DRUGA KNJIGA, u nastajanju

FILIP

Ne volim ga, ponekad osećam mržnju prema njemu. Suviše je mekan za moj ukus. Sa svima je spreman da razgovara, ne ume ili neće(?) da preseče stvar. Prisustvovao sam skoro svakoj sednici Upravnog odbora čiji je on bio Predsednik. Uvek sam donosio otkucane na pisaćoj mašini, ne može svako da ima kompjuter, svoje predloge, sugestije, zamerke. Čitao ih je svima kao što je čitao sve materijale koji su bili na dnevnom redu i stavljao na glasanje. Dešavalo se, neću da grešim dušu, da se i usvoji neki moj predlog, čak uz njegovu podršku i bolje objašnjenje nego što sam to ja sročio. Dolazilo mi je da iskočim iz kože!

Zamrzeo sam ga pre pet godina u Grčkoj. Priznajem, opomenuo me pre puta ali sam ja mislio da ću uspeti da izmunđam glupe Grke. Prva tri dana Grci su se držali tako, da sam pomislio da će stvar proći. Onda su me izbacili! Lukavi Grci su me provalili još prvog dana ali su se pravili naivni dok nisu smislili šta će i kako će. Sve se to desilo za večerom pred stotinak ljudi, poludeo sam, svađao sam se, vikao, pozivao se na gostoprimstvo...Grci su bili tvrdi, ponavljali su da su unapred postavili uslove i da ih se osim mene svi pridržavaju. Morao sam da odem. On je pokušavao da me smiri što me je još više nerviralo. Celog svog života se trudim da budem civilizovan i kulturan u ophođenju sa drugima, pre svega zato što sam u Beograg došao iz tz provincije. Baš sam želeo da svima pokažem da je „provincija stanje duha“. Eto, služim se njegovim rečima, mrzim to ali one zaista najbolje i najpreciznije odslikavaju stanje stvari.

Muka mi pripadne kada ga vidim, svi mu prilaze, vole da se druže s njim, posebno žene. On za svakoga ima lepu reč i što je najgore to zvuči iskreno!

Pre neki dan sam, posle Nove godine, saznao da je u bolnici, da je doživeo, odnosno preživeo težak Infarkt. Bez obzira na sve, bilo mi ga je žao. Ali burazeru, ne možeš ti cvrkutati, laziti i maziti a sve što te nervira, sve grozote koje svakodnevno doživljavaš, sve muke i nevolje, sabijati u sebe i ne očekivati da to jednog dana eksplodira. Oporavio se neverovatno brzo! Već u Februaru je bio, ej!, na Skupštini. Došao je da glasa, nije hteo, nije ni mogao još rovit da predsedava. Pošto Skupština nije uspela, nikada me ne slušaju niti prihvataju moje stavove o radu i vođenju Skupštine i poštovanju Statuta, on je sazvao novu za 3. Mart. Tog dana je bilo kvoruma, i sam sam bio iznenađen brojem prisutnih, mene je i D. predložio da budemo u komisiji za brojanje glasova. Skupština je trajala kratko, on je vodio dostojanstveno i staloženo, držeći se Statuta i Pravilnika o radu, nije dozvoljavao na svoj ljubazan način, nikakvo nepotrebno širenje i rasplinjavanje diskusija. Moram, iako mi nije lako s obzirom na činjenicu da ga ne volim, da priznam da je to bila jedna od najcivilizovanijih, najkraćih i najdelotvornijih Skupština kojima sam prisustvovao.

Manje ga srećem a i ne nedostaje mi previše. Imam ja dovoljno svojih briga. Bio sam iskren govoreći o njemu, stojim iza svake reči koju sam izgovorio. Ne znam zašto vam je potrebno moje mišljenje, imate mnogo onih koji bi vam pričali bajke o njemu, pre svega žene.