DRUGA KNJIGA, u nastajanju

DUŠKA

Posle dve godine tucali smo se bez suvišnih reči, on je bio potreban meni a ja njemu. Čista fiziološka higijena i ne mnogo više od toga. On je stanovao u Sedmici a ja u Devetki. Igrao je fudbal sa mojim starijim bratom. Bili su zaluđeni za loptom. Razlika među njima je bila u tome što je moj brat bio zaista sportista a on je posle utakmice sa pajtašima pio do besvesti. Prvo je upisao Pravni fakultet a dve, tri godine kasnije je konkurisao i primili su ga na Likovnu Akademiju.

Sve cure iz kraja su bile zaljubljene u njega i starije a bogami i devojčice. Prva mu je bila Seka iz Jedinice. Posle nje, ćapila ga je Ljilja iz njegovog solitera. To je čak i potrajalo. Onda sam ga videla sa Milenom mojom školskom drugaricom. Rekla mi je da je bila zaljubljena u njega dugo, da su se krišom zabavljali zbog roditelja koji su bili prijatelji i gledalii su na njih kao na brata i sestru. „Sada se samo tucamo kad god ulovimo priliku, lepo nam je i izazovno ali je u biti i njemu i meni važan samo seks.“ Posle je došla Senka njegova komšinica, mala napaljena nimfomanka, proganjala ga je, nekoliko puta su ih zatekli u liftu spuštenih gaća. Imao je on ribe i u gradu ali sada govorim o devojkama iz kraja. Nakon Milene sa kojom je još dugo nastavio da se tuca, privukla ga je Marija iz Trinaestice. Bila je zaista zgodna riba, ogromne sise, lepo dupe, duge fantastične noge, glava mi se nije baš sviđala, iako je imala lepe usne, nos i prelepe plave oči, izgledala mi je nekako profano. Jurila je za njim ne samo po kraju i gradu, išla je i na more prateći ga kao kučence sve dok mu nije dosadila. Posle nje je zbario matoru Mojcu, tucali su se celo jedno leto. I on i matora su bili prosto izgubili glavu, svakog dana je odlazila kod njega u stan i tucali su se kao nezdravi! Mislila sam, „Jeb’o te a kada ću ja doći na red? Šalim se ali sam zaista želela da ga i ja „isprobam.“ U njegovom soliteru je bila jedna klinka, mislim da se zvala Dijana, nije imala više od šesnaest godina a imala je ogromne sise, majka je morala da joj šije bruseve, u radnjama nije bilo tog broja. E ta klinka se navrzla na njega, čak je i njena keva otvoreno podržavala. On joj je rekao da nije pedofil, da je još mlada, da pričeka malo, da se strpi. Doca njegov drug mu je, jednog dana dok su ispred solitera ispijali albanski konjak i zalivali ga pivom, kroz zube tiho promrmljao: „Dok ti čekaš da ona poraste, drugi će je razvaljivati.“ Pala sam na dupe kad sam saznala a u kraju se ništa nije moglo sakriti, da je tucao i Alenku, Mojcinu ćerku. Doduše tada je već bila punoletna. Onda je na red stigla i neka Nataša iz Dugačke zgrade. Znali su se površno ali je njemu došlo pa je otišao i zazvonio na njena vrata. Malo je reći da je bila iznenađena, na pamet joj nije padalo da bi je on mogao poželeti. Spolja gledano bila je neugledna, siva nekako ali on je našao nešto u njoj. Za nekoliko nedelja je „procvetala“, neverovatno se promenila, prolepšala se, počela je da vodi računa o svom izgledu. Posle Nataše je bacio oko na Senkinu majku ali se matora nije dala iako je bila proverena tucačica, ni danas mi nije jasno zbog čega.

Nas dvoje smo se sretali i pozdravljali, ponekad bismo razmenili po nekoliko rečenica ali ni mrvu više. Vreme je prolazilo ili smo prolazili mi kako on voli da kaže, ja sam završila ekonomiju i zaposlila se u banci a on je posle završene Akademije postao slobodan umetnik. Već smo bili „nagurali“ po dvadeset sedam godina. I onda se desilo! Sreli smo se u samoposluzi koja se nalazila u njegovom soliteru i on me pozvao na kafu. „Samo da odnesem ovo kevi, pokazala sam na kesu i dolazim“, rekla sam. Nisam htela da žurim, kud sam čekala tolike godine, deset minuta ni tu ni tamo. Skuvao je kafu i doneo Lozu i dve čaše. Ja sam se bila ispružila po njegovom krevetu. Seo je do mene, sagao se i poljubio me. Rešila sam da mu se prepustim, baš da vidim kako to radi. Skidao me polako ljubeći mi svaki otkriveni deo tela. Kad sam bila potpuno gola, ustao je i dugo me i detaljno posmatrao. Nije mi bilo neprijatno, naprotiv. Bez lažne skromnosti mogu da kažem da sam bila zgodna ako izuzmemo zube gornje vilice koji su mi bili istureni više nego što je trebalo. Vitka, dugih nogu, sise su mi bile male ali kruškaste sa velikim izbočenim čvrstim bradavicama, ribica mi je bila obrasla u gustu kovrdžavu šumu, u to doba se nismo bavile friziranjem i modeliranjem tog dela tela. Klekao je pored kreveta, nežno mi raširio butine i zagnjurio glavu u moje međunožje. Duboko je udahnuo miris i nosom mi protrljao klitoris. Zamantalo mi se u glavi! Obuhvatila sam mu glavu i navukla mu se na lice. Nije prekidao iako skoro nije mogao da diše. Svršila sam mu u usta i lice. Umeo ja da me zapali, da svršim i po nekoliko puta. U početku smo se tucali svaki bogovetni dan, ili kod njega ili kod mene ali i u parku, na klupi, uz jednu veliku razgranatu Lipu a najviše je voleo da se tucamo na sred livade između CK i Muzeja savremene umetnosti i to u po bela dana! Govorio je: „Uvek vidiš kad neko nailazi, niko nas ne može iznenaditi.“ Kada sam počela da se tucam s njim bila sam u vezi sa legendom jugoslovenskog fudbala, da ne pominjem ime iako nije više među živima. Bio je puno stariji od mene, brat me upoznao s njim, bio je svetski čovek, šarmantan, zabavan i pun para. Vodio me sa sobom po svetu i bilo mi je fino sa njim. Tucanje je bilo u drugom planu. Tucali smo se retko, bio je nežan i suptilan ali nije uspevao da me zagreje do svršavanja. Glumila sam orgazme jer je zaista bio divan čovek. On je bio druga priča, vlažila sam na samu pomisao na njega. Počela sam i ja njemu da uzvraćam nežnosti i izmišljam koješta ne bih li ga zadovoljila. Slagali smo se u seksu kao da smo stvoreni jedno za drugo. Ipak zanos je trajao nekoliko meseci i polako se pretvarao u, neophodnu doduše, potrebu za sjedinjavanjem ali već bez unošenja nekih jačih osećanja u odnos. Postali smo rutineri ali nismo želeli da prekinemo, kao što sam rekla na početku, on je meni bio potreban a i ja njemu. Onda je nestao, skoro dve nedelje nisam znala gde je, nije znala ni njegova majka, ni brat. Oni su se već bili navikli na to da tek tako ode i javi se recimo sa Oliba ili se uopšte ne javi. Ulovila sam ga kad je jedne večeri prilazio soliteru. „Pa gde si ti čoveče“, uzviknula sam kao šaleći se, mislila sam da si otišao za Ameriku, zašto se ne javljaš?“ Znam da nije hteo niti je bio grub, ipak me je potreslo kada mi je rekao: „Duška, zaljubio sam se, ne mogu da dišem bez nje!“ Ušli smo u njegovu sobu, seli na krevet, zagrlila sam ga i osetila kako se stresao. „Ne mogu“, rekao je i odmakao se od mene. U tom trenutku sam shvatila da je gotovo! Naravno da mi je bilo žao, znala sam da će mi nedostajati ali sam takođe znala da ništa ne mogu promeniti, da se moram pomiriti i prihvatiti stvari takve kakve jesu. Sretala sam ga povremeno kada je dolazio u moju banku zbog žiro računa, popili bismo piće i ispričali se kao najbolji prijatelji. I danas je s njom, voli je i mazi iako su u braku više od trideset godina. Ja sam oastala sama, nisam se udavala....ali to je druga priča.

JUBILEJ

Bez pompe, slavlja i iluminacija proslavljam ovaj dan 25.Decembar 2008 godine. On mi dođe kao drugi rođendan. Tačno na današnji dan pre dve godine sam preživeo težak infarkt, pretekao sam kako reče Savo Peković. Promenio sam se i to nabolje (čemu lažna skromnost?), slikam kao nikada do sada, radim grafike i akvarele, imao sam samostalnu izložbu slika i grupnu izložbu grafika, izlažem u zemlji i svetu. Ima me na svim značajnijim svetskim sajtovima. Rezultati na kontrolnim pregledima su mi dobri, redovno pijem lekove, striktno se pridržavam propisane terapije, jedino se nisam odrekao cigareta. Svestan sam njihove štetnosti ali za sada nemam snage da ih se odreknem. One mi pričinjavaju zadovoljstvo koje ne mogu rečima opisati. Možda ću ih ipak jednog dana....ko zna?

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

MOJCA

Bosa je slavila rođendan. Zašto je pozvala moju sedamnaestogodišnju kćer, ne znam. Odnosno nisam znala dok mi dan kasnije mala nije priznala sva u suzama da je zaljubljena u njega. Govorila mi je: „Mrzim te, mrzim...nikada ti to neću oprostiti!“ Moja Alenka je sa svojih sedamnaest godina već bila fizički formirana kao devojka od oko dvadesetpet, dvadesetšest godina. Povukla je izgledom na oca, crnka, crnooka, visoka i dugonoga ali je imala i velike sise i lepo čvrsto dupence. Dobila sam je sa osamnaest godina. Zaljubila sam se u partizana, oslobodioca Ljubljane, Crnogorca, oficira. Po dužnosti je ostao u Sloveniji a srela sam ga i prvi put videla na jednoj omladinskoj igranci 1952 godine. I on se zaljubio u mene ali smo na venčanje čekali još godinu dana dok ne napunim osamnaest godina. Već sam bila uveliko trudna sa stomakom "do zuba" kad smo stupili pred matičara. Oduvek sam čeznula za seksom, čak sam i kao vrlo mala zamišljala, doduše maglovito, kako bi to izgledalo, masturbirala sam trljajući se do besvesti. Crnogorac je bio ostvarenje mojih snova, em sam se oslobodila mnogobrojne porodice em je on bio pravi pastuv. Vrištala sam pod njim ili na njemu po celu celcatu noć. Dugo nismo imali dece, moj Crnogorac je neprekidno bio na „terenu“, „gonio je ostatke bande“ a onda premeštaji i šetanja od grada do grada po Jugoslaviji, uvek neke nove dužnosti i zadaci. Nismo uspevali čestito da se skućimo. U retkim trenucima kada bi došao na dan, dva da se presvuče, okupa, nismo izlazili iz kreveta. Iako premoren i iscrpljen davao je sve od sebe da me zadovolji i uspevao je. Ali nikako nisam ostajala u drugom stanju. Iako sam Slovenka, znate onu: „Tako mlada a već Slovenka“, nisam varala muža iako je bilo prilika. Masturbirala sam po ceo dan kada ga ne bi bilo kod kuće. Bila sam i ostala nezasita, gladna za seksom! Onda nam se posrećilo! Alenku sam rodila pedesetreće. Bili smo presrećni, hteli smo još dece ali je to bio kraj. Baveći se mojom bebicom, za neko vreme sam potpuno potisnula želju za seksom. Pošto je valjda odradio sve što je trebalo, mog muža su premestili u Beograd. Bilo je to 1964 godine. Ušli smo u lep, veliki nov stan, radovali smo se kao deca. Mene su kao slovenački kadar zaposlili u CK-u a moj muž je dobio kancelarijski posao u vojsci i bilo nam je lepo. Alenka je imala svoju sobu pa smo se nas dvoje, čim bi zaspala, bacali jedno na drugo. Ipak vreme je prolazilo, moj muž se umorio i ostario, starila sam i ja ali me želja i dalje nije napuštala.

Te 1970 godine imala sam 35 godina, bila sam „koka“ kako su govorili momci, od koje bi bila dobra juha. Počela sam da „šaram“. Malo malo, pa bi me pozvali na neki prijem ili svečanost, moj muž nije voleo te „frtutme“ kako ih je nazivao pa sam išla sama. Kad god mi bi mi se ukazala prilika a bilo ih je da ne možete verovati, odvojila bih nekog zgodnog momka i dobro se potucala s njim. Ako niko ne zna, nije se ni desilo, bio je moj stav. Naravno da sam dobro pazila, nikako nisam htela da povredim svog Crnogorca koga sam i dalje mnogo, mnogo volela.

Nego da se vratim na Bosin rođendan. Bila je prošla ponoć i smatrala sam da je Alenka već trebala da bude u krevetu. Ušla sam u lift i popela se do šesnaestog sprata. Iz stana se čula muzika, zazvonila sam i pošto niko nije otvarao ušla sam. Posvuda je bilo momaka i devojaka, pića na sve strane, neki su plesali, neki sedeli i pili, bilo je tamno gorele su dve, tri stone lampe. U Bosinoj sobi na trosedu su sedeli on i Buda Bosin brat, ispred njih je bilo najmanje dve prazne boce i jedna do pola popijene Loze. Alenka je sedela u fotelji naspram njih, u ruci je držala čašu sa nekim sokom, pored nje na naslonu fotelje sedela je njena najbolja drugarica Vesna i šaputala joj nešto na uvo. Kada me je ugledala trgla se, ustala i zagrlila me: „Mama, da znaš kako mi je lepo!?“ Nikada ni ja ni muž nismo bili grubi prema njoj, rekla sam joj da smo se dogovorile da u jedanaest bude kod kuće. „Ali mamice vreme mi je proletelo, tako mi je fino ovde“ zacvrkutala je Lena. Buda me pozvao da sednem i popijem piće: „Pa onda kud koji mili moji.“ Sela sam između njih dvojice: „Ali samo jedno, zaista je kasno“, bila sam kao kategorična a ti Lenkice molim te pravo kući, sutra moraš u školu, ustaješ rano.“ Bilo joj je krivo i žao ali je ustala prišla im je i poljubila u obraz prvo Budu a onda i njega i idući natraške i sve vreme ga gledajući pravo u oči, izašla iz sobe. On mi je sipao Lozu, nazdravili smo i popili. Buda je sipao novu turu. Njih dvojica su imali po 24 godine. On je bio visok, stasit i plećat, plavih kao različak očiju. Butine su nam se dodirivale a kada je prebacio ruku preko mog ramena, osetila sam želju da ga imam i to odmah i sada! „Znaš, rekla sam mu, Alenka je još dete, ne bih volela...“ Prekinuo me: „Šta vam pada na pamet, ne bih je ni pipnuo, mator sam ja za nju, ona mora da ima dečka njenih godina ili starijeg godinu, dve, nemojte uopšte da brinete.“ Popili smo i treću turu, odnosno ja, njima je bila ko zna koja. Posle četvrte ture, naslonila sam glavu na njegovo rame. Udahnuo je miris moje kose i videla sam kako mu se farmerke napinju. Nisam se femkala, položila sam šaku na njegov kurac i stegla ga preko tkanine. Okrenuo mi je glavu i gurnuo jezik u usta. Potpuno sam pomahnitala, zaboravila sam gde se nalazim, krajičkom oka sam videla da je Buda ustao i izašao iz sobe. Sisali smo i grizli jedno drugom jezike i usne, raskopčala sam mu farmerke, uhvatila ga za već dignut kurac i počela da ga drkam. On mi je zavukao ruku ispod haljine, u ono vreme se nisu nosile hulahopke, imala sam čarape na haltere, i ispod gaćica mi pomilovao klitoris. Ustala sam, svukla mu farmerke i svoje gaćice, sela mu u krilo obgrlivši ga nogama i navukla se svom snagom na njegov kurac. Ako smo mi Slovenci išta naučili od Srba to su psovke. Kad izgovorim penis i vagina to mi zvuči sterilno, apotekarski, kurac i pička zvuče sočno i tačno znaš o čemu se radi. Jebali smo se kao pomamni, svršila sam vrišteći. Bila sam potpuno van sebe i preneražena kada su se otvorila vrata. Vesna je proturila glavu i pogledala nas zapanjeno. Brzo je zalupila vrata, ja sam se na vrat na nos sredila, pogledala ga, sedeo je znojav i malaksao i duboko disao. Izletela sam napolje i stepenicama otrčala do našeg stana. Alenka je bila u svojoj sobi, moj muž je hrkao, tiho sam ušla u kupatilo i zaključala se. Kada sam malo došla sebi napunila sam kadu toplom vodom, skinula se i opružila. Nije mi izlazio iz glave. Zavukla sam prste u pičku, palcem sam trljala klitoris i svršila još dva puta prizivajući njegov lik.

Alenka se sutra vratila iz škole uplakana, Vesna joj je ispričala ono što je videla. Ušla sam u njenu sobu i počela da je milujem po kosi, bez reči. Iz nje je provalio bes: „Nisi to smela da mi učiniš, mrzim te, mrzim...odlazi iz moje sobe, on je moj, volim ga najviše na svetu...“ Pokušala sam da joj kažem: „Dušo moja pa on je stariji od tebe celih sedam godina, da imaš dvadeset ili više to ne bi bio problem ali...“ Prekinula me: „A ti si od njega starija jedanaest godina, nemoj molim te da mi pričaš priče i idi iz moje sobe!“ Nije htela sa mnom da progovori skoro mesec dana, izbegavala me je. Ja sam se tucala s njim u njegovom stanu, jednom čak na tepihu u trpezariji. To je bilo leti kada njegovi nisu bili u Beogradu po nekoliko meseci. Oboma su nam ispod očiju rasli tamni kolobari, on je vidno smršao, skoro da nismo ništa jeli. Znao je da me mazi i celu obliže jezikom, mogla sam da svršim a da i ne uđe u mene. Iako sam bila iskusna u vođenju ljubavi, njegova mašta je znala da mi priredi neverovatna iznenađenja i uzbuđenja. Muž je primetio da me svaki dan nema u kući po nekoliko sati, bilo pre ili posle podne. Zafrkavao se: „Jesi li se ti to politički angažovala pa i leti ideš sa sastanka na sastanak?“ Odmahivala sam rukom: „ Ma pusti sve je to jedna velika gnjavaža.“ Alenka je znala gde sam i šta radim, ipak nije ni zucnula ni ocu a ni meni nije uputila ni jednu jedinu reč. Imala je plan i bila je strpljiva. Za proslavu svog osamnaestog rođendana tražila je od nas da napravi žurku. Zamolila nas je da odemo negde da se društvo ne bi osećalo neprijatno. Moj muž je pristao, samo je zamolio svoju obožavanu mezimicu da se ne napije i da ne dozvoli društvu da divlja, zbog komšija. Spremila sam dosta sendviča, dve pite, tortu, bilo je i tri flaše vina i puno sokova. Glupača! Na pamet nije padao on! A baš on je bio centar Alenkinog plana i strpljivog čekanja. Morala sam da joj se divim, da svoju rođenu kćer posmatram drugim očima. Naravno to sam kasnije saznala. Te noći kada je ispratila društvo ostali su sami. Sve mi je ponosno ispričala ali se lako moglo osetiti zadovoljstvo zbog osvete. Bar je ona to tako videla i osećala. Privila se uz njega kao mačka i počela da ga ljubi u vrat. On je u prvi mah odbio ali je ona bila uporna. Nije ga ona kao ja odmah uhvatila za kurac, pustila je njega da je polako svlači, grickajući joj ušne resice, zavlačeći joj jezik u uvo. Pričala mi je da je po njegovom pogledu videla i znala koliko je lepa. Sisao joj jezik, oblizivao usne, ljubio vrat i grudi, sisao bradavice...“Mama svršila sam kad mi je poljubio stomak i lizao pupak!“ Bio je nežan i pažljiv sa njom. Grickao joj je dlačice, ljubio i lizao unutrašnju stranu butina razdvajući ih polako. „Svršila sam po drugi put kad je svoje usne priljubio uz moju ....!“ „Nisam osetila bol kad je ušao u mene, toliko mi je bilo lepo, bila sam na nebesima.“ „Ulazio je i izlazio iz mene polako i nežno, stomaci su nam se dodirivali, ležala sam na leđima raširenih nogu potpuno opuštena i srećna, ništa na svetu nije postojalo osim nas dvoje!“ „Više i ne znam koliko puta sam svršila ali se dobro sećam da sam osetila grčenje njegovog...znaš, izvadio ga je brzo iz mene i hteo da prospe seme u šaku. Uhvatila sam ga i usmerila na svoj stomak. Zapljusnula me kiša vrelih kapljica. Mama, to je nešto najdivnije što mi se desilo!“ Nisam znala ni umela da joj bilo šta kažem. S jedne strane bilo mi je drago što je svoj prvi odnos imala sa njim, osećajnim i nežnim, momkom, čovekom koji je kao retko koji muškarac mislio prvo na svoju partnerku a posle na sebe a u isto vreme mi je padala na pamet i misao da je tucao i majku i ćerku. Kako bilo, obe smo ga zapamtile. Sad on ima preko šezdeset, mislim šezeset i dve, ja sedamdeset i tri a Alenka peset i pet. Bilo je davno ali ga nisam zaboravila. Ni Alenka, kad god mi se javi iz Amerike pita da li sam čula šta o njemu.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ZDENKO

Upoznao sam ga kada je došao u likovnu koloniju koju sam uz Lazinu pomoć osnovao u Domu. Nina i Goran su insistirali, prosto zahtevali da i on dođe. Pričali su bajke o njemu. Mlađi od mene dve godine, visok otprilike kao ja, sede kratke kose i brade, nosi naočare... dešavalo se a dešava se i danas da nas zamene. Baba na Jami ga je kada je bio pre mesec dana i sa štapovima išao ka vodi, pozdravila rečima: „Jesi l’ poranio Zdenko?“ Ne ličimo bukvalno „Ali ste obojica lepi“ rekla je Nina. Još tog prvog puta je sa sobom poneo šestometarski štap, „Ovo je moj čovek“ pomislio sam. Sada mogu da potvrdim da je lud za pecanjem isto kao ja. Bog’te, sad mi pade na pamet, i on i ja smo infarktaši i imamo Anginu Pectoris! I obojica ne hajemo mnogo zbog toga. Došao je i sledeće godine i sledeće i ostavio Domu odličnu kolekciju slika. Posle doručka smo išli na „Mrtvu Tisu“ i uglavnom kod Mileta zauzimali ponton i pecali. Punili smo velike kante manjovima, retko kojim melezom ali smo se zato zezali i izvrsno družili. Bazu smo činili nas četvoro, Nina, Goran, on i ja a ostali su dolazili i odlazili, šetkali, obilazili prase koje se vrtelo na ražnju, pijuckali, donosili nam piće i kafu... Po pravilu slikali su posle večere pa do ranih jutarnjih časova. Voleo sam da im priređujem iznenađenja. I sada se seća vangle vrućih mekika koje je Jova pekar doneo u atelje gde su slikali, oko dva ujutro. Pa tepsije vrućeg bureka. Nina je Bečke šnicle zbog velčičine nazvala „Slonovsko uvo!“ Trudio sam se da im omogućim najbolje uslove za rad, smeštaj i najbolju hranu. Oko platana, boja...konsultovao sam se s njima i bili su zadovoljni. Pored naših Laza je u koloniju pozivao i Makedonce, Bugare...svi su se dobro slagali i družili. On je od prvog trenutka privlačio opštu pažnju. Nije to činio namerno, nije se „trtio“, prosto i jednostavno, svi su voleli da budu u njegovoj blizini. Odličan slikar, to sam i ja kao laik mogao da vidim, duhovit, kozer, pažljiv prema svima a pre svega prema ženama i naravno pecaroš majstor. Kada peca, smiren je za razliku od mene kome proradi adrenalin čim plovak potone ili legne, podsetio me na jedan događaj s čika Pištom od pre sedam, osam godina dok smo u čamcima ušticovani pecali na Jami. Bio sam daleko od njega nekih dvadesetak metara a i Milan, kad je upecao šarana koji je brat bratu bio težak osam kilograma. Gledali smo kako se muči da ga dovuče do čamca, mrcina je to, bio je spustio meredov i kad je najzad posle jedno pola sata uspeo da ga pothvati, podigao je meredov a šarančina je samo skliznula kroz trulu mrežu na dnu i otplivala. Meni je došlo da poludim a čika Pišta je mirno, bez i trunke nervoze rekao: „O’šo!“ Takav je nekakav i on. Držimo se već dugo ali sam ga video samo jednom da se iznervirao. I to je bila moja krivica. Pecali smo u „dubini“ i napunili čuvarku. Kao navijen sam ponavljao: „Alaj ćeš se načistiti ribe.“ Prvo se smejao i šalio, dosoljavao i on ali kako nisam prestajao, zaćutao je. Posle dva sata mog ponavljanja: „Alaj ćeš se....“ okrenuo se i rekao mi: „Ovo je poslednji put da ti dolazim na Jamu.“ Ućutao sam. Kada smo se vratili na obalu a usput nam je Milan dao i svoju čuvarku, seo je na hoklicu i bez reči uzeo da čisti ribu. A nije je bilo malo! Sa Milanovom, bilo je bar dvadeset pet kila. Nije hteo kući da ponese ni jednu jedinu ribu. Ništa mu ne govorim ali mislim da bi bilo bolje za njega da ne sabija sve u sebe, da se izdere, izgalami, da se posvađa ako treba. Uostalom on je zbog nagomilanih stresova i dobio infarkt.

Nije zlopamtilo, pozvao me i bio sam na njegovoj izložbi u Beogradu. Posle nas je odveo u „Kolarac“, njegovu dugogodišnju od studentskih dana omiljenu kafanu gde su konobari a znaju ga i mladi i stari, sastavili stolove za nas. Bivao sam na mnogim izložbama ali je njegova nosila šnjur, nije moglo da se uđe od sveta. Najlepše od svega je to što je bilo puno njegovih koleginica i kolega a zna se koliko su umetnici sujetni i surevnjivi.

Zovem ga često i uglavnom kada ulovim veliku štuku: „Kada ćeš doći, upravo sam izvukao štuku od četiri kila.“ Odmah se „zapali“: „Jel’ s obale?“ pita uzbuđeno. Došao je prošle nedelje sa Ninom i Peđom kolima, jednim udarcem „ubio je nekoliko muva.“ Posetio je taštu i odseo kod nje, bio je u ponedeljak na otvaranju Ninine izložbe i tu smo se dogovorili da sutra dođem po njega i da odemo na Jamu. Utorak i sreda su bili kao da smo ih poručili! Na nebu ni oblačka, sunce je sijalo ceo dan. Ono, decembar je i ujutro kada zabacujemo štapove, hladno je, slana pokriva ostatke trave. Mene to ne tangira mnogo ali on je „smrzotina“. Ponudio sam mu vatiran kombinezon ali se on već bio pripremio, ispod pantalona je imao donji deo pižame, na sebi duks i debeo vuneni džemper a preko toga vijetnamku, pa šal, rukavice i kapu. Na nogama gojzerice, kako smo ih nekada zvali. Nije ulazio u kuću, šetkao je obalom prateći pogledom plovke, pričao i šalio se s Vladom, ja sam im donosio, njemu kafu s mlekom a Vladi čaj a u kući na „Smederevcu“ podgrevao kupus s rebrima i kostima koji sam poneo iz Novog Sada. Ručali smo na prevrnutom Lacikinom čamcu, mi bolji ugođaj ne tražimo! Utorak je što se tiče štuka bio promašaj. Nije bilo ni pipanja. U sredu smo opet poranili, zabacili štapove i dok je on ostao na obali ja sam počeo da pripremam kupus s ovčetinom, bolje reći ovčetinu s kupusom. Oko devet sati izvukao je prvu štuku od oko pola kile. Doneo je i stavio u kantu u kuhinji. Malo kasnije pojavio se Vlada i prilazeći obali izdaleka je govorio: „Već znam, svratio sam do Zdenka, alal vera...znači krenulo je?“ Opet sam ručak izneo na čamac, napucali smo se, on je pojeo i šaku kao otrov ljutih papričica. Taman kad sam oprao sudove, pojavio se noseći štuku od kilo i po. „E sad i treću za sreću“ kazao sam. Upecao je i treću ali četvrtu a bila je komadina nije izvukao. Već je bio pao mrak, Vlada je pokupio svoje štapove i ja sam se spremao i već se mašio za poslednji sa leve strane kada smo videli da krajnji desni plovak naglo nestaje i najlon se zateže. On je prišao štapu i verovatno mu se u mraku učinilo da je najlon dovoljno zategnut pa je kontrirao. To je bila greška, reagovao je početnički za šta je sigurno kriv mrak i njegova ćoravost, nije okrenuo ručicu bar dva puta i prosto je istrgao štuketini kedera iz usta! Fulao je. Meni se podigao pritisak, psovao sam, znam da je odličan pecaroš ali ovo je bila štuka kapitalac, On je reagovao baš kao nekada čika Pišta. Ni nagoveštaj nervoze ili uzbuđenja nije bio na negovom licu i u njegovom ponašanju. Sada hladne glave shvatam da je ceo dan od sedam ujutro do mraka proveo na obali, da je izgubio koncentraciju, da je smrznut jedva čekao da sedne pored usijanog šporeta. On je na neki način vuk samotnjak. Voli društvo i aktivno učestvuje u druženju ali vrlo često voli da se osami. On, za koga njegova žena kaže da što je stariji sve više priča, ume da ćuti, da ne otvori usta po nekoliko sati. Letos kada bih ja otišao da dremnem posle ručka on nije mogao da sačeka pet sati nego je u tri po najvećoj vrućini stavljao kapu na glavu uzimao štapove, mamke, čuvarku, veslo i čamcem odlazio u drezgu usred Jame. Jednom mi je rekao da mu nikada nije dosadno sa samim sobom. Zabaci štapove oko čamca kao lepezu, zapali cigaretu, ispruži noge i uživa gledajući lokvanje oko sebe, čaplje, kormorane, labudove, gnjurce, žabe i bavi se svojim mislima. Kaže da „slika u glavi“ po nekoliko slika, prevrće ih i obrće, traži najbolja rešenja, prepravlja ih i ispravlja. U svojoj ludoj glavi i piše, sastavlja čitave knjige, prikaze izložbi koje mu se dopadnu i svašta još i to objavljuje na svom Blogu ali i na drugim Blogovima. Istovremeno ne gubi iz vida ništa što se dešava oko njega.

Ume da sluša druge što je retka osobina. To sam shvatio jednom kada mi se grlo skoro osušilo od pričanja, pričao sam sigurno bar dva sata a on me pažljivo slušao. Nije me prekidao, nije otvorio usta. Kada progovori ima šta da kaže. Obrazovan je, obrazovan sam i ja ali što kaže Nina, od njega se može mnogo naučiti. I neprekidno nastavlja da i dalje saznaje i uči, čita svuda i na svakom mestu, radoznao je i sve ga interesuje.

Nas dvojica se naravno razlikujemo po mnogo čemu ali imamo i puno zajedničkih osobina, navika, čak su nam i neka osećanja skoro identična. I on i ja volimo svoje žene. Moja je umrla od raka ali je neprekidno sa mnom, ne mogu da prekinem i neću, da mislim i govorim o njoj. Voleo sam je najviše što sam mogao svom svojom dušom i srcem. Isti je slučaj i sa njim. I on svoju Jasnu beskrajno mnogo voli. Često je pominje, citira njene reči kada želi da nešto preciznije objasni a čini mu se da će njenim rečima to i učiniti. Kada joj spomene ime uz neizbežno „moja“, osmeh i izraz ljubavi se jasno vide na njegovom licu.

Pre nekoliko godina je sa zajedničkom prijateljicom Bo bio kod mene na večeri. Spremio sam svoj specijalitet „Štuku u mundiru“ sa Tartar sosom. Jesenas je pažljivo zapisao recept i za jedno i za drugo i kada se vratio u Beograd, iznenadio je Jasnu i Miku iznevši im na terasu za ručak, tepsiju sa „Štukom u mundiru“ i Tartar sos. Pozvao me i dao mi na telefon Jasnu. Bila je oduševljena, nije imala reči da opiše ukus i ugođaj koji im je priredio. Bilo mi je drago što je uspeo, što se do tančina držao mog recepta ali i saveta koji sam mu dao da štuku, makazama od glave sečući papir, pred njima iznese „na videlo dana!“

Znajući ga, ubeđen sam da će i ovo što sam ispričao objaviti na svom Blogu.

Došao sam u Beograd i javio sam mu se prekjuče. Danas u u dva ćemo se naći u „Kolarcu“.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

LJILJANA

Bio je na drugoj godini Prava a ja brucoš. Zaljubila sam se u njega na prvi pogled! „Apaš“ kako ga je kasnije nazvala od milošte moja mama, neprekidno je bio sa drugarima, pili su kad god su imali para i činilo se ceo ostatak dana provodili u ulaznom holu Pravnog fakulteta, merkajući i odvajajući „ribe.“ Bila sam (i ostala) jezičava i jedva sam čekala da mi nešto dobaci. On to za razliku od svojih pajtaša nije radio. Pričalo se da se zabavlja sa najlepšom devojkom na Pravnom. Nisam znala kako da mu priđem a ludela sam od zaljubljenosti pa sam iznenadila samu sebe kada sam mu jednog dana prišla i rekla kao da se obraćam celoj grupi: „Jaki ste samo na rečima a na delu...“ On je bez reči ustao, uhvatio me za ruku i kroz hodnik poveo do slušaonice. Išla sam s njim kao omađijana. Uveo me unutra i zatvorio vrata. Obuhvatio mi je glavu šakama i nežno pritisnuo usne na moje. Sklopila sam oči, samo što se nisam onesvestila! Onda sam se trgla! Jezikom je otvarao moja usta! Danas će se to mnogima činiti smešno i neverovatno ali to je bilo prvi put u mom životu da se ljubim na takav način. Prošaputao mi je: „Ne stiskaj zube, otvori usta.“ Mislila sam da ću umreti od slasti kada je počeo da mi sisa jezik. Pripila sa se uz njega, zagrlila ga i prepustila mu se.

Pratila sam ga kao kučence, rekao mi je da je raskinuo sa „onom“. Prodavala sam zajedno s njim Novogodišnje čestitke, na ulici, po hotelima i restoranima, po kućama od vrata do vrata i naravno, završavali smo u „Grgeču“. Meni je bilo najvažnije da sam pored njega.

Jedinica sam ali nikada nisam bila razmažena, uspevala sam da redovno dajem ispite i pored ogromne količine vremena koju sam provodila s njim. Onda je on posle druge godine napustio Prava i upisao Likovnu Akademiju. Naprosto mi se izgubio iz života. Srce mi je bilo slomljeno ali sam i ja imala svoj ponos. Prošlo je bogami nekoliko godina, ja sam bila na četvrtoj i već sam radila kao novinar, kad mi je Gaša njegov najbolji drug rekao:“ ’Ajde da ga potražimo.“ Provrtan i „vidra“, Gaša se raspitao i pronašli smo ga na času Anatomije. Znakovima samo njima znanim, kroz staklena vrata Gaša mu je objasnio gde ćemo ga čekati. Posle dvadesetak minuta pojavio se u „Kikiju.“ Iako sam vremenom izgradila samosvest i bila „sigurna u sebe“, u ušima mi je zabubnjalo kad me je poljubio! Doduše drugarski u obraz ali dodir njegovih usana učinio je da se vrati sve ono što sam prema njemu osećala! Ovog puta te neću pustiti tako lako, pomislila sam gledajući njegove plave oči. Bio je pustio bradu i ugojio se ali i takav, ogroman kao medved bio je lep. Dugo smo razgovarali, Gaša se posle nekog vremena izgubio, i dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Shvatila sam da mu je drago što me vidi ali nije rekao ni dan ni vreme sastanka. Pustila sam da prođe nekoliko dana i onda sam ga, bilo je rano jutro, pozvala telefonom. Zamolila sam ga da pođe sa mnom kod automehaničara, imala sam Mini Morisa, „biće mi lakše kad si pored mene, znaš ti majstore.“ Pristao je iako sam ga probudila. Došla sam po njega vozeći najbrže što sam mogla. Posle sam ga povela na „Ušće“ na ručak. I to je bilo „njegovo mesto“, došao je da nas usluži sam šef restorana, njegov drugar iz pedesetih, iz detinjstva. Neprestano sam pričala, o sebi, o poslu, o ljudima koje srećem. On me je sa zanimanjem slušao, nešto malo je pojeo a onda je nastavio sa Lozom. Sada kada se setim...Bože, koliko je mogao da popije taj čovek i uopšte se to nije primećivalo na njemu, oči su mu i dalje bile nebesno plave, nije zaplitao jezikom, kada je govorio, govorio je kao i obično. Već je bio pao mrak kada sam ga odvezla do kuće. Na rastanku sam mu rekla da imam karte za „Kralja Ibija“ i ako hoće možemo da odemo prekosutra na drugo izvođenje, postpremijeru. To ga je obradovalo, već sutradan posle premijere ceo Beograd je pričao samo o Zoranu i njegovom „Kralju Ibiju.“ Znala sam da voli pozorište, umeo je da povede celu bulumentu iz kraja na neku predstavu koju je voleo. Voleo je i operu, imao je svoje mesto u sezoni na balkonu tik do pozornice. Ja sam došla upicanjena i namirisana a on u polupocepanim farmerkama umrljanim bojama, nekakvoj narandžastoj frotirskoj majci i patikama na bose noge. Nisam malograđanka ali me je u tom trenutku bilo malo sramota od sveta. Da sam mu išta rekla ne bi me shvatio, nimalo nije polagao na spoljašnji izgled. Sećam se kada me je poveo na večeru na brod „Split“, bio je opet u ofucanim farmerkama a gore je na golo telo obukao nekakav sivi sako bez dugmadi, koje je zamenila velika zihernadla. To se dešavalo mnogo, mnogo vremena pre Panka. Neko bi rekao da je išao ispred svog vremena, u mnogim stvarima i jeste ali što se tiče oblačenja, to mu je bila „zadnja rupa na svirali.“

Počeli smo da se viđamo, prvo svakih nekoliko dana a onda svaki dan. Ja bih posle posla ili ako sam bila slobodna i ranije, dolazila po njega ili kod njega ako je bio sam, što je bio čest slučaj. „Gajba“ mu je inače bila otvorena za gomile momaka i devojaka koji su se smenjivali, tu se kartalo, pilo, kuvalo, ljubavisalo... On bi me odvodio u svoju sobu, niko nam nikad nije ni zakucao na vrata, i tu bismo se ljubili i vatali. Zakazivali smo sastanke i u gradu, najčešće u „Šumatovcu“. Jedne večeri sam kasnila, morala sam da pregledam i montiram intervju sa važnom ličnošću, tu nije smelo da bude greške. Pre nego što sam ušla u baštu videla sam ga kako sedi sa drugom za stolom u sred bašte i pije. Poljubila sam ga i izvinula se zbog kašnjenja ali je on veselo odmahnuo rukom: „Nije mi bilo dosadno kao što vidiš, naišao je Slobo pa smo se zabavili čekajući te.“ Planirala sam da to veče budemo sami, da odemo kod mene, mama i tata su bili otišli na nekoliko dana iz Beograda ali su njih dvojica morali da dovrše flašu „Vlahovca“ koja im je stajala pored noge od stola. Na samom ćošku stola nalazila se treća čaša sa pićem. Nisam morala dugo da mozgam, konobar u čijem su „reonu“ sedeli, raznevši piće došao je i na eks ispraznio čašu. Oni su je ponovo napunili, naravno i sebi. Slobo me je ljubazno pitao šta ću da popijem ali sam odbila govoreći da mi uskoro krećemo. To moje uskoro pretvorilo se u četiri sata! Kada smo najzad došli u moj stan on je rekao da ide da se istušira: „Smrdim k’o pas.“ Pošto ga dugo nije bilo otišla sam u kupatilo, ležao je u kadi držeći tuš u ruci i mirno spavao. Isključila sam vodu, probudila ga, obrisala i odvela u krevet. Možete misliti kakav smo seks imali! Zahrkao je čim je osetio krevet. I pored svega nisam odustajala, volela sam ga i znam da je i on mene voleo, doduše na svoj način. Stanovala sam na Dedinju a on je svake srede radio mozaik u bivšem Kunovom ateljeu koji se nalazio odmah ispod Muzeja 25 Maj. Bilo mi je blizu pa sam ga često posećivala, ostavljao je čekić i kamenčiće, izlazili smo i sedali na neku od klupa i zagrljeni uživali u zelenilu Hajd Parka i cvrkutu ptica. Doduše više on nego ja. Ja sam tipično gradsko dete, za mene je Priroda samo neophodan ukras na koji ne obraćam mnogo pažnje, koji se podrazumeva ali on je imao istinsku i jaku vezu sa živim i neživim svetom oko sebe. Poklonio mi je jedan mali mozaik i sada visi u mojoj radnoj sobi.

U želji da uvek vladam situacijom ali i da ga uvedem „među moje“, napravila sam kardinalnu grešku! Na premijeru, ne sećam se više kog komada u Ateljeu 212, povela sam roditelje, kumove, tetku i teču, ujake i ujne i njihovu decu, bilo nas je više od dvadeset. On je bio iznenađen to nije mogao da sakrije ali se ponašao ljubazno i korektno. Jedva je čekao da se predstava završi, nisam sigurna ni da li je gledao uopšte. Planirala sam da posle predstave svi zajedno odemo na večeru u „Srpsku kafanu“. Dok su moji išli prema kafani on me zadržao i ozbiljno me pitao koji je datum. I sada se sećam bio je 27.Februar! „E pa ovako, rekao je, hajde da se ovde nađemo 27.Februara za deset godina.“ Bilo mi je strašno, suze su mi krenule niz lice, on me nežno poljubio u čelo, okrenuo se i otišao.

Srela sam ga početkom osamdesetih ispred bioskopa „Jadran“, prošle su godine, udala sam se, imala sam dva sina, muž mi je radio u MIP-u, ja sam bila urednik, imala sam sve što mi je trebalo, bila sam „svetska žena“. Poljubili smo se drugarski i srdačno. Pozvala sam ga da nešto popijemo kod „Konja“ i ispričamo se. Popeli smo se na sprat, nije bilo gužve, ja sam poručila esspresso i Remmy Martin a on naravno Lozu. I on se bio oženio, rekao mi je da ženu voli najviše na svetu, da je to bukvalno bila ljubav na prvi pogled, ma kako to izlizano zvučalo. Imali su sina od četiri godine. Ne znam zašto i kako ali osetila sam ljubomoru prema toj nepoznatoj ženi. Da li sam ga prebolela? Na rastanku sam mu rekla, bilo je to jače od mene, naprosto mi je izletelo: „Žao mi je što nisam više spavala s tobom!“

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

BUŠA

Imenjaci smo ali mene od malih nogu zovu Buša. Nisam ga sreo nekoliko godina ali kad god ustanem iz kreveta, prvo što vidim, čak i mamuran, su njegovi akvareli na zidu. Uramio sam ih sa paspartuom i tankim lajsnama da ne bi odvlačili pažnju od istinske lepote tih njegovih ruku dela. Jesam pjandura ali to ne znači da ne znam šta je lepo i šta je dobro. Poklonio mi ih je početkom devedesetih godina dok sam još držao kafanu na špicu Međice.

On i njegovi drugari slikari su napravili letnju beogradsku likovnu koloniju „Ada Međica“ na Rcetovom splavu. Ustvari Rce je iznajmio splav sa restoranom i pokrivenom baštom, najvećom na keju, opet njegovim drugarima poznatim vaterpolistima, na dve godine i onda su svi zajedno smislili tu koloniju. Planirali su da na kraju održe aukciju slika i da za sav novac kupe lekove i ostale medicinske potrepštine za Banjalučko porodilište. Znali su oni za jadac, nikako živa lova. Učestvovali sve sami poznati slikari i slikarke, Direktor Muzeja savremene umetnosti, profesori sa Akademije, marka do marke. On je prvog dana kao i ostali počeo da slika na splavu. Ja sam se vraćao iz neke nabavke i pošto mi je čamac bio privezan kod Rceta, seo sam da popijem piće s njim. To se oteglo, i on i ja smo mogli da popijemo ko konji. „Bušo, rekao mi je, a da ja dođem da slikam na tvojoj terasi?“ „Ljubim te brate, obradovao sam se, pakuj stvari i idemo.“ Ja sam sa Mišom koji mi je pomagao i pomalo bio ortak, uz brvnaru podigao terasu na stubovima, s namerom da je natkrijem jednog dana. I gore smo napravili drvene stolove i klupe ali od tog dana terasa je bila samo njegova.

Malo malo pitao sam ga: „Jel da donesem?“ Dok je slikao pio je „Briški Roze“ i to bogami po desetak boca na dan. Ponekad bi sišao dole i za improvizovanim šankom, popio bi crnogorsku Lozu: „Da presečem, zezao se.“ Po ceo dan je bio u kupaćim gaćama, bućne se u Savu i onako mokar se popne i nastavi da slika. Posle dva dana na terasi mu se pridružio i Miki njegov drug iz Crne Gore koga je sreo na keju kako bleji. Doputovao je u Beograd sa ženom da poseti tazbinu. E i taj je mogao da popije! Miki je bio s njim dva dana a onda se vratio na Rcetov splav.

Njegovo slikarstvo mi je bilo čudno, bar u početku, nizao je jednu do druge linije široke oko dva centimetra, svaka svetlija za nijansu od druge iako je objekat bio realan. Kad bi sliku gledao sa daljine od dva tri metra iz nje bi izbijali neverovatni efekti. Jebo te ja sam počeo da serem kao da sam Istoričar umetnosti. Zezao sam ga: „Ako mi zatrebaju lajsne, hoćeš li da mi pozajmiš neku?“

Špic je bio prepun ljudi, dolazili su na ceo dan da se kupaju i sunčaju a mi smo se ubijali od posla. Lova do krova! Za stolom na strani prema Adi, sedeo je njegov drugar iz mladosti Grof sa pajtašima i igrao Remi. S vremena na vreme bacao je pogled iza sebe na štapove koje je zabacio za smuđa. I jebote, svaki dan je zakačio po jednog ili dva a nekoliko puta i dobre štuke. Retko se peo do njega, nije želeo da ga ometa u radu a tada sam prvi put čuo da ga neko zove Đani. Nisam ga pitao ali mislim da mu je to nadimak iz starog kraja.

Jednog dana je doveo i „Pljusak“ kako sam je krstio. Zvala se Ana, bila je slikarka i ćerka njegovog pokojnog druga i velikog poznatog slikara. Nazvao sam je „Pljusak“ jer je zaista bila pravo osveženje u gomili pijanaca i lezilebovića, bila je kao letnji pljusak. Njoj se to dopalo a ja sam, govedo matoro, stalno ponavljao te „Pljusak“ hoćeš li ovo, te ono, bio sam ko muva zunzara ali mi ona to nije zamerala. Pridružila mu se sa platnima, bojama i četkama na terasi. Sa splava su im donosili klopu a nekoliko puta su čamcem odlazili na ručak. Večera je uvek bila zajednička i to kasno, posle deset sati. Prespavao je dve ili tri noći u brvnari. Pravo sa terase ulazilo se u jednu jedinu veliku prostoriju gde sam po podu poređao sunđere debele 30 santimetara i prekrio ih frotirima i ćebadima. Bilo je i nekoliko jastuka. Tu je spavao ko je stigao, ja, Miša, Marko Alas, dve mačke i Žuća mešanac koga je neko doveo i ostavio na Međici. Iako smo po celi celcati dan pili, ustajali smo rano, oko šest. Skuvali bismo kafu, seli na klupu, zapalili cigarete i bez reči uživali u miru kojem je doprinosila tiha zeleno žuta Sava, retki zraci sunca koje je još bilo nisko na nebu, od drveća ga nismo videli, cvrkut nevidljivih ptica... „Ej! U Beogradu si i nisi! Bušo ovo je pravi raj“, progovorio je. Dok je on srkao Lozu ja sam pekao jaja na slanini. Jebo te, suze mi dođu na oči kad se setim. Posle doručka je sišao i seo sa blokom i akvarel bojama za jedan sto. Seo sam pored njega donevši Lozu a on je već bio napravio akvarel moje brvnare sa sve terasom i drvenim stepenicama. Tada je dok smo pili napravio i ostale i poklonio mi ih. Nemam u kući nešto naročito vredno ali i da imam, najvredniji bi mi bili njegovi akvareli. U dahu ih je napravio, sam je to poželeo i zato su odlični.

U jednom trenutku mi se učinilo da između njega i „Pljuska“ „ima nešto“. Bili smo sami, dobro zagrejani pa sam ga i pitao o tome. Ana je bila mršavica ali lepo građena, male sisice, ravan stomačić, lepe noge. „Daj Bušo, šta ti pada na pamet“, skoro se naljutio, „znam je od malih nogu, od njene jedanaeste godine.“ „Jebi ga, rekao sam, „ona sad ima skoro trideset“, video sam kako diže ruke i otvara usta, „znam da voliš samo svoju ženu, trista puta si to ponovio ali ja mislim da „Pljusak“ ne bi imala ništa protiv, samo da znaš kako te gleda...“ „E, ajde da prekinemo sa tim, nema među nama ništa niti će biti“, odsekao je. Nisam više insistirao. Nastavio sam da budem pažljiv prema „Pljusku“, ja bogami bih ali nije bilo šanse. Držala me je na distanci. Možda zaista nije ni bilo ništa među njima ali da je ona bila zagrejana za njega, to se videlo iz aviona. Mislim da je to primetila i njegova žena na večeri posle aukcije, „Pljusak“ nije oči skidala s njega. A i ja sam se uhvatio toga kao pijan plota. Kad sam ga sreo poslednji put, videli smo ga Rce i ja sa splava, vozio je bicikl po keju, pozvali smo ga da dođe. Obradovao nam se iskreno, uostalom i mi njemu ali! Kad je Rce hteo da mu sipa Lozu, rekao je da mu sipa sok ili kiselu vodu. „Molim“, razrogačili smo oči! „Prestao sam da pijem uskoro će biti pet godina“, rekao je. Rce i ja smo se betonirali, gutljaj Loze, dva gutljaja Apatinca. U neko doba sam ga pitao da li viđa „Pljusak“. „Video sam je dva ili tri puta ali odavno nemamo veze, ne znam šta je s njom i gde je.“

Zaboravio sam da kažem da im je aukcija uspela, ozbiljno su je pripremili, vodio je Nikola Kusovac i prikupili su dosta love. Soletov brat je radio za jednu farmaceutsku švajcarsku firmu i nabavio je, po spisku koji su tražili od Banjalučke bolnice, nabolje lekove i ostalo. Sve su spakovali u kamion i odvezli na lice mesta. Kintu nisu uzeli za sebe a zna se kako se živelo 93-će. A Miloševića, njegovu Mirjanu i ono dvoje žgebčadi, kurac je boleo za bilo koga na svetu! Jebo te gde sam ja i kom pravcu krenuo, alkohol mi je popio mozak.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

TETKA MIRA

O njemu? Prvo ću da kažem nešto o njoj, njegovoj majci. Imam osamdeset tri godine i mislim da bi bilo glupo da to ponesem sa sobom u grob. A ionako mi je sada svejedno šta ko o meni misli. Nas dve se znamo još od đačkih dana. Onda sam joj zavidela, gospođica, lepo obučena i doterana, pa još njen poznati „sanjalački“ pogled! Moja majka je prala veš da bi nas izdržavala, bili smo sirotinja. Ne stidim se sada toga ali u ono davno vreme, ona je imala sve ono o čemu sam ja samo mogla da sanjam. Neću da grešim dušu, nije ona bila ni glupača ni kaćiperka, nije dizala nos, družila se i sa mnom, nudila mi je ovo ili ono a meni je dolazilo da puknem od muke. Njen otac je bio „neko“ u onoj staroj Kraljevini Jugoslaviji. Vozio se u lakiranom uglancanom fijakeru, na nosu mu je bio cviker u zlatnom okviru, zlatan sat i lanac za sat, bela uštirkana maramica u džepiću sakoa, kicoški štap sa srebrnom lavljom glavom... Zato sam, malo je reći, bila iznenađena kada sam je jedne noći zatekla na skojevskom sastanku u Draganovoj kući! Bilo mi je krivo do bola! I Draganov otac je bio „neko“, bio je bogati trgovac, zbog toga su sastanci koje smo održavali u njegovoj kući pod maskom žurki i igranki, bili daleko od svake sumnje ali da i ona bude skojevka e to je za mene bilo previše! Naravno da to nisam pokazala. Kada smo otišle u odred, ona je za kratko vreme postala politički komesar čete. Svi su je voleli i slušali , čak i starji od nje po dvadeset godina. A onda kao vrhunac, u nju se zaljubio, zavoleo je a bogami i ona njega, najlepši i najhrabriji čovek na našem terenu! Mi smo po tom pitanju, za razliku od bosanskih i nekih drugih partizana, bili strogi i rigorozni. Ali čim se rat završio oni su se venčali. Ubrzo su dobili jednog pa drugog sina. I ja sam se udala i rodila prvo ćerku a zatim i sina. Posle oslobođenja Beograda, živeli smo tri godine van a onda smo se za stalno vratili u Beograd. Oni su se lomatali i seljakali po malim mestima u Makedoniji, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, smatrajući to svojom partijskom dužnošću i obavezom prema domovini. Budale! Svi koji su mogli ostali su u Beogradu, oni „jači“ zaposeli su dedinjske vile ali ni nama ostalima nije bilo loše. U početku smo se viđali na proslavama povodom dana brigade i oni su uvek dolazili iz nekog drugog gradića ili mesta. Ono što je mene „jelo“ je bio njihov odnos, sa kilometar se moglo videti da se i dalje vole. Na poseban način je bio pažljiv prema njoj, onako ogroman i lep, nije mu ništa bilo teško, mazio je u svakom trenutku, naravno ne napadno a ne samo ja, nego i ostale drugarice su joj zavidele. Naši muževi su pušili, pili, pevali i kartali se, nismo im na pamet padale. Bio je pažljiv i prema nama ali je ipak bio njen! Nije izbegavao ni drugare, sedao bi sa njima za sto popio po neku, odigrao tablić. Svi su ga voleli i poštovali. Bio je jedan od najmlađih Narodnih Heroja i to je zahtevao narod, mnogo pre nego što su zvanja Narodnog Heroja počela da se dele po nacionalnom ključu. Ništa nemam od toga i ako priznam da sam bila zaljubljena u njega. Kažem, bio je pažljiv prema meni kao prema svima i ništa više od toga. Za njega je postojala samo jedna žena. Krajem 1964 godine i oni su se doselili u Beograd i igrom slučaja dobili su stan sprat ispod nas. Počeli smo da se družimo, deca su nam neprekidno bila zajedno.

A sada o njihovom sinu. On je stariji od brata dve godine i prvo je dete koje je rodila jedna od nas. Upisao je Pravni Fakultet ali ga je više bilo po kafanama i žurkama. I pored toga mladi iz kraja su ga uzabrali za Predsednika omladine. Ne dugo posle toga, došlo je vreme da partijske organizacije predlažu kandidate za VI Kongres SKS. Na sastanku u našoj zgradi neko, ne sećam se više ko, predloži baš njega da bude delegat. Krv mi je jurnula u glavu! Ustala sam i predložila mog muža: „Prvoborac je, stari komunista, svi ga znate...a on, pokazala sam prstom na njega i videla kako se njegova majka zacrvenela, on je loš student, izgubio je godinu, više je u kafani nego kod kuće ili na fakultetu, kakav on primer daje mladima, baš sam bila zapenila!“ Od jeda nisam ni pomislila na svoju decu koja su takođe bili loši đaci. Podržala me Jela a onda i mnogi drugi. Ali džabe, većina ostalih organizacija je predložila i izglasala njega. Neku godinu kasnije, upisao je Likovnu Akademiju i priznajem, završio je na vreme. Otvoreno govoreći, nisam volela njegovu majku pa nisam mogla voleti ni njega. Svesna sam da on sa mojim osećanjima prema njegovoj majci nema ama baš ništa ali to je bilo jače od mene.Neprestano sam ga upoređivala sa svojom decom i uglavnom na njihovu štetu, srce mi se cepalo. I pored činjenice da su moja deca bila snalažljiva i umela da nanjuše pare a on umetnik, nije, niti je danas sposoban da zaradi, da proda ono što slika, nisam mogla da podnesem njegovu očitu omiljenost kod ljudi, čak su ga i moji voleli. Jednom ali zaista samo jednom, sam pomislila da bi možda moja ćerka mogla da se uda za njega ali kada sam shvatila da se on prema njoj ponaša kao prema sestri, izbacila sam tu misao iz glave.

Sećam se, šezdesetih godina, nekoliko nas drugarica i drugova sa decom, otišli smo na pet dana u poznato izletište, mislim da je to bilo za 29. novembar. Jedne večeri, već je bilo oko ponoći, dece nije bilo. Roditelji su se uzbunili a onda je neko rekao da mu se čini da su u drugom hotelu, svi zajedno. Toma je otišao, i njegova ćerka je bila sa njima. Pričali su da je napravio haos, drao se i isterao ih iz hotela: „Marš svi u svoje sobe“, vikao je. On i njegov brat su ušli u svoju sobu a na hodniku je nastale frtutma. Njegovi nisu izlazili iz sobe pa sam im pokucala i kada se pojavila njegova majka u spavaćici, prskajući je pljuvačkom, optužila sam ga da nam napija decu dok ona mirno spava! Saslušala me mirno i kada sam ostala bez reči, okrenula se rekavši:“Laku noć“, ušla u sobu i zatvorila vrata. Sutradan za ručkom a vladala je neprijatna atmosfera, svi smo se gledali ispod oka, mnoga deca su sinoć dobila šamarčine, njegov otac je pozvao konobara i poručio litar crnog vina. Konobar ga je pitao koliko čaša da donese, on je rekao jednu. Kada je vino stiglo, otac je stavio flašu i čašu ispred njega, nasuo mu i rekao: „Živeli!“ Prosto nam je gurnuo prst u oko! On je mirno i polako popio celu flašu. Dugo ga nisam ni srela ni videla, mi smo prodali stan i kupili dva manja, tako da ne viđam ni njegovu majku. I ne nedostaju mi. Moj sin mi je pre skoro dve godine rekao da on doživeo infarkt. I pored najbolje volje nisam osetila ništa, ni trag od žaljenja. Sin mi kaže da on retko dolazi u stari kraj, ponekad da obiđe majku, ne viđa se i ne sastaje više sa drugarima, mada je i njih ostalo vrlo malo živih. Eto, nisam morala ni toliko.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

FIĆO

Sjećam se ka’ da je juče bilo kad nas je Mijo Tuč postrojio na stepenice od gimnazije i fotografisao. Bilo je to u maju mjesecu 1965 godine. Sliku je objavio u Titogradskoj Tribini na prvoj strani pod naslovom: „Jedno odjeljenje maturanata gimnazije Slobodan Škerović.“ Ispred svih dugarica i drugova poređanih u tri reda jedno iznad drugog, on i ja zagrljeni stojimo korak naprijed, nasmijani i veseli, još ne znajući što nas sve u životu čeka. Kad smo maturirali on se preselio u Beograd ali nijesmo prekidali kontakt. Sjećam se da sam mu 1966 godine telefonirao da nabavi karte za utakmicu Partizan – Sparta a ja ću doć. Kao đeca obojica smo trenirali fudbal u Budućnost. Ja sam ka’ i u rukometu i u fudbalu bio golman. Danas kad se sjetim, samo je Mitko Vučinić bio avetniji od mene na golu. Njega je Vako Darmanović stavio prvo na desnog beka a kada je vidio koliko brzo trči, premjestio ga je na desno krilo. Nije on dugo izdržao, vrbovali su ga iz Atletskog saveza, trebao je im je sprinter. I bogomi trčao je ka’ strijela! Bio je u štafeti 4 x 100 metara. Ali ja mnim a nadam se da se neće naljutit na mene, da su mu prva i jedina briga bile đevojke. I ovako mator je lijep a kao mlad bio je opšti ljubimac đevojaka a da ne lažem i mlađih žena. Znao sam da mu kažem ponekad, pričuvaj se jadan, razbucaće te. Najmilije mi je bilo kad se zabavljao s Natašom iz našeg odjeljenja. Ona je bila em lijepa em pametna, bili su savršen par. Ali kad se u Titograd pojavila jedna sisata beograđanka, odnijela mu je glavu. Nego da se vratim na one karte za utakmicu. Nekako smo se mimoišli na stanicu, on me je čeka’ na jednom a ja sam izaša’ na drugom mjestu. Pričeka’ sam ga jedno deset minuta i onda pošao preko mosta da ga potražim u stan. Njegova majka mi se obradovala, sjela me da jedem, pitala me za majku, što činim... Malo potom čuli smo njegov glas sa vrata: “Nijesmo se našli...jel’ se javlja Fićo?“ Na stadion smo imali izginut od svijeta kad je Mustafa Hasanagić postiga pobjedonosni go. Partizan je tad doša’ do finala i čini mi se a i njemu, da je ta utakmica prodata za velike pare! Real je mora’ po svaku cijenu da bude prvak Evrope, no mi je muka i danas da o tome zborim. Prošlo je poslije dosta godina, čujali smo se telefonom, ali se nijesmo viđeli. Na dvadesetogodišnjicu mature 1985 godine skupili smo se svi koji smo mogli doć’ i sa dva autobusa pošli za Kolašin. Kad smo se smjestili u hotel, sišli smo dolje i počeli krvnički i bjesomučno da pijemo, on, ja, Zoran Medeni, Mirko, Pero Glavati i Budo. Ostali su poslije ručka otišli u sobe da se odmore i pripreme za večernju proslavu. Mi smo ka’ maniti izašli iz hotela i nastavili da pijemo po Kolašinskih kafana. Bili smo pijani, što je reka Mirko: „Ka tresak.“ I zaisto, ka’ da su ne puštili s lanca. A bogomi je tako i bilo, svi smo već bili oženjeni, imali đecu i rijetko se pružala takva prilika. Da i ne govorim o iskrenoj radosti što se srijećemo i vidimo poslije toliko godina. Ipak smo se nekako dokoturali u hotel na vrijeme. Sredili smo se nekako, istuširali ’ladnom vodom i pridružili ostalima u svečano okićenoj sali. Dragan Milić je doveo i našeg starog dobrog direktora, Vasilija Filipovića, velikog gospodina. Održane su i nekakve govorancije i pošto smo večerali, počela je svirat’ muzika za ples. Srce mi je bilo puno kad mu je Nataša prišla i pozvala ga da igraju. Ustao je i pošao s njom na podijum. Svirali su kako i treba neki stiskavac. Nataša je prelijepo izgledala u svijetloplavoj svilenoj do zemlje haljini. On je bio u teksas odijelu. Lijepo ih je bilo za viđet. Ali ni tu nije izdržao do kraja, pozva’ je Puca da ga odmijeni i doša’ je kod nas da nastavimo s pićem i pijanim dranjem. 2000 - te godine je ima’ izložbu u Podgoricu u Galeriju Centra za savremenu umjetnost Crne Gore ali nijesam moga doć na otvaranje. Zva’ sam ga da dođe u Kotor, đe ja živim i radim već četrdeset godina. Poslije nekoliko dana javio mi se iz Budve đe je bio kod Dragana brata od tetke i reka’ mi da će sjutra prije podne doć’. Bila je subota, nijesam radio a ni Danica. Vidio sam ih s terase i kako mi je bog dao glaščinu, privuka sam im pažnju. Siša’ sam dolje, reka’ sam Draganu da auto parkira iza zgrade i poveo ih u stan. Dragan je posjedio jednu uru pa je poša’ za Budvu. On i ja smo sjeli na terasu, Danica ni je skuvala kafu, zapalili smo i priči nikad kraja. Nijesam moga’ izdržat a da ga ne pitam za pogled s terase. Ljepšega pogleda nema u svijet! S lijeve strane se vidi Kotor i zidine koje se ka’ kakva puzavica uspinju uz urvinu a preko zaliva je Prčanj, vidi se ka na dlanu, pa se na desno pruža pogled sve do Stoliva. „Eno ih Tri Sorele, čisto se obradova’ što ih vidi.“ Reka’ sam mu da imam barku koja mi stoji kod Jovanovića u Dobrotu i da ćemo sjutra poranit da apimo kojega Arbuna baš na potezu ili kako bi reka’ naš pokojni profesor matematike i nacrtne Branko Đurišić, „Na zamišljenoj liniji“ između Tri Sorele i Svetog Stasija. Tu je dubina oko sedamdeset metara i ako im nađemo „gnijezdo“, možemo pokupit nekoliko kila. Predveče smo otišli da kupimo Manjoče, insistira’ je da on plati. Mene ih je Milovan prodava po dvije marke stotinu komada, drugijema po tri marke. Uzeli smo dvjesta komada. To jutro ne je poćerala sreća, arbuni ka’ da su se utrkivali koji će se prije uhvatit na udicu. Poslije smo otišli u grad, ja sam još ranije isplanirao da njegovu izložbu preselimo u Kotor i razgovara sam sa najvišijema zaduženim za kulturu. Svima sam ja njima bio profesor i nema toga u Kotor koji me ne zna. Utanačili smo da se izložba postavi u Galeriju „Stari Grad“ u julu mjesecu. Petnaestog jula je prenio slike iz Podgorice i smjestili smo ih neraspakovane u galeriju: „Jasna će sjutra napravit raspored đe će koja da stoji, uradiće to bolje no iko“, reka’ mi je. Nju smo sačekali na aerodrom u Tivat. Smjestili su se kod Jovanovića. Sjutra smo otišli u galeriju, Jasna je rasporedila slike a ja sam mu pomaga da ih okači. Još u maju kad je bio kod mene, čita sam mu pjesme koje pišem ima ohahaj godina, pa sam ga zamolio da na otvaranju njegove izložbe pročitam jednu, reka’ sam mu i koju. Otvaranje je bilo prelijepo, bilo je puno svijeta, što pozvanih, što turista. Mandić je otvorio izložbu, on je pozdravio prisutne i zahvalio im se a onda je doša’ red na mene! Nijesam moga da vjerujem koliku sam tremu imao! Bio sam ponosan na njega i želio sam da to i pokažem. Na kraju i nije ispalo tako loše. Nas dvojica smo svako jutro ranili pa u barku. Ponekad je s nama iša’ i Boško mada se Radmila ljutila jer je bilo dosta posla oko gostiju. Moram priznat’ da mi je nekoliko puta zaisto bilo krivo. Ja ga ka’ učim kako da natiče manjoče, kako da drži najlon a on počne da vadi arbune, ponekad i dva na jednu strunu! Ipak, ono što osjećam prema njemu, prevladalo je moju sujetu. To ljeto mi je ostalo u najljepšoj uspomeni.

Svake godine mi se javlja’, jednom opet iz Budve, pa iz Tivta, iz Podgorice i doodio je na dan, dva, i nijesmo se vadili iz barke.

Mene su rezali šest puta, imam premošćavanja ka’ da sam autoput ali sam se zabrinuo kad mi je Puco javio da je doživio infarkt. Pozva’ sam ga a on kakav je, citira’ mi je Mirka: „Miči jadan, pala buva na međeda!“ Isto govedo ka’ što sam i ja. Pita’ sam ga je li prekinuo da puši a on veli: „Popušim jednu, dvije, samo uz kafu“, a čujem Jasnin glas: „ Kaži mu koliko kafa piješ dnevno!“ Milo mi je što postoji i što je moj drug!

TREĆI SUSRET AKVARELISTA U OPOVU na MEĐUNARODNI DAN AKVARELA, 23, Novembar 2008 godine

I ovog 23. Novembra 2008 godine, Trećim susretom i okupljanjem akvarelista, u organizaciji Galerije Jovan Popović, opštinske biblioteke, ja bih rekao centra za kulturu u Opovu, obeležen je međunarodni dan AKVARELA. Najveće zasluge za to ima pre svih i pre svega Pal Dečov-Paja, izuzetan slikar i umetnik, skroman i nenametljiv čovek ali uporan i istrajan kako u svom radu tako i u ne odustajanju od započetog plemenitog i po umetnost značajnog posla, kao što je obeležavanje međunarodnog dana akvarela.

Pišući prošle godine o Drugom susretu akvarelista u Opovu, naveo sam reči Olivere Vukotić Istoričarke umetnosti, da je preko potrebno da se ovoj tehnici vrati/da dignitet koji ona zaslužuje. Da smo i uspeli u tome, pokazala je izložba prošlogodišnjih akvarela otvorena u Galeriji opštinske biblioteke Jovan Popović. Visok kvalitet izloženih radova, estetski i promišljeno opremljenih, čini izložbu primamljivom za „oko i dušu“ i posmatraču/konsumentu otvara nebrojeno mnogo mogućnosti za razmišljanje i sagledavanje varijacija u istoj tehnici, koje su plod samosvojnosti i individualnosti svakog umetnika ponaosob. Načuo sam da će izložba biti „preseljena“ u Kikindu a možda i u još neke gradove. To se već mora smatrati uspehom i znakom da ne kidišemo „na vetrenjače“. Glas o opovačkom okupljanju akvarelista se širi i dobija na zasluženom značaju. Mnoge koleginice i kolege su me pitale i raspitivale se a mnoge galerije su takođe od ove godine počele da obeležavaju dan akvarela. Dakle cilj je postignut, jer ono o čemu se ne govori, ne priča, kao da i ne postoji.

Smišljeno, atraktivno i svrsishodno, Paja je pozvao 23 umetnice i umetnika da budu učesnici ovog jednodnevnog okupljanja. Na žalost a možda i na sreću(?) odazvalo se njih osamnaest: Vesna Marković slikarka iz Beograda, Mirko Trimčević slikar iz Beograda, Miodrag Petrović slikar iz Beograda, Vladimir Vlajić grafičar iz Beograda, Isidora Dunđerski slikarka iz Novog Sada, Zdravko Mandić slikar iz Zrenjanina, Marjan Baroš slikar iz Zrenjanina, Nada Denić vajarka iz Pančeva, Milan Jakšić slikar iz Pančeva, Čedomir Kesić slikar iz Pančeva, Dragoslav Husar slikar iz Pančeva, Dragan Momirov grafičar iz Čente, Jovan Arsenović vajar iz Barande, Petar Teodorski slikar iz Opova, Kosta Đurašinov slikar iz Opova, Milan Poledica slikar iz Opova i naš domaćin i organizator, Pal Dečov slikar iz Opova.

Ovog puta smo radili u velikoj suncem okupanoj sali opovačkog hotela. Od Paje smo dobili papir a on nam je skrenuo pažnju da je veći deo papira rađen od bambusa. Meni lično je to od samog početka bilo zanimljivo jer sam do sada radio na raznim akvarel papirima od Fabriana do pirinčanih kineskih i japanskih. Uradio sam dva velika akvarela baš na bambusovom papiru i bio sam zadovoljan kako se ponaša i odnosi spram razlivanja, upijanja a posebno me obradovala činjenica da boja na njemu ostaje sveža i zvonka.

Opušteni, posvećeni radu ali istovremeno u neprekidnoj komunikaciji, začinjenoj šalama, dosetkama i prisećanjima na događaje, koleginice i kolege, ostavili smo i ove godine akvarele urađene „u dahu“, jednostavne, složene, tematski različite ali snažne i umetnički opravdane.

Prošlogodišnji tekst sam završio rečima da se nadam da će se obeležavanje međunarodnog dana akvarela u Opovu nastaviti u godinama koje su pred nama i predstavljati nezaobilaznu i prepoznatljivu „tačku“ kada je Akvarel u pitanju. Sada sam siguran da se moja nada ostvaruje, zadovoljan i srećan što jedna tako teška slikarska tehnika dobija svoj „novi život“, izrasta kao Feniks, uprkos „zatrpavanju“ u enormnim količinama novih umetničkih tendencija i pravaca, baziranih na tehnološkim dostignućima, protiv kojih inače nemam ništa protiv, naravno ako sobom nose umetnost.

Miško Petrović

U Beogradu, 24.Novembra 2008 godine

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

LJUBIŠA

Mesec dana pošto sam postao Predsednik Mirine partije kako su je nazvali, došao je s Jasnom u Šećeranu na predstavu koju sam režirao sa holanđankom T.D. Predstava se igrala u okviru BITEF-a u zvaničnoj konkurenciji. Branko je došao da mi javi ali sam bio zauzet pripremama za početak, pa sam mu rekao da im kaže da ostanu posle predstave, da se ispričamo. Predstava je protekla najbolje što sam mogao zamisliti. Nije to bilo nešto veliko, grandiozno ali smo T.D. i ja uspeli da uskladimo svoje temperamente i pozorišne nazore i umeće, sa ruševnim prostorom Šećerane i bio sam zadovoljan. Izljubio sam ih kada smo najzad seli, bila je prošla ponoć. Branko je navalio da sipa piće, već je bio dobro zagrejan, ja sam, zato što sam domaćin, uzeo čašu belog vina, uostalom poznato je da ne pijem, odnosno retko. On i Žule su me napili jedne davne noći 1966 godine na Kalemegdanskoj tvrđavi, nekakvim crvenim lepljivim likerom i za vjek i vjekov mi ogadili alkohol, fingirao sam kada god sam bio primoran situacijom. Jasna je pitala da li ima crnog vina a on je uzeo Lozu. Pre nego što su nam se pridružili holanđani, on je direktno, gledajući me u oči kazao: „Kada mi je Višnja rekla da ćeš postati predsednik, prva moja reakcija je bila, ne seri!“ Branko je pokušao da skrene razgovor na teme iz zajedničke mladosti ali je on bio uporan. „Šta on, koji je jedan od četiri stuba svetskog teatra, ima da traži da ne kažem, razgovara sa jednom mlohavom, zlom, idiotkinjom, koja izigrava devojčicu noseći plastični cvet u loše ofarbanoj kosi ili na primer sa Z.B.? On je iznad njih kao najudaljenija galaksija! To sam joj rekao i još da laže k’o pas.“ „Ti zaista živiš na Marsu, odgovorila mu je Višnja, pogledaj sutrašnje naslove u novinama.“ Slušao sam ga stežući čašu u šaci, „Budalo rekao sam, pa ti bar znaš da sam oduvek bio levičar“... Tek tada je zapenio: „Levičar, levičar, gde ti tu vidiš levicu, pa to je zločinačko udruženje“....Prekinuo sam ga: „Ne moraš da složiš sa mojom odlukom ali bar poštuj drugačije mišljenje, zar se nismo zaklinjali u Voltera?“ „I ja bih dao život da možeš i imaš pravo na iznošenje svog mišljenja ili stava ali dragi moj druže, nastavio je, ovim činom ideš protiv sebe i svega onog što si napravio u životu, mućni tom pametnom glavom, to tebi ne treba!“ „Ti si zaista glup, odgovorio sam mu dok je hvatao vazduh, ti ništa ne razumeš, ti si čovek iz nekog prošlog vremena, zato tako i živite“, pogledao sam Jasnu, nisam hteo da nju vređam ili povređujem ali! Ej! U njenim očima sam pročitao slaganje s njegovom govorancijom. Bilo mi je dosta svega! I njega zapenjenog i Jasne i Branka i holanđana, osećao sam stravičan umor, snaga je polako čilela iz mene. „Ako hoćeš shvati i prihvati, ako ne, svako na svoju stranu“, rekao sam mu gledajući ga pravo u oči i ustao od stola. Njih dvoje su bez reči ostavili piće i otišli bez pozdrava. Branko je, pijan, pokušavao da ih stigne, zatim se vraćao meni..“Pa nemojte tako, čekaj, sto godina smo drugari...ej bre pa naša tetka te dojila kada je“.... Tada sam ih video poslednji put. Lažem, početkom 2000-te sam ga video u Hajatu. Izlazio sam sa završenog radnog ručka sa dvojicom telohranitelja a on se peo stepenicama u holu. Obojica smo okrenuli glavu. Ustvari, imao sam utisak da je bio spreman da mi se javi ali ja sam prošao pored njega ne osvrnuvši se.

Od rane mladosti smo bili drugari, i on je kao i ja voleo da čita, razmenjivali smo knjige, zajedno smo upisali Pravni fakultet i zajedno otišli sa njega, pravo u Umetnost. Ja sam upisao režiju i već sam imao precizne planove koja dela ću pripremati za izvođenje. On je upisao Likovnu Akademiju ali je nastavio da živi dozvoljavajući inerciji da ga odvlači od osnovnih zadataka. Ja sam zaista zapeo krvnički i pored nesuglasica sa profesorima uspeo sam da u JDP-u postavim „Bubu u uhu“ sa glumcima koje sam želeo. On je nastavio da pije, igra poker, da se druži sa zgubidanima, da baca vreme u vetar... Ipak je na vreme završio Akademiju i da budem iskren, vremenom je stvorio sebi jedinstveno mesto u ovdašnjem slikarstvu. Pošto ga dobro poznajem, mogu da potvrdim da je talentovan bez svake sumnje i što je najvažnije, beskrajno je radoznao. Neprekidno razmišlja, obrće i prevrće u svojoj ludoj glavi hiljade slika od kojih će samo najbolje preneti na platno. Možda nikada nećemo progovoriti ni reč, možda se i ne sretnemo više ali moram da budem objektivan kada govorim o njemu. Ponekad mi bude žao što ne mogu s njim da razmenim mišljenja, sve je manje ljudi oko mene s kojima se da razgovarati iole razumno i suvislo. Kod njega se nalazi još od šezdesetih godina, moja knjiga „Odabrane tragedije“ Eshila i Sofokla koje je u prevodu Miloša Đurića izdala Srpska Književna Zadruga 1926 godine. Knjiga jeste raritet ali mi ne pada na pamet da mu je tražim, ustvari baš mi je drago da je kod njega i da to znam. Ni kod koga ne bi bila cenjenija i bolje čuvana.

Dolazio je kod mene u Suboticu kada sam bio preuzeo Subotičko pozorište, čekao je pauze između proba i onda smo umeli dobro i kvalitetno da razgovaramo iako je tada bio u fazi pijenja neverovatnih količina alkohola, crnogorske Loze pre svega. Bilo mi je a i sada je, neverovatno, kako mu je mozak savršeno funkcionisao uprkos tolikom popijenom piću.

Ali dosta više o njemu, neka je živ i zdrav ali sumnjam da mu uopšte padam na pamet a i on meni tek s vremena na vreme. Bilo pa prošlo!

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SUZANA

On prilazi ljudima neposredno i ono što bi se reklo, normalno. Upoznala sam ga pre pet godina kada je prvi put došao u Gračanicu. Bila sam uzdržana ali kada sam ga intervjuisala, radim inače u Radio Gračanici, posle nekoliko njegovih rečenica, shvatila sam da se sa njim može. Sprijateljili smo se. On svakog juna dolazi u Gračanicu i učestvuje u radu Likovne kolonije Vidovdan. Dovodi i svoje prijatelje poznate i osvedočene slikare. Prvo je doveo Vesu kojeg je zavolela cela Gračanica. Svi smo tugovali kada nam je javio da je Vesa umro. Po njegovim rečima a ja mu verujem, nestao je jedan od najboljih srpskih slikara. Njih dvojica su drugovali od prijemnog koji su zajedno polagali na Akademiji. Ove godine je doveo Paju, naoko tihog ali neizmerno duhovitog čoveka i odličnog slikara. Kad god sam slobodna svratim do galerije u kojoj slikaju, ionako se nalazimo u istoj zgradi, u Domu Kulture. Mnoge kao njega znam od ranije ali mi je zanimljivo da vidim i nova lica a i to kako slikaju. On je prvih godina a opsednut je Milutinovom zadužbinom, slikao isključivo nju. Kasnije je radio i Simonidu i Milutina. Simonidi je iskopane oči napravio nebesko plavim, mnogo mu je dobra ta slika. Jedna amerikanka iz KFOR-a je bila zainteresovana da je kupi. Ne znam šta je bilo od toga. Ove godine je uradio u ulju dva pejsaža iz okoline Gračanice i dobio je nagradu Longin. Mogao je on nagradu da dobije i za prethodne slike ali izgleda da i pri dodeljivanju ove nagrade, radi „ključ“. Ali da ne ogovaram i da ne tračarim.

Kada sam doznala, valjda od Andre, da je krajem 1976 godine, pred samu Novu godinu, doživeo infarkt, uplašila sam se za njega i ne samo ja nego i Srećko, Krdža, Sima, Milan, Boki, mali Aca, Nada....Ali eto njega posle samo pet meseci kod nas! Iskreno smo se obradovali.

Sa svima se druži i ponaša se prema svima kao ravan prema ravnom, što je u ovoj zemlji retkost i neuobičajeno! Neću da pominjem imena ali neki od njegovih kolega, profesori, dekani, budžovani, dižu nos a obrva kao da im je zihernadlom zakačena za čelo. E, mislim ja, dragi moji niste mu vi do kolena ni po obrazovanju ni po ponašanju.

Ja sam diplomirala književnost i dugo se bavim novinarstvom ali sam vrlo brzo shvatila koliko je načitan i obrazovan i koliko mogu od njega da učim i naučim. Ne natura on to nikome pod nos ali o čemu god da govori, shvataš da govori sa dubokim poznavanjem, čak mnogo šire nego što zvuče njegove rečenice kojima se trudi da svima bude jasan. A interesuje ga sve i svašta, nema te oblasti u koju on nije zavirio ili je čačnuo. Često sam znala da iz prikrajka posmatram jednog njegovog kolegu, slikara, profesora na Fakultetu umetnosti, kako ga sa vidljivim nerazumevanjem sluša i pritom klima glavom, kao, da, da, baš tako, pa naravno! Budala. Ja brate kad nešto ne znam, pitam ili kod kuće potražim u knjigama odgovor, ne klimam beslovesno glavom. Nije mi on rekao ali sam saznala da je iz dobre i nekada dobrostojeće porodice. Za razliku od raznih jajara, njegovih kolega, ponekad skupljenih s konca i konopca da bi se popunio broj učesnika, za razliku od njih koji izvoljevaju oko hrane i da prostite žderu za trojicu, on prvog dana zamoli Nadu da mu napravi običnu proju na vodi, seljačku proju i to mu je uz parče sira, pečenu ljutu papriku i jogurt osnovni obrok. Nada se buni i moli ga da mu napravi proju sa sirom i zeljem ali on ostaje pri svom.

Kada slika voli da gustira veliku šolju kafe s mlekom a uvek je pored njega i flaša vode. Pije ogromne količine tečnosti i mada znam da je to zbog lekova koje pije, zezala sam ga da je vodozemac. Ne pije alkohol ali mu to ne smeta da bude veseo i raspoložen. Nikada ne ogovara niti dozvoljava da to neko radi pored njega: “Idi kaži mu ili njoj u lice to što govoriš, nemoj meni.“

Od prve kolonije se sprijateljio s Kajzerom, slikarom iz Vranja, ustvari iz Prizrena, majka mu i dalje živi u Prizrenu i jedna je od nekoliko preostalih Srba, Srpkinja. Njih dvojica i kada slikaju i kada ne slikaju, prave verbalne i svakojake druge kalambure. Iako se fizički drastično razlikuju, Kajzer je sitan i mršav a on visok i krupan, neverovatno se dopunjavaju i poznaju, čini ti se da u svakom trenutku znaju šta će onaj drugi reći ili uraditi. Sviđa mi se što se zezaju i na svoj račun, to mnogo govori o njima. Sticajem okolnosti bila sam na jednoj svečanoj završnoj večeri, tu se drže govorancije, prvo Ustane Direktor Doma Kulture i udebljanim glasom pozdravlja i zahvaljuje se umetnicima, sa neizbežnim: „Izvinite ako nešto nije bilo kako teba ili ako smo u nečemu pogrešili, nije bilo namerno, ispravićemo to sledeći put“, što je šllagvort za: „Nemojte Direktore, sve je bilo i više nego dobro, mi se vama“...truć-puć. Onda ustane on i osetiš promenu, svi se utišaju i okrenu ka njemu. Sa nekoliko pravih rečenica kaže jasno i ljudski toplo ono što ima, pozdravi i zahvali se svima. Videla sam i shvatila da vole da ga čuju, da ga vole i poštuju a to se ne može poručiti. Mali Aca mu je, posle govora kad je seo, prišao i prošaputao, čula sam jer sam sedela pored njega, „A niste nas pohvalili, poslugu, nas koji vas poslužujemo? Okrenuo se i tiho mu odgovorio: „Razmisli Aco, da li bi ti se više svidelo da sam vas nazvao poslugom ili ono kako sam rekao da se osećam kao da sam deo vas i vaših porodica?“ Mali Aca ga je zagrlio i poljubio u obraz. Takav je on, ne nameće se ali ga ne možeš zaobići, nije mu stalo, bar meni tako izgleda, da bude u centru pažnje a svi se okupljaju oko njega. I slikari i ovi naši. Ne verujem da sam u životu srela vaspitanijeg čoveka, uvek kaže molim i hvala ma kakva sitnica bila u pitanju. Kada ide po Gračanici, a stalno ide peške, uredno se javlja svakom prolazniku koji mu ide u susret, deci, ženama, starcima... Više zna o crkvi i manastiru od svih nas, od njega sam saznala da je Milutin crkvu podigao za Episkope koji su stolovali u Lipljanu koji je tada bio duhovni centar Srbije.

Iako u Gračanicu dolazi iz svojih najintimnijih razloga, prvi put kada sam ga intervjuisala, rekao mi je da ga je otac doveo u Gračanicu još 1954 godine i da se još onda kao dete zadivio lepoti, po njemu najskladnije građevine na svetu izgrađene u tom dobu. Postala sam svesna slušajući ga i kasnije razmišljajući i slažući „kockice“ da je najvažniji razlog zbog kojeg dolazi svake godine, upravo Milutinova zadužbina. Pamtim njegove reči da su svi hramovi i bogomolje bez obzira na konfesiju, mesta ogromne energije. Kaže da ovde oseća neizmeran mir i spokoj. Dolazi on i zbog nas, zbog ljudi koje je zavoleo i duboko je svestan geta u kojem živimo, ponekad imam utisak da može sve bi nas zajedno zagrlio i prigrlio. I čini on to na svoj način.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

D. ROMAC

Puhala je žestoka Bura. Njega smo spazili nakon stotinjak metara na talijanskoj strani granice. Bio je odjeven u habitus miš boje s kapuljačom na glavi. Izgledal je kak neki sivi franjevac, uz to još i duga brada. Pokraj njega su pogruženo i nekak jadno stojali muškarac okrugle glave i zgodna crnomanjasta puca tridesetih godina i ljepih nogu. On je pokazival autostoperski palac. Bastica je kazal: „Stani, da vidimo gdje su se uputili, ionak ne žurimo.“ Stao sam kraj njih, Basta je otvoril vrata od krša i pokušao engleski. Okrugloglavi se primakao njemu i rekao: „Kaži im da idemo do Trsta.“ Basta se razveselio: „Pa vi ste naši, upadajte i mi gibamo za Trieste.“ „Nećete moći s te strane, vrata su zablokirana“, ubacio sam se. On je ušel prvi i poslije mu je itekak dobro došla kapuljača jer se i prozor s te strane nije mogel zatvorit do kraja. Pokrenul sam krš i krenuli smo. Bastica se okrenuo k njima i počeo se raspitivat tko su i odakle su. Otkrilo se da mu je on kolega, slikar a da su svo troje iz Beograda i učesnici Festvala u Portorožu. Otkrilo se i zašto ono dvoje izgledaju tak kak izgledaju. Naime, okrugloglavi kojem je to bilo prvi puta da izađe vani, je smislil da 500 maraka savije u trubicu i smjesti u kutiju Dunhil-a. Prirodno, carinici su vidjevši ga crvenog kao rak, odmah otvorili Dunhil, dalje ga nisu ni pretresali. Oduzeli su mu marke, odveli su ih u službene prostorije i napisali mu kaznu. „Franjevac“ je prešao granicu i kako se vrijeme odužilo a autobus kojim su krenuli morao je nastaviti put, ušel je u jedan buffet i popil Grapu s pivom. Pa onda još jednu turicu, pa još jednu, sve dok ih nije vidio da prelaze granicu. Onda je on donio odluku da se stopira. I ustopirali su nas. Isprva mi nije bil simpa, učinilo mi s da previše govori ali moram priznati da je Bastica prednjačio, nije zatvaral usta. Ispričal im je, nije mi bilo prav, da sam prodal restoran u Gornjem Gradu i zakupil zaselak Monte Castagna vis-a-vis Grožnjana. Zaselak! Sedam kuća godinama nenapučenih, čiji su vlasnici davno poumirali a nasljednici se rasuli po svijetu od Amerike do Australije. Nemam što kriti ali, mislio sam, tek smo ih susreli, ne znamo se, baš ima dug jezik! „Od svega je sačuval samo folksvagenov kombi na kojem je firma, ime restorana, PIRANHA“, nastavljao je Bastica. Odjednom sam shvatil da on već dugo šuti i sluša. „Koji je razlog da idete u Trst“, pitao sam. On je kratko rekao da ide kupiti nekoliko kistova, suhi pastel i sinu patike. „I Gitanes“ i burbon, rekao si“, progovorio je okrugloglavi. „Da i to“, promrsio je kroz zube. I Basta je htio kupit neke boje, pa smo se prvo parkirali kraj radnje sa umjetničkim materijalom. Poslije toga smo se odpelali do Stande, odao mi je priznanje na uspješnom parkiranju na malom prostoru između jedne blistave Alfe i srebrnog Porsche-a. Mi smo kupili hranu za Baka i Macu i dvije ampulice Four Rosies da nam se nađe za usput. Okrugloglavi i puca su samo razgledavali, shvatil sam da nemaju novaca. On je kupil box Gitanes-a i ampulicu takođe Four Rosies i tiho ih je pital treba li im para, hoće li što za kupit. Diskretno im je dao neke novce, koliko ne znam, okrenul sam glavu. „Vratiću ti čim stignemo u Beograd“ crveneći je prošaptao okrugloglavi. Kupili su i oni nekoliko paklica Dunhil-a, čokoladu...i što ti ja znam što već. Odveli smo ih na Miramare u naš omiljeni buffet. „Ja častim prvu turu“, rekel sam. On je poručio Grapu, toga se sjećam. I nastavio je i kasnije sa Grapom. Popili smo nekoliko tura, mrak je već bio pao i riješili smo da se vratimo. Do granice smo popili jednu ampulicu burbona, uglavnom on, Basta i ja, okrugloglavi je samo jednom liznuo a puca je rekla da ne pije. Druga ampulica je stradala do ulaska u Portorož. Čak sam se i ja raskravil, nije nam se rastajalo, on nas je pozval u svoju sobu i sad se sjećam broja 333, da popijemo i njegovu ampulicu: „Nisam je valjda kupio da je nosim za Beograd“, našalio se. Ono dvoje je reklo da su premoreni i da idu na spavanje. Soba u Palasu je bila jednokrevetna sa banjom i malenom terasom okrenutom k moru. On je s terase donio limenke hladnog Laškog piva pa smo nas dvojica sjeli na krevet i započeli armirano betoniranje dok se Basta tuširao. Ostavili smo i za njega jednu limenku i trećinu ampule burbona. Poslije nas je poveo u Bar u prizemlju gdje smo nastavili da pijemo, ovoga puta Črnog Baruna, tek izašli proizvod pivovarne iz Laškog. On ga je začinjavao Istarskom Grapom, bio nam je pravo društvo, mogel je popit barem kao nas dvojica ak ne i više. U tri izjutra bili smo mrtvi pijani, više nismo mogli riječ izgovoriti, samo smo se smijali kao blesavi. Odveo nas je u sobu, on i ja smo legli u krevet a Bastica je, prvo ga je pital, prostro na tepih njegov habitus, u pokrio se dekom koju je pronašao u plakaru. Probudili smo se u osam sati, nas dvojica smo rekli da ćemo ga čekati u „Ljubljani“, gdje su jedino u Portorožu točili Laško u litarske krigle. On je sa „Švedskog stola“ potrpao u džepove habitusa kuhana jaja, paštetice, kajzerice i žemlice i donio nam u „Ljubljanu“. Zatekao nas je sa Radovanom starim frendom iz Zagreba i njegovom TV ekipom. Već je kružila treća tura. Priključil nam se i kad je poručivao Grapu, on i konobar su se prepoznali. Još 1976 godine je sa ženom, vraćali su se iz Ciriha i odlučili da neko vrijeme provedu u Istri idući od Ankarana, Kopra, Umaga do Portoroža, dakle, 1976 godine su u osmom mjesecu ručali „odličnu“ Oradu u „Ljubljani“. On je nastavio da svakog jedanaestog mjeseca u godini dolazi u Portorož na Festival, tako da je faktički postao prepoznatljivi lik ne samo u Portorožu nego i u Piranu, gdje je često objedovao kod „Pavela“. Ilustovao je Bilten koji je iz dana u dan izdavao festival. Priča se da su po Kantu njegovi sugrađani mogli navijati ure, e i on je tačno u devet sjedao u kaffe, zaboravil sam mu ime, tik do „Ljubljane“, poslije esspressa poručivao bi Grapu i Črnog Baruna i počinjao da riše. To bi potrajalo do podne i kada bi bio zadovoljan urađenim i količinom popijenog pića, odlazio bi u redakciju i predavao ilustracije za sutrašnji broj. Taj dan nas je zadržal u Portorožu a uveče su nas on i Radovan sa posuđenim karticama uveli u hotel Metropol na gala večeru. Svidjela mi se njegova suzdržljivost. Svi oko nas su se naprosto grabili za hranu koje je bilo toliko da je ni dva puta više gostiju ne bi moglo pojesti, a on je uzeo samo jednu jabuku. U neka doba nam je svega bilo preko glave i Basta i ja smo odlučili da krenemo doma. Pitali smo da li ko hoće poć s nama i on je jedini pristao. Radovan je odista bio prezauzet a oni njegovi Beograđani su se prenemagali, te ne bi da propuste ovo, te ono. Utrpali smo se u krš i krenuli. Kad smo prolazili pokraj luke gdje se odmah kraj ceste nalazi benzinska pumpa, Basta je rekao da bi trebali da naspemo. „Izdržaće, imamo ga dovoljno“, bio sam pijano kategoričan. Nismo odmakli od Portoroža ni dvadeset kilometara, krš se zakašljao i stao. Bastici hvala što rječju nije pomenuo benzinsku pumpu u Portoroškoj luci. „I kaj bumo delali sad“, rekao je on smijući se i protežući se na svježem istarskom zraku u jedan po ponoći. „Bože kao je lepo, pokazao je na nebo osuto zvijezdama, a mirisi, ovo nikada neću zaboraviti.“ „Ti uzmi kanticu i stopiraj, staće ti neko, rekao sam Basti, a nas dvojica ćemo skrajnuti krš sa ceste i čekaćemo te u Konobi. Pošli smo zajedno cestom i poslije nekoliko minuta na Bastin znak zaustavio se auto. „Dolazim prije nego poručite drugu turicu“, doviknuo nam je Basta ulazeći u kola.

U Istri živim već dulje vrijeme i poznam je kak svoj džep. Konoba se nalazila na stotinjak metara od mjesta gdje smo ostavili krš. To vam je obična drumska kavana u kojoj pošto svrše svoje dnevne poslove, sjede mladi istrijani i nalivaju se Grapom i crvenim vinom. Upozoril sam ga da ne vole „nova lica“ ali i da većinu poznam te se nadam da neće bit problema. Okružil sam pogledom po konobi i spazil sam mladog mesara i njegovog brata kod kojih smo kupovali meso za razne fešte, kojih u Istri ima maltene svaki drugi dan. Pozvali su nas za svoj sto. I oni i mi smo bili dobro naliveni ali smo ipak nastavili da pijemo. On je i dalje pio Grapu. Iako po prirodi šutljivi i nekomunikativni, izgleda da im se dopao, istrijani su ga pitali otkud je i čime se bavi. Kad im je rekel da je slikar, odmah su našli komad papira i molili ga da ih „nacrta“. A sve vrijeme je stizala turica za turicom. Bili su prezadovoljni kak ih je narisal, mladi mesar je ustao i išao od stola do stola pokazujući susjedima i prijateljima papir. Već sam pomislil da će morati da riše cijelu kavanu, kad se na vratima kao dobri duh pojavio Basta. Nisu nam dozvolili da platimo ni jednu turu, odpratili su nas s osmjesima i mahanjem ruku! Da, prije toga je Bastica popil dvije Grape, „Da se ugrijem“. On je imal u sebi nešto što je privlačilo ljude. Iako sam cijeli život oprezan i nepovjerljiv, čak i ja sam se poslije tri dana primil na njega.

Kombi smo držali parkiranog kod davno napuštene i zapuštene kapelice nekada posvećene Svetom Josipu a koja je danas služila mještanima za odlaganje kabastog smeća. Bio je oduševljen kada je vidio da iz krša vadimo akumulator i premještamo ga u kombi ali nekaj manje kad mu je Bastica rekao da mora držati kleme sve dok se ne uspnemo uz Monte Castanju. Kombi njie imao svjetla, znali smo put na pamet. Nagib do gore je preko 15% ali smo se mi već uhodali, zaletimo se, ubacimo u drugu, ne skidamo nogu s gasa i uspjevamo da se u cugu uspnemo do vrha. Pun mjesec je svijetlio tako silno da je bilo vidljivo kao u prvi sumrak. Oduševio se a kada mu je prišao Bak, moj veliki crni šnaucer, pomazili su se kao da se dugo znaju. Ni Bak mu nije odolio. Svih osam dana koliko smo bili skupa, nije se odvajao od njega, neprestano mu je stavljao glavu u krilo i tražio da ga mazi i češka. Bio sam više nego zatravljen, Bak je skoro poludivalj i kad god nam dođe posjeta, on ili reži ili se povlači od posjetilaca. Ušli smo u kuću i Basta je založio Napu. Zaboravio sam pomenut da smo usput probudili Ronalda i kupli kanister crvenoga vina. Sjeli smo za stol i počeli piti. On je pitao imamo li Grapu i ja sam mu iznio bocu u kojoj je bilo dvadesetak biljaka i bobica sa istarskih livada i šuma. To sam dobil kada mi se rodio sin i nikako se nisam mogao odlučit da je načnem. Odjedared mi se učinilo da je upravo sad ta prilika. Brbljavi Bastica mu je ispričao sve a on mi je rekao da se osjeća izuzetno počašćenim. Prvo je dugo mirisao Grapu, onda je ustao, nazdravio mojemu sinu a meni i mojoj obitelji zaželio puno sreće u životu, kimnuo je Basti i do dna ispio „Istarski nektar“, kako ga je nazval. Bilo mi je milo i prijatno. Odzdravil sam mu a i Basta. Onda sam odlučil umijesiti moj čuveni kruh. To vam je ustvari kruh od ražanog brašna u koji dodajem još i razne sjemenke i sušeno bilje, malo mrvljenog ružmarina, timijana, sušene bobice brusnice i borovnice, iz kojih su povađene koštice, zatim bučne sjemenke i od suncokreta, malo soli, mrvicu papra i dvoprst tucane suhe crvene paprike. Sve sam to zamjesio s vodom na stolu oko kojeg smo sjedili i pili. E da, dodao sam i mrvicu suhe germe. Bastica se premjestio do Nape i skinuo jaknu a on je ostao u svojem habitusu vis-a-vis mene. Iznenađenjima nikad kraja, pokrio sam zdjelu s tijestom i postavio je blizu vatre da naraste, a kad sam se okrenuo, Maca mu je bila u krilu! Što li je to u njemu što je privlačilo ne samo ljude nego i životinje? Razgovarali smo o svemu i svačemu, mijenjali teme, razmjenjivali mišljenja i poglede i sve u svemu u većini slučajeva stavovi su nam se poklapali. Tijesto je ubrzo naraslo, šakama sam formirao loptu, spljoštio je malo i stavio na pod Nape, prekrivši je potom žarom. Poslije uru i pol kruh je bio pečen, otresao sam s njega pepeo i ostatke žara i stavio ga na stol. Kad se malo prohladio rukama sam svakome otkinuo komad, onda je i on prešao na vino. „Ako se nešto može nazvati ugođajem, rekao je, onda je to ovo i sad!“ Do pet sati smo bili popili vino, kanister je bio prazan. „Vrijeme je da odmorimo svoja mučenička tijela i pijane glave, kak bi rekla Skarlet O’ Hara, sutra....to jest, danas je novi dan“, izgovoril je Bastica. Odpelali smo se na kat, njemu pokazali ležaj, dali mu svijeću i dobro se sjećam da sam ga opomenul da je ugasi prije nego zaspe. Probudio se prije nas, vani ga je dočekao Bak pa su skupa krenuli u obilazak, gazeći travu mokru od slane. Ustali smo i mi i počel sam spremat zajutrak, omlet od deset jaja pečen na sitno sjeckanom špeku, posut listićima ružmarina i bosiljka. Nisam mogao izdržat nego sam mu rekel da mu je svijeća izgorjela do kraja, da se mogao zapaliti drveni pod, da smo svi skupa mogli izgorjet... Izvinjavao se govoreći da je bio toliko pijan i umoran da je zaspao čim je legao. „Ubuduće se to neće dešavati, neću više koristiti sveću, dobro se snalazim u mraku a i upoznao sam prostor.“

Pitao me za kameni mostić koji se nalazi pedesetak metara iznad kuće. Rekao sam mu da je tu nekada prolazila uskotračna željeznica a most je Musolini prvo podigao u Abisiniji zbog potreba svoje armije a nakon poraza, most je kamen po kamen prenijet i ponovo sagrađen na ovom mjestu jer je Istra u to vrijeme pripadala Italiji.

Zaselak Monte Castagna sa svojih sedam kuća koje sam zakupil na deset godina, se nalazi na vrhu brijega s kojega se pruža krasan pogled prije svega na Grožnjan, koji je vazdušne linije udaljen, ne više od kilometar. Ispod u dolini plavičasto svjetlucajući, protiče Mirna prepuna Brancina koji tu dolaze da polože ikru. Ja sam tijekom vremena na sve to oguglao ali sam promatrajući njegovo oduševljavanje, iznova počeo spoznavati svu ljepotu ovog istarskog kutka.

Bastica ga je odveo u svoj „atelje“, prizemnu kućicu u kojoj je slikao. Imal je jednog galeristu u Njemačkoj za kojeg je radil slike na staklu u stilu Hlebinske škole, ne više od dvije mjesečno. Galerist ga plaćao može se reći solidno, što nam je dobro dolazilo za naše poduhvate i preduzimanja. Bastica i ja smo kombijem punim mesa i pića obilazili istarska sela koja su pravila fešte povodom blagdana, rođenja, smrti a najčešće stradanja svojih svetaca zaštitnika. Svako selo je imalo svog sveca, tako da se događalo da po petnaest dana ne budemo doma. Kako bi stigli u selo, iz kombija bismo vadili presječeno metalno bure sa nogarima, punili ga ćumurom koji bi se ubrzo, upaljen, pretvorio u žar, preko smo stavljali rešetku gradele koju nam je po Bastinoj zamisli načinio Feruccio i moliću ljepo, pekli odreske, kotlete, vješalice... Na rasklopivom kamperskom stoliću nalazilo se piće, boce Grape, bijelog i crvenog vina i limenke piva. Ne mogu se potužit, dobro smo prolazili. On se lako i jednostavno uklopio, prevrtao je meso, sipao piće i prizivao posjetioce: „Izvolite dragi susjedi, kušajte i opet ćete nam se vratiti.“ Ali ja sam oduljio svoju priču, nemam mjere a drugima sam sklon zamjeriti da govore previše. Još moram dodat i ovo: Prvo jutro je na zidu primjetio plakat što ga je narisal Bastica a poslije smo ga printali kod jednog frenda u Puli. Plakat je printan na žućkastom pakpapiru a crtež i slova su u zelenoj boji. Naslovljen je sa "Picnic on Monte Castagna." Bastica je na plakat smjestio naše kućice uokvirene pršutima, kobasicama, grudama sira i bocama s vinom i Grapom, preko puta se vidi Grožnjan na brijegu, a ispod je Mirna i jedan pecaroš sa klobukom na glavi. Ucrtal je i ceste sa oznakama koja gdje vodi i kako se najlakše može stić iz svih pravaca do Monte Castagne. Slovenci, Talijani, a bogami i naši frendovi iz Zagreba , zakazivali su nam privatne fešte uglavnom za vikend. Mi smo im iznajmljivali namještene kuće a pripremali smo im hranu po želji. Bilo je tu svega, od susjeda istrijana smo dobavljali pršute koje su se mogle rezat tanko kak flis papir, suhe dimljene istrijanski začinjene kobasice, u Mirni smo lovili Brancine i Ciple a Grapu i vino smo kupovali po odista pristupačnim cijenama, kod Ronalda. Pekli smo im meso i rbu na gradele i kaj da vam velim, svi su bili oduševljeni i priča je tekla od usta do usta. Lijepo smo zarađivali.

Moram priznat da sam ga na neki način zavolio, Basta veli: „Od prvog trenutka mi se dopal.“ Provezli smo ga s kraja na kraj Istre, pili smo i jeli uvjek na drugom mjestu, i ribu i školjke ali i cuceke koje je na ražnju pekao naš frend novosađanin. Jednom prilikom sam prema njemu ispao, malo je reći, maliciozan. Bili smo kod naših prijatelja, kuća im se nalazi na samom kraju Buzeta onkraj pruge, dobro smo bili popili i on je na talijanskom nazdravio domaćinima i u nastavku veselo rekao: „Ja sam vam poliglota, govorim francuski, italijanski, bosanski sarajevske raje, srpski i hrvatski.“ Ne znam što mi je to trebalo ali sam reagirao riječima: „A najgore hrvatski!“ Nije mu bilo prav ali su domaćini i Basta „spasili“ stvar sipajući piće i nazdravljajući.

Kada je došlo vrijeme rastanka, oprostili smo se poljubivši se u oba obraza. Rekao nam je na odlasku da nikada neće zaboraviti, prije svega nas dvojicu a napose i sve ugođaje koje smo mu priuštili, da smo postali neodvojiv dio njegovog života.

P.S. Neizostavno moram dodati i ovo! U vrijeme nadasve besmislenog klanja u nekadašnjoj nam zajedničkoj domovini, Bastica i ja smo bili u Austriji, u Beču. Jedne noći, bolje je reći ranog jutra, bilo je prošlo tri ure, pozvali smo ga teledonom. Kada se javil bunovan i trgnut iz sna, rekel sam u slušalicu: „Kak si nam kaj, ćetnik jedan?“ „Ko je to“, čuli smo njegov škripav glas. Nismo ga htjeli dulje maltretirati: „Ovdje su tvoje ustaše, Bastica i Draško.“ Zagrcnul se je i zaplakal: „Dragi moji... često sam mislio na vas i vreme koje smo proveli zajedno, u mom ste srcu, kako ste, odakle se javljate....?“ I kaj da vam velim, nema se tu kaj više reći.