DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VANJA

Dobro pamtim kako je tada izgledao a danas ga sigurno ne bih prepoznala. Ni on mene, ipak imamo po šezdeset i jednu godinu. Znam da sam se zaljubila u njega čim sam ga videla a najveće zadovoljstvo sam osetila kada ga je učiteljica zato što je bio nemirko, premestila da sedi sa devojčicom. Naravno to sam bila ja! Sedenje sa devojčicom je u to vreme predstavljalo kaznu, pedagošku meru. Njemu nije ni malo smetalo zadirkivanje drugara, bio je pažljiv prema meni, crtao mi je i pomagao pri učenju slova. Posle petnaest dana čekao me je ispred kuće i od mame uzimao moju torbu. Bio je već tada kavaljer i iako nisam znala tu reč, osećala sam se kao boginja. Mama ga je zavolela čim ga je videla, govorila je: „U tog dečka imam poverenja.“ On je stanovao u Francuskoj ulici a ja u Dositejevoj, pedesetak metara dalje. Naša škola Žarko Zrenjanin se nalazila u zgradi preko puta današnjeg Doma Omladine. Danas je tu čini mi se muzička škola. Na mestu gde se nalazi Tržni centar u Čumićevom sokačetu, bilo je naše školsko dvorište, sa česmom ispod razgranate lipe. Dobro se sećam da je svaki čas prao ruke, bila je to neka njegova manija. Kada sam dobila peticu „iz Bloka“, za crtež koji mi je on nacrtao, dok su svi bili zaneti gledanjem ocena a učiteljica nešto zapisivala u dnevnik, zagrlila sam ga i poljubila, cmoknula u obraz. Pocrvenela sam, i samu sebe sam iznenadila. Vraćajući se kući on me je uhvatio za ruku i to je od tada postalo nešto što se podrazumeva.

Iako je bio nemirko i nestaško, pun energije, bio je odličan đak. Učiteljica ga je volela i uvek bi ga postavljala za katedru da „održava red“, kada bi morala da izađe iz učionice. Bila sam ponosna na njega, znao je da zainteresuje celo odelenje, postavljao je ili odgovarao na raznorazna pitanja, mnogo toga je znao van školskog programa i svima je to bilo interesantno. Bio je neverovatno radoznao, pričao mi je da, kada nešto ne zna, „kopa“ po očevim enciklopedijama, traži i nalazi odgovore. Da, on je već znao da čita a znao je i francuski jezik, učila ga je majka. Ovog trenutka sam poželela da ga vidim, ubeđena sam da je iako smo ostarili i dalje pun energije i radoznao.

Jednu stvar nikada neću zaboraviti! Bio je decembar, Sava je bila zaleđena, sneg je ceo Beograd zavio u ogromnu belu bundu. U toku petog časa, napolju je već odavno bio pao mrak, meni se pripiškilo. Šapnula sam mu na uvo a on mi je rekao da pitam učiteljicu da me pusti napolje. Digla sam dva prsta i pitala ali mi je učiteljica, inače dobra žena, nešto nervozna, bližio se kraj časa, rekla da se strpim, uskoro će zvoniti. Meni je „došlo do grla“, stiskala sam butine a onda mi je on rekao da čučnem ispod klupe i piškim. Poslušala sam ga, čučnula sam, spustila gaćice i popiškila se. Samo što sam se sredila i sela na svoje mesto oni ispred nas su počeli da se kikoću i da nogama šljapkaju po barici koja je docurela do njih. Učiteljica je primetivši gužvu i galamu, ustala od katedre i prišla nam. Podbočila se i ljutito rekla: „Ko je to uradio?“ Ne oklevajući ni trenutak, on je ustao i rekao hrabro i glasno: „Ja!“ Zazvonilo je, učiteljica mu je rekla da ostane a mi smo svi izašli. Strepeći i drhteći čekala sam ga ispred škole. Posle nekih petnaest minuta izašao je, uhvatio me za ruku i pošli smo kući. Nisam smela ništa da ga pitam, nisam mogla ni reč da izgovorim, išla sam pored njega istovremeno do neba zaljubljena u njega i zabrinuta zbog onoga što će mu se desiti. Shvatajući valjda šta se dešava u mojoj glavi, rekao je: „Moram da kažem mami da sutra dođe u školu.“ Odpratio me do ulaza, poljubio i rekao mi da ne brinem. Celu tu noć nisam trenula, on je bio moj heroj, za mene nije postojao niko drugi, ni mama ni tata, ni ceo svet! I sada ovako matora kada se osvrnem iza sebe, niko nikada za mene nije učinio ništa tako odvažno i hrabro, nikada nisam tako snažno osetila ljubav prema bilo kome! Nisam sigurna da li bi se on setio svega toga ali ako je nastavio da se razvija onako kako je bio počeo, on je i danas, sigurna sam, pažljiv, hrabar i samosvojan čovek.