umočenom u crnu boju, nepažljivo prevukao preko celog papira. Nigde linije, samo dugačka crna fleka. To je zato što je infarkt bio u toku.
Prikačili smo ga na sve moguće aparate, ne biste razumeli medicinske i naše interne izraze, pa zato kažem aparate, Braunilu mu je, objasniću vam kasnije, u venu „ugradila“ još Hitna pomoć, pa smo ga punili svim i svačim ne bi li ga izvukli. Sećam se da je, kada mu je pritisak pao na dvadeset pet sa petnaest, jedva izgovarajući reči, rekao: „Pustite me dosta mi je.“ Doktor Mladenović je viknuo: „Nemojte se predavati, ne smete zaspati, a nama sestrama, dižite mu očne kapke, štipajte ga, šamarajte..., dajte mu brzo..., biće vam muka od ovoga, donesite lavor, verovatno ćete povratiti...“ dali smo mu duplu dozu i posle nekoliko trenutaka, sestra Jasenka je rekla: „Doktore, pritisak je stao, ne pada više!“ „Odlično, odlično, čula sam Mladenovićev glas, izvućićemo mi vas, jaki ste vi!“ Onda je počeo da povraća, izgleda da ništa nije jeo te večeri, povraćao je samo žuč, kako bi narod rekao. Obrisala sam ga i spustila lavor na pod kad je Jasenka uzviknula: „Pritisak je počeo da raste, već je trideset pet sa dvadeset.“
Već tri godine radim na Odelenju za intenzivnu negu, u „Šok sobi“ kako je zovu pacijenti i mislim da je najbolje opremljena u gradu. Imamo deset kreveta i uz svaki ide ono što možete videti u američkim filmovima, sve moguće aparature i uređaji. Na ekranima iznad ležaja u svakom trenutku se vidi, puls, pritisak, svakih dvadeset minuta se radi kardiogram... pacijenti su privezani i prikačeni svakakvim cevčicama, primaju kroz braunilu u venu lekove, infuziju... šest sestara se smenjuje svakih osam sati...Prve njegove večeri, a doneli su ga oko četiri sata ujutro, umrla su nam tri pacijenta uprkos našem zalaganju. Svo troje, jedna baka, muškarac od oko četrdeset godina i jedna mlada žena, umrli su od ponovljenog i jakog infarkta. To vam je kao zemljotres, sada ponavljam reči naše profesorke, ponekad je prvi napad najjači a ponekad za slabim udarom posle
izvesnog vremena sledi onaj fatalni. Srećom kod njega se to nije desilo.
Sećam se da je nastala frka na celoj kardiologiji, kada je iz Kliničkog Centra zvao neki profesor i raspitivao se za njega. Tada smo saznali da je slikar, umetnik. Taj profesor je bio profesor na fakultetu svim našim doktorima, pa su se malo usplahirili i ustrčali oko njega ali je on ljubazno odbijao svaku nepotrebnu pažnju, imala sam utisak da mu je bilo neprijatno zbog ostalih pacijenata.
Na neki način on je bio najčudniji pacijent u mojoj sestrinskoj karijeri. Iako prikačen i sputan cevima i žicama, od svoje žene je tražio da mu donese knjige.
I čitao je već drugog dana! Pritisak mu nije mrdao sa pedeset pet sa trideset a on je desnom, slobodnom rukom držao knjigu iznad glave i čitao sve do zore. Opominjali smo ga i doktor Mladenović, da mora da čuva snagu, da ne sme da se napreže ali je on terao po svome. Pošto je primetio da sam zainteresovana za njega, često ga obilazim, proveravam, merim...preporučio mi je da pročitam knjigu, zamislite naslov: TRI ČOVEKA U ČAMCU A O PSU DA I NE GOVORIMO, imena pisca se ne sećam. Ima još jedna interesantna stvar. On je posle pet dana provedenih u „Šok sobi“ premešten na odelenje.
Tamo radi druga ekipa sestara, mi skoro da i ne izlazimo iz Intenzivne nege. I onda! Morala sam da piškim i u hodniku vidim kako u bolničkoj pižami i papučama na nogama, sa peškirom, sapunom i čistom pižamom u rukama, prema meni ide visok, sed, lep gospodin. Nasmešio mi se i rekao: „Dobro jutro, jeste li se umorili?“ Tek po glasu sam shvatila da je to on!
Izgledao je odlično, zdravo i rumeno....iako sam žurila pitala sam ga: „gde ste vi to krenuli?“ „Idem da se okupam, počeo sam sam sebi da smrdim, odgovorio mi je.“ Ma kako to nekome čudno izgledalo, pacijent koji leži prikačen i raščerečen u „Šok sobi“ teško se može prepoznati kada ga sretnete uspravnog, pa još ide da se kupa! Po navici sam ga upozorila da nije dobro da se šećka jer je još „rovit“ ali sam bila zadovoljna što se tako brzo oporavio.
Još jednom sam ga srela kada je došao da mu urade Koronarografiju. Ljubazno se pozdravio sa svima i zahvalio na svemu, da, doneo nam je kafu, sokove ...
Нема коментара:
Постави коментар