недеља, 14. септембар 2008.

BLAŽEN MEĐU ŽENAMA

„Ovako bi trebao da glasi naslov prikaza tvoje izložbe, kada bih ga ja pisala“, rekla je moja žena, dok smo jedno jutro pili kafu na terasi. Nasmejao sam se a ona je bez zastajkivanja izgovarala rečenicu po rečenicu, slažući snažan, suštinski nepobitan, jezgrovit verbalni iskaz. „Napiši to molim te, rekao sam, ponudićemo ga kulturnim rubrikama. Iako je Istoričarka umetnosti, dugo već ne piše i ne objavljuje tekstove. Davno mi je rekla kroz smeh: „Ako bih nastavila da pišem prikaze izložbi, izgubila bih i ovo malo prijateljica i prijatelja.“ Odlično sagledava stvari, dobro poznaje našu i svetsku likovnu scenu i što je „najgore“ nikada ne laže, ne „umotava“ niti „zamotava“ stvari, ne stereotipiše. Bez nipodaštavanja ili dezavuisanja autora/ke, jasno i precizno kaže svoje suštinsko viđenje i mišljenje. Kada je umetnost a posebno slikarstvo u pitanju, vrlo je stroga i konsekventna, nije spremna da odstupi ni korak. Ja sam to osetio „na svojoj koži“ više puta u prošlosti. Ako prođe ili danima prolazi pored slike koju radim a ne kaže ni reč, shvatam da nešto ne radim kako treba. Uglavnom se to dešavalo kada sam bio mlađi i kada sam zbog zaboravljenog roka za neku izložbu, na brzinu „sprčkavao“ sliku. Kada bih se spremao da je odnesem na izložbu, e tek tada bi progovorila: „Nemoj da se brukaš, kada potpišeš sliku ona mora da bude urađena do kraja, kako si je zamislio...pogledaj to što nosiš i kaži mi da li si zaista zadovoljan...ti si slikar, ne smeš da varaš u prvom redu sebe“. I uvek je bila u pravu.

Prezauzeta i umorna poslednjih godina, skoro da je prestala da mi govori išta o onome što slikam. Ipak! Sasvim slučajno, nije me videla, čuo sam je kako našem sinu kaže: „Ova slika na štafelaju mu je odlična!“ „Pa što mu to ne kažeš odgovorio je M.“ I rekla mi je. Obrazložila je i zašto. U potpunosti sam se složio s njom da boju pozadine slike treba „ublažiti“ za nijansu, posvetliti...“onda će biti skoro savršena“, rekla je.

Jedanaestu samostalnu izložbu slika pod nazivom VIRGINS otvoriću 17. septembra u 19 časova u galeriji ULUS u Knez Mihailovoj ulici. Izložiću 17 slika, ženskih aktova, ulja na platnu, osam nastalih/naslikanih ove 2008 a devet od 2005 do 2007 godine.

„Slikaš samo ženski torzo i osnovne/glavne ženske atribute, grudi, stomak, polni organ, zadnjicu... žene su ti bez glava, obezglavljene, depersonalizovane, to može da znači i opsednutost seksom, da te ne znam pomislila bih da ti je važnije žensko telo od ličnosti žene, od njene individualnosti i posebnosti na zemljinom šaru,“ govorila je verbalno slažući „članak“, prikaz moje izložbe, pod gornjim naslovom. Dva puta sam pokušao da je prekinem da bih joj objasnio svoj stav ali je to kao i uvek bilo nemoguće kada se ona „zahukta“. Nešto kasnije sam došao do reči“, i rekao sam joj: „ Slikam samo i isključivo ženski torzo...navešću ti jedan za mene krucijalan razlog, pre svega priznajem da sam od malena opsednut seksom i ženom kao oličenjem svih mojih snova i maštanja ali kada govorimo o mojim slikama i „ženama bez glave“, nije samo seks u pitanju. Torzo mi uz kvadratni prostor mojih platana, na najbolji način omogućava da se u njemu „igram“ svetlošću i senkom, koji prate neprekidnu pokretljivost mišića ispod nežne, baršunaste, neponovljive ženske kože. Chiaro-Scuro uz odabir samo meni odgovarajućih boja, koje ne moraju niti prate realne, konstruktivnu dekonstrukciju, distorziju, pokret tela ili ugao posmatranja i sagledavanja, raščlanjivanje da bih došao do suštine... sve žene na mojim platnima su slobodne i oslobođene, rasterećene predrasuda koje im život svakodnevno nameće, same sa sobom, opuštene, snažne i podatne, uronjene u maštu...“ „Uostalom zar nisi svedok da su žene moji najverniji gledaoci, posmatrači i da se nikada nije desilo da je ijedna našla na mojim slikama nešto što bi je porazilo, odbilo, izazvalo gnušanje, naprotiv!“ Složila se sa mnom, ipak ne odustajući od od svoje teze o mojoj, makar podsvesnoj nameri i želji, da u prvi plan istaknem ono što me kod žena najviše privlači. Nisam se usprotivio, to sigurno jeste jedan deo istine.

Naravno, nije pristala da napiše ni reč. „Bilo bi nepristojno“, rekla je.

Odlučio sam, složio sam se, bila je to njena ideja, da umesto uglavnom šturih, stereotipnih i nenadahnutih predgovora u katalogu izložbe, pozovem i zamolim „svoje devojčice“ kako ih ona zove, koleginice i drugarice da napišu po rečenicu, kraći tekst, po sopstvenom izboru, o meni, mojim slikama ili o samo jednoj slici. „Moje devojčice“ su se rado odazvale, od Midori McCabe iz San Franciska, Anice Vučetić i Nine Todorović, Ljilje Tašić, Ivone rajačić Barandovski, Slobodanke Bobe Stupar iz Beograda, Catherine Petre iz Belgije, Chicago Kim iz Chicaga, G. Hitric iz Offenbacha, Florence Shen iz Singapoura... To je bila „prava stvar“, „pun pogodak.“

Žao mi je što do sada nije ni reč objavila o mom slikarstvu iako ga najbolje poznaje i razume, iako joj je sud o njemu ma kako stroga bila, pravičan, subjektivno snažan, doseže suštinu. Ali verovatno je u pravu, javno davati sud o nekome s kim živiš više od trideset godina, nije baš ukusno.

Beograd, 14.Septembar 2008.