ANTONIO TABUKI
Iako primam hrpe pisama sa svih strana sveta, njegovo nisam mogao da zaobiđem. Da razjasnim stvar, nemam sekretara ili sekretaricu, volim sam da pročitam svako pismo koje mi stigne. Naravno da neka posle samo dve tri rečenice, odbacujem. Osnovni krijterijum je zanimljivost, šašavost, pomerenost, neuobičajenost. Njegovo pismo iako pisano lošim italijanskim jezikom, privuklo mi je pažnju baš iz tog razloga. Nije bilo stereotipno, molio me da mu pomognem
da pronađe zaboravljene reči!? Zaintrigirao me, počeo sam da razmišljam o njegovom problemu, da se bavim njime. Odgovorio sam mu i počeli smo da se dopisujemo. Lažna skromnost u mojim godinama bila bi izlišno koketiranje, pa priznajem da sam bio zadovoljan ali i iznenađen njegovim poznavanjem, do detalja koje sam i ja skoro zaboravio, mojih knjiga. Odmah sam posle trećeg ili četvrtog pisma shvatio da se radi o obrazovanoj osobi koja to ne želi da nameće ali je to izviralo iz svakog sledećeg pisma. Otvarao mi se kako je vreme proticalo a moram priznati da sam i ja njemu pisao o nekim stvarima za koje sam mislio da će ostati zakopane u meni do kraja mog života.
Sa zaboravljenih reči prešli smo na snove, pa na stotine svakodnevnih a uvrnutih situacija u kojima smo se nalazili skoro ili pre tridesetak godina. Naše dopisivanje je postalo prijateljsko poveravanje ali i proveravanje i razjašnjavanje meni ili njemu nedovoljno poznatih situacija iz njegovog ili mog života, iz svega što nam je padalo na pamet, njegovih asocijacija koje su bile zanimljive i često neočekivane ali su znale da prodube započetu temu ili da je još više zamrse. Mene je iznad svega zanimalo njegovo odrastanje u tz socijalističkoj zemlji i poređenje sa mojim, jer je razlika u godinama među nama samo tričavih tri godine. Ja sam rođen u Pizi a on u Strumici u samom uglu između između Bugarske, Grčke i Makedonije koja je tada bila jugoslovenska republika. Pošto mu je otac bio oficir, nije dugo ostao u Strumici, selili su se skoro svake dve, tri godine. Pisao mi je da ima želju da poseti rodno mesto u kojem nije bio skoro šezdeset godina a sada se nalazi u suverenoj i nezavisnoj državi Makedoniji. Gorko se šalio pišući mi da je rođen u jednoj, da je osnovnu školu započeo u drugoj a završio zajedno sa gimnazijom u trećoj sadašnjoj državi.
Mnogo sam naučio i saznao od njega iako je u jednom pismu stavio ogradu citirajući svog omiljenog Heraklita Mračnog: „Znati mnogo, ne znači biti mudar.“ Pišući mi o sebi i svom životu, za šta sam ga molio, dobijao sam mnogo nepoznatih mi činjenica i informacija, često radi boljeg razjašnjenja začinjenih dobro i celishodno biranim citatima. Brinuo se da ne preteruje i da me ne zamara citirajući neverovatan broj svojih ljubimaca počev od Lao Ce-a i već pomenutog Heraklita Mračnog, do Prustove bake i posebno mu dragog Bohuške (tako ga naziva od milošte) Hrabala. Potražio sam i kupio „Domaće zadatke iz marljivosti“ i ostao zgranut! Taj „njegov“ Bohuška Hrabal je pisao onako kako sam i sam želeo da izgledaju moje knjige. Mnogo zajedničkog sam pronašao među nama. Dugačak je spisak omiljenih mu filosofa, književnika, naučnika... osećam iskreno ponos što je i mene svrstao među njih. Čitajući sopstvene reči koje je on citirao, ponekad bih počinjao da ih posmatram iz sasvim drugog ugla, nekad njegovog a nekad i sasvim novog i iznenađujućeg! Raspravljali smo se oko nekih mojih likova, na primer oko Lukasa Eduina, iako sam ja smatrao da je to odavno završena stvar. Ne! On je imao svoj stav i svoje mišljenje koje je, moram da priznam, imalo opravdanja bar koliko moje odavno napisano i štampano.
Kako je vreme odmicalo i njegov italijanski je bivao sve bolji, mada sam od prvog pisma uspevao da shvatim smisao onoga o čemu mi piše. „Zavideo“ mi je na znanju portugalskog jezika ali je odlično shvatio, kaže, čitajući moje knjige, da sam ga naučio pre svega zbog portugalske književnosti i mojih omiljenih pesnika.
Tražio sam da mi piše o vremenu bombardovanja, rekavši mu da nikada neću prevazići stid što je moja domovina bila ustvari glavna baza NATO snaga. On je znao, kako i otkud!?, za moje obraćanje studentima i tešio me da su za razliku od mene, mnogi podlegli propagandi, čak i „njegov“ Gras. Kasnije se „ispravio“ pisao je i konstatovao da nikad nije kasno da čovek prizna svoju grešku i zabludu.
Ta pisma koja govore o bombardovanju su za mene dragoceno svedočanstvo o mehanizmima samodbrane i samoodržanja, mehanizmima preživljavanja u nenormalnim i neshvatljivim uslovima kada se u sred Evrope bombarduje jedan narod, jedna zemlja!
Nekoliko puta sam ga zamolio za dozvolu da za svoju priču ili knjigu iskoristim neku njegovu rečenicu ili celo pismo. Shvatao je to kao kompliment i sa zadovoljstvom mi je dozvolio.
Jednog dana mi je napisao da se u njegovoj zemlji, pre svega u Beogradu, „A krio sam naše dopisivanje kao zmija noge“, saznalo da već dugo pišemo jedan drugom, sve duža i duža pisma. „Po novinama, tabloidima, časopisima... su počela da se pojavljuju „kao“ autentična i moja i njegova pisma. Molio me za dozvolu a dobio je ponudu od nekoliko izdavača, da objavi samo pisma koja je on meni pisao, ne bi li stao na kraj idiotlucima (njegove reči) koji se objavljuju u štampi. Odgovorio sam mu da nemam ništa protiv da objavi celu našu prepisku ali on to nije hteo, želeo je da samo za sebe sačuva moja pisma, „Ko bude hteo i umeo, znaće da i iz mojih pisama vama, sazna i vaše stavove i mišljenja.“
Obećao je da će mi, ako knjiga bude objavljena, poslati nekoliko primeraka.
A sada idem u (njemu omiljenu) digresiju, takođe mi je obećao da će mi kako zna poslati hladno ceđeno maslinovo ulje iz crnogorske uljare Martinović, za koje tvrdi da je nabolje od svih industrijski proizvedenih.
Želja nam je obojici da se sretnemo, upoznamo i uživo ispričamo. Nadam se da će se to dogoditi uskoro.
Нема коментара:
Постави коментар