DRUGA KNJIGA, u nastajanju

BILJANA

Iako mi nije poslao pozivnicu, tumarajući Knez Mihailovom videla sam da ima izložbu, ustvari pre nego što sam videla čija je izložba, privukao me vatromet boja koji se video kroz izloge galerije. Ušla sam i od kustoskinje saznala da će on doći posle četiri. Brzo sam otišla kući, picnula se i vratila u galeriju. Rečeno mi je da je bio kratko i da je otišao u Centar za grafiku u Pariskoj. E pa onda ćemo polako i pažljivo pogledati izložbu, odlučila sam. Zaista je majstor, bar ja tako to vidim. Njegovi ženski torzoi istovremeno pršte na sve strane i takođe istovremeno, čvrsto su sazdani i stameni a svežim i jakim koloritom sugerišu snagu ali i putenost ženskog tela. Ja ovo kao da sam Istoričarka umetnosti. Onda sam odlučila, kad sam se već doterala, da odem do Pariske! Zatekla sam ga u razgovoru sa koleginicama i kolegom o predstojećoj zajedničkoj izložbi grafika. Obradovao mi se iskreno, poljubio me u obraz i upoznao sa prijateljima. Ponudio me da sednem i popijem kafu, sok... Objasnio im je da se znamo bukvalno od detinjstva, da smo i kasnije nastavili da se družimo kada se doselio iz Titograda. Ja, kako me bog dao brbljivu, raspričala sam se i pomenula da sam ga posle skoro dvadeset godina ponovo srela u KBC Bežanijska Kosa kada su nam radili koronarografiju. Ležali smo krevet do kreveta i prisećali se detinjstva i rane mladosti. On koji pamti „kao slon“ setio se jedne decembarske noći 1953-će, kada nas je, njega i njegovog brata, mene i mlađu sestru, moj tata strpao u kola i odvezao kroz zavejani i usnuo Beograd u Košutnjak. Sankali smo se i grudvali dok nismo poplaveli od zime. Onda nas je tata vratio kući gde nam je mama skuvala čaj od nane i napravila gomilu uštipaka. Čekajući da na nas dođe red imali smo dosta vremena za priču. Pitao me kako je Aljoša, muž moje sestre a njegov drug iz Titograda. Iskreno se rastužio kada sam mu rekla da je umro. Pitao je za Pavla njihovog sina, mene nije morao da pita, sama sam mu rekla da sam se razvela i da imam dva divna sina, „Upoznaćeš ih, doći će danas.“ Koronarografiju su nam radili 22.januara 2007 godine. On se javio prvi, želeo je da što pre obavi ono što se mora. Sutra su nam saopštili rezultate i dali grafičke prikaze stanja u kojem nam se nalaze arterije. Ja sam imala zapušenja na četiri sporedne a on 100% na donjoj arteriji. Doktor mu je rekao da je to sitnica i da će mu to srediti njegovi drugari u Kliničkom centru Srbije, „Jedan stent i bićete kao novi.“Od tada se nismo videli. Po mene su došli sinovi, upoznala sam ih sa njim, rekla sam im da mi je to stari i dobar drug i prijatelj. Sada kad sam ga videla izgledao je odlično, malo se u međuvremenu ugojio ali ne previše, tako da mu to u njegovim godinama dobro stoji. Rekla sam mu da sam pogledala izložbu, da mi se dopadaju njegove slike, da su kao svetlo u sred mraka ove naše večne tranzicije. Nasmejao se i zahvalio mi. U mojoj spavaćoj sobi na desnom zidu kada legnem u krevet, visi jedno, za njega neshvatljivo malo platno, koje mi je poklonio kada je bio na trećoj godini Akademije. Čak ga je i uramio u nekakav barokni ramčić, verovatno je izbacio neki goblen koji je njegova majka dobila od svoje maćehe na poklon. To je zaista mala slika, sličica noćnog pejsaža u plavim i tamno ljubičastim tonovima sa velikim toplo žutim mesecom na nebu. Ona mi dođe kao nekome ikona, čim se probudim pogled mi padne na nju. U to doba je često sa večernjeg akta svraćao kod nas da popije i prodruži se sa nama. Mama ga je volela od detinjstva a sada kao momka, još više. Znam da je gajila skrivenu nadu da ćemo se nas dvoje spojiti, da će nešto biti među nama. U jednom trenutku sam bila ludački zaljubljena u njega, mogao je sa mnom da radi šta hoće! Ali je sve ubrzo puklo kao balon! Pozvao me da dođem kod njega, „prazna mi je gajba“, njegovi su bili na moru. Bio je početak sedamdesetih, okupala sam se i namirisala, obukla crni donji veš i crne čarape sa halterima, sva sam sijala. Dočekao me polupijan, u pocepanim farmerkama, zagrlio i poveo u svoju sobu. Legao me na krevet i zadigao mi suknju, „Ovo najviše volim“ rekao je sagnuvši se i počeo da me ljubi po onom golom delu između gaćica i čarapa. Već sam bila na „sedmom nebu“ kada sam čula da neko ulazi. On nije zaključavao ulazna vrata, „gajba“ je bila danonoćno otvorena. Na vratima sobe se pojavila sisata plavuša i iznenađeno nas gledala. On je „mrtav hladan“ ustao i rekao: „Ovo je Biljana a ovo je Vesna.“ Na brzinu sam se uspravila i povukla suknju. On je rekao da ide po piće i čaše i izašao iz sobe. Vesna me pogledala pravo u oči i rekla: „On je moj, ti možeš slobodno da ideš kući.“ Izletela sam iz „gajbe“ suznih očiju i idući peške preko mosta plakala kao kiša. To je bilo sve od naše „ljubavi!“

Svejedno, godine su prohujale, ostarili smo ali volim da ga vidim, da mu čujem glas, pa makar i posle dvadeset godina.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ANTONIO TABUKI

Iako primam hrpe pisama sa svih strana sveta, njegovo nisam mogao da zaobiđem. Da razjasnim stvar, nemam sekretara ili sekretaricu, volim sam da pročitam svako pismo koje mi stigne. Naravno da neka posle samo dve tri rečenice, odbacujem. Osnovni krijterijum je zanimljivost, šašavost, pomerenost, neuobičajenost. Njegovo pismo iako pisano lošim italijanskim jezikom, privuklo mi je pažnju baš iz tog razloga. Nije bilo stereotipno, molio me da mu pomognem da pronađe zaboravljene reči!? Zaintrigirao me, počeo sam da razmišljam o njegovom problemu, da se bavim njime. Odgovorio sam mu i počeli smo da se dopisujemo. Lažna skromnost u mojim godinama bila bi izlišno koketiranje, pa priznajem da sam bio zadovoljan ali i iznenađen njegovim poznavanjem, do detalja koje sam i ja skoro zaboravio, mojih knjiga. Odmah sam posle trećeg ili četvrtog pisma shvatio da se radi o obrazovanoj osobi koja to ne želi da nameće ali je to izviralo iz svakog sledećeg pisma. Otvarao mi se kako je vreme proticalo a moram priznati da sam i ja njemu pisao o nekim stvarima za koje sam mislio da će ostati zakopane u meni do kraja mog života. Sa zaboravljenih reči prešli smo na snove, pa na stotine svakodnevnih a uvrnutih situacija u kojima smo se nalazili skoro ili pre tridesetak godina. Naše dopisivanje je postalo prijateljsko poveravanje ali i proveravanje i razjašnjavanje meni ili njemu nedovoljno poznatih situacija iz njegovog ili mog života, iz svega što nam je padalo na pamet, njegovih asocijacija koje su bile zanimljive i često neočekivane ali su znale da prodube započetu temu ili da je još više zamrse. Mene je iznad svega zanimalo njegovo odrastanje u tz socijalističkoj zemlji i poređenje sa mojim, jer je razlika u godinama među nama samo tričavih tri godine. Ja sam rođen u Pizi a on u Strumici u samom uglu između između Bugarske, Grčke i Makedonije koja je tada bila jugoslovenska republika. Pošto mu je otac bio oficir, nije dugo ostao u Strumici, selili su se skoro svake dve, tri godine. Pisao mi je da ima želju da poseti rodno mesto u kojem nije bio skoro šezdeset godina a sada se nalazi u suverenoj i nezavisnoj državi Makedoniji. Gorko se šalio pišući mi da je rođen u jednoj, da je osnovnu školu započeo u drugoj a završio zajedno sa gimnazijom u trećoj sadašnjoj državi.

Mnogo sam naučio i saznao od njega iako je u jednom pismu stavio ogradu citirajući svog omiljenog Heraklita Mračnog: „Znati mnogo, ne znači biti mudar.“ Pišući mi o sebi i svom životu, za šta sam ga molio, dobijao sam mnogo nepoznatih mi činjenica i informacija, često radi boljeg razjašnjenja začinjenih dobro i celishodno biranim citatima. Brinuo se da ne preteruje i da me ne zamara citirajući neverovatan broj svojih ljubimaca počev od Lao Ce-a i već pomenutog Heraklita Mračnog, do Prustove bake i posebno mu dragog Bohuške (tako ga naziva od milošte) Hrabala. Potražio sam i kupio „Domaće zadatke iz marljivosti“ i ostao zgranut! Taj „njegov“ Bohuška Hrabal je pisao onako kako sam i sam želeo da izgledaju moje knjige. Mnogo zajedničkog sam pronašao među nama. Dugačak je spisak omiljenih mu filosofa, književnika, naučnika... osećam iskreno ponos što je i mene svrstao među njih. Čitajući sopstvene reči koje je on citirao, ponekad bih počinjao da ih posmatram iz sasvim drugog ugla, nekad njegovog a nekad i sasvim novog i iznenađujućeg! Raspravljali smo se oko nekih mojih likova, na primer oko Lukasa Eduina, iako sam ja smatrao da je to odavno završena stvar. Ne! On je imao svoj stav i svoje mišljenje koje je, moram da priznam, imalo opravdanja bar koliko moje odavno napisano i štampano. Kako je vreme odmicalo i njegov italijanski je bivao sve bolji, mada sam od prvog pisma uspevao da shvatim smisao onoga o čemu mi piše. „Zavideo“ mi je na znanju portugalskog jezika ali je odlično shvatio, kaže, čitajući moje knjige, da sam ga naučio pre svega zbog portugalske književnosti i mojih omiljenih pesnika. Tražio sam da mi piše o vremenu bombardovanja, rekavši mu da nikada neću prevazići stid što je moja domovina bila ustvari glavna baza NATO snaga. On je znao, kako i otkud!?, za moje obraćanje studentima i tešio me da su za razliku od mene, mnogi podlegli propagandi, čak i „njegov“ Gras. Kasnije se „ispravio“ pisao je i konstatovao da nikad nije kasno da čovek prizna svoju grešku i zabludu. Ta pisma koja govore o bombardovanju su za mene dragoceno svedočanstvo o mehanizmima samodbrane i samoodržanja, mehanizmima preživljavanja u nenormalnim i neshvatljivim uslovima kada se u sred Evrope bombarduje jedan narod, jedna zemlja! Nekoliko puta sam ga zamolio za dozvolu da za svoju priču ili knjigu iskoristim neku njegovu rečenicu ili celo pismo. Shvatao je to kao kompliment i sa zadovoljstvom mi je dozvolio. Jednog dana mi je napisao da se u njegovoj zemlji, pre svega u Beogradu, „A krio sam naše dopisivanje kao zmija noge“, saznalo da već dugo pišemo jedan drugom, sve duža i duža pisma. „Po novinama, tabloidima, časopisima... su počela da se pojavljuju „kao“ autentična i moja i njegova pisma. Molio me za dozvolu a dobio je ponudu od nekoliko izdavača, da objavi samo pisma koja je on meni pisao, ne bi li stao na kraj idiotlucima (njegove reči) koji se objavljuju u štampi. Odgovorio sam mu da nemam ništa protiv da objavi celu našu prepisku ali on to nije hteo, želeo je da samo za sebe sačuva moja pisma, „Ko bude hteo i umeo, znaće da i iz mojih pisama vama, sazna i vaše stavove i mišljenja.“ Obećao je da će mi, ako knjiga bude objavljena, poslati nekoliko primeraka. A sada idem u (njemu omiljenu) digresiju, takođe mi je obećao da će mi kako zna poslati hladno ceđeno maslinovo ulje iz crnogorske uljare Martinović, za koje tvrdi da je nabolje od svih industrijski proizvedenih. Želja nam je obojici da se sretnemo, upoznamo i uživo ispričamo. Nadam se da će se to dogoditi uskoro.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

NATAŠA

Imali smo po osamnaest godina, išli smo u isto odjeljenje, ja sam sjeđela sa njegovim najboljim drugom, jednim od dvojice, drugi je sjedio s njim. Već sam se zabavljala i to sa najpopularnijim fudbalerom u gradu. On mi je bio drug iz odjeljenja i tako sam ga i posmatrala sve dok nisam načula da se viđa sa Ajšom. Ajša je bila dvadesetdevetogodišnja prelijepa djevojka iz Stare Varoši, koplja su se lomila oko nje u gradu ali je ona ponosno uzdignute glave svako veče šetala korzom sa dvije rođake i sama birala onoga koji joj se dopada. Dešavalo se da dugo bude bez momka, bila je izbirljiva. Kada sam saznala za njega i Ajšu, prvi put sam ga pogledala kao muškarca. Bio je visok, vitak, sav u mišićima, igrao je fudbal i bavio se atletikom, lijepu glavu činile su još ljepšom lijepe usne, pravilan nos i božanstvene plave oči. Đe ti je mozak bio, pitala sam samu sebe i odlučila da ga osvojim. Nijesam bila previše iskusna ali sam shvatila da sam ja ta koja mora da načini prvi korak. U to vrijeme nije se moglo javno zabavljati, čak ni šetati zajedno. Na korzou su muškarci šetali zajedno a đevojke isto, merkali se, dobacivali... sve ostalo se odvijalo u tajnosti, daleko od očiju svijeta. Koliko sam čula, on je kod Ajše odlazio kad padne mrak, preko Ribnice, ulazio je kroz baštu. Elem, počela sam na časovima kao slučajno da se okrećem i nježno ga gledam. Na moju žalost to nije dalo nikakvih rezultata. Biti sa Ajšom, u gradu je značilo biti na vrhu! Zavidjeli su mu i stari i mladi. Malo mjesto, pa se ništa ne može sakriti. Zanimljivo, svi su dobro pazili da njegovi ne saznaju. Na neki način volio ga je cio naš grad. Onda sam prelomila, poslije završenih časova, već je padao mrak, silazili smo niz stepenice naše gimnazije, primakla sam mu se i pitala ga da li hoće da me odprati do krojačice preko Morače. Pogledao me iznenađeno ali je pristao. Kada smo došli do visećeg mosta, rekla sam mu: „Hajde da sjednemo na klupu i popušimo po jednu.“ Sjeli smo i zapalili, bilo je bar pola metra između nas. Morača je šumila ispod nas, noć je bila tiha i blaga, nebo vedro, mi smo pušili i ćutali. Šta se sve motalo po njegovoj glavi ne znam ali ja sam bila kao u groznici: „Pa zagrli me već jednom, poljubi...!“ Onda sam se nagla i pritisla svoje usne uz njegov vrat! Osjetila sam kako je uzdrhtao. Nijesam mogla da se uzdržim, potražila sam njegove usne. Ajša je znala što radi! Ljubio me kako niko nije prije. Sada znam da nije samo Ajša bila u pitanju, on je bio nježan i suptilan. Vrtjelo mi se u glavi od navale strasti! Uhvatila sam ga za ruku i šaku stavila na svoje grudi. Nježno ih je mazio preko džempera a onda je šaku uvukao ispod, moja dojka mu je cijela stala u nju, pomazio me po bradavici, istovremeno mi sisajući jezik. Drhtala sam dok me je privijao uz sebe. Odjednom sam se prepala! Što ću ako nas je ko vidio!? Prozvaće me kurvom... bilo je takvo vrijeme, vrijeme lažnog morala, sve što se radilo, radilo se izvan očiju javnosti. Odmakla sam se od njega, pogledao me iznenađeno. Dva, tri minuta kasnije se, dolazeći visećim mostom sa druge strane Morače, pojavila moja majka, prišla nam je i rekla mi da nije lijepo što nijesam došla na zakazanu probu. On je ustao i ljubazno je pozdravio. Kod kuće mi je rekla da joj se dopada, da je lijep i vaspitan.

Raskinula sam vezu na čuđenje svih mojih drugarica, koje su mi na njoj inače zavidjele. Počeli smo da „hodamo“ kako je to naš drug Bobo zvao. Stanovali smo blizu jedno drugog, sa dvije strane velikog parka iza hotela Crna Gora. Nalazili smo se u parku kad padne noć, izabrali smo jednu žbunjem skrivenu klupu i tu se ljubili i „vatali“ kako se to onda govorilo. Oboje smo popustili u učenju, samo smo se gledali i mislili jedno na drugo. Voljela sam ga svim svojim srcem a činilo mi se i on mene. U mraku bioskopa „Omladina“ držali smo se za ruke, šake su nam bile vlažne od znoja a ljubili smo se po haustorima kada bi se vraćali kući. Moram da priznam da su svi naši i moji i njegovi drugovi i drugarice, za vrlo kratko vrijeme prihvatili i podržavali našu vezu. Ipak, on je bio stidljiv i nepreduzimljiv, uvijek sam ja bila ta koja bi započinjala nešto ili predlagala da idemo tamo ili ovamo ili radimo ovo i ono. Iako mlada shvatila sam da je njegov odnos s Ajšom bio takav da joj se on prepuštao a ona je dobro znala što čini. Sa mnom nije htio da ponavlja ono što ga je Ajša naučila, želio je mnogo toga da mi priušti ali se ustručavao, bojeći se da me ne povrijedi ili uvrijedi na bilo koji način. A ja sam silno željela da se privijem uz njegove široke grudi, da me stisne i ljubi do kraja svijeta!

Ostavio me zbog jedne „beograđanke“! Kao da je pala s neba, u gradu se pojavila ona, visoka, dugih lijepih nogu i velikih sisa! Svi momci koji su držali do sebe su se sjatili oko nje, pratili su je kao čopor a ona je sa svima koketirala ali ne više od toga. Susret s njim bio je presudan, obvila se oko njega kao bršljan! Njemu je prijalo što je od sile osvjedočenih zavodnika izabrala baš njega. Nije ga puštala ni trenutak samog. Povukla sam se, a što sam i mogla drugo? Moje drugarice a bogami i njegovi drugovi su činili sve moguće ne bi li nas ponovo povezali ali mu je ona zavrćela i mozak i tijelo, bijelu mačku nije vidio od nje! Za uvijek mi je ostao ljubav, neostvarena do kraja ali ipak ljubav. Kada smo se vidjeli na njegovoj izložbi u Podgorici 2000-dite godine, prije nego što sam pošla, srce mi je udaralo u grudima kao da sam šiparica iako sam već bila baka, osjetila sam da još uvijek postoji neka veza među nama. Ne naravno seksualna nego neka fina, tanana emotivna nit koja će nas, čini mi se uvijek povezivati.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ONA

Izgledao je kao smrt! Shvatio je to iz mog pogleda iako sam dala sve od sebe da ne primeti. On, moja najveća i jedina ljubav, ležao je skoro go, jedva dišući, prikačen, svezan i zavezan gomilom cevčica, žica i nekakvih mašinerija. Osmehnuo mi se, prišla sam i poljubila ga. Na moje:“Kako si, čovek u takvim trenucima ne nalazi prave reči, kako se osećaš?“, on mi je odgovorio, nešto tiše nego obično ali odlučno i jasno: „Odlično, živ sam“ i nasmejao se. Grlo mi se steglo. Sve je video, sve je shvatao, „donesi mi molim te flaširanu vodu...nekoliko flaša, moram da pijem enormne količine tečnosti a ovo što mi daju kao čaj, po ukusu je i mirisu kao voda iz lavora u kojem je neko prao noge.“ Mili moj, i na ivici života ili smrti, bio je duhovit kao i obično. „I knjige, molim te donesi mi knjige.“ „Pa kako ćes da čitaš...da li smeš...tek si... ugrizla sam se za jezik, dobro, doneću ti.“ Pokupila sam knjige koje je već počeo da čita i kupila mu Murakamija i njegovu omiljenu knjigu TRI ČOVEKA U ČAMCU A O PSU DA I NE GOVORIMO. Suze su me zagušile kada sam videla koliko se obradovao! „Sagni se da te poljubim mače moje, rekao je stežući knjige na grudi slobodnom desnom rukom.“

Dolazila sam naravno svaki dan, pre ili posle podne u zavisnosti od smene u kojoj sam radila. Donela sam mu mobilni telefon i prosto nisam mogla da verujem kada mi je posle pet dana javio da je „prešao“ na odelenje! Otišla sam posle podne i zatekla ga u hodniku u novoj pižami i papučama. Rekao mi je da se okupao i da se oseća odlično. Dodao je da ću Novu godinu morati da dočekam bez njega. „Ionako bih samo gunđao i zanovetao.“

Mili moj, zaista je dobro izgledao, „zamalo da umrem zdrav“, šalio se. Lekari su bili iznenađeni kada su videli rezultate biohemije. U njegovoj krvi nije bilo ni Holesterola ni Triglicerida, šećera samo u tragovima. Doktor Mladenović mi je rekao da je njegov infarkt posledica stresa, odnosno nagomilanih stresova, pa i duvana, pušenja. Takođe je rekao da je iznenađen, s obzirom da je rukovodio ekipom koja ga je izvukla iz smrti, kako se brzo oporavio. On je odličnog zdravlja, snažan je ali morate učiniti sve da ga sačuvate od stresa, on mora ubuduće da izbegava sve stresne situacije, da šeta, da je što više na vazduhu, da jede mnogo voća i povrća....Klimala sam glavom ali nisam imala snage da mu kažem da on upravo tako živi. Ja volim meso a on bi mogao, iako nije deklarisani vegeterijanac, da do kraja života jede samo povrće i voće. Prvih nekoliko godina našeg braka bilo mi je mnogo teško da prihvatim „njegovu lepezu povrća.... nezaobilazni krompir, karfiol, kelj, keleraba, luk, crveni, crni, beli, paprike sam i sama volela i paradajz, kupus, cveklu nisam do dana današnjeg „svarila“. Jede on i meso, nije izbirljiv, lako ga je hraniti, sve što mu spremiš jede i nema zamerke. On mi je u početnim danima mog kuvanja bio prava potpora, hvalio je i jeo sve što bih spremila iako to ponekad nije ličilo ni na šta. Sećam se kada sam ga pitala koje je njegovo omiljeno jelo. Punjene paprike, odgovorio je. Rešila sam da ga iznenadim, uzela sam najveću šerpu koju sam našla, nalila je vodom i u nju stavila četiri punjene paprike. On je slatko jeo a na moje pitanje kako mu se dopada, odgovorio je da je odlično samo da ubuduće sipam malo manje vode. Dobri moj čovek! Smejala sam se kada mi je pričao da će kada dođe kući napraviti „kupus sa flekicama“. Smejala sam se zato što je, kaže bio oduševljen kada su mu rekli da će za večeru biti „kupus sa flekicama“ a kada su mu dali tanjir, „to jelo je mirisalo na govna!“ Kaća i ja smo mu donosile najlepšu klopu koju smo mogle da smislimo. Trideset prvog, uoči Nove godine, Kaća mu je donela pečenje i kao strogo ga upozoravajući rekla: „Batice, nemoj odmah sve da pojedeš, ipak je masno, ostavi za kasnije malo“, ja Rusku salatu, kolače i tortu, sokove i vodu. „Vas dve ćete od mene da napravite bumbara“, branio se i nudio nas da jedemo s njim.

Zajedno smo više od trideset godina, u njega sam se zaljubila na prvi pogled, bez znakova navoda. I on u mene. Nismo mogli oči da odvojimo jedno od drugog. U brak smo uleteli kao „grlom u jagode!“ On je bio slobodan umetnik a ja još nisam bila završila fakultet. Ogromna ljubav, strast, zanos, koje smo osećali jedno prema drugom, potpuno su zamagljivali realnost. A ubrzo sam zatrudnela. Venčali smo se u 20 maja, poveli smo braću i kumove, roditelje smo samo obavestili, ipak je to bio naš život, bar smo tada tako mislili. Moji su, van zemlje, bolje i realnije, iako ni njima nije bilo baš svejedno, prihvatili moju odluku. Njegovi su a pre svega majka i brat(!?) bili tvrdi i često skoro nepristojni, osećala sam se kao uljez, kao neko kome tu nije mesto. Njegov otac je bio druga priča. Dobar i osećajan čovek, ogroman kao medved a nežan kao devojčica, ubrzo je sa mnom uspostavio divnu vezu koja je trajala sve do njegove prerane smrti.

Mučili smo se da sastavimo kraj s krajem skoro ceo život. On se zaposlio i nije loše zarađivao a i naši su nas pomagali pa nam u početku i nije bilo tako loše ali vremena su se promenila, morala sam da se „pod stare dane“ i ja zaposlim a on je posle skoro trideset godina ostao bez posla, pa onda infarkt. Moram da priznam da je radio kao konj i na poslu i u ateljeu, posebno od kada je potpuno ostavio alkohol ali i pre toga. S vremena na vreme je prodavao po neki akvarel ili malo platno, grafičicu, svaki dinar nam je dobro dolazio. Desilo se da je u doba najveće krize i nemaštine kada je deset maraka bilo veliko kao kuća, uspeo da proda jedno veliko platno za 4.000 maraka! Nisam mogla da verujem kada me odveo u prodavnicu bele tehnike i rekao biraj mašinu! Tri godine sam, odkako nam se pokvarila mašina za pranje, veš prala „na ruke.“ Te večeri se lepo obukao, čak stavio kravatu i izveo me taksijem na večeru, nikad to neću zaboraviti, bilo nam je divno, nas dvoje sami, govorio mi je da poručim šta mi padne na pamet i uspeo je da me opusti da bar na trenutak zaboravim na odvratnu svakodnevicu.

Iako sam pokušavala, pokušavam i dalje, da razgrnem šikaru njegove mrzovolje, sitničavosti, cepidlačenja, često cinizma, nisam uvek uspevala, niti uspevam, svesna sam i znam da me voli. Neprestano gunđa, džangrizav je, sitnica može da ga izbezumi, ali priznajem da kad god je neki problem u našem životu izgledao i bio, nerešiv i ogroman, uvek je bio smiren, promišljen i davao je sve od sebe ne bi li ga rešili. Kako starimo u nemaštini, kako ne znam gde mi je glava od posla, i ja sam postala nervozna, zahtevnija, ponekad ga cimam kao staru lutku. Ali i on svojom mušičavošću često zna da pokvari lepo započet dan ili trenutak. Svesna sam da je njegova mušičavost pored toga što je deo njegovog mentalnog sklopa, takođe i posledica nagomilanih nerešenih i nerešivih problema koji ključaju u njemu. On se zaista trudi da vlada sobom ali njegov zapaljivi temperament plane na naizgled bezazlenu reč ili rečenicu koju izgovorim i onda iz njega pokuljaju uvrede i ružne, ružne reči koje me probadaju do srca.

Uvek mi je nudio priliku, bez obzira o čemu se radilo, da odlučim o ovom ili onom. Neodlučnost je moja osobina te sam ga često povređivala rečima: Odluči ti, ti si muškarac. Znajući moju dvojnu Blizanačku prirodu, nesposobnu ponekad da se odluči između i najbanalnijih stvari, nije mi to uzimao za zlo. I meni samoj je bilo zanimljivo kada bi on „presudio“, onda bi se meni često više dopadala „odbačena“ varijanta. U početku se ljutio i objašnjavao mi da sam imala priliku da biram, čak i danas ume da „uleti u priču.“

Nekoliko puta mi je dolazilo da ga ostavim, da sa Mikanom odem bilo gde, grlom u jagode, baš je znao da me povredi! Mnoge „psine“ sam mu oprostila, zaboravila ili potisnula ali sam sto posto sigurna da on sebi ne može da oprosti bar nekoliko.

Bila sam u sedmom mesecu trudnoće a on me ostavio zaključanu ceo dan i vratio se pred ponoć! Prethodni način njegovog života pokazao se žilaviji od ljubavi koju je osećao prema meni. Sa vrata mi je pružio lepo upakovanog davno ohlađenog smuđa. Bacila sam ga u kantu za đubre. Ni sada mi nije jasno zašto se tog trenutka nisam pokupila i otišla!? Dugo nismo komunicirali, odnosno ja nisam htela da progovorim ni reč. Kasnije mi je ispričao da je, dok sam ja spavala, sišao da kupi kifle, puter i Gavrilovićevu salamu od kojih mii je praviuo najlepše sendviče na svetu. U to je naišao njegov drug Slobodan u MG-iju sa svojom stjuardesom i pozvao ga na piće. Ne razmišljajući ni trenutak, uskočio je na zadnje sedište i odvezli su se na Adu na JAT-ov splav i počeli da piju. A kada bi počeo da pije to je trajalo i trajalo. Rekao mi je da je svestan da je izdao i mene i svoja osećanja i da nikada to sebi neće oprostiti.

Sećam se da sam mu rekla jednom u to vreme kada je pio kao smuk: Ti si dobar i otac i muž, donosiš pare u kuću, trudiš se ali alkohol te u prevladava. Da je u pitanju druga žena, borila bih se za tebe ali sam protiv alokohola nemoćna.

Još jednom je napravio sličnu stvar. 1989 godine kada je raspad Jugoslavije bio AD PORTAS, našao se na Sajmu s prijateljima iz Sarajeva i Zagreba, danas bi se reklo sa Muslimanima i Hrvatima. Predosećajući šta se sprema i da im je to možda poslednji susret, zapili su se i nastavili da piju tri dana idući iz kafane u kafanu. Strašno zabrinuta, kršeći sopstvena pravila, zvala sam telefonom njegove drugove ali niko nije znao gde je niti ga je video. Jedno od najčvrćih pravila koje je „uspostavio“ još u detinjstvu, bilo je da se nikada ne javlja niti kaže gde će biti, po cenu da mu se kasnije desi i najgore. To je nastavio da radi i u početku našeg braka. Govorila sam mu da je brak kao i svaka zajednica zasnovan na kompromisima, pitala ga kako bi njemu bilo da ja napravim sličnu stvar? Posle izvesnog vremena, menjala sam ga, neke njegove naopake navike, što da krijem, sam mi je rekao da to smatra vrhunskom neodgovornošću i bezobzirnošću, kao i da ga naknadno kajanje ne oslobađa bola koji mi je naneo i nanosio.

Danas, uprkos života koji imamo i koji je sve samo ne lak, nas dvoje smo bliski i možemo da se pouzdamo jedno u drugo. Više on u mene nego ja u njega! I dalje iz njega ume da izleti uvreda kada se najmanje nadam. Za mene nema teže stvari od uvrede koju mi on nanese! Od nje nastaje rana koja dugo, dugo krvari. Znam da mu nije lako i da sam mu ja "pri ruci" ali ako me voli a voli me u to sam sigurna, pa brate mogao bi da se ponekad ugrize za jezik! Pre neki dan mi je rekao da se nalazi u sred „tuge, očaja i beznađa“. Jadni moj voljeni muž! Svesna sam da zna da se i ja tako osećam i da moramo da se uzajamno podržavamo i „podižemo“.

Kaže mi da su reči kao i uvek otrcane i nedovoljne da iskažu i pokažu osećanja: „Ali znaj da si mi nabliskija osoba koja je, u mom sada već dugom životu, postojala i postoji.“ I još: „Ljubavi moja, princezo, život nastrani šaljivdžija, svalio je sve muke i nevolje ogromne i za nekoliko ljudi, na tvoja nežna, kako se to već kaže, pleća. Muke i nevolje smo mi tvoja porodica a od tih muka nema većih pod kapom nebeskom!

Kako god i dalje smo zajedno, volimo se i nižemo dan za danom.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ON (sadašnje vreme) OBRAZINE SU SPALE ili PLJUNI SEBI U OČI

Da li je to posledica „Tuge, očaja, beznađa“, kako napisah Koči ili sam zaista stao pred sebe i priznao da ono što vidim izgleda kao skalamerija? Ponavljao sam, pisao i govorio, da se treba izvrnuti kao rukavica, pošteno suočiti sa sobom, subjektivno pogledati i izvagati sebe, do najsitnijih detalja kao pod mikroskopom, da je to najteža stvar na svetu ali donosi pročišćenje ako je iskrena i „do dna!“ Istovremeno sam govorio, pisao, ponavljao „Da je davanje saveta lakše od sređivanja sopstvene stolice.“ Licemerno do bola, lišeno savesti. Zaklinjao se u Lao Ce-a i njegovo: „Put od hiljadu milja počinje korakom“, navodeći bez imalo skrupula, da sam davno zakoračio na put dobra i da „Ako stvar pomerim i za milimetar godišnje, smatram to za uspeh.“ Ne želim da negiram svoju iskrenu želju da to zaista činim i da baš ništa nisam postigao radeći na sebi ali prštao sam od parolaštva, izlizanih višegodišnjim ponavljanjem, sentenci, naturanog obrazovanja, načitanosti i „sveznanja“, uživajući i šireći rep kao paun, pred odabranim ili čak slučajnim slušaocima.

Pošteno govoreći, to je u početku predstavljalo način da se izborim za svoje mesto, iznova i iznova. U mestu rođenja živeo sam manje od dve godine, pa su se onda ređale selidbe jedna za drugom i ni u jednom gradu se nismo zadržavali duže od tri godine osim u Titogradu gde sam završio osmi razred osnovne škole i gimnaziju. Onda smo se doselili u Beograd i tu živim već 43 godine. E u Beogradu se tek trebalo izboriti za mesto! Nije stvar u tome da se bojim izopćenosti, nepoznatosti i neprepoznatljivosti, ne, ja sam u biti „Sto godina samoće“ koja hoda. Jedina osoba koju sam (najviše što mogu!) pustio u sebe je Jasna. Ne, nastavljam započeto, da bih ikako opstao, pre svega mentalno, morao sam po dolasku u Beograd iznova započeti borbu koju sam vodio do skora, sve dok mi to nije postalo drugorazredno, sve dok nisam ušao u sebe u ogledalu, dok nisam priznao, bolje reći, shvatio svu besmisao „borbe za mesto.“

Znam da nisam usamljen u „građenju“ slike o sebi, to je općenita, široko rasprostranjena pojava u tz humanoidnom društvu. Ipak i u tome treba imati mere, bar bih je morao imati ja koji sam svestan i odlično ih poznajem, svih svojih vrlina i svih svojih mana. Podleći sopstvenoj sujeti, koliko sam samo o tome govorio i pisao, pljuvao po tome, izvrgavao ruglu.....i šta? Gledajući skalameriju koja sam postao, ne mogu a de ne vidim sopstvenu sujetu kako mi se smeje gledajući me pravo u oči. Bez reči, one i nisu potrebne. „Majmun gleda sebe u zrcalo!“

Ima u ovome što činim i rezignacije, pre svega nad samim sobom ali i nad životom koji sam prisiljen da živim, nad izvesnom tz budućnošću, rezignacije zbog besmisla bilo kakvog umnog ili fizičkog batrganja zarad skoro ne trajanja i ne postojanja na ovom zrncu od planete. Nisam bio, nisam i neću biti! Zar sve to samo zato što sam rođen? Odlično je rekao F. Bacon (slikar): „Može se biti optimista i nemati nade.“

Nisam se baš do kraja držao AUT EGO AUT NIHIL (moja sentenca ovog trenutka skovana ali bez ikakve namere da budem pametan i obrazovan), bavio sam se i drugima, davao sam se, ponekad najiskrenije i najotvorenije. Nije stvar u tome, uradio sam i učinio puno dobrih dela bez želje da se o njima govori, stvar je u činjenici da sam sebe bespotrebno uglancao i doterao, začinio i uresio, načinio od sebe „hodajuću pamet“ svuda i na svakom mestu. Nisam osetio ali ubeđen sam da sam postao dosadan, nesnosan....uostalom, ako nikome a ono bar sebi.

Do skoro sam imao svoje „trenutke“, sat ili dva, kada bih otišao u jedan od „mojih“ kafića, poručio „produženi s mlekom“, čaj od divlje trešnje ili sok od crne ribizle i ne obraćajući pažnju ni na koga, rešavao ukrštene reči. To mi je zaista prijalo i opuštalo me, davalo mi snage da kada se vratim nastavim započeti posao. Kao gumicom izbrisano, nestalo je to moje zadovoljstvo bez traga! Pokušao sam evo danas da ga prizovem, seo sam ispod velikog četvrtastog suncobrana, „produženi s mlekom“, ukrštene reči i ništa! Jedva sam čekao da završim reči, platio sam, sunuo u grlo pola šolje kafe i otišao. Napet sam kao struna, uhvatio sam sebe kako grčevito, do bola u šaci, stežem ukrštenicu. Nemam snage ni volje da bilo šta radim, da se vidim ili čujem s nekim....jednom reči: PUKAO SAM! Ova činjenica ne briše prethodno izrečeno/napisano, niti je opravdanje ili razlog za čin samoizvrtanja, zbacivanja maske i pljuvanja istine sebi u oči. Samo je koincidirana sa njima.

Ovo objavljujem kao još jedan od načina ili pokušaja očišćenja sebe od samoga sebe.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ČEDA

General, tako sam ga nazvao, je bio momčina. Dve godine mlađi od mene a onda je to bila ohohoj razlika. Tih šest solitera, ubrzo nazvanih „Šest kaplara“, iznikli su, čini mi se preko noći. Mi sa Starog Sajmišta, priznajem, gledali smo ih sa zavišću. Oficirska deca, dobro obučena, idu u gimnazije i na fakultete... a mi, živimo u barakama koje su ostale od logora i u straćarama koje su naši očevi i majke podigli iza Savskog nasipa. Bili smo kivni na njih, iako to sada izgleda besmisleno i često smo odlazili da ih maltretiramo i provociramo. General nije voleo da se tuče, čak ni da se svađa. Uvek je pokušavao da svaku razmiricu ili našu provokaciju, reši razgovorom. Da je hteo mogao je da bude jedan od glavnih tabadžija! Bio je visok i razvijen, snažan...momak i po. Upoznali smo se i odmah združili na ušću, ustvari u restoranu „Ušće“ 1966 godine. Bio sam jak kao bik, kipteo sam od snage i što da lažem, voleo sam da maltretiram ljude. Upao sam u restoran i s vrata počeo da tražim „mušteriju“. General je sedeo sa nekoliko momaka i jednom devojkom, svojom prvom komšinicom. Svi su bili iz „kaplara“. Obožavao sam da „useravam“ momke u prisustvu devojaka. Seo sam za sto do njihovog i počeo da dobacujem. Momci su pobeleli, počeli su da se vrpolje i nije potrajalo dugo, General je ostao sam sa Ksenijom, malo kasnije sam joj saznao ime. Uopšte nije izgledao uplašen iako ga je Ksenija molila da ustanu i odu. Kad sam je upoznao, bilo mi je krivo što sam pravio sranja, ona se zaista bila utronjala. General me je ne samo iznenadio nego i zajebao kao niko do tada! Ustao je od stola, prišao mi i rekao, to nikad nisam zaboravio: „Dođi, sedi s nama, ’ajde da popijemo kilo, dva...da se upoznamo i razgovaramo kao ljudi.“ Jeb’o te, ustao sam k’o navijen, k’o da sam samo to čekao i seo s njima! U sebi sam se pljuvao ali posle prvog kila i njegove mirne i staložene priče odakle je došao u „kaplare“ i meni se razvezao jezik. General je bio čudo! Pored njega sam se osećao kao đačić. Svašta je znao i umeo je to da kaže i objasni jednostavnim, razumljivim rečima. Ali jebi ga, ja sam ipak bio ja. Nestalo nam je cigareta i ja nisam izdržao da ga ne stavim na probu. Blizu nas je sedeo jedan par i pušio, videle su se i kutije na stolu. Rekao sam mu :“Idi uzmi im cigare.“ General je bez reči ustao i prišao im. Od muzike nisam čuo šta im je rekao ali se vratio sa šest cigareta, za svakog po dve. Bilo mi je glupo da ga išta pitam ali sam kasnije razmišljao i mislim da ih je ljubazno zamolio. Takav je bio General, ko bi mu odoleo, ko bi ga odbio!? Uostalom nisam ni ja. Posle nekoliko dana smo se sreli i on me je poveo u stan. Keva mu je bila panja k’o i on. Kad sam joj nazvao „dobar dan Gospođo“, zagrlila me i rekla mi: „Sine, zovi me tetka Rada.“ Često sam svraćao kod njih i uvek sam se čudio što se i kako se osećam prijatno, normalni ljudi, eto šta je! A što je pravila punjene paprike! Zadržala me nekoliko puta na ručku. General je i ispao takav kakav je jer je imao normalne roditelje. Ista moja keva samo obrazovanija ali kao preslikana.

Ostale su neke fotografije kad su njegovi bili na moru pa je stan bio otvoren, što bi danas rekli od 0 do 24 časa a onda smo govorili, Non Stop. On ponekad i nije bio u stanu ali je društvo uvek bilo tu, smenjivali smo jedni druge. Igrale su se karte, pilo se, slušala se muzika „do daske“, svi smo ulagali love koliko je ko imao. Gaga je pravio večere, Bobo je odvodio ribe u njegovu sobu, Žule, Bora i Ljubiša nisu ustajali od stola igrajući poker. Kad bi se vratio, često je sedao s njima i igrao. Niko nije nikoga a ponajmanje njega, pitao gde ide i šta radi. Bilo nam je divno tako kako je. Nekako u to vreme sam se zaposlio kao prodavac knjiga. Išao sam od stana do stana i nudio, sa sobom sam nosio i zaključnicu. On mi je rekao: „Kada već prodaješ knjige, pročitaj po neku“ i preporučio mi nekoliko. „Lakše ćeš ubediti kupce ako sa poznavanjem i razumevanjem govoriš o onome šta prodaješ.“. „Ti si blagoglagoljiv“, rekao je, „niko ti neće odoleti.“ Bio je u pravu. Nije prošlo mnogo vremena, uspeo sam da uštedim lovicu i od krojača u Brankovoj ulici iznajmim izlog i prednju prostoriju u kojima sam izložio stare stvari, antikvitete kako se to kaže: Ikone, stari novac, sablje, kutijice i druge andrmolje koje sam odavno skupljao i držao u šupi na Starom Sajmištu. Uspostavio sam vezu sa taštom Ljube Popovića pa sam udkoro imao na prodaju i slike, ne samo Ljubine. Razleteo sam se, uspeo sam da dobavim i Šejku, onda postepeno i ostale koji su se tražili. Posao mi je krenuo nisam mogao da verujem kako dobro.

General je upisao Akademiju tako da od samog početka znam njegov rad. Pao sam na dupe kad mi je pokazao ikonu Majke Božje koju je uradio prema Rubljovu! Želeći da što više nauči i sazna, pripremao je dasku prema starim receptima skoro godinu dana, sloj po sloj preparature, nabavio je „zemljane boje“ i mešao ih sa jajetom ali rezultat! Jeb’ote, kao da je slikano pre 600, 700 godina. Odma’ sam mu predložio da pravi ikone a ja ću da ih „valjam“. Nasmejao se, idi bre Čedo, ja sam ovo uradio za svoju dušu, hteo sam da uđem u proces starih majstora što više mogu. Ne pada mi na pamet da štancujem ikone. Nije imao ni trunke smisla za posao. Ako bi ti se dopao neki crtež, akvarel ili grafika i to glasno rekao, odmah bi ti je dao i to sa zadovoljstvom na licu. Danas bi rekli: Car! A ja mislim da je ipak bio malo pomeren. Ne možeš davati svoj rad svakom buzdovanu kome se dopadne! Ali on je bio on.

Jednom smo Feliks i ja gluvarili po Terazijama kad je naišao. Ufurali smo se u „Kasinu“ i olešili od pića. Feliks je pričao o svojim zajebancijama po Švedskoj, i ja sam kenjao nešto, on se smejao i nalivao. Posle smo otišli u „Kozaru“ kao da gledamo „Kum-a“. Danas je to „Kum-1“ a onda je bio prvi i samo „Kum“. Ma nismo videli ni belu mačku, samo smo se smejali i zajebavali i „ometali predstavu“ kako nam je rekla jedna matora razvodnica koja je pokušala da nas izbaci napolje.

Uskoro sam kupio sam stan u Mike Alasa na Dorčolu, napravio vizit kartu, već se pomalo znalo za mene. Kupio sam i zeleni mercedes i jednom sam zaustavio trolejbuski saobraćaj na sred Terrazija ispred hotela „Moskve“ kad sam ga ugledao: „Upadaj Generale, idemo do mene.“ Odveo sam ga u stan a on se smejao gledajući pet brava i metalne zaštite na vratima: „Jeb’o te, ti kao da unutra čuvaš zlatne rezerve Saudijske Arabije!“ Pao je na dupe kad je video kako sve čuvam slike. Ispod plafona sam napravio metalne nosače i slagao sliku pored slike, bilo ih je ispod kreveta, uz zidove, jedva si mogao da se okreneš. Ponudio sam ga Napoleonom starim 20 godina, najzad sam i ja mogao dostojno da uzvratim. Znao sam da to njemu ne znači mnogo, uostalom on je pio samo crnogorsku Lozu, ali nije ni migom pokazao da primećuje moje razmetanje. Slatko smo se zapili, uspeo je da me opusti, da budem ono što jesam, Čeda njegov drugar. Svratio je nekoliko puta u radnju, u međuvremenu sam od krojača otkupio ceo prostor, popili bismo po neku ali je kako je vreme odmicalo, svraćao sve ređe, sve ređe smo se i viđali, jebi ga život više razdvaja nego spaja. Kako bilo da bilo, General je ostavio neizbrisiv trag u mom životu, bar u jednom delu života.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

BOJANA

Bio je iskren: „Nije mi na pamet padala sve do večeras kada ste vi javili. Ne razumem zašto me nagovarate da je zovem i zašto nsistirate je da zapišem njen telefonski broj. Posle njenog: “Hajde dođi, on je....“ sledilo je: „Opet je pobegla!“ I pored toga tražila je od njega da me zove. Kazao je da nije želeo ni hteo da bude grub ali je odbio, “Uostalom, rekao je, da je htela da razgovara sa mnom mogla je sama da me pozove.“ „Više od trideset godina je prošlo, nismo imali nikakav kontakt, nismo se viđali, živim sa ženom koju volim, mislim da je besmisleno da se ponaša kao šiparica. Ako je želela da me čuje ili da razgovara sa mnom, mogla je to da uradi sama.“ Bio je u pravu ali prosto nisam imala snage da mu čujem glas, istovremeno to želeći više od svega!

Zaljubila sam se u njega kao šiparica od šesnaest godina. On je imao, još malo, pa dvadeset. Za mene je postojao samo on, ni mama ni tata, ni sestra ni brat, ništa mi nije bilo tako važno kao on! Bilo mi je dovoljno da sam pored njega, da ga gledam i slušam, bez obzira na ostale kojih je uvek bilo oko njega. Nije mogao da me se „otrese!“ Evo šta mi je rekao nepunih pola godine pre nego što se oženio, na našem poslednjem sastanku i viđenju: „ Ti spadaš u nekoliko od grehova mog života. Bila si devojčurak od šesnaest godina i ludo zaljubljena u mene. Naravno da mi je prijalo to ali me istovremeno i „gušio“ tvoj srneći, neprekidno uperen u mene, pogled, tvoja tiha nametljivost i neprekidna prisutnost. Bila si zaista lepa, lepa kao neka Indijka.Tvoje oči su imale oblik badema, tvoja divna gusta kosa...ali najviše su me privlačile tvoje velike lepe sise! Zbog tebe sam „raskinuo“ sa Lj.“ „A ustvari, bilo pa prošlo, ne može se vratiti i ne treba.“ „Oprosti mi suze koje si prolila zbog mojijih nedolazaka ili izneveravanja ali moram da ti priznam da, iako sam te voleo, nisam umeo ili znao da se trezan suočim s tobom, bilo mi je teško da ostanemo sami, nismo umeli da ćutimo zajedno, među nama je uvek vladala neka napetost! Izvini ali ću morati da citiram mog omiljenog pisca Bohumila Hrabala koji to mnogo bolje od mene kaže :“...da je najljudskiji odnos čoveka prema čoveku tišina.“

Želim ti od srca sve najbolje.

I to je sve što imam od njega

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

NENAD

Nas trojica, on, Garo i ja, smo od osnovne škole do završetka gimnazije i maturiranja, bili i ostali najbolji prijatelji. To naše zajedničko stasavanje i odrastanje svakodnevno je učvršćivalo veze i afinitete među nama. Iako sada živimo u različitim državama (?), Garo i ja u Crnoj Gori a on u Srbiji, prijateljstvo i drugarstvo nam je ostalo netaknuto. To se najbolje vidi kada se sastanemo, vremenski period koji je u međuvremenu protekao, nema nikakvu važnost, kao da nastavljamo tamo gdje smo stali.

Ove godine je bilo tačno četrdeset i tri godine kako smo maturirali a sjećam se kao da se događa ovog trenutka, Garovih riječi na Pločicama, dok sam pokušavao da stričevim poklonom prevarim veliku Mladicu ispod Pećina : “Koliko li ćemo imati godina dvijehiljadite? “Pedeset i četiri! To je tada za nas bilo daleko i maglovito, a sada već imamo po šezdeset i tri!

Prije neko veče kad me zabrinut nazvao, ispričao sam mu da sam bio na skeniranju krvnnih sudova glave. „Ne bi ti to uradio da te nije C. tvoja dobra i predobra sestra natjerala“, rekao je. Šalio sam se i sprdao pričajući mu o suženju jedne od moždanih arterija: “Pitao sam doktora je li mi ostalo bar pet godina života, ne bih li pozavršavao neke započete poslove?“ Umirivao me riječima da su svi ostali rezultati odlični i da nema razloga brizi. “Ču’š nema“, nasmijao sam se, “A ako opet padnem kao ono prije dvije godine u Njemačkoj.“ „Dobro, odgovorio ti je doktor, može vam se desiti da osjetite vrtoglavicu, da vam pozli ali s obzirom na opšte stanje vaših krvnih sudova, ne prijeti vam moždani udar. “Svaka stvar pa i čovjek ima svoj vijek trajanja“, završio sam s pričom o sebi. Pitao me za M. i „naredio“ mi da je poljubim umjesto njega, za D. njegovu ljubimicu. U našim godinama vrijeme ubrzava, nije mogao da vjeruje da već sprema diplomski! Još mu je pred očima slika njene glavice i širom otvorenih radoznalih očiju, koje vire kroz otškrinuta vrata dok se odmarao poslije ručka. A od tada je prošlo više od dvadeset godina

Pitao sam ga sjeća li se UZORANE LEDINE? I on je kao i ja bio fasciniran knjigama i čitanjem. Između ostalog, i to je bilo (možda) od presudne važnosti za naše prijateljstvo. Bar za započinjanje prijateljstva. Čitali smo sve što bi nam dopalo šaka i razmjenjivali utiske, kritikovali ili hvalili pojedine knjige i pisce. Ja sam mu dao UZORANU LEDINU. Čitali smo TIHI DON a zajedno smo gledali ruski film snimljen po romanu. Voleli smo Grigorija, puteno maštali i čeznuli za Aksinjom. Dajući mu da čita UZORANU LEDINU, strasno sam mu predstavljao glavnog junaka, želeći da nam on postane uzor. Ni danas poslije toliko vremena ni on ni ja nemamo ništa protiv. Ako apstrahujemo propagandističku notu, ako uzmemo u obzir vrijeme u kojem je roman nastao, okolnosti i ideološko okruženje, UZORANA LEDINA može biti priručnik o moralu i ljudskim vrijednostima. Iako Dostojevski rezignirano veli da: „u apstraktnoj ljubavi prema čovječanstvu, čovjek prije svega voli sebe“, uvijek je bilo i biće ljudi spremnih i sposobnih da sopstvene želje i htijenja podrede tz višem cilju. Iako je današnji cinični svijet sklon da prezrivo potre ili umanji vrijednost takvim pojedincima, svrstavajući ih u religiozne ili ideološke fanatike, takvih ljudi će uvijek biti. Spomenuo sam mu Gandija ali mi se čini da je na kraju potpuno bio prevladan sopstvenom sujetom. Mislim da je u naše vrijeme to Nelson Mandela, ali za koga još danas čovjek može staviti ruku u vatru a da ne pogriješi!? Na sreću, pored svima znanih i širom svijeta poznatih primjera, postoje i tz mali ljudi kojima je moral i ljubav prema bližnjima, prva stvar na koju pomisle kada se probude. On često citira odgovor Dalaj Lame na pitanje „Zašto je toliko zla u današnjem svijetu i današnjem vremenu?“ Dalaj Lama je odgovorio: „Naprotiv, mnogo je više dobra ali se ono na neki način podrazumijeva a zlo je agresivno i destruirajuće, njegove konsekvence su stravične i zato mnogo vidljivije.“

Dragi moj M., priznao mi je poslije više od četrdeset godina da je zaista upalio motor. Podsjetio me. Stric koji me volio čini mi se više od rođene djece, kupio mi je sportski bicikl (tako smo ga tada zvali) i znajući i prateći moje želje i čežnje, mjesec dana kasnije, kupio je i motor koji se ugrađivao na bicikl. Davao sam im ga da ga voze (vožnja biciklom i meni i njemu do dana današnjeg predstavlja izvor ogromnog zadovoljstva), nijesam bio škrtac, događalo se da po dva dana ne sjednem na njega. Našli smo se ispred stadiona i i on mi je zatražio bicikl. Zamolio sam ga da ne palim motor jer imam malo mješavine a poslije podne moram da biciklom obavim nešto za oca. Obećao mi je, „A sada mogu da ti priznam, unaprijed znajući da neću održati riječ. Čim sam zamakao za ugao, kresnuo sam motor i sa uživanjem se provozao do Vezirovog mosta!“ To je dragi moj P..o zaista bilo jače od mene, od zadate riječi, od svijesti da sam te unaprijed slagao.“ U ono doba voziti se na motor-biciklu bilo je i predstavljalo vrhunnac zadovoljstva! „Vjerovatno se i ne sjećaš ovoga ali ja imam potrebu da se „očistim“ pa i najmanjih grijehova. Nasmij se slobodno.“ I jesam i to slatko, bilo mi je i smiješno i raznježio me pamćenjem tako bezazlenog podatka.

Dugo smo razgovarali, jedna stvar je vukla drugu, izvlačila zaturene ali ne i zaboravljene situacije. Skoro da smo istovremeno izgovorili: „Sjećaš li se naše ekskurzije u Dubrovnik 1960 godine? Bio je maj mjesec, Dubrovnik prazan i samo naš. Nas trojica, “Tri musketara“ kako nas i danas zove njegova majka, stanovali smo kod gazdarice čija se kuća nalazila uzbrdo kojih pola kilometra kada se izađe kroz vrata „Od Pila“. Prva stvar koju smo uradili kada smo se odvojili od odjeljenja i našeg malogi energičnog razrednog starješine S.M., bila je da na trafici kupimo kutiju „Vis-a“. Imali smo po četrnaest godina i tu, baš u Dubrovniku je započelo učvršćivanje našeg prijateljstva, koje traje do dana današnjeg.“

Sjeća se svakog detalja, a ja kao da gledam dokumentarni film, ima pamćenje kao slon! Prije dvije godine na autobuskoj stanici u Podgorici, pričao mi je o jednom smiješnom slučaju u koji smo bili umiješani, nijesam mogao da se sjetim, smijao sam se ali sam odmahivao glavom. Rekao je: „E ja moj dobri P..o. pamtim. Kako i zašto mogu da se sjetim i najbeznačajnijih stvari i situacija, ne umijem da objasnim.“

Preksinoć sam ga zvao telefonom, vidio sam ga na Dnevniku i rekao mu da je baš bilo dobro što je on držao govor nad rakom C.L. U svom kratkom govoru je pomenuo izložbu portreta u Umjetničkom paviljonu iznad Ribnice 1961 godine a ja sam se sjetio portreta profesora Pejanovića. „Iako mašinac po struci, dobro si i znalački primijetio da je tada već bio vidljiv ili se mogao naslutiti izuzetan talenat C. L. „Sjećaš li se kako je u dva, tri poteza „skinuo“ Pejkanov lik ?“, citirao je moje riječi.

Sinoć sam ga zvao telefonom ali je spavao, ustvari bio u nekakvom bunilu bolje reći polusnu, zbog stomačnog virusa koji je „zakačio“, tako mi je rekao Mikan, njegov sin. Zvao me i dobio na mobilni telefon ali sam bio na sastanku. Javio mi se dan kasnije. „Dragi moj P..o, znam koliko godina imaš i da te niko osim tvojih sestara, Gara, Mirka i mene ne zove po nadimku iz djetinjstva. Ugledan si naučnik, profesor, otac tri divne kćeri i muž dobre i drage Mile, svuda po svijetu te zovu i znaju pod punim imenom i prezimenom ali znam da se nećeš ljutiti na mene što te i dalje oslovljavam nadimkom.“

O razdvajanju i formiranju posebnih država, rekao sam mu da sam u koroti ali da moramo živjeti onako kako je govorio Iguman Stefan (često, vrlo često ga je citirao njegov pokojni otac!) : “Sve što dođe ja sam mu naredan.“

Na kraju razgovora izrekao je: „Ostaj mi zdravo i veselo, čuvaj se i pazi i mazi, kako to samo ti umiješ, svoje đevojčice.“

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

RANKO

Da vam pričam o njemu? A zašto? Možda ja nisam prava osoba.... uostalom, pristajem, ustvari neće mi biti teško. Pre dvadesetak dana sam bio na otvaranju njegove samostalne izložbe, pozvao me mobilnim i rekao da se pozivnica „na kojoj sam svojom rukom napisao tvoje ime i prezime i adresu, nalepio prethodno je olizavši, marku, vratila sa oznakom nepoznat!“ Svratio sam u galeriju i pre podne dok je postavljao slike. Iskreno me obradovao njegov poziv. Znamo se skoro četrdeset godina, zajedno smo sa Z. V. , R. Đ. i pokojnim V. D., polagali prijemni na Akademiji. Možda je bolje, sada mi pade na pamet, da vam pročitam pismo ili još bolje pročitajte ga sami, pismo koje je napisao pre dve ili tri godine a dao mi ga je pre godinu dana. Pored onoga što piše meni i o meni, mnogo ćete saznati o njemu. Ja lično imam utisak da sam se promenio na bolje, ne bih olako odbacio ono što mi je u pismu spočitao, niti utisak koji je pismo na mene ostavilo. Voleo bih da čujem njegovo mišljenje ali imam utisak, nadam se da me ne vara, da ne počinje razgovor na tu temu, jer smatra da je pismo, odnosno njegov sadržaj, ostvarilo svoj cilj. Tako se i ponaša prema meni, odnosi su nam ponovo postali srdačni, lišeni napetosti ili izveštačenosti, u čemu sam, priznajem, ja prednjačio. Kako bilo evo vam pisma, pročitajte ga, ničega se ne stidim, možda nije u svim sudovima u pravu ali suštinski.... zaista sam počeo da se „gubim!“ Obavezno mi ga vratite!

Dragi Ranko,

Imao sam nameru da ti ovo kažem pre neki dan u lice ali su nas prekinuli. A možda i nije bilo mesto ni pravi trenutak. Ne želeći da te povredim ni na koji način, želeći ti kao i uvek najbolje, hteo sam da ti kažem : “Počinje da mi smeta tvoja nadobudnost i nadmenost. Smatram da je bolje da ti to kaže prijatelj, da ti to kažem ja koji ti želim dobro. Skoro četrdeset godina drugujemo, od mladosti sam voleo tvoju duhovitost, spremnost i sposob- nost za sofisticirani kalambur, sklonost ka usavršavanju, učenju i saznavanju. Ne prija mi neiskrenost koju ponekad nepotrebno ispoljavaš prema meni (razloge ne znam i ne trudim se da ih tražim), odlično znaš da se držim one Konfučijeve : “Voli svoje prijatelje sa svim njihovim manama a mrzi (preteška reč za mene!) svoje neprijatelje poštujući sve njihove vrline.“

Analizirajući, secirajući i dovlačeći prethodni život pred svoje umorne oči i glavu, a moram to da činim, prisetio sam se jednog tvog pogleda, onda davno, kada sam ja „uspeo“ a ti bio „poražen“, što mi dugo nije bilo jasno ali drugi su sudili. U tvom pogledu, iako ovlašno i slučajno viđenom, bilo je zavisti. Srećan zbog uspeha smatrao sam da sam pogrešno video i protumačio a ti si mi svojim čestitanjem razbio i poslednju sumnju.

I dalje si duhovit ali ti je duh preplavljen cinizmom, gorčinom, ponekad čak i pakošću. Stani pred sebe, znam da je to teško ali ništa nije završeno i svršeno. Pogledaj se, zbaci blazirani osmeh, speri sa sebe mrzovolju, prestani da rangiraš ljude na važne i manje važne, izvuci iz sebe kvalitete (koje imaš, siguran sam!) i podeli ih bližnjima. Ukopao si se, urovio si se u privid sređenog i ispunjenog ličnog i profesionalnog života. Dragi moj Ranko, ti si nezadovoljstvo koje hoda. Sledeći korak je bila nadmenost i nadobudnost. Da si nadobudan zbog znanja ili talenata koje poseduješ, potrudio bih se da te razumem i opravdam, pre svega zato što te volim ali to zaista ne liči na tebe, onog nekadašnjeg. Poješćeš se iznutra. Saberi se, skupi snagu, ne dozvoli da te razori kancer sujete i, nemoj da se naljutiš, osećaj inferiornosti, ma kako izgledalo da su u koliziji, koji je posledica zakočenosti, utiska da si sve već postigao i dostigao i da ne možeš dalje.

Bilo mi je užasno neprijatno a i svima ostalima kada si posle sahrane dok smo pili piće „za dušu“ B.P., bukvalno napao Z., ni ne sećam se više zbog čega. Dok smo mi gledali u svoje ruke ili čaše, iz tebe je nešto više od dva minuta, kuljala žuč. Ni Z., koji inače nije „mačji kašalj“, nije mogao da se snađe i da ti bilo šta odgovori. Prvi put u životu sam ga video zanemelog, iznenađenog i nespremnog. Ličio si na onog iz narodne izreke: Pre podne mrzi sebe a posle podne ceo svet!

Mlečni Put je zrnce peska u pustinji Vasione, šta je onda dobri moj Ranko, tvoj položaj, tvoje mesto u ovoj našoj intelektualnoj barici. Uostalom i moj i bilo čiji! Neka podatak da smo rođeni krajem prve polovine prošlog veka, makar za tren promućka i razbistri tu tvoju pametnu glavu. Vreme trajanja nam prolazi. I počni ponovo da radiš, delaš, kreiraš, stvaraš, izmišljaš i pronalaziš. Položaj na kojem se nalaziš uspeo je (na moje iznenađenje!?) da te umrtvi, da stopira i zaustavi, da eliminiše sve tvoje dobro mi znane potencijale. Svi narodi ne samo naš, imaju izreku: “Nikad nije kasno.“ I nije, veruj meni koji te zna i poštuje i želi da ponovo viđa i sreće onog sjajnog Ranka koji je umeo i znao, čija je mentalna snaga držala pažnju, Ranka koji je bio kreativan, čiji je duh daleko nadilazio ovdašnje mentalne nivoe.

Nekoliko naših poslednjih susreta dijametralno su suprotni, ni jedan ne nalikuje drugom, naravno, mislim na tvoje ponašanje. U jednom na primer, napravio si se da me ne vidiš iako sam ušao u prostoriju u kojoj osim tebe i Lj. nije bilo nikoga. Pravio si se da si izuzetno zauzet i koncentrisan na nešto o čemu ste ti i Lj. razgovarali. Izašao sam, nisam bio povređen ali mi nije bilo jasno tvoje ponašanje. Opet, pre neki dan na premijeri ......., bio si sa ženom, probio si se kroz gomilu do mene i ljupko me zamolio za uslugu. Rekao sam ti da sam ranije o tome obavešten i da je sve već sređeno. “Ti si srce, hvala ti“ odgovorio si, smešeći se i mahnuo mi rukom, “još jednom ti puno hvala“. Došlo mi je da te oteram u pičku materinu! Molim te budi ponovo ono što jesi, sujeta ti ne priliči, ili je bar kontroliši. Imaš ti snage u sebi, samo je ponovo postani svestan.

Iskreno tvoj M.

P.S. Bravo! Kao da si me čuo, kao da si pročitao ovo pismo, sinoć si ponovo bio onaj pravi Ranko! Lucidan, pronicljiv, duhovit, lepršav, iako na ivici da preteraš, na ivici, nemam bolji izraz, histerije! Srećom nisi. Na tvoje šlagvorte ni C. ni ja nismo izdržali da ne ubacimo po koju. Bio sam iskren kada sam ti rekao da je to bilo jedno od najboljih i najprijatnijih otvaranja kojima sam prisustvovao poslednjih godina. Nastavi tako, nemoj bežati od sebe i dozvoljavati da te ruinira sopstvena sujeta. Još jednom Bravo!

P.S. 2 Juče sam saznao da si postao, da si izabran za „glavu“ institucije u kojoj odavno delaš. Pre dve godine u konkurenciji sa N. i V. nisi uspeo da dobiješ dovoljan broj glasova. Dobro si se držao prema spolja, nisi dozvolio da se primeti koliko ti je bilo krivo. Ne mislim da je N. koji je tada bio izabran bio idealno rešenje ali mi se čini da se i pored relativne trapavosti i nesnalaženja na tom mestu, mora priznati da N. bar nije bio sujetan. Iskreno mislim da i pored činjenice da neko mora da bude na tom mestu, ja lično, pošto vas sve dobro znam skoro četrdeset godina, ne vidim ni jednu osobu sposobnu da instituciju vodi na pravi način i pomera stvari unapred. Ne radi se naravno o talentima i umetničkim dostignućima, ne, biti na čelu tako značajne institucije podrazumeva mnoge sposobnosti i umeća administrativne prirode, „plivanja uz maticu“, svakodnevne kontakte sa ljudima i institucijama od kojih zavisiš a „očima ne možeš da ih vidiš“. Ipak, znajući te, znajući tvoje sposobnosti uveren sam da ćeš biti uspešniji od N. Samo nikada nemoj zaboraviti surevnjivost, sujete i što da se lažemo, mržnju koju godinama uspešno gajite jedni prema drugima.

Čestitam ti i iskreno želim da posao obaviš najbolje što možeš.

I šta kažete? To jeste pismo iskrenog prijatelja! Mada....kada sam ga prvi put pročitao, skoro sam pobesneo...Pička ti materina, ti ćeš meni da govoriš o nadobudnosti i sujeti...držiš mi predavanja a ja sam već godinama Profesor na.... Kako je vreme prolazilo a čitao sam ga često, počeo sam u pismu da izdvajam pozitivne stvari koje je o meni napisao i shvatio da je u njima suština. Od toga do početka kakvog-takvog preispitivanja samog sebe, nije proteklo mnogo. Ko je onaj koji kaže „Staro drvo ne savi?“ I da li je bilo kome potreban put u Indiju, besomučno traženje prosvetljenja, gurui i mahariši... meni je bilo dovoljno pismo koje ste pročitali. Ako sam i za „milimetar pomerio stvari u pravom smeru“ (njegove omiljene reči), već sam na putu uspeha. Govorim kao da sam Budista ili (njegov omiljeni) Lao Ce-ista. A zašto bih u ovim godinama krio bilo šta a ponajmanje pozitivan uticaj svog dugogodišnjeg prijatelja. E da, izložba mu je bila odlična, skoro da ne pamtim da je galerija tako plamtela od boja i slikarskog umeća!

Hvala vam što niste izgužvali pismo.