DRUGA KNIGA, u nastajanju

SLOBODANKA

Za dlaku je izbegao da mi se pridruži i drago mi je zbog toga. Mnogo stvari je ostalo koje će morati da obavi a vidim da mu je „krenulo“. Kako vidim? Vama koji ste živi ne bih mogla ni delić da objasnim pa da vam pričam sve do kraja sveta i Vasione. Ovde to nije najvažnije, govorim o njemu. Ne sećam ga se s Akademije iako je na trećoj godini bio u klasi do moje, ali se on mene sećao. Govorio mi je da sam bila prelepa devojka veselih očiju ali uzdržana, „pocrvenela bi na svaku reč, na svaki pokušaj komunikacije.“ Manje, više, ostala sam takva do kraja života. Osetljivost i ranjivost u mladosti, da ne objašnjavam uzroke, samo se pojačala kada sam zašla u godine, kada sam postala „stara devojka“ kako se to suptilno kaže u Srbiji. Imala sam ljubavi, volela sam ali je svaki rastanak, sada mogu da kažem potpuno iskreno, mojom krivicom ili bolje odlukom, produbljavao i povećavao moju ranjivost. Ali.... Njega sam srela 1998 godine. U celom onom galimatijasu slikanja, seksa, opijanja i prežderavanja, on se izdvajao svojom pristojnošću, dostojanstvenošću, obrazovanošću, nenametljivom duhovitošću. Privukao me! Ne, nisam ili možda jesam, potajno u sebi, podsvesno, želela i nešto više ali je on još na početku postavio „ogradu“, „volim svoju ženu.“ Prvo smo se družili, ja nategnuto a on jednostavno, prijatno, opušteno. Kako je vreme odmicalo, često smo sedeli zajedno, pili sokove i kafu, razgovarali o svemu i svačemu nikada ne dotičući intimu. Osećala kako mi se ionako izraženi kapilari na obrazima naglo pune krvlju. Bivalo mi je neprijatno iako on nije ni gestom ni pogledom davao do znanja da to primećuje. Hvala mu zbog toga. To se dešavalo kada bih pestala da ga slušam i gledajući ga na samo metar daleko od mene, poželela da ga poljubim, da osetim njegove usne na mojim, da me stisne uz sebe... Ne verujem da nije znao šta se dešava u meni ali je zaista bio pravi džentlmen. Vodio me u duge i lepe šetnje, zajedno smo uživali u bojama i mirisu poljskog cveća, u ljubičastom nebu posle zalaska sunca. Nisam mogla da izdržim i otišla sam ranije! Tek kada sam sam došla kući shvatila sam koliko mi nedostaje. Bila sam bolno svesna da nikada neću moći da sa njim ostvarim svoje najtajnije želje ali mi je nedostajalo i samo njegovo prisustvo, glas, pokreti, toliko sam želela da je opet tu pored mene, da mogu makar da ga gledam! I smislila sam! Pozvala sam moju prijateljicu koja je vodila eminentnu likovnu koloniju i predložila joj da ga pozove. Naravno i mene. Zajedno smo putovali autobusom, razgovarali a ja sam sve vreme bila srećna što smo tako blizu, osećala sam slatke trnce kada bi autobus naglo skrenuo i kada bi se naše ruke, ramena dodirnuli. Iza mene ili posle moje smrti ostale su fotografije na kojima je on pored mene, na jednoj grupnoj čuči ispred mene. On je naravno, sa svima uspostavio odličan kontakt a ja sam samo tražila i lovila trenutke da budem pored njega, ostali me nisu interesovali. On je, znala sam da je to njegov običaj od ranije, pravio male akvarele i poklanjao ih svim učesnicima kolonije. Bila sam presrećna kada me je prvu doveo pred dvadesetak akvarela i rekao mi: „biraj.“ Sigurno mi je lice bilo crveno od nabujale krvi i osećanja ali sam već tada u trenutku smislila plan. Izabrala sam jedan divan akvarel koji je prikazivao bivšu grofovsku konjušnicu okruženu drvećem sa ljubičastim impresionističkim senkama ispod, on i danas visi iznad kreveta u kojem sam spavala. Zahvalivši mu se, rekla sam da nisam zadovoljna onim što sam u koloniji napravila, pa ću ga zvati kad se vratimo u Beograd i daću mu akvarel za koji mislim da po kvalitetu odgovara onom koji je on meni dao. Insistirala sam iako je on rekao: „ma daj, odlični su ti radovi.“

Obuzdavala sam nestrpljenje ali sam pustila da prođe izvesno vreme. Pozvala sam ga i pitala kada je slobodan, kada može da dođe kod mene da mu dam akvarel koji sam pripremila. Bila je Zima, Januar mesec, po Beogradu bljuzgavica, uopšte nisam razmišljala o činjenici da stanujemo daleko jedno od drugog, da je saobraćaj užasan, mrak je pao već posle četiri sata. On je ipak došao! Uvela sam ga u dnevnu sobu i u trenutku shvatila koliko je turobna i soba i atmosfera u njoj. On ju je obasjao svojim prisustvom ili se bar meni tako učinilo. Skuvala sam mu kafu, nije mi smetala ni njegova neizbežna cigareta. Dala sam mu akvarel i dok sam mu ga predavala izgledao mi je jadan i bezvredan, bila sam sigurno crvena kao rak. On se zahvalio i pohvalio moj rad. Sela sam preko puta njega i gledala ga, njegove nebesno plave oči iza tankih okvira naočara, lep nos, usne ispod žućkastih brkova, gledala ga tako plećatog i velikog, ne čujući šta mi govori. „Probudio“ me pitanjem o mozaicima i mom radu u Africi.

Vreme je izcurelo kao kroz prste, morao je da ode. I sada mi je žao što ga nisam poljubila! Nije ni on mene, iako je njegov običaj da ih, pri susretu ili rastanku sa koleginicama, ženama, devojkama koje poznaje i sa kojima se druži, poljubi nežno u obraz. Znajući me i sigurno znajući šta osećam prema njemu, nije hteo da mi čak i drugarskim poljupcem, daje lažnu nadu.

Dolazio je na moje izložbe ali i na izložbe u muzej u kojem sam radila i tu smo često pili kafu i razgovarali. Nekoliko puta smo i zakazali susrete, više se i ne sećam povoda. Dolazio je po dogovoru, nikad nije kasnio, bio je ljubazan, umeo je da me sluša, hvala mu zbog toga, ja sam bojeći se tišine, pričala i pričala.

Poslala sam mu mejlom pozivnicu za izložbu koju sam čini mi se dobro odradila a ipak sam sa strepnjom očekivala njegov sud. Jutro na dan otvaranja moje samostalne izložbe nisam dočekala živa. Umrla sam u snu. Moja sestra čiju adresu sam koristila, je primila njegov mejl u kojem mi se izvinjava što neće moći da dođe jer je doživeo infarkt, da se oporavlja ali mi čestita izložbu.