MILE
Znamo se sa keja, ima tome bar petnaest godina. Pecam ja, peca on ili vozi bicikl pa se zaustavi i gleda me dok pecam, „Aman bre Mile, ostavi neku ribu i za nas ostale“ često zna da se našali. Voli reku kao i ja, možda i više, da može uvek bi bio pored vode. Ja sam bravar po zanimanju a dugo nisam znao čime se on bavi. Ustvari nama ribolovcima je to najmanje važno, naši razgovori su vezani za reku, ribe, „dobra mesta“, da li je voda opala ili porasla „za kamen“....Ali se desilo da ga u kratkom roku vidim dva ili tri puta na televiziji. I pitam ja njega, parkirao je bicikl i seo na kamenu klupu naspram mene, ja dole na pontonu, puštam plovak da klizi tik uz flašicu koja pokazuje gde se dole nalazi hranilica, pitam ga: „Je li a šta ti radiš, u poslednje vreme se ne „skidaš s televizije?“
„Ja sam Slikar“, odgovara. „Dobro slikar ali ima slikara i slikara i ne viđaju se svi na televiziji“, okrećem glavu prema njemu. „Predsednik sam Udruženja i povodom nekih značajnih izložbi moram da se pojavim", kaže i pita me da li radi skobalj. Pomislim na mog šefa koji diže obrvu kao da je špenadlom zakačio, nosom para nebo a on! Jednostavan i normalan. Oko nas hiljade gnjida koje se ponašaju kao da su posisale svu pamet ovog sveta. Bilo mi je nekako toplo oko srca što ga poznajem, što je takav kakav je. Ne čitam ja skoro ništa osim ponekad neke novine koje mi dopadnu u ruke ali sam zapamtio jednu rečenicu za koju ne znam kada je i ko je izgovorio a pročitao sam je Politikinom Zabavniku koji je moja žena kupovala klincu kada je bio mali: „Svi veliki ljudi su jednostavni i pristupačni.“ Možda nije baš tako glasila ali joj je to bio smisao. On je pravi primer.
Njegovo „mesto“ je bilo preko puta „Starog Pingvina“ dok nije izgoreo. Uredno je dolazio oko četiri sata, bacao kugle ranije pripremljene hrane, zapalio bi cigaretu a momak sa „Pingvina“ bi mu na kej doneo njegov uobičajeni produženi esspresso sa mlekom. Nikad nije, uostalom kao i ja, pecao na klizeći plovak. Posle dva, tri traženja dubine počinjao bi da peca. I vadio je babuške, čak šarančiće, krupne deverike, ponekog skobalja, jer njih jedne godine ima a onda prođe dve i tri godine da se ne pojavi nijedan. Kada je „stari Pingvin“ izgoreo, preselio se kod Vlade, odnosno preko puta njegovog splava. Ove godine je pecao samo tri dana, dva dana je hranio mesto a trećeg je upecao četiri alal vera deverike, mi ih zovemo lopatare. I nije više dolazio da peca. Svaraćao je do mene biciklom ili peške, sedao na klupu i ostajao kako kad, pola sata nekad i sat vremena. Pitao sam ga šta radi , rekao mi je da sprema izložbu za septembar, da su platna velika, da puno radi i da sat, sat i po prošeta ili proveze bicikl, da se opusti i vraća se i nastavlja da slika.
Njegov drugar iz mladosti Aca Grof mi je rekao da je preživeo strahoviti infarkt, da su ga jedva izvukli. On se ponaša, pričao mi je Grof, kao da se to dogodilo nekom drugom, čak nije prestao ni da puši. Jebote! Pre mesec dana su i Grofa sa keja gde mu je pozlilo, odbacili na Bežanijsku Kosu. Izvukao se i on a i Vlada, ne ovaj pored čijeg splava peca, nego isto drugar iz mladosti, sav je izrezan, ne znam koliko su mu bajpasova ugradili. A sve divni ljudi. Pička mu materina koliko govana i zločinaca šeta ovom zemljom i ne kinu!
Нема коментара:
Постави коментар