DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ONA

Izgledao je kao smrt! Shvatio je to iz mog pogleda iako sam dala sve od sebe da ne primeti. On, moja najveća i jedina ljubav, ležao je skoro go, jedva dišući, prikačen, svezan i zavezan gomilom cevčica, žica i nekakvih mašinerija. Osmehnuo mi se, prišla sam i poljubila ga. Na moje:“Kako si, čovek u takvim trenucima ne nalazi prave reči, kako se osećaš?“, on mi je odgovorio, nešto tiše nego obično ali odlučno i jasno: „Odlično, živ sam“ i nasmejao se. Grlo mi se steglo. Sve je video, sve je shvatao, „donesi mi molim te flaširanu vodu...nekoliko flaša, moram da pijem enormne količine tečnosti a ovo što mi daju kao čaj, po ukusu je i mirisu kao voda iz lavora u kojem je neko prao noge.“ Mili moj, i na ivici života ili smrti, bio je duhovit kao i obično. „I knjige, molim te donesi mi knjige.“ „Pa kako ćes da čitaš...da li smeš...tek si... ugrizla sam se za jezik, dobro, doneću ti.“ Pokupila sam knjige koje je već počeo da čita i kupila mu Murakamija i njegovu omiljenu knjigu TRI ČOVEKA U ČAMCU A O PSU DA I NE GOVORIMO. Suze su me zagušile kada sam videla koliko se obradovao! „Sagni se da te poljubim mače moje, rekao je stežući knjige na grudi slobodnom desnom rukom.“

Dolazila sam naravno svaki dan, pre ili posle podne u zavisnosti od smene u kojoj sam radila. Donela sam mu mobilni telefon i prosto nisam mogla da verujem kada mi je posle pet dana javio da je „prešao“ na odelenje! Otišla sam posle podne i zatekla ga u hodniku u novoj pižami i papučama. Rekao mi je da se okupao i da se oseća odlično. Dodao je da ću Novu godinu morati da dočekam bez njega. „Ionako bih samo gunđao i zanovetao.“

Mili moj, zaista je dobro izgledao, „zamalo da umrem zdrav“, šalio se. Lekari su bili iznenađeni kada su videli rezultate biohemije. U njegovoj krvi nije bilo ni Holesterola ni Triglicerida, šećera samo u tragovima. Doktor Mladenović mi je rekao da je njegov infarkt posledica stresa, odnosno nagomilanih stresova, pa i duvana, pušenja. Takođe je rekao da je iznenađen, s obzirom da je rukovodio ekipom koja ga je izvukla iz smrti, kako se brzo oporavio. On je odličnog zdravlja, snažan je ali morate učiniti sve da ga sačuvate od stresa, on mora ubuduće da izbegava sve stresne situacije, da šeta, da je što više na vazduhu, da jede mnogo voća i povrća....Klimala sam glavom ali nisam imala snage da mu kažem da on upravo tako živi. Ja volim meso a on bi mogao, iako nije deklarisani vegeterijanac, da do kraja života jede samo povrće i voće. Prvih nekoliko godina našeg braka bilo mi je mnogo teško da prihvatim „njegovu lepezu povrća.... nezaobilazni krompir, karfiol, kelj, keleraba, luk, crveni, crni, beli, paprike sam i sama volela i paradajz, kupus, cveklu nisam do dana današnjeg „svarila“. Jede on i meso, nije izbirljiv, lako ga je hraniti, sve što mu spremiš jede i nema zamerke. On mi je u početnim danima mog kuvanja bio prava potpora, hvalio je i jeo sve što bih spremila iako to ponekad nije ličilo ni na šta. Sećam se kada sam ga pitala koje je njegovo omiljeno jelo. Punjene paprike, odgovorio je. Rešila sam da ga iznenadim, uzela sam najveću šerpu koju sam našla, nalila je vodom i u nju stavila četiri punjene paprike. On je slatko jeo a na moje pitanje kako mu se dopada, odgovorio je da je odlično samo da ubuduće sipam malo manje vode. Dobri moj čovek! Smejala sam se kada mi je pričao da će kada dođe kući napraviti „kupus sa flekicama“. Smejala sam se zato što je, kaže bio oduševljen kada su mu rekli da će za večeru biti „kupus sa flekicama“ a kada su mu dali tanjir, „to jelo je mirisalo na govna!“ Kaća i ja smo mu donosile najlepšu klopu koju smo mogle da smislimo. Trideset prvog, uoči Nove godine, Kaća mu je donela pečenje i kao strogo ga upozoravajući rekla: „Batice, nemoj odmah sve da pojedeš, ipak je masno, ostavi za kasnije malo“, ja Rusku salatu, kolače i tortu, sokove i vodu. „Vas dve ćete od mene da napravite bumbara“, branio se i nudio nas da jedemo s njim.

Zajedno smo više od trideset godina, u njega sam se zaljubila na prvi pogled, bez znakova navoda. I on u mene. Nismo mogli oči da odvojimo jedno od drugog. U brak smo uleteli kao „grlom u jagode!“ On je bio slobodan umetnik a ja još nisam bila završila fakultet. Ogromna ljubav, strast, zanos, koje smo osećali jedno prema drugom, potpuno su zamagljivali realnost. A ubrzo sam zatrudnela. Venčali smo se u 20 maja, poveli smo braću i kumove, roditelje smo samo obavestili, ipak je to bio naš život, bar smo tada tako mislili. Moji su, van zemlje, bolje i realnije, iako ni njima nije bilo baš svejedno, prihvatili moju odluku. Njegovi su a pre svega majka i brat(!?) bili tvrdi i često skoro nepristojni, osećala sam se kao uljez, kao neko kome tu nije mesto. Njegov otac je bio druga priča. Dobar i osećajan čovek, ogroman kao medved a nežan kao devojčica, ubrzo je sa mnom uspostavio divnu vezu koja je trajala sve do njegove prerane smrti.

Mučili smo se da sastavimo kraj s krajem skoro ceo život. On se zaposlio i nije loše zarađivao a i naši su nas pomagali pa nam u početku i nije bilo tako loše ali vremena su se promenila, morala sam da se „pod stare dane“ i ja zaposlim a on je posle skoro trideset godina ostao bez posla, pa onda infarkt. Moram da priznam da je radio kao konj i na poslu i u ateljeu, posebno od kada je potpuno ostavio alkohol ali i pre toga. S vremena na vreme je prodavao po neki akvarel ili malo platno, grafičicu, svaki dinar nam je dobro dolazio. Desilo se da je u doba najveće krize i nemaštine kada je deset maraka bilo veliko kao kuća, uspeo da proda jedno veliko platno za 4.000 maraka! Nisam mogla da verujem kada me odveo u prodavnicu bele tehnike i rekao biraj mašinu! Tri godine sam, odkako nam se pokvarila mašina za pranje, veš prala „na ruke.“ Te večeri se lepo obukao, čak stavio kravatu i izveo me taksijem na večeru, nikad to neću zaboraviti, bilo nam je divno, nas dvoje sami, govorio mi je da poručim šta mi padne na pamet i uspeo je da me opusti da bar na trenutak zaboravim na odvratnu svakodnevicu.

Iako sam pokušavala, pokušavam i dalje, da razgrnem šikaru njegove mrzovolje, sitničavosti, cepidlačenja, često cinizma, nisam uvek uspevala, niti uspevam, svesna sam i znam da me voli. Neprestano gunđa, džangrizav je, sitnica može da ga izbezumi, ali priznajem da kad god je neki problem u našem životu izgledao i bio, nerešiv i ogroman, uvek je bio smiren, promišljen i davao je sve od sebe ne bi li ga rešili. Kako starimo u nemaštini, kako ne znam gde mi je glava od posla, i ja sam postala nervozna, zahtevnija, ponekad ga cimam kao staru lutku. Ali i on svojom mušičavošću često zna da pokvari lepo započet dan ili trenutak. Svesna sam da je njegova mušičavost pored toga što je deo njegovog mentalnog sklopa, takođe i posledica nagomilanih nerešenih i nerešivih problema koji ključaju u njemu. On se zaista trudi da vlada sobom ali njegov zapaljivi temperament plane na naizgled bezazlenu reč ili rečenicu koju izgovorim i onda iz njega pokuljaju uvrede i ružne, ružne reči koje me probadaju do srca.

Uvek mi je nudio priliku, bez obzira o čemu se radilo, da odlučim o ovom ili onom. Neodlučnost je moja osobina te sam ga često povređivala rečima: Odluči ti, ti si muškarac. Znajući moju dvojnu Blizanačku prirodu, nesposobnu ponekad da se odluči između i najbanalnijih stvari, nije mi to uzimao za zlo. I meni samoj je bilo zanimljivo kada bi on „presudio“, onda bi se meni često više dopadala „odbačena“ varijanta. U početku se ljutio i objašnjavao mi da sam imala priliku da biram, čak i danas ume da „uleti u priču.“

Nekoliko puta mi je dolazilo da ga ostavim, da sa Mikanom odem bilo gde, grlom u jagode, baš je znao da me povredi! Mnoge „psine“ sam mu oprostila, zaboravila ili potisnula ali sam sto posto sigurna da on sebi ne može da oprosti bar nekoliko.

Bila sam u sedmom mesecu trudnoće a on me ostavio zaključanu ceo dan i vratio se pred ponoć! Prethodni način njegovog života pokazao se žilaviji od ljubavi koju je osećao prema meni. Sa vrata mi je pružio lepo upakovanog davno ohlađenog smuđa. Bacila sam ga u kantu za đubre. Ni sada mi nije jasno zašto se tog trenutka nisam pokupila i otišla!? Dugo nismo komunicirali, odnosno ja nisam htela da progovorim ni reč. Kasnije mi je ispričao da je, dok sam ja spavala, sišao da kupi kifle, puter i Gavrilovićevu salamu od kojih mii je praviuo najlepše sendviče na svetu. U to je naišao njegov drug Slobodan u MG-iju sa svojom stjuardesom i pozvao ga na piće. Ne razmišljajući ni trenutak, uskočio je na zadnje sedište i odvezli su se na Adu na JAT-ov splav i počeli da piju. A kada bi počeo da pije to je trajalo i trajalo. Rekao mi je da je svestan da je izdao i mene i svoja osećanja i da nikada to sebi neće oprostiti.

Sećam se da sam mu rekla jednom u to vreme kada je pio kao smuk: Ti si dobar i otac i muž, donosiš pare u kuću, trudiš se ali alkohol te u prevladava. Da je u pitanju druga žena, borila bih se za tebe ali sam protiv alokohola nemoćna.

Još jednom je napravio sličnu stvar. 1989 godine kada je raspad Jugoslavije bio AD PORTAS, našao se na Sajmu s prijateljima iz Sarajeva i Zagreba, danas bi se reklo sa Muslimanima i Hrvatima. Predosećajući šta se sprema i da im je to možda poslednji susret, zapili su se i nastavili da piju tri dana idući iz kafane u kafanu. Strašno zabrinuta, kršeći sopstvena pravila, zvala sam telefonom njegove drugove ali niko nije znao gde je niti ga je video. Jedno od najčvrćih pravila koje je „uspostavio“ još u detinjstvu, bilo je da se nikada ne javlja niti kaže gde će biti, po cenu da mu se kasnije desi i najgore. To je nastavio da radi i u početku našeg braka. Govorila sam mu da je brak kao i svaka zajednica zasnovan na kompromisima, pitala ga kako bi njemu bilo da ja napravim sličnu stvar? Posle izvesnog vremena, menjala sam ga, neke njegove naopake navike, što da krijem, sam mi je rekao da to smatra vrhunskom neodgovornošću i bezobzirnošću, kao i da ga naknadno kajanje ne oslobađa bola koji mi je naneo i nanosio.

Danas, uprkos života koji imamo i koji je sve samo ne lak, nas dvoje smo bliski i možemo da se pouzdamo jedno u drugo. Više on u mene nego ja u njega! I dalje iz njega ume da izleti uvreda kada se najmanje nadam. Za mene nema teže stvari od uvrede koju mi on nanese! Od nje nastaje rana koja dugo, dugo krvari. Znam da mu nije lako i da sam mu ja "pri ruci" ali ako me voli a voli me u to sam sigurna, pa brate mogao bi da se ponekad ugrize za jezik! Pre neki dan mi je rekao da se nalazi u sred „tuge, očaja i beznađa“. Jadni moj voljeni muž! Svesna sam da zna da se i ja tako osećam i da moramo da se uzajamno podržavamo i „podižemo“.

Kaže mi da su reči kao i uvek otrcane i nedovoljne da iskažu i pokažu osećanja: „Ali znaj da si mi nabliskija osoba koja je, u mom sada već dugom životu, postojala i postoji.“ I još: „Ljubavi moja, princezo, život nastrani šaljivdžija, svalio je sve muke i nevolje ogromne i za nekoliko ljudi, na tvoja nežna, kako se to već kaže, pleća. Muke i nevolje smo mi tvoja porodica a od tih muka nema većih pod kapom nebeskom!

Kako god i dalje smo zajedno, volimo se i nižemo dan za danom.