DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ČEDA

General, tako sam ga nazvao, je bio momčina. Dve godine mlađi od mene a onda je to bila ohohoj razlika. Tih šest solitera, ubrzo nazvanih „Šest kaplara“, iznikli su, čini mi se preko noći. Mi sa Starog Sajmišta, priznajem, gledali smo ih sa zavišću. Oficirska deca, dobro obučena, idu u gimnazije i na fakultete... a mi, živimo u barakama koje su ostale od logora i u straćarama koje su naši očevi i majke podigli iza Savskog nasipa. Bili smo kivni na njih, iako to sada izgleda besmisleno i često smo odlazili da ih maltretiramo i provociramo. General nije voleo da se tuče, čak ni da se svađa. Uvek je pokušavao da svaku razmiricu ili našu provokaciju, reši razgovorom. Da je hteo mogao je da bude jedan od glavnih tabadžija! Bio je visok i razvijen, snažan...momak i po. Upoznali smo se i odmah združili na ušću, ustvari u restoranu „Ušće“ 1966 godine. Bio sam jak kao bik, kipteo sam od snage i što da lažem, voleo sam da maltretiram ljude. Upao sam u restoran i s vrata počeo da tražim „mušteriju“. General je sedeo sa nekoliko momaka i jednom devojkom, svojom prvom komšinicom. Svi su bili iz „kaplara“. Obožavao sam da „useravam“ momke u prisustvu devojaka. Seo sam za sto do njihovog i počeo da dobacujem. Momci su pobeleli, počeli su da se vrpolje i nije potrajalo dugo, General je ostao sam sa Ksenijom, malo kasnije sam joj saznao ime. Uopšte nije izgledao uplašen iako ga je Ksenija molila da ustanu i odu. Kad sam je upoznao, bilo mi je krivo što sam pravio sranja, ona se zaista bila utronjala. General me je ne samo iznenadio nego i zajebao kao niko do tada! Ustao je od stola, prišao mi i rekao, to nikad nisam zaboravio: „Dođi, sedi s nama, ’ajde da popijemo kilo, dva...da se upoznamo i razgovaramo kao ljudi.“ Jeb’o te, ustao sam k’o navijen, k’o da sam samo to čekao i seo s njima! U sebi sam se pljuvao ali posle prvog kila i njegove mirne i staložene priče odakle je došao u „kaplare“ i meni se razvezao jezik. General je bio čudo! Pored njega sam se osećao kao đačić. Svašta je znao i umeo je to da kaže i objasni jednostavnim, razumljivim rečima. Ali jebi ga, ja sam ipak bio ja. Nestalo nam je cigareta i ja nisam izdržao da ga ne stavim na probu. Blizu nas je sedeo jedan par i pušio, videle su se i kutije na stolu. Rekao sam mu :“Idi uzmi im cigare.“ General je bez reči ustao i prišao im. Od muzike nisam čuo šta im je rekao ali se vratio sa šest cigareta, za svakog po dve. Bilo mi je glupo da ga išta pitam ali sam kasnije razmišljao i mislim da ih je ljubazno zamolio. Takav je bio General, ko bi mu odoleo, ko bi ga odbio!? Uostalom nisam ni ja. Posle nekoliko dana smo se sreli i on me je poveo u stan. Keva mu je bila panja k’o i on. Kad sam joj nazvao „dobar dan Gospođo“, zagrlila me i rekla mi: „Sine, zovi me tetka Rada.“ Često sam svraćao kod njih i uvek sam se čudio što se i kako se osećam prijatno, normalni ljudi, eto šta je! A što je pravila punjene paprike! Zadržala me nekoliko puta na ručku. General je i ispao takav kakav je jer je imao normalne roditelje. Ista moja keva samo obrazovanija ali kao preslikana.

Ostale su neke fotografije kad su njegovi bili na moru pa je stan bio otvoren, što bi danas rekli od 0 do 24 časa a onda smo govorili, Non Stop. On ponekad i nije bio u stanu ali je društvo uvek bilo tu, smenjivali smo jedni druge. Igrale su se karte, pilo se, slušala se muzika „do daske“, svi smo ulagali love koliko je ko imao. Gaga je pravio večere, Bobo je odvodio ribe u njegovu sobu, Žule, Bora i Ljubiša nisu ustajali od stola igrajući poker. Kad bi se vratio, često je sedao s njima i igrao. Niko nije nikoga a ponajmanje njega, pitao gde ide i šta radi. Bilo nam je divno tako kako je. Nekako u to vreme sam se zaposlio kao prodavac knjiga. Išao sam od stana do stana i nudio, sa sobom sam nosio i zaključnicu. On mi je rekao: „Kada već prodaješ knjige, pročitaj po neku“ i preporučio mi nekoliko. „Lakše ćeš ubediti kupce ako sa poznavanjem i razumevanjem govoriš o onome šta prodaješ.“. „Ti si blagoglagoljiv“, rekao je, „niko ti neće odoleti.“ Bio je u pravu. Nije prošlo mnogo vremena, uspeo sam da uštedim lovicu i od krojača u Brankovoj ulici iznajmim izlog i prednju prostoriju u kojima sam izložio stare stvari, antikvitete kako se to kaže: Ikone, stari novac, sablje, kutijice i druge andrmolje koje sam odavno skupljao i držao u šupi na Starom Sajmištu. Uspostavio sam vezu sa taštom Ljube Popovića pa sam udkoro imao na prodaju i slike, ne samo Ljubine. Razleteo sam se, uspeo sam da dobavim i Šejku, onda postepeno i ostale koji su se tražili. Posao mi je krenuo nisam mogao da verujem kako dobro.

General je upisao Akademiju tako da od samog početka znam njegov rad. Pao sam na dupe kad mi je pokazao ikonu Majke Božje koju je uradio prema Rubljovu! Želeći da što više nauči i sazna, pripremao je dasku prema starim receptima skoro godinu dana, sloj po sloj preparature, nabavio je „zemljane boje“ i mešao ih sa jajetom ali rezultat! Jeb’ote, kao da je slikano pre 600, 700 godina. Odma’ sam mu predložio da pravi ikone a ja ću da ih „valjam“. Nasmejao se, idi bre Čedo, ja sam ovo uradio za svoju dušu, hteo sam da uđem u proces starih majstora što više mogu. Ne pada mi na pamet da štancujem ikone. Nije imao ni trunke smisla za posao. Ako bi ti se dopao neki crtež, akvarel ili grafika i to glasno rekao, odmah bi ti je dao i to sa zadovoljstvom na licu. Danas bi rekli: Car! A ja mislim da je ipak bio malo pomeren. Ne možeš davati svoj rad svakom buzdovanu kome se dopadne! Ali on je bio on.

Jednom smo Feliks i ja gluvarili po Terazijama kad je naišao. Ufurali smo se u „Kasinu“ i olešili od pića. Feliks je pričao o svojim zajebancijama po Švedskoj, i ja sam kenjao nešto, on se smejao i nalivao. Posle smo otišli u „Kozaru“ kao da gledamo „Kum-a“. Danas je to „Kum-1“ a onda je bio prvi i samo „Kum“. Ma nismo videli ni belu mačku, samo smo se smejali i zajebavali i „ometali predstavu“ kako nam je rekla jedna matora razvodnica koja je pokušala da nas izbaci napolje.

Uskoro sam kupio sam stan u Mike Alasa na Dorčolu, napravio vizit kartu, već se pomalo znalo za mene. Kupio sam i zeleni mercedes i jednom sam zaustavio trolejbuski saobraćaj na sred Terrazija ispred hotela „Moskve“ kad sam ga ugledao: „Upadaj Generale, idemo do mene.“ Odveo sam ga u stan a on se smejao gledajući pet brava i metalne zaštite na vratima: „Jeb’o te, ti kao da unutra čuvaš zlatne rezerve Saudijske Arabije!“ Pao je na dupe kad je video kako sve čuvam slike. Ispod plafona sam napravio metalne nosače i slagao sliku pored slike, bilo ih je ispod kreveta, uz zidove, jedva si mogao da se okreneš. Ponudio sam ga Napoleonom starim 20 godina, najzad sam i ja mogao dostojno da uzvratim. Znao sam da to njemu ne znači mnogo, uostalom on je pio samo crnogorsku Lozu, ali nije ni migom pokazao da primećuje moje razmetanje. Slatko smo se zapili, uspeo je da me opusti, da budem ono što jesam, Čeda njegov drugar. Svratio je nekoliko puta u radnju, u međuvremenu sam od krojača otkupio ceo prostor, popili bismo po neku ali je kako je vreme odmicalo, svraćao sve ređe, sve ređe smo se i viđali, jebi ga život više razdvaja nego spaja. Kako bilo da bilo, General je ostavio neizbrisiv trag u mom životu, bar u jednom delu života.