ON (sadašnje vreme) OBRAZINE SU SPALE ili PLJUNI SEBI U OČI
Da li je to posledica „Tuge, očaja, beznađa“, kako napisah Koči ili sam zaista stao pred sebe i priznao da ono što vidim izgleda kao skalamerija? Ponavljao sam, pisao i govorio, da se treba izvrnuti kao rukavica, pošteno suočiti sa sobom, subjektivno pogledati i izvagati sebe, do najsitnijih detalja kao pod mikroskopom, da je to najteža stvar na svetu ali donosi pročišćenje ako je iskrena i „do dna!“
Istovremeno sam govorio, pisao, ponavljao „Da je davanje saveta lakše od sređivanja sopstvene stolice.“ Licemerno do bola, lišeno savesti. Zaklinjao se u Lao Ce-a i njegovo: „Put od hiljadu milja počinje korakom“, navodeći bez imalo skrupula, da sam davno zakoračio na put dobra i da „Ako stvar pomerim i za milimetar godišnje, smatram to za uspeh.“ Ne želim da negiram svoju iskrenu želju da to zaista činim i da baš ništa nisam postigao radeći na sebi ali prštao sam od parolaštva, izlizanih višegodišnjim ponavljanjem, sentenci, naturanog obrazovanja, načitanosti i „sveznanja“, uživajući i šireći rep kao paun, pred odabranim ili čak slučajnim slušaocima.
Pošteno govoreći, to je u početku predstavljalo način da se izborim za svoje mesto, iznova i iznova. U mestu rođenja živeo sam manje od dve godine, pa su se onda ređale selidbe jedna za drugom i ni u jednom gradu se nismo zadržavali duže od tri godine osim u Titogradu gde sam završio osmi razred osnovne škole i gimnaziju. Onda smo se doselili u Beograd i tu živim već 43 godine. E u Beogradu se tek trebalo izboriti za mesto! Nije stvar u tome da se bojim izopćenosti, nepoznatosti i neprepoznatljivosti, ne, ja sam u biti „Sto godina samoće“ koja hoda. Jedina osoba koju sam (najviše što mogu!) pustio u sebe je Jasna. Ne, nastavljam započeto, da bih ikako opstao, pre svega mentalno, morao sam po dolasku u Beograd iznova započeti borbu koju sam vodio do skora, sve dok mi to nije postalo drugorazredno, sve dok nisam ušao u sebe u ogledalu, dok nisam priznao, bolje reći, shvatio svu besmisao „borbe za mesto.“
Znam da nisam usamljen u „građenju“ slike o sebi, to je općenita, široko rasprostranjena pojava u tz humanoidnom društvu. Ipak i u tome treba imati mere, bar bih je morao imati ja koji sam svestan i odlično ih poznajem, svih svojih vrlina i svih svojih mana. Podleći sopstvenoj sujeti, koliko sam samo o tome govorio i pisao, pljuvao po tome, izvrgavao ruglu.....i šta? Gledajući skalameriju
koja sam postao, ne mogu a de ne vidim sopstvenu sujetu kako mi se smeje gledajući me pravo u oči. Bez reči, one i nisu potrebne. „Majmun gleda sebe u zrcalo!“
Ima u ovome što činim i rezignacije, pre svega nad samim sobom ali i nad životom koji sam prisiljen da živim, nad izvesnom tz budućnošću, rezignacije zbog besmisla bilo kakvog umnog ili fizičkog batrganja zarad skoro ne trajanja i ne postojanja na ovom zrncu od planete. Nisam bio, nisam i neću biti!
Zar sve to samo zato što sam rođen?
Odlično je rekao F. Bacon (slikar): „Može se biti optimista i nemati nade.“
Nisam se baš do kraja držao AUT EGO AUT NIHIL (moja sentenca ovog trenutka skovana ali bez ikakve namere da budem pametan i obrazovan), bavio sam se i drugima, davao sam se, ponekad najiskrenije i najotvorenije. Nije stvar u tome, uradio sam i učinio puno dobrih dela bez želje da se o njima govori, stvar je u činjenici da sam sebe bespotrebno uglancao i doterao, začinio i uresio, načinio od sebe „hodajuću pamet“ svuda i na svakom mestu. Nisam osetio ali ubeđen sam da sam postao dosadan, nesnosan....uostalom, ako nikome a ono bar sebi.
Do skoro sam imao svoje „trenutke“, sat ili dva, kada bih otišao u jedan od „mojih“ kafića, poručio „produženi s mlekom“, čaj od divlje trešnje ili sok od crne ribizle i ne obraćajući pažnju ni na koga, rešavao ukrštene reči. To mi je zaista prijalo i opuštalo me, davalo mi snage da kada se vratim nastavim započeti posao. Kao gumicom izbrisano, nestalo je to moje zadovoljstvo bez traga!
Pokušao sam evo danas da ga prizovem, seo sam ispod velikog četvrtastog suncobrana, „produženi s mlekom“, ukrštene reči i ništa! Jedva sam čekao da završim reči, platio sam, sunuo u grlo pola šolje kafe i otišao. Napet sam kao struna, uhvatio sam sebe kako grčevito, do bola u šaci, stežem ukrštenicu.
Nemam snage ni volje da bilo šta radim, da se vidim ili čujem s nekim....jednom reči: PUKAO SAM! Ova činjenica ne briše prethodno izrečeno/napisano, niti je opravdanje ili razlog za čin samoizvrtanja, zbacivanja maske i pljuvanja istine sebi u oči. Samo je koincidirana sa njima.
Ovo objavljujem kao još jedan od načina ili pokušaja očišćenja sebe od samoga sebe.
Нема коментара:
Постави коментар