DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ON

(o sebi, devojkama, drugarima, svojoj mladosti...pisano 1975 godine a sada samo delimično intervenisano)

U to doba, 1966 godina je, sedimo kod Ace Pandura, pijemo „Čačanku“, tek će Peca: „Koja je to reč a jedina je u srpskom jeziku, srednjeg je roda a završava se na A?, naglašava a. Silazim s kućne vage iznenađen neverovatnim ličnim mi napretkom! Za manje od sedam meseci sa 81-nog, skočio sam na 103 kila! Peca ne odustaje, sipa nam Čačanku i: „Koja je to reč.....“Žile od zezanja: „Roba“. Peca: „Nije srednjeg roda.“ Svi se uključujemo, počinjemo da žvalavimo desetak minuta a onda odustajemo. Aca donosi novu flašu Čačanke. Peca nas gleda urokljivo, liže rakiju i ćuti. „Gukni je bre već jednom“, dere se Aca. „A jel’ može na sanskritu“, pitam? „Zajebi to“ kaže Žile, Aco aj’ me ufuraš kod komšinice, one sa dvanaestog....kako se ono zvaše....ona plava, visoka...Vanja?“ Peca ne popušta: „’Ajde bre kulovi, uključite kefalo..Mikele?“ „Torba kažem, čorba, proba...“ „Ne serite više“, kaže Aca. „Doba“ značajno će Peca. „Moba, Boba“...istrajava Žile. „Pa rekao je“, kažem. „Ko je rekao...šta je rekao?“ „Rekao je doba.“ „Pa šta?“ „Pa to je to jebote, doba, to je ta reč srednjeg roda koja se završava na a.“

Neki dan posle otfuramo Deki i ja na Pravni, Gaša polaže krivično. Prvo se uspnemo u „Grgu“, tamo Gale već cima Čačanku. „Koji ti je bre“, pitamo u duetu. „Davim tremijanović“ odgovara Gaša i okreće se prema Rajku: „Daj nam tri puta po dva dupljaka.“ „Odmah moliću fino“ kezi se Deki Rajku koji nam bez reči stavlja na sto piće na sto. „Jel’ imate kintu“ pita Gaša? „Koji će ti, pet minuta je do šest?“ „Kupite kilo, čekam vas tamo, treći sam na spisku, ustaje, odo’ ja.“ Platimo Rajku, odemo do bakalnice, mi kevi lovu, keva nama robu, „doviđenja, doviđenja i srećno.“ Uđemo na Pravni, peta vrata desno, odškrinemo, tri reda klupijanovića, sedam, osam štrebera prevrće Krivično. Profa i asistent za katedrom, ispred njih oznojeni kulov klepeće nešto. Dejan zavlači flašijanu ispod jakne, ulazimo, klimamo glavom Profi, kao izvinite što kasnimo. Jedva da nas je pogledao, Sližemo se uz zid do zadnje klupe. „Gde je“, beči se Gale? Dejan vadi flašu. „Kašlji“ kaže. Nakašljavamo se dok Gaša odvrće čep. Sagne se ispod klupe, cugne k’o konj, zagrcne se i zakašlje odistinski. Asistent podiže pogled. Dejan i ja krajnje predano i zainteresovano pratimo lupetanje kulova ispred njih. Profa muva zanoktice, Asistent spušta pogled. Odvaljujem Galeta po leđima, prekida da kašlje. Opet ispod klupe, Dejan mu ćapava flašu, otimaju se dahću. „Konju jedan, kad im budeš dunuo u njonje, otpašće im uši kao dudinke.“ Uspeo Dejan da mu mazne flašu, „daj i meni.“ Dvojica ispred nas, okreću se s obrvama na vr’ čela, kao, šta je to, ovo je ugledna ustanova? Isijavam prijateljstvo osmehom. Jedan od njih krivi vrat prema Profi, pa opet prema nama. Odšištim mu na uvo: “Zgaziću te k’o govno ako se samo još jednom okreneš!“ Deki nadgrađuje: „Probaj, okreni se, možeš ti to, budi prvi koji se zajeb’o.“ U to prozivka, Gaša treba da smeni drugog kulova. „Izvolite kolega odaberite pitanja. Gale trunjavi nešto kao: „Meni je svejedno, ozbiljno sam se pripremao....“ Kerovi ne padaju na to, Profa i dalje zanoktice, Asistent čeka da Gale pročita pitanja, onda kaže: DAKLE? Gale kenja.“ Dozvolite mi još nekoliko sekundi da stilski koncipiram odgovor....“ Profa bataljuje zanoktice: „Ne trudite se kolega, ne analiziramo poeziju, budite čak suvoparni ali počnite već jednom, pročitajte prvo pitanje.“ Gale diže cedulju, gleda u nju kao vrana u šuplji orah. „No?“ Izlomi Gaša jezik, da mi život zavisi od toga, ne bih umeo da objasnim o čemu se radi! „Dobro, dakle počnite.“ Nakašlja se bata Gale nekoliko puta odsečno, Profi dopizdi: „Kolega jeste li vi zdravi, možda je Bronhitis u pitanju...?“ Kao davljenik za slamku, uveren da mu je to šansa, primi se Gaša na Bronhitis i poče da riče kao vo, krklja, da se zacenjuje. Štreberi isturili antene, opipavaju Profu. Deki i ja da otkinemo, ufatilo nas. U to Gale odrika poslednju notu, Profi poče da igra Facijalis. „’Ajde da brišemo, šapnem Dejanu. Budala načisto otkinu, ustade i zatrubi: „Kolega, uperi pogled u Profu, kolega je, osvrnu se na Gašu, uložio izuzetan napor na obradi ove po mnogo čemu važne materije, govorim naravno o Krivičnom pravu, materiji koja na žalost mora postojati zbog evidentno niskog stepena razvoja ljudske svesti, globalno uzevši...“ i taman da uzme vazduh za nastavak tirade, utrča Profa: „Vi ste orator, s kim imam čast...Ciceron, Demosten lično?“ Cimnem budalu za jaknu, Gale ne zna da li da ponovo počne da kašlje, studentarija se malo zabavlja malo se utronjala, Profa se izbečio, pun mu je svega! I onda u cimanju oborim flašijaner, cikne staklo, zasmrdi brlja, opšte sranje! Ustanem, klimnem glavom prema katedri: „Izvinite, moram da izađem na minut.“ Izneše me noge lagane, odjurim do „Grge“. Rajko: „Ti brže otud nego odovud?“ „Tri duple“ kažem i palim pljugu. „Di si?“, pita me Šef, „o’š kartu za Skupljače?“ „Gled’o više puta.“ „Utvrdi znanje, otkri’ nešto novo“, insistira Šef. „Mani me.“ Rajko donosi piće, čujem Galeta na stepeništu: „Sjebali ste me totalno, jeb’o te im’o sam šansu k’o vrata....“ Sedaju, popijemo, pa opet, pa će Gale: „I koji ti moj beše da ustaneš i kenjaš?“ Dejan puši, ćuti, sune čašu u grlo, okrene se prema Gaši: „Slušaj bre idiote, nisi valjda mislio da odkašlješ šesticu?!“

Nekoliko meseci kasnije sedimo kod Mace i pijemo restlove. Petnaesti je dan Nove 1967 godine, pet sati je, mrkli mrak, iza prozora Zima bez snega. Zorica mrdne brčićima: „E pa odoh ja.“ Niko ništa, ni reč. Ona se muva, ulazi, izlazi iz sobe, ide u klonju, brat bratu poluvreme. Kaže mi Gale: „Isprati je.“ „Teška mi bulja.“ Maca donosi piće iz ćaletovih zaliha. Peca i Lana guču. Lana može da ga nosi u zubima. „Izvitoperenost“, kažem glasno. „A?“, okreće se Gale. „Ili je u pitanju prava, nezabeležena, nepojamno esencijalna, nepatvorena ljubav;“ nastavljam. Peca i Lana guču i cmaču se i dalje. Gale se krsti. Zorica se oprašta po sedamdeset treći put, ljubi Lanu, Peca je ne primećuje. Gaša me drma, ispolivam se konjakom, „Idi provetri glavudžu debeli.“ Ustajem i teatralno: „Terate me dakle, šupijanović karta, marš, marš, a voleli smo se do malopre?“ Zoki: „Jel’ krećeš?“ Zoka glumi srnu, krotka, uzimam je pod ruku: „Zdravo, zdravo, vidimo se sutra, etc, etc.“ Izlazimo iz solitera u petnaest dana staru Novu godinu. Ruta Novi Beograd – Dorćol, meni Bejrut – Ognjena Zemlja! „ ’Ajmo tadžom“, predlažem, iako sam dekintiran. „Hajdemo peške, šapuće stidljivo, lepa je noć“, pribija se uz mene drvenog i zavlači mi ruku u džep od kaputa po sistemu: te ’oće, te neće. Ćapavam je za malu oznojenu šaku reda radi i pošteno odrađujem prstopreplitanje i rukomilovanje. Prema Zoki sam bio potpuno indiferentan. Gale je furao s Macom, iz sve snage je želeo da obali Zoricu a tucao je sve što mu padne šaka. Zorica je bila lepa, nežno dlakava crnka, oksiženom je farbala brčiće i makazicama, to sam video kasnije, kratila dlačice oko bradavica. Sise je imala Alal vera! Dve su ti šake trebale za jednu. Elem, krenemo ti Zoka i ja iz Sahare u naseljene predele, pešaka. Ona cvrkuće, ja prepametan dosoljavam. I dok dlanom o dlan jedno 10 000 puta, eto nas u Francuskoj, pored Narodnog Pozorišta, kad mi neko s leđa zavuče ruku pod bulju i ćapi me za jaja! Usr’o sam se živ! Kad ono Maki, kezi se u noćnoj tmini: „Idete u Klubu književnika?“ „Jebem ti mater malo, kažem, oću i da ubijem zbog ovog!“ „Još jednom to uradi i otkinuću ti glavu!“ Ne zna da’l se zezam ili...pa i dalje: „Nisam na vreme shvatio da ste u damskom društvu...“ „Ne seri i zapamti šta sam ti rekao.“ Ode Maki. Zoka i ja giljamo niz Francusku, nežnjaka se prisećam pedeset treće, četvrte, piljara Tarcana kod kojeg smo kupili prve banane, „Mladalačkog ludila“ prelepe osamnaestogodišnje komšinice iz prizemlja, Vlade „Marmelade“ od preko puta, riđeg Boška kome smo redovno „lupali“ cvikere, „Pele džukele“, šišanja do glave devojaka koje si izlazile iz američkog kulturnog centra i ostalih zajebancija. Profuramo Nevskog, „Živite u sojenici na Dunavu“, pitam Zoku, jeb’o te prešli smo osamsto kilometara!“ „Još samo malo, drugi ćošak odavde.“ Ćošak pre njenog ćoška, mutna banderna sijalica crta šest zdepastih dorćolaca. Ono malo govna u meni poče da inklinira ka dubokom zamrzavanju! Uključujem kefalo, NIŠTA. Prazan hod a oni sve bliže. Drpci utišali, žvaću pljuge, čekaju ulazak. Odjednom kapiram da sam dvoruk! Raskidam sa Zokinim džepnim znojem, vadim pljugu, turam je u njupavce i prilazim prvom bilmezu: „Daj da pripalim.“ Razbijena ime je ustaljena šema, Zoka izlazi iz kadra, ortak mi pruža pikavac. Palim polako, kao pažljivo, da imam krila odleteo bih. „Živ bio“ kažem momku. „’Ajde“, mane rukom, ostali kiselo menjaju noge, desna na trotoar, leva uz zid. Stižem Zoricu, desnu joj bacam na rame, leva je pušačka, nabacila tik, otima mi se iz ramena, bog te!

Opet mi na Pravnom, sedimo na podestu pored stepenica, nijedna ne može da nam promakne. Odjednom! „Jeb’o te što je riba“, skače Peca , Gale i ja počinjemo da se gušimo. Kroz smeh recitujem: „Šta je to, lepo, šareno, divno peva , stoji na grani i ima 1000 kila?“ Peca i dalje : „Jooooooj!“ Gale okreće glavu: „Teža je od tebe bar dvadeset kila.“ „Šta je to..., insistiram? „Šta je“, pita Peca, riba je odfurala. „Dva slavuja od po 500 kila“. Odgovaram. „Poserem ti se u štos“, okreće Peca glavu. Prolazi Asistent Janković, kao dižemo dupeta. Za njim ugiljava Goran Đurović, beogradski Crnogorac, lep, izveštačeno uglađen, programiran na odvajanje riba. Seda pored nas, vadi Gitanes, pušimo kao da jedemo pečenje. Pušimo, ždrakamo, ždrakamo, pušimo, tako sat, tako dva sata. Onda! Goran me muva u rebra: „Ovo je najmorbidnija riba na Pravnjaku!“ Pogledam, plavokosa, plavooka, na fantastičnim nogama ispod belih čarapa (jednog od tri para u tadašnjem Beogradu), vidim kao pod lupom, tek izrasle od poslednjeg brijanja, oštre, svetle maljice. Skačemo na noge, kolutamo očima, klanjamo se do zemlje....Riba se prvo smeši očima, pa zubima i na kraju počinje da se smeje do suza. Goran ufurava u program. Iza leđa sam joj, pred nosom mi je nežna, ženskomirišuća linija vrata, dobijam strahovitu želju da je ispod pazuha uhvatim za nevideće sise, da je ljubim u vrat, da joj grickam resicu uha....“Plemeniti“ Đurović već zapenio. Spolja: ledeno-englesko-aristokratski, s natruhama francusko šarmantnog i italijansko strastvenog, iznutra: već kvasi gaće! Ona se okreće prema meni! Do bulje, do srca mi u giljkama, do svih moždanih periferija, u moje plave, utrčavaju, gaze sve pred sobom, njena dva modra kao različak, oka! Riknjavam ali pre toga želim precizan podatak o broju zlatnih pegica na njenom nosu. Goran me briše kao gumicom, grabi je za ramena i okreće, ruka pod ruku i izvodi je iz kadra. Kraljevstvo za vazduh! Kao kad sam pao s Lipe, kao kad me Dejan zeznuo s leđa dok smo pikali ispod koševa! Peca i Gale me pakuju u podrum na kafu. Zevam okolo tek rođen. Maki, budući portir hotela bez imena, ceri se: „U pismenoj formi sam predložio Dekanatu da svaki student uz overen semestar, dobije po paketić guznog papira.“ „A“, kažem. „Dete je progovorilo“, arlauknu Gale, lupajući ravnodušnog Pecu po leđima. „Srećni roditelj je na silu odvukao rođake i kumove u „Grgu“, gde su u prigodnoj atmosferi obeležili prvo glasanje perspektivnog mu naslednika.“ Maki nastavlja tamo gde je prekinut: „Dosadili su mi nekreativni, neinventivni, prst u bulju zabadajući i po zidu šarajući...“ „Maki, ubacuje se Peca koristeći bogatstvo svog Ima Sumak glasa, Maki bato, koliko ja poimam stvari, ti se zalažeš za gušenje umetničkih sloboda...“ „Da i ne govorimo o defrustrirajućim zadovoljstvima“, truje Gale. „Jebeš klonju na čijem zidu ništa ne piše“, ide Peca ispred svog vremena. „S poštovanjem se odnoseći prema materijalu i priboru, moja osnovna zamerka je jednoličnost prezentacije, preovlađuju uglavnom vertikalne crte iste fakture i obojenosti od tamno braon ka sve svetlijoj do iščeznuća.“ Fekalistički odnos spram sveta, kako i zašto, uključuje mi kefalo: „Odvojio je“ izgovaram glasno. „Ti se znači slažeš, kaže Maki, sa sistemom: overen semestar, jednako guzni papir? Sledećih sat vremena ubacujemo šibicu u čašu. Maki nas dere i userava se od sreće. Dolazi mi iz dupeta u glavu: „A jel’ može dete da povede rođake i kumove u „Grgu“ na cirku?“ Dok si trepnuo sva trojica u stavu mirno čukaju potpeticama i deru se: „Razummmmm!“ Ulazimo u „Grgu“, Rajko ne okrećući glavu: „Dobar dan gospodo advokati a šankerici: Čet’r duple Čačanke. Sto do prozora, meni u glavi sve blond! Peca me grli: „Mišo moj mili, imam ideju kako da nabacimo ogromnu lovu.“ „Kako“ pitam ravnodušno. Peca mi na uvo: „Tetka mi je obećala njivu ako diplomiram, zapatimo na njoj indijaner, posle prve ture kupimo šleper, pa drugi...ustvari dovoljan je i jedan, menjamo se u vožnji, šibamo Indija, pa nazad Nemačka, Belgija, Francuska, Engleska....em maznemo lovu em nam bulja vidi put.“ „Kumovi su žedni“ maše Gale praznom čašom. Poručujem turu. Maki liže Čačanku kao da je otrov, krivi glavu, viri iza stuba, onda ustaje, ne vidim ga, čujem ženske glasove. Evo ga, dofurava dve ribe srednjih godina, jedna nafrakana, drugoj njupavci zaklonili donju usnu. „Moje prijateljice, ovo je Meri a ovo Suzi“, pružamo ruke, bog zna kako i tako to, Gale privlači dve stolice. „Ja ne bi’ na ćošku, kaže nafrakana afektirajući, ja bi’ dasudam.“ Gale joj ustupa svoje mesto. Žvalavimo s njima, one kurave profesionalke, zadnja adresa hotel Slavija. Ništa makroi samo portiri. Nafrakana se tuca za lovu, Suzi iz zadovoljstva a posle lova. Viknu one još dve ture. Uletvimo se. One se razgaćile, seru li seru a nama se ne bi digao ni da imamo bombu u gaćama. Taman da padnem u sovku kad s ulaza čujem, više osetim program No-7 „Plemenitog“ Đurovića. S naporom podižem svoje krhko telo, njih dvoje već sede u ćošku. Dan jahanja do njih! Frankeštajnišem nogama, razdrvenjujem jezik. Goran me vidi tek kada sam mu pred nosom. Profura mi pogled kroz stomak: „Obiđi me!“ Obilazim ga, stavljam mu šake na ramena i Počinjem da serem: „Rezultati analiza američkih oftalmologa, bazirani na relativno visokom uzorku od 7000 osoba, decidirano ukazuju na činjenicu da duvanski dim i uopšte kafanska isparenja, pogubno utiču na očinji vid pre svega plavookih osoba....“ Popiše me različak oči!