DRUGA KNJIGA , u nastajanju

VERICA, MEDICINSKA SESTRA

Bila sam u noćnoj smeni kada su ga doneli, dežuran je bio doktor Mladenović. Bio je u teškom stanju, svi smo se sjatili oko njega. Puls mu je pri prvom merenju bio petnaest odkucaja u minuti a pritisak četrdeset sa dvadeset i dalje je padao. Kardiogram je bio „grafika“, to su bile njegove reči kada sam mu ga pokazala nekoliko dana kasnije. Izgledao je kao da je neko šakom umočenom u crnu boju, nepažljivo prevukao preko celog papira. Nigde linije, samo dugačka crna fleka. To je zato što je infarkt bio u toku. Prikačili smo ga na sve moguće aparate, ne biste razumeli medicinske i naše interne izraze, pa zato kažem aparate, Braunilu mu je, objasniću vam kasnije, u venu „ugradila“ još Hitna pomoć, pa smo ga punili svim i svačim ne bi li ga izvukli. Sećam se da je, kada mu je pritisak pao na dvadeset pet sa petnaest, jedva izgovarajući reči, rekao: „Pustite me dosta mi je.“ Doktor Mladenović je viknuo: „Nemojte se predavati, ne smete zaspati, a nama sestrama, dižite mu očne kapke, štipajte ga, šamarajte..., dajte mu brzo..., biće vam muka od ovoga, donesite lavor, verovatno ćete povratiti...“ dali smo mu duplu dozu i posle nekoliko trenutaka, sestra Jasenka je rekla: „Doktore, pritisak je stao, ne pada više!“ „Odlično, odlično, čula sam Mladenovićev glas, izvućićemo mi vas, jaki ste vi!“ Onda je počeo da povraća, izgleda da ništa nije jeo te večeri, povraćao je samo žuč, kako bi narod rekao. Obrisala sam ga i spustila lavor na pod kad je Jasenka uzviknula: „Pritisak je počeo da raste, već je trideset pet sa dvadeset.“ Već tri godine radim na Odelenju za intenzivnu negu, u „Šok sobi“ kako je zovu pacijenti i mislim da je najbolje opremljena u gradu. Imamo deset kreveta i uz svaki ide ono što možete videti u američkim filmovima, sve moguće aparature i uređaji. Na ekranima iznad ležaja u svakom trenutku se vidi, puls, pritisak, svakih dvadeset minuta se radi kardiogram... pacijenti su privezani i prikačeni svakakvim cevčicama, primaju kroz braunilu u venu lekove, infuziju... šest sestara se smenjuje svakih osam sati...Prve njegove večeri, a doneli su ga oko četiri sata ujutro, umrla su nam tri pacijenta uprkos našem zalaganju. Svo troje, jedna baka, muškarac od oko četrdeset godina i jedna mlada žena, umrli su od ponovljenog i jakog infarkta. To vam je kao zemljotres, sada ponavljam reči naše profesorke, ponekad je prvi napad najjači a ponekad za slabim udarom posle izvesnog vremena sledi onaj fatalni. Srećom kod njega se to nije desilo. Sećam se da je nastala frka na celoj kardiologiji, kada je iz Kliničkog Centra zvao neki profesor i raspitivao se za njega. Tada smo saznali da je slikar, umetnik. Taj profesor je bio profesor na fakultetu svim našim doktorima, pa su se malo usplahirili i ustrčali oko njega ali je on ljubazno odbijao svaku nepotrebnu pažnju, imala sam utisak da mu je bilo neprijatno zbog ostalih pacijenata. Na neki način on je bio najčudniji pacijent u mojoj sestrinskoj karijeri. Iako prikačen i sputan cevima i žicama, od svoje žene je tražio da mu donese knjige. I čitao je već drugog dana! Pritisak mu nije mrdao sa pedeset pet sa trideset a on je desnom, slobodnom rukom držao knjigu iznad glave i čitao sve do zore. Opominjali smo ga i doktor Mladenović, da mora da čuva snagu, da ne sme da se napreže ali je on terao po svome. Pošto je primetio da sam zainteresovana za njega, često ga obilazim, proveravam, merim...preporučio mi je da pročitam knjigu, zamislite naslov: TRI ČOVEKA U ČAMCU A O PSU DA I NE GOVORIMO, imena pisca se ne sećam. Ima još jedna interesantna stvar. On je posle pet dana provedenih u „Šok sobi“ premešten na odelenje. Tamo radi druga ekipa sestara, mi skoro da i ne izlazimo iz Intenzivne nege. I onda! Morala sam da piškim i u hodniku vidim kako u bolničkoj pižami i papučama na nogama, sa peškirom, sapunom i čistom pižamom u rukama, prema meni ide visok, sed, lep gospodin. Nasmešio mi se i rekao: „Dobro jutro, jeste li se umorili?“ Tek po glasu sam shvatila da je to on! Izgledao je odlično, zdravo i rumeno....iako sam žurila pitala sam ga: „gde ste vi to krenuli?“ „Idem da se okupam, počeo sam sam sebi da smrdim, odgovorio mi je.“ Ma kako to nekome čudno izgledalo, pacijent koji leži prikačen i raščerečen u „Šok sobi“ teško se može prepoznati kada ga sretnete uspravnog, pa još ide da se kupa! Po navici sam ga upozorila da nije dobro da se šećka jer je još „rovit“ ali sam bila zadovoljna što se tako brzo oporavio.

Još jednom sam ga srela kada je došao da mu urade Koronarografiju. Ljubazno se pozdravio sa svima i zahvalio na svemu, da, doneo nam je kafu, sokove ...

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ON

(o sebi, devojkama, drugarima, svojoj mladosti...pisano 1975 godine a sada samo delimično intervenisano)

U to doba, 1966 godina je, sedimo kod Ace Pandura, pijemo „Čačanku“, tek će Peca: „Koja je to reč a jedina je u srpskom jeziku, srednjeg je roda a završava se na A?, naglašava a. Silazim s kućne vage iznenađen neverovatnim ličnim mi napretkom! Za manje od sedam meseci sa 81-nog, skočio sam na 103 kila! Peca ne odustaje, sipa nam Čačanku i: „Koja je to reč.....“Žile od zezanja: „Roba“. Peca: „Nije srednjeg roda.“ Svi se uključujemo, počinjemo da žvalavimo desetak minuta a onda odustajemo. Aca donosi novu flašu Čačanke. Peca nas gleda urokljivo, liže rakiju i ćuti. „Gukni je bre već jednom“, dere se Aca. „A jel’ može na sanskritu“, pitam? „Zajebi to“ kaže Žile, Aco aj’ me ufuraš kod komšinice, one sa dvanaestog....kako se ono zvaše....ona plava, visoka...Vanja?“ Peca ne popušta: „’Ajde bre kulovi, uključite kefalo..Mikele?“ „Torba kažem, čorba, proba...“ „Ne serite više“, kaže Aca. „Doba“ značajno će Peca. „Moba, Boba“...istrajava Žile. „Pa rekao je“, kažem. „Ko je rekao...šta je rekao?“ „Rekao je doba.“ „Pa šta?“ „Pa to je to jebote, doba, to je ta reč srednjeg roda koja se završava na a.“

Neki dan posle otfuramo Deki i ja na Pravni, Gaša polaže krivično. Prvo se uspnemo u „Grgu“, tamo Gale već cima Čačanku. „Koji ti je bre“, pitamo u duetu. „Davim tremijanović“ odgovara Gaša i okreće se prema Rajku: „Daj nam tri puta po dva dupljaka.“ „Odmah moliću fino“ kezi se Deki Rajku koji nam bez reči stavlja na sto piće na sto. „Jel’ imate kintu“ pita Gaša? „Koji će ti, pet minuta je do šest?“ „Kupite kilo, čekam vas tamo, treći sam na spisku, ustaje, odo’ ja.“ Platimo Rajku, odemo do bakalnice, mi kevi lovu, keva nama robu, „doviđenja, doviđenja i srećno.“ Uđemo na Pravni, peta vrata desno, odškrinemo, tri reda klupijanovića, sedam, osam štrebera prevrće Krivično. Profa i asistent za katedrom, ispred njih oznojeni kulov klepeće nešto. Dejan zavlači flašijanu ispod jakne, ulazimo, klimamo glavom Profi, kao izvinite što kasnimo. Jedva da nas je pogledao, Sližemo se uz zid do zadnje klupe. „Gde je“, beči se Gale? Dejan vadi flašu. „Kašlji“ kaže. Nakašljavamo se dok Gaša odvrće čep. Sagne se ispod klupe, cugne k’o konj, zagrcne se i zakašlje odistinski. Asistent podiže pogled. Dejan i ja krajnje predano i zainteresovano pratimo lupetanje kulova ispred njih. Profa muva zanoktice, Asistent spušta pogled. Odvaljujem Galeta po leđima, prekida da kašlje. Opet ispod klupe, Dejan mu ćapava flašu, otimaju se dahću. „Konju jedan, kad im budeš dunuo u njonje, otpašće im uši kao dudinke.“ Uspeo Dejan da mu mazne flašu, „daj i meni.“ Dvojica ispred nas, okreću se s obrvama na vr’ čela, kao, šta je to, ovo je ugledna ustanova? Isijavam prijateljstvo osmehom. Jedan od njih krivi vrat prema Profi, pa opet prema nama. Odšištim mu na uvo: “Zgaziću te k’o govno ako se samo još jednom okreneš!“ Deki nadgrađuje: „Probaj, okreni se, možeš ti to, budi prvi koji se zajeb’o.“ U to prozivka, Gaša treba da smeni drugog kulova. „Izvolite kolega odaberite pitanja. Gale trunjavi nešto kao: „Meni je svejedno, ozbiljno sam se pripremao....“ Kerovi ne padaju na to, Profa i dalje zanoktice, Asistent čeka da Gale pročita pitanja, onda kaže: DAKLE? Gale kenja.“ Dozvolite mi još nekoliko sekundi da stilski koncipiram odgovor....“ Profa bataljuje zanoktice: „Ne trudite se kolega, ne analiziramo poeziju, budite čak suvoparni ali počnite već jednom, pročitajte prvo pitanje.“ Gale diže cedulju, gleda u nju kao vrana u šuplji orah. „No?“ Izlomi Gaša jezik, da mi život zavisi od toga, ne bih umeo da objasnim o čemu se radi! „Dobro, dakle počnite.“ Nakašlja se bata Gale nekoliko puta odsečno, Profi dopizdi: „Kolega jeste li vi zdravi, možda je Bronhitis u pitanju...?“ Kao davljenik za slamku, uveren da mu je to šansa, primi se Gaša na Bronhitis i poče da riče kao vo, krklja, da se zacenjuje. Štreberi isturili antene, opipavaju Profu. Deki i ja da otkinemo, ufatilo nas. U to Gale odrika poslednju notu, Profi poče da igra Facijalis. „’Ajde da brišemo, šapnem Dejanu. Budala načisto otkinu, ustade i zatrubi: „Kolega, uperi pogled u Profu, kolega je, osvrnu se na Gašu, uložio izuzetan napor na obradi ove po mnogo čemu važne materije, govorim naravno o Krivičnom pravu, materiji koja na žalost mora postojati zbog evidentno niskog stepena razvoja ljudske svesti, globalno uzevši...“ i taman da uzme vazduh za nastavak tirade, utrča Profa: „Vi ste orator, s kim imam čast...Ciceron, Demosten lično?“ Cimnem budalu za jaknu, Gale ne zna da li da ponovo počne da kašlje, studentarija se malo zabavlja malo se utronjala, Profa se izbečio, pun mu je svega! I onda u cimanju oborim flašijaner, cikne staklo, zasmrdi brlja, opšte sranje! Ustanem, klimnem glavom prema katedri: „Izvinite, moram da izađem na minut.“ Izneše me noge lagane, odjurim do „Grge“. Rajko: „Ti brže otud nego odovud?“ „Tri duple“ kažem i palim pljugu. „Di si?“, pita me Šef, „o’š kartu za Skupljače?“ „Gled’o više puta.“ „Utvrdi znanje, otkri’ nešto novo“, insistira Šef. „Mani me.“ Rajko donosi piće, čujem Galeta na stepeništu: „Sjebali ste me totalno, jeb’o te im’o sam šansu k’o vrata....“ Sedaju, popijemo, pa opet, pa će Gale: „I koji ti moj beše da ustaneš i kenjaš?“ Dejan puši, ćuti, sune čašu u grlo, okrene se prema Gaši: „Slušaj bre idiote, nisi valjda mislio da odkašlješ šesticu?!“

Nekoliko meseci kasnije sedimo kod Mace i pijemo restlove. Petnaesti je dan Nove 1967 godine, pet sati je, mrkli mrak, iza prozora Zima bez snega. Zorica mrdne brčićima: „E pa odoh ja.“ Niko ništa, ni reč. Ona se muva, ulazi, izlazi iz sobe, ide u klonju, brat bratu poluvreme. Kaže mi Gale: „Isprati je.“ „Teška mi bulja.“ Maca donosi piće iz ćaletovih zaliha. Peca i Lana guču. Lana može da ga nosi u zubima. „Izvitoperenost“, kažem glasno. „A?“, okreće se Gale. „Ili je u pitanju prava, nezabeležena, nepojamno esencijalna, nepatvorena ljubav;“ nastavljam. Peca i Lana guču i cmaču se i dalje. Gale se krsti. Zorica se oprašta po sedamdeset treći put, ljubi Lanu, Peca je ne primećuje. Gaša me drma, ispolivam se konjakom, „Idi provetri glavudžu debeli.“ Ustajem i teatralno: „Terate me dakle, šupijanović karta, marš, marš, a voleli smo se do malopre?“ Zoki: „Jel’ krećeš?“ Zoka glumi srnu, krotka, uzimam je pod ruku: „Zdravo, zdravo, vidimo se sutra, etc, etc.“ Izlazimo iz solitera u petnaest dana staru Novu godinu. Ruta Novi Beograd – Dorćol, meni Bejrut – Ognjena Zemlja! „ ’Ajmo tadžom“, predlažem, iako sam dekintiran. „Hajdemo peške, šapuće stidljivo, lepa je noć“, pribija se uz mene drvenog i zavlači mi ruku u džep od kaputa po sistemu: te ’oće, te neće. Ćapavam je za malu oznojenu šaku reda radi i pošteno odrađujem prstopreplitanje i rukomilovanje. Prema Zoki sam bio potpuno indiferentan. Gale je furao s Macom, iz sve snage je želeo da obali Zoricu a tucao je sve što mu padne šaka. Zorica je bila lepa, nežno dlakava crnka, oksiženom je farbala brčiće i makazicama, to sam video kasnije, kratila dlačice oko bradavica. Sise je imala Alal vera! Dve su ti šake trebale za jednu. Elem, krenemo ti Zoka i ja iz Sahare u naseljene predele, pešaka. Ona cvrkuće, ja prepametan dosoljavam. I dok dlanom o dlan jedno 10 000 puta, eto nas u Francuskoj, pored Narodnog Pozorišta, kad mi neko s leđa zavuče ruku pod bulju i ćapi me za jaja! Usr’o sam se živ! Kad ono Maki, kezi se u noćnoj tmini: „Idete u Klubu književnika?“ „Jebem ti mater malo, kažem, oću i da ubijem zbog ovog!“ „Još jednom to uradi i otkinuću ti glavu!“ Ne zna da’l se zezam ili...pa i dalje: „Nisam na vreme shvatio da ste u damskom društvu...“ „Ne seri i zapamti šta sam ti rekao.“ Ode Maki. Zoka i ja giljamo niz Francusku, nežnjaka se prisećam pedeset treće, četvrte, piljara Tarcana kod kojeg smo kupili prve banane, „Mladalačkog ludila“ prelepe osamnaestogodišnje komšinice iz prizemlja, Vlade „Marmelade“ od preko puta, riđeg Boška kome smo redovno „lupali“ cvikere, „Pele džukele“, šišanja do glave devojaka koje si izlazile iz američkog kulturnog centra i ostalih zajebancija. Profuramo Nevskog, „Živite u sojenici na Dunavu“, pitam Zoku, jeb’o te prešli smo osamsto kilometara!“ „Još samo malo, drugi ćošak odavde.“ Ćošak pre njenog ćoška, mutna banderna sijalica crta šest zdepastih dorćolaca. Ono malo govna u meni poče da inklinira ka dubokom zamrzavanju! Uključujem kefalo, NIŠTA. Prazan hod a oni sve bliže. Drpci utišali, žvaću pljuge, čekaju ulazak. Odjednom kapiram da sam dvoruk! Raskidam sa Zokinim džepnim znojem, vadim pljugu, turam je u njupavce i prilazim prvom bilmezu: „Daj da pripalim.“ Razbijena ime je ustaljena šema, Zoka izlazi iz kadra, ortak mi pruža pikavac. Palim polako, kao pažljivo, da imam krila odleteo bih. „Živ bio“ kažem momku. „’Ajde“, mane rukom, ostali kiselo menjaju noge, desna na trotoar, leva uz zid. Stižem Zoricu, desnu joj bacam na rame, leva je pušačka, nabacila tik, otima mi se iz ramena, bog te!

Opet mi na Pravnom, sedimo na podestu pored stepenica, nijedna ne može da nam promakne. Odjednom! „Jeb’o te što je riba“, skače Peca , Gale i ja počinjemo da se gušimo. Kroz smeh recitujem: „Šta je to, lepo, šareno, divno peva , stoji na grani i ima 1000 kila?“ Peca i dalje : „Jooooooj!“ Gale okreće glavu: „Teža je od tebe bar dvadeset kila.“ „Šta je to..., insistiram? „Šta je“, pita Peca, riba je odfurala. „Dva slavuja od po 500 kila“. Odgovaram. „Poserem ti se u štos“, okreće Peca glavu. Prolazi Asistent Janković, kao dižemo dupeta. Za njim ugiljava Goran Đurović, beogradski Crnogorac, lep, izveštačeno uglađen, programiran na odvajanje riba. Seda pored nas, vadi Gitanes, pušimo kao da jedemo pečenje. Pušimo, ždrakamo, ždrakamo, pušimo, tako sat, tako dva sata. Onda! Goran me muva u rebra: „Ovo je najmorbidnija riba na Pravnjaku!“ Pogledam, plavokosa, plavooka, na fantastičnim nogama ispod belih čarapa (jednog od tri para u tadašnjem Beogradu), vidim kao pod lupom, tek izrasle od poslednjeg brijanja, oštre, svetle maljice. Skačemo na noge, kolutamo očima, klanjamo se do zemlje....Riba se prvo smeši očima, pa zubima i na kraju počinje da se smeje do suza. Goran ufurava u program. Iza leđa sam joj, pred nosom mi je nežna, ženskomirišuća linija vrata, dobijam strahovitu želju da je ispod pazuha uhvatim za nevideće sise, da je ljubim u vrat, da joj grickam resicu uha....“Plemeniti“ Đurović već zapenio. Spolja: ledeno-englesko-aristokratski, s natruhama francusko šarmantnog i italijansko strastvenog, iznutra: već kvasi gaće! Ona se okreće prema meni! Do bulje, do srca mi u giljkama, do svih moždanih periferija, u moje plave, utrčavaju, gaze sve pred sobom, njena dva modra kao različak, oka! Riknjavam ali pre toga želim precizan podatak o broju zlatnih pegica na njenom nosu. Goran me briše kao gumicom, grabi je za ramena i okreće, ruka pod ruku i izvodi je iz kadra. Kraljevstvo za vazduh! Kao kad sam pao s Lipe, kao kad me Dejan zeznuo s leđa dok smo pikali ispod koševa! Peca i Gale me pakuju u podrum na kafu. Zevam okolo tek rođen. Maki, budući portir hotela bez imena, ceri se: „U pismenoj formi sam predložio Dekanatu da svaki student uz overen semestar, dobije po paketić guznog papira.“ „A“, kažem. „Dete je progovorilo“, arlauknu Gale, lupajući ravnodušnog Pecu po leđima. „Srećni roditelj je na silu odvukao rođake i kumove u „Grgu“, gde su u prigodnoj atmosferi obeležili prvo glasanje perspektivnog mu naslednika.“ Maki nastavlja tamo gde je prekinut: „Dosadili su mi nekreativni, neinventivni, prst u bulju zabadajući i po zidu šarajući...“ „Maki, ubacuje se Peca koristeći bogatstvo svog Ima Sumak glasa, Maki bato, koliko ja poimam stvari, ti se zalažeš za gušenje umetničkih sloboda...“ „Da i ne govorimo o defrustrirajućim zadovoljstvima“, truje Gale. „Jebeš klonju na čijem zidu ništa ne piše“, ide Peca ispred svog vremena. „S poštovanjem se odnoseći prema materijalu i priboru, moja osnovna zamerka je jednoličnost prezentacije, preovlađuju uglavnom vertikalne crte iste fakture i obojenosti od tamno braon ka sve svetlijoj do iščeznuća.“ Fekalistički odnos spram sveta, kako i zašto, uključuje mi kefalo: „Odvojio je“ izgovaram glasno. „Ti se znači slažeš, kaže Maki, sa sistemom: overen semestar, jednako guzni papir? Sledećih sat vremena ubacujemo šibicu u čašu. Maki nas dere i userava se od sreće. Dolazi mi iz dupeta u glavu: „A jel’ može dete da povede rođake i kumove u „Grgu“ na cirku?“ Dok si trepnuo sva trojica u stavu mirno čukaju potpeticama i deru se: „Razummmmm!“ Ulazimo u „Grgu“, Rajko ne okrećući glavu: „Dobar dan gospodo advokati a šankerici: Čet’r duple Čačanke. Sto do prozora, meni u glavi sve blond! Peca me grli: „Mišo moj mili, imam ideju kako da nabacimo ogromnu lovu.“ „Kako“ pitam ravnodušno. Peca mi na uvo: „Tetka mi je obećala njivu ako diplomiram, zapatimo na njoj indijaner, posle prve ture kupimo šleper, pa drugi...ustvari dovoljan je i jedan, menjamo se u vožnji, šibamo Indija, pa nazad Nemačka, Belgija, Francuska, Engleska....em maznemo lovu em nam bulja vidi put.“ „Kumovi su žedni“ maše Gale praznom čašom. Poručujem turu. Maki liže Čačanku kao da je otrov, krivi glavu, viri iza stuba, onda ustaje, ne vidim ga, čujem ženske glasove. Evo ga, dofurava dve ribe srednjih godina, jedna nafrakana, drugoj njupavci zaklonili donju usnu. „Moje prijateljice, ovo je Meri a ovo Suzi“, pružamo ruke, bog zna kako i tako to, Gale privlači dve stolice. „Ja ne bi’ na ćošku, kaže nafrakana afektirajući, ja bi’ dasudam.“ Gale joj ustupa svoje mesto. Žvalavimo s njima, one kurave profesionalke, zadnja adresa hotel Slavija. Ništa makroi samo portiri. Nafrakana se tuca za lovu, Suzi iz zadovoljstva a posle lova. Viknu one još dve ture. Uletvimo se. One se razgaćile, seru li seru a nama se ne bi digao ni da imamo bombu u gaćama. Taman da padnem u sovku kad s ulaza čujem, više osetim program No-7 „Plemenitog“ Đurovića. S naporom podižem svoje krhko telo, njih dvoje već sede u ćošku. Dan jahanja do njih! Frankeštajnišem nogama, razdrvenjujem jezik. Goran me vidi tek kada sam mu pred nosom. Profura mi pogled kroz stomak: „Obiđi me!“ Obilazim ga, stavljam mu šake na ramena i Počinjem da serem: „Rezultati analiza američkih oftalmologa, bazirani na relativno visokom uzorku od 7000 osoba, decidirano ukazuju na činjenicu da duvanski dim i uopšte kafanska isparenja, pogubno utiču na očinji vid pre svega plavookih osoba....“ Popiše me različak oči!

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

MILE

Znamo se sa keja, ima tome bar petnaest godina. Pecam ja, peca on ili vozi bicikl pa se zaustavi i gleda me dok pecam, „Aman bre Mile, ostavi neku ribu i za nas ostale“ često zna da se našali. Voli reku kao i ja, možda i više, da može uvek bi bio pored vode. Ja sam bravar po zanimanju a dugo nisam znao čime se on bavi. Ustvari nama ribolovcima je to najmanje važno, naši razgovori su vezani za reku, ribe, „dobra mesta“, da li je voda opala ili porasla „za kamen“....Ali se desilo da ga u kratkom roku vidim dva ili tri puta na televiziji. I pitam ja njega, parkirao je bicikl i seo na kamenu klupu naspram mene, ja dole na pontonu, puštam plovak da klizi tik uz flašicu koja pokazuje gde se dole nalazi hranilica, pitam ga: „Je li a šta ti radiš, u poslednje vreme se ne „skidaš s televizije?“ „Ja sam Slikar“, odgovara. „Dobro slikar ali ima slikara i slikara i ne viđaju se svi na televiziji“, okrećem glavu prema njemu. „Predsednik sam Udruženja i povodom nekih značajnih izložbi moram da se pojavim", kaže i pita me da li radi skobalj. Pomislim na mog šefa koji diže obrvu kao da je špenadlom zakačio, nosom para nebo a on! Jednostavan i normalan. Oko nas hiljade gnjida koje se ponašaju kao da su posisale svu pamet ovog sveta. Bilo mi je nekako toplo oko srca što ga poznajem, što je takav kakav je. Ne čitam ja skoro ništa osim ponekad neke novine koje mi dopadnu u ruke ali sam zapamtio jednu rečenicu za koju ne znam kada je i ko je izgovorio a pročitao sam je Politikinom Zabavniku koji je moja žena kupovala klincu kada je bio mali: „Svi veliki ljudi su jednostavni i pristupačni.“ Možda nije baš tako glasila ali joj je to bio smisao. On je pravi primer. Njegovo „mesto“ je bilo preko puta „Starog Pingvina“ dok nije izgoreo. Uredno je dolazio oko četiri sata, bacao kugle ranije pripremljene hrane, zapalio bi cigaretu a momak sa „Pingvina“ bi mu na kej doneo njegov uobičajeni produženi esspresso sa mlekom. Nikad nije, uostalom kao i ja, pecao na klizeći plovak. Posle dva, tri traženja dubine počinjao bi da peca. I vadio je babuške, čak šarančiće, krupne deverike, ponekog skobalja, jer njih jedne godine ima a onda prođe dve i tri godine da se ne pojavi nijedan. Kada je „stari Pingvin“ izgoreo, preselio se kod Vlade, odnosno preko puta njegovog splava. Ove godine je pecao samo tri dana, dva dana je hranio mesto a trećeg je upecao četiri alal vera deverike, mi ih zovemo lopatare. I nije više dolazio da peca. Svaraćao je do mene biciklom ili peške, sedao na klupu i ostajao kako kad, pola sata nekad i sat vremena. Pitao sam ga šta radi , rekao mi je da sprema izložbu za septembar, da su platna velika, da puno radi i da sat, sat i po prošeta ili proveze bicikl, da se opusti i vraća se i nastavlja da slika. Njegov drugar iz mladosti Aca Grof mi je rekao da je preživeo strahoviti infarkt, da su ga jedva izvukli. On se ponaša, pričao mi je Grof, kao da se to dogodilo nekom drugom, čak nije prestao ni da puši. Jebote! Pre mesec dana su i Grofa sa keja gde mu je pozlilo, odbacili na Bežanijsku Kosu. Izvukao se i on a i Vlada, ne ovaj pored čijeg splava peca, nego isto drugar iz mladosti, sav je izrezan, ne znam koliko su mu bajpasova ugradili. A sve divni ljudi. Pička mu materina koliko govana i zločinaca šeta ovom zemljom i ne kinu!

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

MIRKO

On je jedan od mojih najboljih i najstarijih drugova i prijatelja. Često zna da kaže: „Pamtim kao slon,“ ali pamtim i ja! Pamtim osnovnu školu „Branko Božović“ u Titogradu i VIII f razred u koji smo zajedno išli. Izrastao je preko ljeta, premašivši metar i osamdeset, te ga je naš „razredni“ smjestio u zadnju klupu sa Garom Pavićevićem. Njih dvojica su, uključivši u „sveto trojstvo“ Puca Kažića, postali nerazdvojni prijatelji. Njegova majka ih i danas iako već matore, od milošte zove Tri Musketara. Ja sam u to vrijeme bio plavokos vižljast dječaćić, niži rastom od njega a i skoro godinu dana mlađi. Moji su me upisali u školu sa šest godina. „Da l’ je đavo ili su mađije“ što bi reka’ Vladika Danilo, ali to naše odjeljenje VIII f je bilo izuzetno kompaktno i jedinstveno. Skoro kompletno je prešlo u gimnaziju i to u I f ? Mnogi od nas su nastavili da se druže i viđaju do dana današnjeg. A i kada se ne vidimo dugo pa se sretnemo, kao da se nijesmo nikad ni rastajali. On je po mnogo čemu bio zanimljiv i u tim našim dječačkim i mladićkim danima i godinama. Dvije stvari u vezi s njim su mi se zauvijek urezale u pamćenje. Bio je jedan od najbržih momaka u Titogradu i fantastično je crtao. Kada je trebalo izabrati predstavnika škole koji će trčati na gradskom školskom takmičenju, on je daleko, daleko za sobom ostavio Ponija koji je do tada važio za najbržeg učenika naše škole. Takmičenje, trka na sto metara odvijalo se na stadionu „Budućnosti“ i bilo je (čak i tada!) namješteno. Evo kako je bilo. „Favoriti“ su imali na nogama „sprinterice“, bilo ih je dvojica od kojih je jedan zasigurno trebao da pobijedi. On je je trčao bosonog. Dobro se sjećam kako je na startu „eksplodirao“ i na cilju su mu tz favoriti gledali u leđa. Ali! Trka iako odtrčana, bila je proglašena za nevažeću, više se i ne sjećam iz kog izmišljenog razloga.On je naravno svu svoju snagu iscrpio u prvoj trci te je tako u ponovljenoj, stigao drugi iza jednog od favorita. I favoriti i svi na stadionu su znali da je on najbrži. A što se tiče crtanja, cijelo odjeljenje je uživalo u njegovim crtanijama. Nije bilo stvari, osobe, krajolika, koji on nije mogao savršeno da dočara na papiru bloka broj V. U gimnaziji je za kabinet Istorije na hameru 100x70 nacrtao perom i tušem Akropolj, sjećam ga se jer sam sjedio sa Jovom baš ispod njega, tako vjerno i savršeno da smo svi bili ponosni kao da smo ga mi uradili. Prema malim crno-bijelim fotografijama iz udžbenika, nacrtao je i Sokrata, Perikla...Naša razredna je to pažljivo uramila i njima ukrasila kabinet za Istoriju.

Dvadeset godina od mature slavili smo u Kolašinu, pili smo i drali se misleći da pjevamo, ali je bilo divno i uzbudljivo ponovo vidjeti neke drugarice i drugove koje nijesmo vidjeli toliko dugo godina. Na tridesetpetogodišnjicu od mature on je u Centru za savremenu umjetnost Crne Gore u Podgorici priredio samostalnu izložbu. Ja sam bio na kongresu u Njujorku ali su svi koji su mogli, došli na otvaranje i kasnije otišli u kafanu da obilježe i jedno i drugo. Njegova žena mi je kasnije pričala da je bilo fantastično i da su je svi prihvatili kao da je znaju odvajkada. Bila je oduševljena istinskim drugarstvom i privrženošću, dostojanstvenošću i duhovitošću, obrazovanošću... Ipak sam stigao da vidim njegovu izložbu, vratio sam se iz Njujorka pet dana prije zatvaranja. Iznenadio sam ga jedne večeri kada se već spremao da napusti galeriju. Izljubili smo se i pomno sam razgledao izložbu. Imam od njega dvije slike, jedna je kod Milutina, dao mu je da sam bira a drugu mi je dao prošle godine, došao je u Klinički centar i ne našavši me u ordinaciji, ostavio je Mariji da mi je da. Ja sam ljekar, doktor, ne razumijem se u umjetnost niti se pretvaram da je razumijem ali su mi njegove slike drage. Slika koju mi je poklonio je, rekao sam mu to, čudna i ne znam što da mislim o njoj, sviđa mi se ali je ne razumijem do kraja. Objasnio mi je da je sliku radio „za svoju dušu“ u Gračanici i da je ona mentalna kombinacija zadužbine Kralja Milutina i Zlatnog Paviljona, knjige Jukija Mišime. Možda je jedno od najvažnijih njegovih obilježja to što mnogo, neprekidno čita.

On nije od onih koji te dave i gnjave, volim kada dođe, Marija nam skuva čaj i pričamo, prisjećamo se, pitam ga za planove i pričam mu o mojim. Na samom kraju 2006 godine, doživio je težak infarkt, rekli su mi, zvao sam čim sam saznao, da su ga jedva izvukli. Drži se kao da se to desilo nekom drugom! I to je dobro, psihički je stabilan, nije uplašen, još kad bi uspio da se odrekne cigareta. Sjedio je jednom kod mene kad su nahrupili moji studenti. Rekao sam im doslovce: „Ovo je jedan od mojih najboljih drugova a poslije Lubarde, najveći crnogorski slikar. Pogledajte ga kako je lijep, mlad i zdrav.“ Nasmijao se i odgovorio: „Hajde ono mlad ali zdrav, a infarkt?“ „Miči jadan, rekao sam, pala muva na međeda.“ Ne umijem to da pokažem ali sam se zabrinuo za njegovo zdravlje. Za ruku sam ga odveo do mog prijatelja i kolege M.O. najpoznatijeg našeg kardiologa i Akademika. On ga je „ubacio“ u tz Work Shop u čijem će radu učestvovati najbolji svjetski kardiomikrohirurzi. Na žalost nijesu uspjeli da mu „odpuše“ začepljenu arteriju a on kasnije nije htio da mu ugrade stent. Radi i živi intenzivno, ima ga svuda i na svakom mjestu, stvara i izlaže, a kao vrlo disciplinovana osoba drži se propisane terapije u minut. Očekujem ga ovih dana, znam da mu predstoji šestomjesečna kontrola. I još nešto, sada mi pade na pamet, iako je on već sa šesnaest godina bio visok metar i osamdest pet, ja sam ga ubrzo prerastao i viši sam i danas za nekih sedam centimetara od njega. Zašto sam ovo rekao? A sad sam se sjetio i da smo se skoro takmičili u znanju francuskog jezika! Obojica smo ga znali odlično ali sada sa ove ogromne vremenske distance, svjestan sam da ga je on znao bolje. Ja sam ga učio i učio a on ga je „imao“ u sebi. To se najbolje moglo vidjeti na diktatima, nepogrešivo je pisao svaku izgovorenu riječ a ko zna kako sve mogu da izgledaju i kako se sve pišu francuske riječi i izrazi, biće mu sve jasno.

Zanimljivo mi je što sam se ovoliko raspričao, držim ja predavanja, seminare, prezentacije ali je sve to vezano za struku a ovo....kada ste me pitali da vam ispričam nešto o njemu, iz mene je prosto krenula bujica riječi. Ne mogu sebe da prepoznam.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SNEŽANA

Nisam izdržala! Ja, ovako hladna (tako me bar opisuju) i uzdržana, zagrlila sam ga i poljubila, čak sam na sopstveno iznenađenje bila na ivici da pustim suzu, i rekla mu u dahu: „Ti si zaista ljudina, čovečina... nisi se uplašio ni predao... živiš i radiš sve i svašta kao da se ništa nije desilo... a i ti i ja znamo mnoge koji su doživeli isto što i ti , i žive kao miševi!“

Bila sam skoro zatečena svojom reakcijom ali mi je on pomogao poljubivši me u obraz i rekao: „ Pa šta drugo da radim, uostalom jebe mi se za infarkt, imam posla preko glave. Držim se prepisane terapije, celo leto sam proveo vozeći bicikl i pecajući, bio sam u četiri slikarske kolonije, sada nastavljam da pripremam izložbe i nemam vremena niti hoću da mislim na to što mi se desilo.“ Naš odnos je vrlo kompleksan, bolje reći nije jednostavan. Ne zbog njega ili ne samo zbog njega i ja u tome imam svoj, pozamašan deo. Moja, sada već neizlečiva navika je da ljudima delim zaduženja i priznajem, postajem dosadna stalno ih propitkujući da li su ih izvršili. On je ljubazan i odgovoran ali zna da mi se suprotstavi, često s pravom, moram da priznam. Umem da „zapnem“ kao mazga oko nečega iako ponekad svesna da sam pogrešno procenila situaciju. Znamo se preko trideset godina, kolege smo po struci, sa njegovom ženom se odlično slažem i često smo zajedno, čak i putujemo po svetu, obilazimo izložbe, bijenala....Sa njim se družim retko i najbolje ako smo samo nas dvoje u društvu. On je za razliku od mene, iako smo isti horoskopski znak (Devica) otvoreniji, ekstrovertniji. Ponekad mi kaže: „Jesam li ja u istražnom postupku, ispituješ me u „tanka creva“ a celo veče o sebi nisi rekla ni jednu jedinu reč?“ Znam da u tome ima istine, svesna sam da često preterujem ali imam i uvek nađem opravdanje za sebe. Sve što sam stvorila, i ime, stvorila sam sopstvenim radom, da talenat ne pominjem, trudila sam se da uvek budem na „pravom“ mestu i u društvu „pravih“ ljudi. Koristila sam i koristim i danas, svaku vezu do koje mogu da dođem ali i ne zaboravljam nikoga! Kad god dođem u Beograd iz „belog sveta“ zakazujem sastanke, odlazim na otvaranja, viđam se s ljudima i zašto da krijem, usput skupljam zanimljive informacije.

Nisam zlobna ni pakosna, umem, znam i ja da pomognem drugima, o tome neka oni govore. Svesna sam da o meni preovladava mišljenje....Nikada ne pričam o sebi ili dajem samo najosnovnije benigne informacije, oprezna sam, opekla sam se u životu više puta.... ali počela sam da govorim o njemu

Sa njim može da se razgovara o bilo čemu i prijatno mi je u njegovom društvu iako se retko sastajemo. Pretendujem da sam obrazovana, radoznala, stalno čitam, pratim dešavanja u svim oblastima, mada evo, samoj sebi moram da priznam, često uzimam stvari „zdravo za gotovo“, ubedim sebe da verujem, i pored urođene mi i istančane opreznosti, umem da „uletim“ u priču i da se tvrdoglavo držim nje, čak i kada sam bolno svesna da sam u zabludi. Ali to sam ja! Opet ja o sebi! To je valjda zato što ne izgovaram reči i sama sam sa sobom.

Kako sam ono rekla...otvoreniji, ekstrovertniji...pa to nije baš cela istina o njemu. Dešavalo se, dok na njihovoj terasi pijemo kafu, da on odjednom iščezne! U početku sam mislila da je otišao da...recimo piški ili pije vodu, da donese nešto.... Ne!, on bi sa biciklom ili peške otišao na obalu reke, i ne bi ga bilo po nekoliko sati. Valjda on tako „puni svoje baterije?“ Potrebno mu je da neko vreme bude sam (a kome nije?) i kad god to snažno oseti, on ustaje i odlazi. Bila zima ili leto, njega možete pronaći ako ga tražite ili vam nešto treba, pored reke. Ustvari najčešće leti. On naprosto obožava leto! Neverovatno je to kako najbolje funkcioniše (njegove reči) kada svi „popadaju“ od vrućine. Šaleći se kaže: „čarape skidam tek kada živa u termometru pređe plus 35 stepeni Celzijusa.“

Nije on neki osobenjak, voli ljude, žene posebno, rekla bi njegova žena, (i slika ženske aktove), vole i njega i ima dovoljno prijatelja, naravno mnogo više prijateljica ali najviše voli kada je sa svojom ženom. Više od trideset godina su zajedno i još uvek imaju o čemu da pričaju, ćućore, pijući kafu u nekom „njihovom“kafiću, a imaju i mesta koja im ko zna zbog čega nešto znače i tu ručaju ako se desi da su oboje u gradu. Volim ih oboje i ne zavidim im ali ponekad poželim da i ja imam nekog kao što je on pored sebe. Oni se toliko vole da mogu i da ćute sedeći zajedno. Svašta im se dešavalo i dešava u životu ali oni jedno drugo „podižu“ ljubavlju i pozitivnom energijom.

Dobar je umetnik i uprkos godinama i dalje radoznao, istraživač. Odabrao je sam svoj put i dosledno ide njim, ni malo se ne trudeći da se (sada već godinama) bilo kome dodvori ili prikloni. Taj njegov put je najteži, pun odbijanja, poricanja, negiranja ali on tera svoje. I posle više od trideset godina, njegova umetnost je stekla svoje zanimljivo i samosvojno mesto na likovnoj sceni, ne samo u Srbiji.

Da ne zaboravim, on je i lep, plavook čovek, skoro sasvim sed ali tako „mlad duhom“ da mu niko ne veruje kada kaže koliko ima godina.

Bilo bi me malo sramota kada bi saznao šta mislim o njemu i kako ga vidim, ne zato što to nije istina, naprotiv, ali ja sam ja, imam naprosto strah od ovakvih izliva iskrenosti. Srećom ovo ostaje u meni.

DRUGA KNIGA, u nastajanju

SLOBODANKA

Za dlaku je izbegao da mi se pridruži i drago mi je zbog toga. Mnogo stvari je ostalo koje će morati da obavi a vidim da mu je „krenulo“. Kako vidim? Vama koji ste živi ne bih mogla ni delić da objasnim pa da vam pričam sve do kraja sveta i Vasione. Ovde to nije najvažnije, govorim o njemu. Ne sećam ga se s Akademije iako je na trećoj godini bio u klasi do moje, ali se on mene sećao. Govorio mi je da sam bila prelepa devojka veselih očiju ali uzdržana, „pocrvenela bi na svaku reč, na svaki pokušaj komunikacije.“ Manje, više, ostala sam takva do kraja života. Osetljivost i ranjivost u mladosti, da ne objašnjavam uzroke, samo se pojačala kada sam zašla u godine, kada sam postala „stara devojka“ kako se to suptilno kaže u Srbiji. Imala sam ljubavi, volela sam ali je svaki rastanak, sada mogu da kažem potpuno iskreno, mojom krivicom ili bolje odlukom, produbljavao i povećavao moju ranjivost. Ali.... Njega sam srela 1998 godine. U celom onom galimatijasu slikanja, seksa, opijanja i prežderavanja, on se izdvajao svojom pristojnošću, dostojanstvenošću, obrazovanošću, nenametljivom duhovitošću. Privukao me! Ne, nisam ili možda jesam, potajno u sebi, podsvesno, želela i nešto više ali je on još na početku postavio „ogradu“, „volim svoju ženu.“ Prvo smo se družili, ja nategnuto a on jednostavno, prijatno, opušteno. Kako je vreme odmicalo, često smo sedeli zajedno, pili sokove i kafu, razgovarali o svemu i svačemu nikada ne dotičući intimu. Osećala kako mi se ionako izraženi kapilari na obrazima naglo pune krvlju. Bivalo mi je neprijatno iako on nije ni gestom ni pogledom davao do znanja da to primećuje. Hvala mu zbog toga. To se dešavalo kada bih pestala da ga slušam i gledajući ga na samo metar daleko od mene, poželela da ga poljubim, da osetim njegove usne na mojim, da me stisne uz sebe... Ne verujem da nije znao šta se dešava u meni ali je zaista bio pravi džentlmen. Vodio me u duge i lepe šetnje, zajedno smo uživali u bojama i mirisu poljskog cveća, u ljubičastom nebu posle zalaska sunca. Nisam mogla da izdržim i otišla sam ranije! Tek kada sam sam došla kući shvatila sam koliko mi nedostaje. Bila sam bolno svesna da nikada neću moći da sa njim ostvarim svoje najtajnije želje ali mi je nedostajalo i samo njegovo prisustvo, glas, pokreti, toliko sam želela da je opet tu pored mene, da mogu makar da ga gledam! I smislila sam! Pozvala sam moju prijateljicu koja je vodila eminentnu likovnu koloniju i predložila joj da ga pozove. Naravno i mene. Zajedno smo putovali autobusom, razgovarali a ja sam sve vreme bila srećna što smo tako blizu, osećala sam slatke trnce kada bi autobus naglo skrenuo i kada bi se naše ruke, ramena dodirnuli. Iza mene ili posle moje smrti ostale su fotografije na kojima je on pored mene, na jednoj grupnoj čuči ispred mene. On je naravno, sa svima uspostavio odličan kontakt a ja sam samo tražila i lovila trenutke da budem pored njega, ostali me nisu interesovali. On je, znala sam da je to njegov običaj od ranije, pravio male akvarele i poklanjao ih svim učesnicima kolonije. Bila sam presrećna kada me je prvu doveo pred dvadesetak akvarela i rekao mi: „biraj.“ Sigurno mi je lice bilo crveno od nabujale krvi i osećanja ali sam već tada u trenutku smislila plan. Izabrala sam jedan divan akvarel koji je prikazivao bivšu grofovsku konjušnicu okruženu drvećem sa ljubičastim impresionističkim senkama ispod, on i danas visi iznad kreveta u kojem sam spavala. Zahvalivši mu se, rekla sam da nisam zadovoljna onim što sam u koloniji napravila, pa ću ga zvati kad se vratimo u Beograd i daću mu akvarel za koji mislim da po kvalitetu odgovara onom koji je on meni dao. Insistirala sam iako je on rekao: „ma daj, odlični su ti radovi.“

Obuzdavala sam nestrpljenje ali sam pustila da prođe izvesno vreme. Pozvala sam ga i pitala kada je slobodan, kada može da dođe kod mene da mu dam akvarel koji sam pripremila. Bila je Zima, Januar mesec, po Beogradu bljuzgavica, uopšte nisam razmišljala o činjenici da stanujemo daleko jedno od drugog, da je saobraćaj užasan, mrak je pao već posle četiri sata. On je ipak došao! Uvela sam ga u dnevnu sobu i u trenutku shvatila koliko je turobna i soba i atmosfera u njoj. On ju je obasjao svojim prisustvom ili se bar meni tako učinilo. Skuvala sam mu kafu, nije mi smetala ni njegova neizbežna cigareta. Dala sam mu akvarel i dok sam mu ga predavala izgledao mi je jadan i bezvredan, bila sam sigurno crvena kao rak. On se zahvalio i pohvalio moj rad. Sela sam preko puta njega i gledala ga, njegove nebesno plave oči iza tankih okvira naočara, lep nos, usne ispod žućkastih brkova, gledala ga tako plećatog i velikog, ne čujući šta mi govori. „Probudio“ me pitanjem o mozaicima i mom radu u Africi.

Vreme je izcurelo kao kroz prste, morao je da ode. I sada mi je žao što ga nisam poljubila! Nije ni on mene, iako je njegov običaj da ih, pri susretu ili rastanku sa koleginicama, ženama, devojkama koje poznaje i sa kojima se druži, poljubi nežno u obraz. Znajući me i sigurno znajući šta osećam prema njemu, nije hteo da mi čak i drugarskim poljupcem, daje lažnu nadu.

Dolazio je na moje izložbe ali i na izložbe u muzej u kojem sam radila i tu smo često pili kafu i razgovarali. Nekoliko puta smo i zakazali susrete, više se i ne sećam povoda. Dolazio je po dogovoru, nikad nije kasnio, bio je ljubazan, umeo je da me sluša, hvala mu zbog toga, ja sam bojeći se tišine, pričala i pričala.

Poslala sam mu mejlom pozivnicu za izložbu koju sam čini mi se dobro odradila a ipak sam sa strepnjom očekivala njegov sud. Jutro na dan otvaranja moje samostalne izložbe nisam dočekala živa. Umrla sam u snu. Moja sestra čiju adresu sam koristila, je primila njegov mejl u kojem mi se izvinjava što neće moći da dođe jer je doživeo infarkt, da se oporavlja ali mi čestita izložbu.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

FILIP

Ne volim ga, ponekad osećam mržnju prema njemu. Suviše je mekan za moj ukus. Sa svima je spreman da razgovara, ne ume ili neće(?) da preseče stvar. Prisustvovao sam skoro svakoj sednici Upravnog odbora čiji je on bio Predsednik. Uvek sam donosio otkucane na pisaćoj mašini, ne može svako da ima kompjuter, svoje predloge, sugestije, zamerke. Čitao ih je svima kao što je čitao sve materijale koji su bili na dnevnom redu i stavljao na glasanje. Dešavalo se, neću da grešim dušu, da se i usvoji neki moj predlog, čak uz njegovu podršku i bolje objašnjenje nego što sam to ja sročio. Dolazilo mi je da iskočim iz kože!

Zamrzeo sam ga pre pet godina u Grčkoj. Priznajem, opomenuo me pre puta ali sam ja mislio da ću uspeti da izmunđam glupe Grke. Prva tri dana Grci su se držali tako, da sam pomislio da će stvar proći. Onda su me izbacili! Lukavi Grci su me provalili još prvog dana ali su se pravili naivni dok nisu smislili šta će i kako će. Sve se to desilo za večerom pred stotinak ljudi, poludeo sam, svađao sam se, vikao, pozivao se na gostoprimstvo...Grci su bili tvrdi, ponavljali su da su unapred postavili uslove i da ih se osim mene svi pridržavaju. Morao sam da odem. On je pokušavao da me smiri što me je još više nerviralo. Celog svog života se trudim da budem civilizovan i kulturan u ophođenju sa drugima, pre svega zato što sam u Beograg došao iz tz provincije. Baš sam želeo da svima pokažem da je „provincija stanje duha“. Eto, služim se njegovim rečima, mrzim to ali one zaista najbolje i najpreciznije odslikavaju stanje stvari.

Muka mi pripadne kada ga vidim, svi mu prilaze, vole da se druže s njim, posebno žene. On za svakoga ima lepu reč i što je najgore to zvuči iskreno!

Pre neki dan sam, posle Nove godine, saznao da je u bolnici, da je doživeo, odnosno preživeo težak Infarkt. Bez obzira na sve, bilo mi ga je žao. Ali burazeru, ne možeš ti cvrkutati, laziti i maziti a sve što te nervira, sve grozote koje svakodnevno doživljavaš, sve muke i nevolje, sabijati u sebe i ne očekivati da to jednog dana eksplodira. Oporavio se neverovatno brzo! Već u Februaru je bio, ej!, na Skupštini. Došao je da glasa, nije hteo, nije ni mogao još rovit da predsedava. Pošto Skupština nije uspela, nikada me ne slušaju niti prihvataju moje stavove o radu i vođenju Skupštine i poštovanju Statuta, on je sazvao novu za 3. Mart. Tog dana je bilo kvoruma, i sam sam bio iznenađen brojem prisutnih, mene je i D. predložio da budemo u komisiji za brojanje glasova. Skupština je trajala kratko, on je vodio dostojanstveno i staloženo, držeći se Statuta i Pravilnika o radu, nije dozvoljavao na svoj ljubazan način, nikakvo nepotrebno širenje i rasplinjavanje diskusija. Moram, iako mi nije lako s obzirom na činjenicu da ga ne volim, da priznam da je to bila jedna od najcivilizovanijih, najkraćih i najdelotvornijih Skupština kojima sam prisustvovao.

Manje ga srećem a i ne nedostaje mi previše. Imam ja dovoljno svojih briga. Bio sam iskren govoreći o njemu, stojim iza svake reči koju sam izgovorio. Ne znam zašto vam je potrebno moje mišljenje, imate mnogo onih koji bi vam pričali bajke o njemu, pre svega žene.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VANJA

Dobro pamtim kako je tada izgledao a danas ga sigurno ne bih prepoznala. Ni on mene, ipak imamo po šezdeset i jednu godinu. Znam da sam se zaljubila u njega čim sam ga videla a najveće zadovoljstvo sam osetila kada ga je učiteljica zato što je bio nemirko, premestila da sedi sa devojčicom. Naravno to sam bila ja! Sedenje sa devojčicom je u to vreme predstavljalo kaznu, pedagošku meru. Njemu nije ni malo smetalo zadirkivanje drugara, bio je pažljiv prema meni, crtao mi je i pomagao pri učenju slova. Posle petnaest dana čekao me je ispred kuće i od mame uzimao moju torbu. Bio je već tada kavaljer i iako nisam znala tu reč, osećala sam se kao boginja. Mama ga je zavolela čim ga je videla, govorila je: „U tog dečka imam poverenja.“ On je stanovao u Francuskoj ulici a ja u Dositejevoj, pedesetak metara dalje. Naša škola Žarko Zrenjanin se nalazila u zgradi preko puta današnjeg Doma Omladine. Danas je tu čini mi se muzička škola. Na mestu gde se nalazi Tržni centar u Čumićevom sokačetu, bilo je naše školsko dvorište, sa česmom ispod razgranate lipe. Dobro se sećam da je svaki čas prao ruke, bila je to neka njegova manija. Kada sam dobila peticu „iz Bloka“, za crtež koji mi je on nacrtao, dok su svi bili zaneti gledanjem ocena a učiteljica nešto zapisivala u dnevnik, zagrlila sam ga i poljubila, cmoknula u obraz. Pocrvenela sam, i samu sebe sam iznenadila. Vraćajući se kući on me je uhvatio za ruku i to je od tada postalo nešto što se podrazumeva.

Iako je bio nemirko i nestaško, pun energije, bio je odličan đak. Učiteljica ga je volela i uvek bi ga postavljala za katedru da „održava red“, kada bi morala da izađe iz učionice. Bila sam ponosna na njega, znao je da zainteresuje celo odelenje, postavljao je ili odgovarao na raznorazna pitanja, mnogo toga je znao van školskog programa i svima je to bilo interesantno. Bio je neverovatno radoznao, pričao mi je da, kada nešto ne zna, „kopa“ po očevim enciklopedijama, traži i nalazi odgovore. Da, on je već znao da čita a znao je i francuski jezik, učila ga je majka. Ovog trenutka sam poželela da ga vidim, ubeđena sam da je iako smo ostarili i dalje pun energije i radoznao.

Jednu stvar nikada neću zaboraviti! Bio je decembar, Sava je bila zaleđena, sneg je ceo Beograd zavio u ogromnu belu bundu. U toku petog časa, napolju je već odavno bio pao mrak, meni se pripiškilo. Šapnula sam mu na uvo a on mi je rekao da pitam učiteljicu da me pusti napolje. Digla sam dva prsta i pitala ali mi je učiteljica, inače dobra žena, nešto nervozna, bližio se kraj časa, rekla da se strpim, uskoro će zvoniti. Meni je „došlo do grla“, stiskala sam butine a onda mi je on rekao da čučnem ispod klupe i piškim. Poslušala sam ga, čučnula sam, spustila gaćice i popiškila se. Samo što sam se sredila i sela na svoje mesto oni ispred nas su počeli da se kikoću i da nogama šljapkaju po barici koja je docurela do njih. Učiteljica je primetivši gužvu i galamu, ustala od katedre i prišla nam. Podbočila se i ljutito rekla: „Ko je to uradio?“ Ne oklevajući ni trenutak, on je ustao i rekao hrabro i glasno: „Ja!“ Zazvonilo je, učiteljica mu je rekla da ostane a mi smo svi izašli. Strepeći i drhteći čekala sam ga ispred škole. Posle nekih petnaest minuta izašao je, uhvatio me za ruku i pošli smo kući. Nisam smela ništa da ga pitam, nisam mogla ni reč da izgovorim, išla sam pored njega istovremeno do neba zaljubljena u njega i zabrinuta zbog onoga što će mu se desiti. Shvatajući valjda šta se dešava u mojoj glavi, rekao je: „Moram da kažem mami da sutra dođe u školu.“ Odpratio me do ulaza, poljubio i rekao mi da ne brinem. Celu tu noć nisam trenula, on je bio moj heroj, za mene nije postojao niko drugi, ni mama ni tata, ni ceo svet! I sada ovako matora kada se osvrnem iza sebe, niko nikada za mene nije učinio ništa tako odvažno i hrabro, nikada nisam tako snažno osetila ljubav prema bilo kome! Nisam sigurna da li bi se on setio svega toga ali ako je nastavio da se razvija onako kako je bio počeo, on je i danas, sigurna sam, pažljiv, hrabar i samosvojan čovek.

DRUGA KNJIGA u nastajanju, Radni naslov ISTINA, podnaslov "Postoji beskrajno mnogo istorija Vasione i sve su one istinite.", Stiven Hoking

MOMČILO

Nismo se sreli ni videli preko četrdeset godina. Mogu da se prisetim samo dana ranog detinjstva, a i to vrlo maglovito, nisam baš neki šampion u pamćenju.

U to vreme smo živeli u Prištini, u istoj ulici i išli u isto odelenje osnovne škole. Da, on je došao u drugo polugođe I razreda, iz Beograda. Sedeo je u „zadnjoj“ klupi sa svojom sestrom od tetke Kaćom. Za razliku od mene bio je veseo i to je pokazivao, druželjubiv, mangupče, spreman na svakakav kalambur ali i odličan đak, mislim da je bio najbolji u našem odelenju. Sve mu je išlo od ruke...srpski, račun a u crtanju je odskakao od svih đaka u školi. I pevao je divno. Mene su smatrali za „najbolji glas“ naše škole ali ja mislim da smo, bar što se tiče sluha, bili egal. Često smo nastupali kao duet na raznim školskim priredbama. E, tog poslednjeg puta kada smo se sreli pre četrdesetak godina, posle srdačnog pozdrava i istinske radosti što se vidimo posle toliko godina, rekao mi je da je 1956 godine prema meni zbog klinačke sujete, ispao gad. „Crtao“ mi je i opisivao situaciju i događaj ali ja da me ubiješ , nisam mogao da se setim toga. Za razliku od mene njegova savest to nije nikada zaboravila niti mu oprostila. Kao, pevali smo pesmu „Čoban tera ovčice“ na školskoj priredbi i on je preskočio jednu strofu a ja sam nastavio po redu. On me je prekinuo pred svima i naterao da pevamo po njegovom. Glupost, sitnica, bezvezarija, uopšte se ne sećam toga ali on je zapamtio i to ga je mučilo sve te godine. Možda me je zabolelo u trenutku, bilo mi neprijatno ali šta sve nismo doživljavali u detinjstvu. Izgleda da nisam bio previše povređen čim nisam zapamtio.

Sećam se da je voleo da dolazi kod mene da se igramo u našem velikom dvorištu, punom voćki i raznog ukrasnog bilja koje je celog svog života sadila moja baka. Moji roditelji i baka su ga brzo i lako zavoleli, često je ostajao kod nas na ručku ili bi nam baka, debelu parčad domaćeg hleba mazala mašću i posipala sitno seckanim crnim lukom i alevom paprikom. Moja baka je bila ono što bi danas rekli, religiozna. Verovala je u Boga i često odlazila u crkvu koja se nalazila na brdašcu iznad naše kuće. I moj i njegov otac su bili komunisti pa smo vaspitavani kako je bilo propisano ali su nam a posebno njemu, bakine biblijske priče bile neverovatno zanimljive. Najviše nas je intrigirala i bila nam je najzanimljivija bakina verzija Bogojavljenja. Otvorenih usta smo je slušali dok nam je pričala kako se u ponoć na Bogojavljenje otvaraju nebesa i pojavljuje se Bog i ispunjava onome ko taj trenutak sačeka budan, svaku iskrenu želju. Uspeo je da ubedi svoje roditelje uz pomoć moje bake, da prespava kod mene upravo pred Bogojavljenje. Nije mi dao da spavam iako sam jedva gledao, „dežurali“ smo pored malo, malo, otvorenog prozora i smrzavali se se sve dok nije nastupila ponoć. Iz kuhinje smo uzeli staru Vekericu i kada su se skazaljke poklopile, otvorili smo širom prozor i čekali da se pojavi Bog. Ne znam za njegovu ali ja sam zaboravio koja je bila moja želja. Svejedno, smrzli smo se, Bog se nije pojavio, naše želje su ostale da „vise u vazduhu.“ Jedno vreme je izbegavao baku, ustvari prestao je da dolazi kod nas. Ali čim je granulo Proleće eto njega ponovo u našem dvorištu sa hiljadu interesantnih ideja i zamisli. Ja sam ga sledio u svemu iako sam se plašio da će stvari ispasti naopako po nas. I jesu često, svašta mu je padalo na pamet.

BLAŽEN MEĐU ŽENAMA

„Ovako bi trebao da glasi naslov prikaza tvoje izložbe, kada bih ga ja pisala“, rekla je moja žena, dok smo jedno jutro pili kafu na terasi. Nasmejao sam se a ona je bez zastajkivanja izgovarala rečenicu po rečenicu, slažući snažan, suštinski nepobitan, jezgrovit verbalni iskaz. „Napiši to molim te, rekao sam, ponudićemo ga kulturnim rubrikama. Iako je Istoričarka umetnosti, dugo već ne piše i ne objavljuje tekstove. Davno mi je rekla kroz smeh: „Ako bih nastavila da pišem prikaze izložbi, izgubila bih i ovo malo prijateljica i prijatelja.“ Odlično sagledava stvari, dobro poznaje našu i svetsku likovnu scenu i što je „najgore“ nikada ne laže, ne „umotava“ niti „zamotava“ stvari, ne stereotipiše. Bez nipodaštavanja ili dezavuisanja autora/ke, jasno i precizno kaže svoje suštinsko viđenje i mišljenje. Kada je umetnost a posebno slikarstvo u pitanju, vrlo je stroga i konsekventna, nije spremna da odstupi ni korak. Ja sam to osetio „na svojoj koži“ više puta u prošlosti. Ako prođe ili danima prolazi pored slike koju radim a ne kaže ni reč, shvatam da nešto ne radim kako treba. Uglavnom se to dešavalo kada sam bio mlađi i kada sam zbog zaboravljenog roka za neku izložbu, na brzinu „sprčkavao“ sliku. Kada bih se spremao da je odnesem na izložbu, e tek tada bi progovorila: „Nemoj da se brukaš, kada potpišeš sliku ona mora da bude urađena do kraja, kako si je zamislio...pogledaj to što nosiš i kaži mi da li si zaista zadovoljan...ti si slikar, ne smeš da varaš u prvom redu sebe“. I uvek je bila u pravu.

Prezauzeta i umorna poslednjih godina, skoro da je prestala da mi govori išta o onome što slikam. Ipak! Sasvim slučajno, nije me videla, čuo sam je kako našem sinu kaže: „Ova slika na štafelaju mu je odlična!“ „Pa što mu to ne kažeš odgovorio je M.“ I rekla mi je. Obrazložila je i zašto. U potpunosti sam se složio s njom da boju pozadine slike treba „ublažiti“ za nijansu, posvetliti...“onda će biti skoro savršena“, rekla je.

Jedanaestu samostalnu izložbu slika pod nazivom VIRGINS otvoriću 17. septembra u 19 časova u galeriji ULUS u Knez Mihailovoj ulici. Izložiću 17 slika, ženskih aktova, ulja na platnu, osam nastalih/naslikanih ove 2008 a devet od 2005 do 2007 godine.

„Slikaš samo ženski torzo i osnovne/glavne ženske atribute, grudi, stomak, polni organ, zadnjicu... žene su ti bez glava, obezglavljene, depersonalizovane, to može da znači i opsednutost seksom, da te ne znam pomislila bih da ti je važnije žensko telo od ličnosti žene, od njene individualnosti i posebnosti na zemljinom šaru,“ govorila je verbalno slažući „članak“, prikaz moje izložbe, pod gornjim naslovom. Dva puta sam pokušao da je prekinem da bih joj objasnio svoj stav ali je to kao i uvek bilo nemoguće kada se ona „zahukta“. Nešto kasnije sam došao do reči“, i rekao sam joj: „ Slikam samo i isključivo ženski torzo...navešću ti jedan za mene krucijalan razlog, pre svega priznajem da sam od malena opsednut seksom i ženom kao oličenjem svih mojih snova i maštanja ali kada govorimo o mojim slikama i „ženama bez glave“, nije samo seks u pitanju. Torzo mi uz kvadratni prostor mojih platana, na najbolji način omogućava da se u njemu „igram“ svetlošću i senkom, koji prate neprekidnu pokretljivost mišića ispod nežne, baršunaste, neponovljive ženske kože. Chiaro-Scuro uz odabir samo meni odgovarajućih boja, koje ne moraju niti prate realne, konstruktivnu dekonstrukciju, distorziju, pokret tela ili ugao posmatranja i sagledavanja, raščlanjivanje da bih došao do suštine... sve žene na mojim platnima su slobodne i oslobođene, rasterećene predrasuda koje im život svakodnevno nameće, same sa sobom, opuštene, snažne i podatne, uronjene u maštu...“ „Uostalom zar nisi svedok da su žene moji najverniji gledaoci, posmatrači i da se nikada nije desilo da je ijedna našla na mojim slikama nešto što bi je porazilo, odbilo, izazvalo gnušanje, naprotiv!“ Složila se sa mnom, ipak ne odustajući od od svoje teze o mojoj, makar podsvesnoj nameri i želji, da u prvi plan istaknem ono što me kod žena najviše privlači. Nisam se usprotivio, to sigurno jeste jedan deo istine.

Naravno, nije pristala da napiše ni reč. „Bilo bi nepristojno“, rekla je.

Odlučio sam, složio sam se, bila je to njena ideja, da umesto uglavnom šturih, stereotipnih i nenadahnutih predgovora u katalogu izložbe, pozovem i zamolim „svoje devojčice“ kako ih ona zove, koleginice i drugarice da napišu po rečenicu, kraći tekst, po sopstvenom izboru, o meni, mojim slikama ili o samo jednoj slici. „Moje devojčice“ su se rado odazvale, od Midori McCabe iz San Franciska, Anice Vučetić i Nine Todorović, Ljilje Tašić, Ivone rajačić Barandovski, Slobodanke Bobe Stupar iz Beograda, Catherine Petre iz Belgije, Chicago Kim iz Chicaga, G. Hitric iz Offenbacha, Florence Shen iz Singapoura... To je bila „prava stvar“, „pun pogodak.“

Žao mi je što do sada nije ni reč objavila o mom slikarstvu iako ga najbolje poznaje i razume, iako joj je sud o njemu ma kako stroga bila, pravičan, subjektivno snažan, doseže suštinu. Ali verovatno je u pravu, javno davati sud o nekome s kim živiš više od trideset godina, nije baš ukusno.

Beograd, 14.Septembar 2008.