петак, 03. октобар 2008.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

RANKO

Da vam pričam o njemu? A zašto? Možda ja nisam prava osoba.... uostalom, pristajem, ustvari neće mi biti teško. Pre dvadesetak dana sam bio na otvaranju njegove samostalne izložbe, pozvao me mobilnim i rekao da se pozivnica „na kojoj sam svojom rukom napisao tvoje ime i prezime i adresu, nalepio prethodno je olizavši, marku, vratila sa oznakom nepoznat!“ Svratio sam u galeriju i pre podne dok je postavljao slike. Iskreno me obradovao njegov poziv. Znamo se skoro četrdeset godina, zajedno smo sa Z. V. , R. Đ. i pokojnim V. D., polagali prijemni na Akademiji. Možda je bolje, sada mi pade na pamet, da vam pročitam pismo ili još bolje pročitajte ga sami, pismo koje je napisao pre dve ili tri godine a dao mi ga je pre godinu dana. Pored onoga što piše meni i o meni, mnogo ćete saznati o njemu. Ja lično imam utisak da sam se promenio na bolje, ne bih olako odbacio ono što mi je u pismu spočitao, niti utisak koji je pismo na mene ostavilo. Voleo bih da čujem njegovo mišljenje ali imam utisak, nadam se da me ne vara, da ne počinje razgovor na tu temu, jer smatra da je pismo, odnosno njegov sadržaj, ostvarilo svoj cilj. Tako se i ponaša prema meni, odnosi su nam ponovo postali srdačni, lišeni napetosti ili izveštačenosti, u čemu sam, priznajem, ja prednjačio. Kako bilo evo vam pisma, pročitajte ga, ničega se ne stidim, možda nije u svim sudovima u pravu ali suštinski.... zaista sam počeo da se „gubim!“ Obavezno mi ga vratite!

Dragi Ranko,

Imao sam nameru da ti ovo kažem pre neki dan u lice ali su nas prekinuli. A možda i nije bilo mesto ni pravi trenutak. Ne želeći da te povredim ni na koji način, želeći ti kao i uvek najbolje, hteo sam da ti kažem : “Počinje da mi smeta tvoja nadobudnost i nadmenost. Smatram da je bolje da ti to kaže prijatelj, da ti to kažem ja koji ti želim dobro. Skoro četrdeset godina drugujemo, od mladosti sam voleo tvoju duhovitost, spremnost i sposob- nost za sofisticirani kalambur, sklonost ka usavršavanju, učenju i saznavanju. Ne prija mi neiskrenost koju ponekad nepotrebno ispoljavaš prema meni (razloge ne znam i ne trudim se da ih tražim), odlično znaš da se držim one Konfučijeve : “Voli svoje prijatelje sa svim njihovim manama a mrzi (preteška reč za mene!) svoje neprijatelje poštujući sve njihove vrline.“

Analizirajući, secirajući i dovlačeći prethodni život pred svoje umorne oči i glavu, a moram to da činim, prisetio sam se jednog tvog pogleda, onda davno, kada sam ja „uspeo“ a ti bio „poražen“, što mi dugo nije bilo jasno ali drugi su sudili. U tvom pogledu, iako ovlašno i slučajno viđenom, bilo je zavisti. Srećan zbog uspeha smatrao sam da sam pogrešno video i protumačio a ti si mi svojim čestitanjem razbio i poslednju sumnju.

I dalje si duhovit ali ti je duh preplavljen cinizmom, gorčinom, ponekad čak i pakošću. Stani pred sebe, znam da je to teško ali ništa nije završeno i svršeno. Pogledaj se, zbaci blazirani osmeh, speri sa sebe mrzovolju, prestani da rangiraš ljude na važne i manje važne, izvuci iz sebe kvalitete (koje imaš, siguran sam!) i podeli ih bližnjima. Ukopao si se, urovio si se u privid sređenog i ispunjenog ličnog i profesionalnog života. Dragi moj Ranko, ti si nezadovoljstvo koje hoda. Sledeći korak je bila nadmenost i nadobudnost. Da si nadobudan zbog znanja ili talenata koje poseduješ, potrudio bih se da te razumem i opravdam, pre svega zato što te volim ali to zaista ne liči na tebe, onog nekadašnjeg. Poješćeš se iznutra. Saberi se, skupi snagu, ne dozvoli da te razori kancer sujete i, nemoj da se naljutiš, osećaj inferiornosti, ma kako izgledalo da su u koliziji, koji je posledica zakočenosti, utiska da si sve već postigao i dostigao i da ne možeš dalje.

Bilo mi je užasno neprijatno a i svima ostalima kada si posle sahrane dok smo pili piće „za dušu“ B.P., bukvalno napao Z., ni ne sećam se više zbog čega. Dok smo mi gledali u svoje ruke ili čaše, iz tebe je nešto više od dva minuta, kuljala žuč. Ni Z., koji inače nije „mačji kašalj“, nije mogao da se snađe i da ti bilo šta odgovori. Prvi put u životu sam ga video zanemelog, iznenađenog i nespremnog. Ličio si na onog iz narodne izreke: Pre podne mrzi sebe a posle podne ceo svet!

Mlečni Put je zrnce peska u pustinji Vasione, šta je onda dobri moj Ranko, tvoj položaj, tvoje mesto u ovoj našoj intelektualnoj barici. Uostalom i moj i bilo čiji! Neka podatak da smo rođeni krajem prve polovine prošlog veka, makar za tren promućka i razbistri tu tvoju pametnu glavu. Vreme trajanja nam prolazi. I počni ponovo da radiš, delaš, kreiraš, stvaraš, izmišljaš i pronalaziš. Položaj na kojem se nalaziš uspeo je (na moje iznenađenje!?) da te umrtvi, da stopira i zaustavi, da eliminiše sve tvoje dobro mi znane potencijale. Svi narodi ne samo naš, imaju izreku: “Nikad nije kasno.“ I nije, veruj meni koji te zna i poštuje i želi da ponovo viđa i sreće onog sjajnog Ranka koji je umeo i znao, čija je mentalna snaga držala pažnju, Ranka koji je bio kreativan, čiji je duh daleko nadilazio ovdašnje mentalne nivoe.

Nekoliko naših poslednjih susreta dijametralno su suprotni, ni jedan ne nalikuje drugom, naravno, mislim na tvoje ponašanje. U jednom na primer, napravio si se da me ne vidiš iako sam ušao u prostoriju u kojoj osim tebe i Lj. nije bilo nikoga. Pravio si se da si izuzetno zauzet i koncentrisan na nešto o čemu ste ti i Lj. razgovarali. Izašao sam, nisam bio povređen ali mi nije bilo jasno tvoje ponašanje. Opet, pre neki dan na premijeri ......., bio si sa ženom, probio si se kroz gomilu do mene i ljupko me zamolio za uslugu. Rekao sam ti da sam ranije o tome obavešten i da je sve već sređeno. “Ti si srce, hvala ti“ odgovorio si, smešeći se i mahnuo mi rukom, “još jednom ti puno hvala“. Došlo mi je da te oteram u pičku materinu! Molim te budi ponovo ono što jesi, sujeta ti ne priliči, ili je bar kontroliši. Imaš ti snage u sebi, samo je ponovo postani svestan.

Iskreno tvoj M.

P.S. Bravo! Kao da si me čuo, kao da si pročitao ovo pismo, sinoć si ponovo bio onaj pravi Ranko! Lucidan, pronicljiv, duhovit, lepršav, iako na ivici da preteraš, na ivici, nemam bolji izraz, histerije! Srećom nisi. Na tvoje šlagvorte ni C. ni ja nismo izdržali da ne ubacimo po koju. Bio sam iskren kada sam ti rekao da je to bilo jedno od najboljih i najprijatnijih otvaranja kojima sam prisustvovao poslednjih godina. Nastavi tako, nemoj bežati od sebe i dozvoljavati da te ruinira sopstvena sujeta. Još jednom Bravo!

P.S. 2 Juče sam saznao da si postao, da si izabran za „glavu“ institucije u kojoj odavno delaš. Pre dve godine u konkurenciji sa N. i V. nisi uspeo da dobiješ dovoljan broj glasova. Dobro si se držao prema spolja, nisi dozvolio da se primeti koliko ti je bilo krivo. Ne mislim da je N. koji je tada bio izabran bio idealno rešenje ali mi se čini da se i pored relativne trapavosti i nesnalaženja na tom mestu, mora priznati da N. bar nije bio sujetan. Iskreno mislim da i pored činjenice da neko mora da bude na tom mestu, ja lično, pošto vas sve dobro znam skoro četrdeset godina, ne vidim ni jednu osobu sposobnu da instituciju vodi na pravi način i pomera stvari unapred. Ne radi se naravno o talentima i umetničkim dostignućima, ne, biti na čelu tako značajne institucije podrazumeva mnoge sposobnosti i umeća administrativne prirode, „plivanja uz maticu“, svakodnevne kontakte sa ljudima i institucijama od kojih zavisiš a „očima ne možeš da ih vidiš“. Ipak, znajući te, znajući tvoje sposobnosti uveren sam da ćeš biti uspešniji od N. Samo nikada nemoj zaboraviti surevnjivost, sujete i što da se lažemo, mržnju koju godinama uspešno gajite jedni prema drugima.

Čestitam ti i iskreno želim da posao obaviš najbolje što možeš.

I šta kažete? To jeste pismo iskrenog prijatelja! Mada....kada sam ga prvi put pročitao, skoro sam pobesneo...Pička ti materina, ti ćeš meni da govoriš o nadobudnosti i sujeti...držiš mi predavanja a ja sam već godinama Profesor na.... Kako je vreme prolazilo a čitao sam ga često, počeo sam u pismu da izdvajam pozitivne stvari koje je o meni napisao i shvatio da je u njima suština. Od toga do početka kakvog-takvog preispitivanja samog sebe, nije proteklo mnogo. Ko je onaj koji kaže „Staro drvo ne savi?“ I da li je bilo kome potreban put u Indiju, besomučno traženje prosvetljenja, gurui i mahariši... meni je bilo dovoljno pismo koje ste pročitali. Ako sam i za „milimetar pomerio stvari u pravom smeru“ (njegove omiljene reči), već sam na putu uspeha. Govorim kao da sam Budista ili (njegov omiljeni) Lao Ce-ista. A zašto bih u ovim godinama krio bilo šta a ponajmanje pozitivan uticaj svog dugogodišnjeg prijatelja. E da, izložba mu je bila odlična, skoro da ne pamtim da je galerija tako plamtela od boja i slikarskog umeća!

Hvala vam što niste izgužvali pismo.

Нема коментара: