DRUGA KNJIGA u nastajanju, Radni naslov ISTINA, podnaslov "Postoji beskrajno mnogo istorija Vasione i sve su one istinite.", Stiven Hoking

MOMČILO

Nismo se sreli ni videli preko četrdeset godina. Mogu da se prisetim samo dana ranog detinjstva, a i to vrlo maglovito, nisam baš neki šampion u pamćenju.

U to vreme smo živeli u Prištini, u istoj ulici i išli u isto odelenje osnovne škole. Da, on je došao u drugo polugođe I razreda, iz Beograda. Sedeo je u „zadnjoj“ klupi sa svojom sestrom od tetke Kaćom. Za razliku od mene bio je veseo i to je pokazivao, druželjubiv, mangupče, spreman na svakakav kalambur ali i odličan đak, mislim da je bio najbolji u našem odelenju. Sve mu je išlo od ruke...srpski, račun a u crtanju je odskakao od svih đaka u školi. I pevao je divno. Mene su smatrali za „najbolji glas“ naše škole ali ja mislim da smo, bar što se tiče sluha, bili egal. Često smo nastupali kao duet na raznim školskim priredbama. E, tog poslednjeg puta kada smo se sreli pre četrdesetak godina, posle srdačnog pozdrava i istinske radosti što se vidimo posle toliko godina, rekao mi je da je 1956 godine prema meni zbog klinačke sujete, ispao gad. „Crtao“ mi je i opisivao situaciju i događaj ali ja da me ubiješ , nisam mogao da se setim toga. Za razliku od mene njegova savest to nije nikada zaboravila niti mu oprostila. Kao, pevali smo pesmu „Čoban tera ovčice“ na školskoj priredbi i on je preskočio jednu strofu a ja sam nastavio po redu. On me je prekinuo pred svima i naterao da pevamo po njegovom. Glupost, sitnica, bezvezarija, uopšte se ne sećam toga ali on je zapamtio i to ga je mučilo sve te godine. Možda me je zabolelo u trenutku, bilo mi neprijatno ali šta sve nismo doživljavali u detinjstvu. Izgleda da nisam bio previše povređen čim nisam zapamtio.

Sećam se da je voleo da dolazi kod mene da se igramo u našem velikom dvorištu, punom voćki i raznog ukrasnog bilja koje je celog svog života sadila moja baka. Moji roditelji i baka su ga brzo i lako zavoleli, često je ostajao kod nas na ručku ili bi nam baka, debelu parčad domaćeg hleba mazala mašću i posipala sitno seckanim crnim lukom i alevom paprikom. Moja baka je bila ono što bi danas rekli, religiozna. Verovala je u Boga i često odlazila u crkvu koja se nalazila na brdašcu iznad naše kuće. I moj i njegov otac su bili komunisti pa smo vaspitavani kako je bilo propisano ali su nam a posebno njemu, bakine biblijske priče bile neverovatno zanimljive. Najviše nas je intrigirala i bila nam je najzanimljivija bakina verzija Bogojavljenja. Otvorenih usta smo je slušali dok nam je pričala kako se u ponoć na Bogojavljenje otvaraju nebesa i pojavljuje se Bog i ispunjava onome ko taj trenutak sačeka budan, svaku iskrenu želju. Uspeo je da ubedi svoje roditelje uz pomoć moje bake, da prespava kod mene upravo pred Bogojavljenje. Nije mi dao da spavam iako sam jedva gledao, „dežurali“ smo pored malo, malo, otvorenog prozora i smrzavali se se sve dok nije nastupila ponoć. Iz kuhinje smo uzeli staru Vekericu i kada su se skazaljke poklopile, otvorili smo širom prozor i čekali da se pojavi Bog. Ne znam za njegovu ali ja sam zaboravio koja je bila moja želja. Svejedno, smrzli smo se, Bog se nije pojavio, naše želje su ostale da „vise u vazduhu.“ Jedno vreme je izbegavao baku, ustvari prestao je da dolazi kod nas. Ali čim je granulo Proleće eto njega ponovo u našem dvorištu sa hiljadu interesantnih ideja i zamisli. Ja sam ga sledio u svemu iako sam se plašio da će stvari ispasti naopako po nas. I jesu često, svašta mu je padalo na pamet.