IMA JEDNA...

„krčma u planini“, autor pesme koja je u međuvremenu postala opšte prihvaćena, postala tz narodna pesma, nastavljajući je, eksplicitno tvrdi da: „vide joj se svjetla dole u dolini“. Ime/naziv planine (gore) i doline (dole) ostaju nam nepoznati iz razloga što autor očigledno ne želi da se bavi topografijom. Iz nastavka će se shvatiti da je to sasvim druga priča, teška i tužna, Dert na delu. Ali idemo po redu. „Ko po krčmi šeće“, peva autor, „i plećima kreće“ a ja moram (to je jače od mene!) dodati: da su samo pleća u pitanju, ni po jada, kretala je ona i svojim bujnim grudima/sisama i velikom divnom guzom ili (u narodu omiljenim izrazom za taj deo ženskog tela) dupetom. Iako shvatamo da se radi o ženi/devojci, autor u sledećem stihu i to razrešava: „To je ljepa Mara kći starog krčmara“. Pored već značajnih datih informacija, mogli bismo postaviti niz pitanja, poput: „ Krčma je (gore) u planini, kako, na koji način on, autor, dole u dolini vidi ko po krčmi šeće i plećima kreće“? Ili, da li je autor u krčmi u planini (koju je prvo gledao „dole u dolini) te sedeći i pijući pogledom prati kretanje pleća i svih ostalih delova tela ljepe Mare? Poslenici elektrodistribucije bili bi zaintrigirani „svjetlima“. Da li se Krčma ne vidi po danu i jarkome suncu, da li je noć jedina mogućnost da se (gore u planini) samo po svjetlima, vidi Krčma? Da li je Krčma okružena gustom šumom, zapitali bi se studenti Šumarskog fakulteta, te je to razlog zbog kojeg se samo noću po svjetlima može videti. Pitanja je bezbroj ali istina je na drugoj strani. Autor poetski, uvodeći u pesmu i planinu i dolinu, gradi priču o Krčmi i ljepoj Mari. To je ljubavna pesma par exelance. Neimenovane, planina i dolina „in the middle of the nowhere“ predstavljaju samo okvir/ram za za smeštanje/lokaciju Krčme a nadasve ljepe Mare. Iz nastavka pesme shvatamo da autor „okapava“ u Krčmi, opija se „kao klen“, prateći svaki pokret Marinih pleća, sisa i dupeta, ne nalazeći u sebi snage da joj uputi i jednu suvislu rečenicu a kamo li da joj izjavi ljubav. Stih „Bona Maro ja zbog tebe pijem“, potvrda je autorove alkoholičarsko/mentalne impotentnosti i kod ovisnika notornog prebacivanja razloga svoje utonulosti u porok, na drugoga, u ovom slučaju na ljepu Maru. Ovo već spada u domen psiholečilišta u Palmotićevoj. Zanimljivo je međutim, iako nema preciznih podataka o vremenu koje je autor proveo posmatrajući „dole u dolini“ Krčmu sa sve svjetlima (gore) u planini ili vremenu koje je proveo u Krčmi opijajući se („...ja zbog tebe pijem“.) i prateći kretanje Marinih pleća, zanimljivo je dakle, ako je „Mara kći starog krčmara“, pa pod pretpostavkom da je stari krčmar Maru dobio u četrdesetoj godini a u trenutku dok autor peva svoju pesmu ima devedeset godina, onda Mara nema ispod pedeset! Mara je zasigurno počela da radi, služi goste u krčmi još kao devojčurak. Zašto je autor protraćio tolike godine prateći kretanje Marinih pleća, obeznanjujući se od metil alkohola? Zaključak: Mara autoru/ovisniku služi samo kao opravdanje pred samim sobom a to opravdanje želi i nama da naturi, nepotrebno optužujući Maru, s kojom osim naručivanja pića verovatno nije razmenio ni jednu rečenicu. P.S. Postoji i MOŽDA. Možda bi se Mara i udala za njega (autora) da je zaprosio? Možda bi on (autor) prestao da pije posle njenog pristanka i preuzeo životne odgovornosti? Možda bi se Mara samo nasmejala i odmahnula rukom, naviknuta na svakojaka muška dobacivanja? Možda bi ga oterala u P.M.? Možda se u međuvremenu dok je autor pratio kretanje njenih pleća, udala i rodila dva sina i tri kćeri? Sigurno je samo jedno, autor je notorni nelečeni alkoholičar koji svoju zavisnost pesmom svaljuje na nejaka ženska pleća. Ergo, pogledajmo se pre nego što bilo koga optužimo za svoje nedostatke, mane, nesposobnosti.... P.S. 2 Prethodno sam napisao u želji da pokažem/dokažem da se pored eseja o Prustu, Džojsu, mogu pisati i eseji o ordinarnim životnim situacijama.

U ZEMLJI ČUDA ANICE VUČETIĆ

Tripartitna, ja bih rekao troslojna, višeslojna video instalacija „Putovanje“, „Sanjam“, „Sekund i po“, Anice Vučetić u Prodajnoj Galeriji Beograd je vanserijska izložba. Rekoh izložba ali je to mnogo, mnogo više od onoga što podrazumevamo pod imenom izložba. Deskripcija je suvišna ako otkrilivši crnu zavesu uđete u mračnu/neosvetljenu Galeriju i stanete pred monitore. Ne želim da odvajam radove ma kako me čak i Anica shvatila, oni su po meni jedan jedinstven koherentan rad, delo koje svojom višeslojnošću budi prezir prema našem svakodnevnom prolaženju i nezainteresovanom nevidenju tz ordinarnih stvari i situacija koje se, pokazuje nam Anica, mogu videti/gledati/posmatrati/samoposmatrati/sagledati i sagledavati na beskrajno mnogo načina, što bi rekli Monty Payton-ovci: „And now something different“. Prizori zaboravljenog „noćnog“ mora, svetlucavih talasa, svetala na zaboravljenom rtu, kišnim kapljicama zasutim prozorima, kroz koje vidimo kako promiču nejasne konture drveća, pejsaža, nepoznatih a istovremeno mutno poznatih, više puta viđenih, doživljenih na bezbrojnim putovanjima, pločice javnog(?) kupatila, svetlost koja kroz oktagonalni (?) prozor na kupoli, dozvoljavaju i ne dozvoljavaju naš ulazak u Anicine snove, „nemoguće (?) lebdenje u prostoru svoje sobe“..... Anica i ovog puta uspeva u istraživanju sopstvene energije, imaginacije, traganju, po ko zna koji put, i otkrivanju svog duhovnog središta. Put je to kojim će ona po sili unutarnjih zahtevnih poriva, još dugo ići, nezadovoljna dostignutim. Shvatajući svoj rad/radove kao pustolovinu, i dalje će tragati za samospoznajom (koja sobom donosi i spoznaju sveta oko nje), neminovna iskušenja je neće sprečiti da ide ka inicijaciji, ma šta ona bila ili kako je Anica vidi ili zamišlja. Putuj draga Anči, sanjaj, lebdi, hrli ka Kosmosu iako si deo njega, rastvaraj njegove bezbrojne zavese i preskači prepreke koje pred tebe postavlja.

KAKO SAM POSTAO AUTONOMAŠ Idite u Novi Sad i obratite se prvoj osobi na koju naiđete bilo kakvim pitanjem. Ono što je nezamislivo ili veoma retko, u tragovima što bi rekli hemičari, u Beogradu ili ostatku Srbije, moguće je u Novom Sadu. Ta osoba će vam na najljubazniji način pomoći ili će vam ljubazno objasniti gde i kako ili kome je potrebno da se obratite. Ma šta trabunjali ovdašnji političari o Vojvođanima, ma koliko se posle ratova (koje Srbija nije vodila) u nju (Vojvodinu) slilo i ulilo izbeglica i ostalih dođoša, ništa i niko nije uspeo da pokvari i zamuti iskonsku civilizovanost i kulturu ponašanja ovih divnih ljudi. Pametni dođoši (a nije ih malo) se nisu asimilovali ali su prihvatili način i manire ponašanja svojih domaćina. Volim što živim u Beogradu, volim mnoge ljude (prvenstveno žene) i mesta, kafiće, kafane (one retke koje su opstale) u njemu ali! Iako se stanje popravlja, iako je Beograd proglašen za grad No1 za zabavu i provod, većina ljudi ne voli svoj grad. To se najočiglednije vidi u prljavštini i otpacima koji su mal’ te ne zatrpali prestoni grad. Odnos prema bližnjem a posebice prema nepoznatom, je katastrofalan. Seže do ubistva. Osmeh je u Beogradu tako retka stvar kao da je Endorfin hirurškim putem odstranjen iz njegovih žitelja. Svuda i na svakom mestu srećete namrgođena lica, škrgutanje zubima, zakrvavljene oči i poglede, da vas strah uhvati. Haj’mo malo o administraciji, šalterima na prvom mestu. Posle čekanja u nezamislivo dugim redovima, stižete pred šalter, pošte, banke, opštine, policije, suda.... i? Preko puta vas iza šaltera, nalazi se osoba (pol nebitan) koja vas apriori mrzi, mrzi posao koji obavlja (retki izuzeci potvrđuju pravilo) a silna je i nadmoćna jer ste vi došli kod nje da tražite ovo ili ono. Obraća vam se kao nižem biću, insektu, nervozna je i jedva čeka da vam vidi leđa. Ono „mi smo tu zbog vas, mi služimo i olakšavamo život narodu“ je šuplja floskula kojom se pred izbore sakupljaju poeni od beslovesnih birača. A populus ponizan do ljigavosti, nesrećan i zauvek ponižen, prima to kao nešto normalno, kao „pa ne mož’ drukčije da bidne, vlast je to.“ E zato sam od prošlog meseca (Novembra 2009) postao iskreni AUTONOMAŠ. Sticajem okolnosti a moj život je sav sačinjen od sticaja najneverovatnijih okolnosti, skoro ceo prošli mesec sam proveo u Novom Sadu. Idući peške, što zbog zdravlja, što zbog činjenice da su mi posle Beograda, udaljenosti u Novom Sadu kraće od uobičajenih šetnji pored Save, radi posla koji se nije mogao odložiti, obilazio sam razne institucije: Zavod za zdravstveno i invalidsko osiguranje (dva puta), Katastarsku upravu (dva puta), Upravu prihoda (tri ili četiri puta, jer je službenica koja je trebala da mi „uradi posao“ bila na godišnjem odmoru), Glavnu Poštu i Poštu iza Limanske pijace (nekoliko puta), Ispostavu Opštinske uprave na Limanu (tri puta), Sud (najmanje dva puta), Upravu za socijalna pitanja (dva, tri puta), Gerontološki centar.... i pazite sad! Svi su se prema meni odnosili nepojmljivo ljubazno i predusretljivo. Reč je, ako nekome još nije jasno, o službenicama i službenicima državnih ustanova! O Dio! Niko od njih nije pokazao ni trun nervoze, službenica u Glavnoj Pošti mi je čak popunila jednu uplatnicu dok sam ja popunjavao drugu, zbog moje greške napravljene usled stresa i umora. Niko od ljudi u redu koji je vijugao poštom usmeren plavim trakama sa obe strane, nije protestvovao, nije dobacivao, nije čak pokazivao nestrpljenje. Jel’da se može i tako! Čovek se oseća čovekom, poštuje se njegovo dostojanstvo. AUTONOMAŠ sam postao pre svega zbog prethodno pomenutih ljudi, žena i muškaraca, službenica i službenika državnih ustanova, zbog njihove ljubaznosti, predusretljivosti i predanosti poslu koji obavljaju, ali i svih drugih koje sam godinama sretao i sa njima komunicirao na pijaci, ulici, kafićima, trgovinama i prodavnicama, autobusima.... Ne „lakiram“ stvarnost, vojvođansku, novosadsku, iznosim svoje iskustvo. Kam’ te lepe sreće da se to kao neki pozitivan virus prenese na Beograd i Srbiju. Uzalud se nadam! Kao da je neki veliki POVODANJ (Ivo Andrić) još nekada davno a to se nastavlja do dana današnjeg, noseći sve pred sobom, svom silinom u Beograd i Srbiju naneo svu moguću prljavštinu, otpatke, primitivizam, pakost, zlobu i mržnju. Ostajem da živim u Beogradu, bacam otpatke i đubre u kante i kontejnere, ljubazno pozdravljam komšije, ne pljujem po ulici, ne šaram po liftovima i zidovima (sa zadovoljstvom i nekom vrstom ponosa, izuzimam Blokovske majstore grafita), ali čvrsto ostajem vojvođanski AUTONOMAŠ!

TEKST NAPISAN ZA OTVARANJE RETROSPEKTIVNE IZLOŽBE VESELINA DRAŠKOVIĆA

VECKU DRAŠKOVIĆU

Septembra ove 2009-te, navršilo se 40 godina od kako smo Veselin Drašković, Vesa, Vecko, kako sam ga zvao, i ja, upisali Akademiju likovnih umetnosti. To je čitav jedan život. I na Akademiji ali i van nje, bili smo i ostali prijatelji. Nismo se viđali svaki dan ali kad god bi se sreli, izgledalo je kao da smo se malopre rastali. Još na prijemnom smo se sprijateljili, privukao me njegov jedinstven duh ali moram priznati i njegov način crtanja, slikanja, posmatranja i sagledavanja sveta oko sebe. Mnogi su ga videli kao čudaka, simpatičnog i luckastog ali čudaka, čoveka koji se nije uklapao ni u jedan kliše. Vecko je na neki način i bio takav, čovek van svih klišea. Ali niko nije mogao da odoli toplini i ljudskosti koju je širio svojim duhovnim i mentalnim ustrojstvom. Evo jednog primera. Dve godine sam ga vodio u Gračanicu u Likovnu koloniju. Prve godine, a Vecko je po svom običaju odlazio i slikao na licu mesta, ovog puta u Porti manastirske crkve, zazvonio mi je mobilni, bio je Vesa: „Miško, neka baba hoće da me istera iz Porte.“ „Dolazim odmah“, rekao sam. „Baba“ je bila Igumanija, niska i stroga žena, gustih crnih obrva. „Mati ovo je moj kolega, prijatelj i jedan od najboljih srpskih slikara“, rekao sam joj. Vecku se videla samo glava zarasla u kosu i bradu. Bio se smestio iza nekakvog žbunja, poređao platna i čučeći slikao svoju viziju prelepe građevine. „Izvini sine, rekla je Igumanija, mislila sam da si neki...“, a mogu li da vidim šta slikaš’“ Rekla je baš ono čega se Vesa klonio još od Akademije. Čim bi neko pa bio to i profesor stao uz njegov štafelaj, Vecko je prekidao da slika. Ja sam bio jedan od retkih kojima je to dozvoljavao. „Videćete kad završim, sada još nema šta da se vidi“, nije želeo da bude grub. Igumanija je slegla ramenima i pozvala jednu iskušenicu. „Hoćete li da popijete rakiju, našu domaću ili kafu?“ „Može rakija, a za Miška kafa bez šećera“. I sad vidim njegove oči koje su kao i uvek izgledale istovremeno i nasmejane i začuđene. Idućih dana i iduće godine, svi su, počev od Igumanije, monahinja, švedskih vojnika koji čuvaju manastir, zaposlenih u Domu kulture i Radio Gračanici, pa do konobara, prodavaca cigareta, naprosto počeli da ga obožavaju. Kada sam posle njegove smrti otšao u Gračanicu, video sam i shvatio da im svima nedostaje Vesa i njegovi kalamburi, njegova duhovitost, usmerena da zasmeje i zagreje, nikada da povredi. Prisećali su se njegovih „štosova“, prepričavali ih a na svečanoj večeri, direktor Doma Kulture je održao topao govor i zamolio prisutne za minut ćutanja u spomen na svima nam dragog Vecka.

Mnogim je smešnim, komičnim, tužnim i svakakvim drugim događajima bio isprepletan njegov život, mnogo je anegdota koje će se dugo prepričavati kad god se pomene njegovo ime. Evo nekoliko, sigurno nepoznatih većini vas. Bilo je to davno. Hranio sam spanaćem sina koji je imao godinu i po dana, uskoro će napuniti 33. Čuo sam zvono na vratima, bio je to Vecko. Nisam imao pića u kući pa sam ga zamolio da nastavi moj „posao“, a „ja odoh u prodavnicu „. Nemoj da brineš“, odgovorio mi je. Kada sam se vratio zatekao sam ih obojicu spanaćem umazanih lica i odeće, gušili su se od smeha, jedva sam uspeo da im privučem pažnju. „Nisam imao pojma koliko je zanimljivo slikati spanaćem i to u duetu“, smejao se Vecko. Ili, sedimo i slikamo u Galeriji Doma kulture u Gračanici, noć je, negde oko ponoći, kada Andri jednom od zaposlenih u Domu, zazvoni mobilni. „Ne mogu da verujem“ usklikne Andra, „neko mi je uplatio kredit od 1000 dinara“! Obradovano je još nekoliko momaka a onda je zazvonio i moj mobilni. I meni je bilo uplaćeno 1000 dinara sa sve podacima o broju transakcije i obaveštenjem od Telenora da mi je kredit uvećan. Ali jadac! Meni je na ekranu pisalo Veckovo ime. Nisam hteo da ga otkrijem, pustio sam da on to sam učini kada bude smatrao za shodno. Našem kolegi Budi poslao je poruku da je njegov broj izvučen u lutriji Telenora i da je osvojio pet tona uglja. Buda se već spremao da zove ženu da očisti i pripremi podrum ali ga je naš smeh osvestio. „To može samo Vesa“, bio je njegov komentar bez ljutine u glasu. Buda ga je inače pozvao u Toponicu gde je vodio likovnu koloniju u koju su u terapeutske svrhe bili uključeni i pacijenti. Vecko je jednom primetio čoveka koji se tiho primakao, stao mu iza leđa i gledao kako slika. Prestao je da slika i zapodenuo razgovor pitanjem: „A koliko si ti dugo ovde?“ Čovek je odgovorio: „Nešto više od 20 godina.“ „Pa ti mora da si težak slučaj“, rekao mu je Vecko. „Ne, ja ovde radim, ja sam lekar, psihijatar.“ Danima bih mogao da evociram raznorazne Veckove dogodovštine, bilo da sam bivao prisutan ili mi je on pričao o njima. Mnogo, mnogo mi nedostaje taj dragi čovek.

Voleo sam i volim njegovu umetnost. Vesa je bio „arhitekta“ slikarstva. Crtač bez premca. Projektovao je i gradio sliku, prethodno do tančina i iz svih mogućih uglova, sagledavši objekat koji je slikao. Pored uobičajenog vida, posedovao je i samo njemu dodeljen mentalni vid, sposobnost da uoči i detalje nevidljive običnom oku. Njegove slike, ne samo po mom subjektivnom sudu su remek dela. Bez obzira da li se radi o portretima, figurama, građevinama, šlepovima, pejsažima ili mrtvim prirodama. Sećam se njegovih velikih, zelenkastih, skoro monohromih, akvarela koje je radio čučeći, klečeći, sedeći ispred bronzanog Voltera u bašti vajarskog odseka. Ti akvareli su kasnije bili postavljeni u izlozima FLU i nije bilo osobe koja bi ravnodušno prošla pored njih. Moj drug Vecko je bio pravi, istinski umetnik, radio je ono što je najviše voleo i najbolje znao, ne razmišljajući mnogo o svom mestu i položaju u umetnosti. Više puta sam to izgovorio ali ću ponoviti i sada. Veselin, Vesa Drašković bio je RASNI SLIKAR.

Srećan sam i zadovoljan što je ideja da se napravi retrospektivna izložba dela Veselina Draškovića, ostvarena, što možemo na pravom mestu, u Umetničkom Paviljonu Cvijeta Zuzorić, da vidimo opus jednog po mnogo čemu značajnog umetnika, slikara koji zaslužuje mesto u samom vrhu srpske likovne umetnosti.

Miško Petrović

U Beogradu 29.Oktobra 2009.

NI O ČEMU

Može li se pisati ili pre toga razmišljati ni o čemu, odnosno, ne razmišljati? Sećam se jedne table stripa od pre četrdesetak godina, iz Paris Match-a: na prvoj sličici čovek prolazi pored plakata na kojem piše JE PENSE, ALORS, JE SUIS, u prevodu na latinski to zvuči: COGITO ERGO SUM, poznato naravno. Čovek se snuždi, pogruži, „Ali ja ne mislim, dakle ne postojim! Ide vuče se dve, tri, četiri sličice i onda odjednom zastaje, ispravlja se i u oblačiću kaže: „Ali pomislio sam da ne mislim, znači ipak mislim, dakle postojim!“ Srećan i zadovoljan nastavlja put. Nije baš kao da je pisao Harms ali da nije i Harms pomalo izvikan?

Više volim Beketovo NEMUŠTO i Džojsove MRTVE. Uostalom koga briga šta i koga ja volim. Ipak, Borhes, Kiš, Eko, Prust, Robert Altman....Ko ne razume zašto sam Almana uvrstio u ovaj mini spisak, rado ću mu držati časove, besplatno.

Ovo nije PROGLAS, nije MANIFEST, a da li BAUK KRUŽI EVROPOM, životom garantujem da Evropom a posebno rodnom nam grudom, kruže horde BAUKA, AKREPA, KUKURAKAČIĆA i inih spodoba veštičje – vampirskog usmerenja i provenijencije. Usmereno i odlučno parazitski opredeljeni, piju nam krv priklanjajući se, ’ajd da ne kažem zapovjedima, već "dobronamernim" sugestijama svetskih eminentnih poznavalaca u trice i kučine umotanih humanitarija. Koja se tu lova vrti, zavrtelo bi nam se u glavi kada bi bar približno znali cifru. Bataljujem ovo! To nije NI O ČEMU.

Autobus firme „Krstić i sin“ zaustavlja se posle pet sati nestajanja od Beograda u motelu izvan varošice Džep. Nije vozio Miško, Miško, tj ja, sedeo je na izvaljenom sedištu sa nekom babom čije sedište takođe nije moglo da se uspravi, u krilu. „Krstić i sin“ tu imaju besplatnu klopu i daju nam pauzu od pola sata. Popijem produženi s mlekom, košta me skoro duplo više nego u Beogradu. Nikad više! Vraćamo se u krš pun kao „šipak pun koštica“, očekujem da krenemo, kad će kondukter: “IMA LI NEKO DA NEMA?“ Beograđanka koja sedi do mene, gleda me zblanuto. Većina putnika ga razume, razumem i ja. Mnogobrojne selidbe diljem negdašnje nam domovine, otac oficir i tako to, daju rezultate u najneočekivanijin situacijama. Objašnjavam Beograđanki da kondukter pita da li neko od putnika nedostaje. I ovo nije NI O ČEMU.

Da li je ovo l’art pour l’artisam, obično baljezganje, mršenje muda...tek da nešto napišem? Mož’ da bidne al’ ne mora da znači.

Crtica

LJUBLJENJE

Do 9. marta 1991 godine u Srbiji se ljubilo dva puta, u svaki obraz po jednom.

Tada na scenu stupiše BRAĆA (sestre samo deklarativno ako izuzmemo Danicu Drašković) i pored u vis dignuta tri prsta, uvedoše i troljubljenje. Kao, tri put’ bog pomaže, sa tri prsta se krstimo...sve do, mi smo nebeski narod i samim tim se razlikujemo od ostalih (kojekakvih) svetskih naciona.

Postoji bezbroj arhivskih snimaka o ljubljenju u oba obraza (ergo: dva puta!) kako na selu tako i u gradu. Dvaputnog ljubljenja ima i u mnogim domaćim filmovima iz doba pre 9. marta. Ljubili smo se dva puta kao što se francuzi oduvek ljube kada sretnu dragu osobu, čak sam mišljenja da su taj običaj doneli naši đaci školovani u Francuskoj posle I Svetskog rata.

And now something diferent ali ipak u vezi ljubljenja. Kod Srba i Rusa je dugo opstajao a može se doživeti/videti i danas u nekim krajevima zanimljive nam i raznovrsne zemlje Srbije, običaj da se muškarci ljube direktno u usta!? Doskora sam imao (kao kuriozitet) snimak/fotografiju (iz Paris Match-a) poljupca Leonida Brežnjeva i Eriha Honekera, samo što nije palo krljanje jezika. Imao sam nekoliko puta priliku da i sam to doživim! Š’a da vam kažem...bljak! Nisam mogao da se izmaknem ili pobegnem glavom bez obzira, iznenadilo me!

Poljubac je bre najintimnija stvar između dvoje ljudi!!! Pitajte prvu kurvu, prostitutku, javnu radnicu najstarijeg zanata na svetu. Popušiće vam, možete je jebati na bilo koji način ako se dogovorite ali da vam dozvoli da je poljubite u usta, ne, to ne dolazi u obzir. Usta uz uz usta, usne uz usne, preplitanje jezika, je vrhunac intime.

Ja lično zagrlim drage prijateljice i poljubim ih u obraz.

SIMON DE BOVOAR

DRUGI POL

ČINJENICE I MITOVI

Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra, nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali!

Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.

Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?)

Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru....? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?

Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.

Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“

Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)....

Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?

Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!

BEGEČKA JAMA VIII ili

ODBRANA I POSLEDNJI DANI

Ubeđujem sebe i tvrdo verujem da to nisu njegovi poslednji dani, zato sam i otišao kod njega na Jamu da budem deo ODBRANE! Sokrat se nije branio, nije ni morao, na kraju mu je bio pun svega pa je popio kukutu. Platonov je naslov. Ma koliko čovek bio ili pretpostavljao da je jak i čvrst, osamljenost, samoća, za čas sve razori u prah i pepeo. Moj drug i prijatelj Zdenko ima, lekarski konstatovano, karcinom koji je obuhvatio ceo želudac. Zdenko nije Sokrat, nije mu pun svega, voli život snažno i sveobuhvatno. Moja je odluka da budem ODBRANA, da budem pored njega tih nedelju dana pre operacije.

Zvoni mi mobilni: „Dolaziš“ pita me. „Doći ću sutra, poći ću autobusom u osam“, odgovaram. „Čekaću te na stanici.“ Autobus je stigao za nešto manje od sat vremena, išao je tz autoputem. „Ne mogu da verujem“ rekao je Zdenko preko mobilnog, „evo me za čas.“ I zaista je stigao brzo. Mršav, premršav ali nesavladivog duha, sa osmehom na licu: „Bio sam jutros na vodi, manjova k’o drva, osamnaest komada - četiri kila!“ „A meleza?“ pitam. „Do sedam rade manjovi a onda kao nožem da presečeš prekidaju i rade melezi“, kaže Zdenko.

Čim smo stigli počeo je da pravi ručak, dok se supa „natiho“ kuvala, meni je skuvao kafu i pozvao Mileta, Milan je već bio za stolom preko puta mene i Tibiku koji je bio u obilasku. Izneo je dobar francuski konjak i svima sipao. „Ako ne pandrknem, ionako ću ostatak života provesti jedući tečnu hranu“, zajebavao se. Seo je pored mene i počeo da pravi knedle od griza sa malo pileće džigerice koju je usitnio viljuškom, naravno bio je tu i peršun i još ponešto. Supa je bila čudo neviđeno! Uživao sam u knedlama i slatko jeo a bogami i Zdenko, piletinu i junetinu iz supe. Sunce je sijalo kao da sam ga poručio, temperatura je bila oko 35 stepeni, posle ručka smo se povukli na gornji sprat, izvalili se svako na svoj ležaj, Zdenko je upalio televizor a ja sam nastavio da čitam knjigu koju sam počeo u julu. Oko pola pet, uzeo sam veslo, kantu sa čuvarkom, sunđerom za ispod dupeta, koficu sa glistama, dva štapa, flašu vode, „ne zaboravi kapu“ i otišao čamcem do drezge. Ušticovao sam se i zabacio štapove. Dubina je bila oko 50cm. Posle petnaestak minuta ulovio sam meleza od oko 250 grama, pa zatim dva manja a onda i jednog od oko pola kile. Zatim je udario manjov , uvek izgleda kao da si zakačio šarana bar od kilo i po, kad on povuče.

Sutra smo poranili, ono, po sistemu Zdenko ustane prvi u pola pet, skuva kafu, zatim se ja skotrljam niz stepenice, on je već surduknuo svoju a ja gustiram svoju kafu jedno dva minuta! „Idemo“, kaže. Sve je već spremno, dva vesla, štapovi, kanta sa čuvarkom, gliste, mali i veliki (za mene) sunđer za pod dupe, voda, kape su nam na glavama....još je mrak dok silazimo ka Jami. A tamo već šest čamaca u vodi. Milan pre svih, Pišta, levo Ljuba, desno prema dubini još tri, daleko su ne vidim ko je u njima. Veslamo prema plaži i šticujemo se na oko tridesetak metara od obale, dubina je oko 2 metra. Zdenko je okrenut prema jugoistoku a ja prema severozapadu. On vadi manjove, ostali su počeli iznenada da ih zovu manići, nemam nameru da im objašnjavam razliku između manića i manjova, cvergla, cverglana, a ja prvo jednu pa zatim drugu pristojnu deveriku, onda štuku glodalicu, pa nekoliko povećih meleza/babuški. Vraćamo se oko pola deset, Zdenko mi kaže: „Ostavi veslo, ja ću, baš mi prija, idemo polako.“ „Slušaj, kažem mu, ti čistiš manjove a ja ostalu ribu.“ Smeje se i pristaje. “Ješćeš ti njih u slast kada u subotu budem napravio paprikaš.“ Sutra rano odlazi u Novi Sad da vadi krv i uradi kardiogram, „onda ću imati svu dokumentaciju.“ Meni se ne ide na vodu, spremam sebi kafu, sedam u stolicu i čitam. Kada se vratio kaže mi da će „pod nož“ u ponedeljak ili utorak. Došli su Crnogorci i Zdenko priprema za sve nas ogroman „Bosanski lonac“ u koji stavlja svinjetinu i junetinu, crveni luk, češnjak, kupus, ljutu papriku i sijaset samo njemu znanih zerzevata. Lonac je zaista „starinski“ lonac od pečene i glazirane gline a zapremina mu je za oko dvanaestak osoba dobrog apetita. „Ono“ u loncu se krčka na ognjištu nekoliko sati. Ručamo kod Crnogoraca i Milan je sa nama. Upekla zvezda a mi, posebno ja, jedemo vreo sadržaj Bosanskog lonca i odistinski uživamo. Svaki ukus se oseća pojedinačno a svi zajedno daju jelu „ono nešto“ što samo Zdenko može da iskombinuje. Pored ljubavi koju deli onima koje voli, Zdenko sa ljubavlju kombinovanom sa ličnom mu kreativnošću, sprema raznorazna jela, kuva kao da slika ili komponuje.

Elem da ne dužim, još jednom smo poranili ali se nismo proslavili. Ipak, bilo je prilično ribe za čišćenje. Zdenko je opet otišao u Novi Sad a ja sam uz kafu nastavio da čitam. Naišao je Tibika, seo da porazgovaramo i onda me upitao: „Čuješ li ti to?“ I zaista iz jedne od kofa se čuo šum prigušen odozgo stavljenim lavorom, ali šum kao da se ribe praćakaju! Digao sam lavor: „Ovo mi je Milan ostavio da čistim“, rekao sam, ostavio knjigu i kafu i prionuo na posao. U nedelju smo spavali do osam, ni meni ni Zdenku se nije pecalo. Dan „D“ se približio i obojica smo bili, najblaže rečeno, nikakvi i nizašta. Pošto smo popili kafu, Zdenko je u jednu plastičnu gajbu počeo da ređa u novine zavijene tegle pekmeza od šljiva, teglice ljutih paprika, austrijsko mleko u prahu koje mi se dopalo, konzervicu nekakve arapske „ljutoće“, zamrznute štuke za Jasnu... „Zdenko molim te ne preteruj...dobro kaže Jasna, on nas i hrani.“ Nasmejao se i rekao:

„Nadam se da će Jasna i Mika uživati u pekmezu i štukama.“ Odvezao me do tašte, poljubio sam ga i od srca mu zaželeo sve najbolje. „Čućemo se“ rekao je a ja: „javi mi kad te budu pozvali.“

U utorak sam sedeo s Jasnom na terasi, pili smo kafu kad mi je rekla „pozovi Zdenka“. Okrenuo sam njegov broj i dao joj mobilni. Bio je to lep i prijateljski razgovor, lišen onog što se naziva patetikom. Zahvalila mu se na poklonima i rekla da je Mika već „smazao“ tri tegle pekmeza, poželela mu uspešnu operaciju i obećala da će već naći vremena da dođe na Jamu o kojoj njen muž priča i piše „romane“. „Evo ti Miška“, pružila mi je telefon. „Idem na rezanje u četvrtak ujutro, biću prvi, piši mi poruke, ne znam da li...i šta i gde ću biti!“ U četvrtak uveče sam zvao Ninu i pitao je da li nešto zna. Nina je bila kod nas na Jami jedan ceo dan, morala je da bude sa Zdenkom, povezani smo kao creva. Odlazeći, zamolila je Vladu da joj javi kako je sve proteklo. Rekla mi je da je Zdenko na intenzivnoj nezi, da je još pod anestezijom. Napisao sam mu poruku i sutra dobio odgovor da su „na meni radili od osam ujutro do jedan sat!“ Opet moja poruka podrške i pitanje „čime te hrane?“ „Prvo sam pojeo Tatarski biftek a onda“.... šalio se, „ma dobio sam samo čaj.“ Posle nekoliko dana razmenjivanja poruka, „na Jami sam, već sam pecao“, glas mu zvuči kao pravi Zdenkov glas, čak deluje veselo.

Danas sam mu poslao poruku a on me o’ma pozvao: „Bio sam na pijaci, sad sam kod kuće, kuvam; jedem uglavnom supe i čorbe ali sam jeo i junetinu i pasulj...“

„Kako se osećaš, imaš li snage i nemoj da se zezaš sa hranom....“ „Ništa ti ne brini, od tri drena ostao mi je još jedan a i on je zasušio, konce će mi, a sve je dobro zaraslo bio sam na kontroli, vaditi 28-og jer mi je doktor otputovao za Cirih i tad se vraća. Spremaj se, ozbiljno ti kažem, za oktobar, Vlada i Milan mi javljaju da koliko mamaka toliko štuka.“ Smejem se, radostan što mi je drug i prijatelj dobro, što je raspoložen i ponavljam: tvrdo verujem da ćemo nas dvojica

još dugo pecati zajedno, gledati Animal Planet i National Geography pre spavanja, družiti se sa Ninom, Vladom, Bosom i Lekom, Milanom, Pištom i Jelisavetom, Miletom, Tiborom.....

NASTAVAK 7

SMISAO, SVRHA, RAZLOG...

Ko se nije našao u situaciji da se zapita koja je svrha njegovog bitisanja. Vrlo je lako pronaći odgovore u biologiji: produženje vrste ali svest je nepremostiva prepreka! Mravi, žirafe, kitovi, žabe, himalajski jakovi, leptiri, vilin konjici.... imaju u svojim kodovima ugrađen nagon za održanjem i produženjem vrste. Imaju ga i ljudi ali svest je uspela, razvijajući se, da ga modifikuje. Ne iz obesti ili nekog drugog bizarnog razloga, već zbog spoznaje o težini življenja. Čak i domaće životinje, pre svega domaći ljubimci, psi i mačke, živeći dugo sa ljudima, mogu da „upadnu“ u depresiju na primer. Lavica nagonski i instinktivno hrani i brani svoj porod. Ona ne razmišlja da li je njen život težak i da li bi mogao da bude bolji. Prihvata ga takvog kakav jeste, bilo šta da se desi ona ide dalje terana usađenim nagonima.

Svest, ma koliko da je izuzetna i ma koliko da je doprinela razvoju čovekove vrste, opterećuje. Mišljenje nas često sputava, dovodi u bezizlazne situacije, ranjava nas iz časa u čas. Istine radi, ponekad nam pomaže da se na pravi način suprotstavimo brojnim, svakodnevnim nevoljama, češće, dovodi nas u stanje potpune bespomoćnosti. Pokušaji da se radom, šetnjama, čitanjem knjiga, voženjem bicikla, pecanjem ili nekim drugim hobijima, ublaži surovost života, uspevaju samo na „kratke staze.“ Život je lep, veličanstven u svojoj biti ali ja mislim na život koji smo mi ljudi skrojili ili su nam ga skrojili. E on, taj život je noćna mora! Ne možete da zaspite ili se budite u kovitlacu misli kako preživeti dan, kako platiti nagomilane račune, koji je to način da se živi normalno i dostojanstveno a ne biti lopov ili kriminalac ili političar? Ponekad izmučen i iscrpljen svojim životom, umem da kažem: „Šta me briga za Pakao posle smrti kada živim u Paklu!“ Nisam od onih koji lako odustaju (iako znam da odlažem „za sutra“) i svestan sam da nisam sam u svemu tome ali da je teško, teško je.

Dešava mi se da upadnem u letargiju, „prst ne mogu da pomerim“, budem na samoj ivici duboke depresije, obuzima me osećaj izgubljenosti ali se trgnem, najčešće uz J....nu pomoć i počnem da funkcionišem. U početku s mukom i teško ali uspevam da se uspostavim i „teram dalje.“ Nas dvoje jedno drugo „vadimo iz bedaka.“

Voleći J...u i M..u, slikajući, gutajući knjigu za knjigom, družeći se sa dragim mi osobama i pored svega nalazim da život ima smisla, svrhu, razlog.

Povremeni „padovi“ i osećanja beznadežnosti su odvajkada pratili tz malog, običnog čoveka, pa se nastavljaju. Nije potrebno biti Jov pa svakodnevno biti iskušavan do poslednje iskre koja u nama svetli. Potrebno je znati, umeti i hteti raspiriti tu iskru do vesele plamteće vatre, koja jeste smisao, suština, razlog našeg bitisanja, postojanja i života.

NASTAVAK 6

Prethodno Joyce i Bulgakov a sada Joyce i Borges. Stephen Dedalus: ..."Moram nabaviti naočari. Jučer sam ih razbio. Ima od toga šesnaest godina." James Joyce: Ulysses (1952 godine) "Tako je 1946, zahvaljujući dugotrajnoj čežnji, Pedro Damijani poginuo u porazu kod Masovera, koji se desio između zime i proleća 1904." Jorge Luis Borges: Jeretičke lekcije - Druga smrt (1956 godine) Moć zapažanja umesto da mi sa godinama opada, izgleda da se izoštrila. Više puta sam čitao i jednog i drugog i trećeg...(omiljenog mi) pisca a tek sada u godinama u kojima sam, pronalazim zanimljive podudarnosti i samo njima svojstvene jezičkomentalne kalambure. Zadovoljan sam zbog toga.

BEGEČKA JAMA VII

Ludi, blentavi, tako nam se ’oće....ili život u vodi „Bog se dragi na Srbe razljuti zbog njihova silna sagrešenja...“Stihovi iz narodne epike precizno ocrtavaju situaciju i stanje u kojem se i danas nalazimo ali ja bih se zadržao kod meteorologije. Ni Sunce nas više ne greje, Leto će nam proći u „pljuskovima sa grmljavinom“ i poplavama. Mesec se tu i tamo pojavi (kada ne kara zvijezdu Danicu) ali koja vajda od njega. Pre dve nedelje sam otišao u Novi Sad s namerom da dan, dva „pomazim“ taštu a onda zna se: u deset nula, nula, Zdenko i ja pravac Begečka Jama. Jadac! Krenule kišurine, nebo se otvorilo i ja nazad za Beograd. Imam ja kod kuće posla preko glave ali mi je, da bih se ponovo uspostavio i ostao koliko toliko živ, bio potreban odmor i makar minimalan i kratkotrajan otklon i distanca od crne svakodnevice. Dogovorimo se za ovu nedelju. Uoči puta Zdenko me zove i kaže: voda je narasla i dalje dolazi, čekam te na starom mestu. Čekaj me na autobuskoj stanici, odlučujem, taštu ću obići u povratku. Ubacujem ranac na zadnje sedište, dan sunčan kao upisan. Spuštamo se ka Jami i šta vidim?! Jama kao omanje more. Voda došla na „brucu“ ispod Čarde. Zdenko parkira jugića na brežuljku, otvara gepek, daje mi žute (nemačka izrada) čizme i počinjemo da gacamo kroz vodu do njegove kućice. Tog dana (Nedelja) u vodi je njegova brižno i brižljivo zasađena bašta/povrtnjak, krastavci, blitva, paradajz, čeri paradajzići, crnoljubičasti bosiljak, celer, peršun, plavi patlidžan, šargarepa, tikvice, donji deo vinove loze prepune grozdova... Babina (Gordana) kuća niže od nas je poplavljena do terase. „Kod Zdenka još nije ušla u kuhinju“ čujem glasove komšija. Zaista, voda je tek kod prve klupe usađene pored velikog stola. Digresija: Na ribe koje mi u jatima plivaju oko nogu (dok ovo pišem) sam navikao ali ispod vinovog lišća se pojavljuje velika (oko 70cm dugačka) belouška i uvijajući telo pokušava da ćapi neku ribicu. U Ponedeljak je voda stigla do vrata od kuhinje i još raste. Tibika koga je Zdenko zvao na „čašicu“ psuje TV izveštaje o vodostanju: „Od jutra do sutra ponavljaju jednu te istu informaciju, kod Bezdana ovoliko, kod Bogojeva onoliko, kod Apatina... „Jebem ja onoga koji nam je poslao ovoliku vodurinu“ čujemo Babin glas. U Utorak uz Miletovu pomoć podižemo frižider na dve spojene stolice na koje je Zdenko stavio čvrste daske. Svi kućni aparati funkcionišu iako je vode u kuhinji preko 20cm. Kada je uvodio struju, Zdenko ali i ostali Jamaši su utičnice postavili tik ispod plafona a i spoljni kablovi idu do kuća preko visokih betonskih stubova. Noge (u žutim čizmama) su mi u vodi dubokoj 35 do 40cm. Pijem drugu kafu s mlekom. Čestitao sam (mobilnim) Anici izložbu. Jasna mi je sinoć javila da je poljubila umesto mene. Uveče se rano povlačimo u krpe i čitamo. Pre toga gledamo malo Animal Planet, s vremena na vreme uživamo u našim odbojkašicama. Spavam kao zaklan (odvratan izraz) i budim se odmoran. Navlačim čizme i silazim kada Zdenko dovikne: Kafa je servirana. Dok u dve ogromne šerpenje kuva pekmez od kajsija, malo, malo pa ustanem da promešam, Zdenko me uposlio da bojadišem plovke, njegovih ruku delo. Da nije bilo leda onomad, imao bih duplo više kajsija, vajka se. Kako bilo napravio je i napunio brdo tegli pekmezom od kajsija savršenog ukusa. Kazaćeš Jasni da je boja malo tamnija zbog uslova u kojima smo radili, kaže mi. Zlato, ’oćeš da praviš palačinke za večeru? Ustaje i odnosi teglu pekmeza. Uveče jedemo palačinke sa pekmezom i ja kažem: Da me vidi Jasna ne mogla da veruje. Ona i Mika obožavaju kajsije i pekmez od njih a ja palačinku, dve pojedem sa sirom. Voda je počela da opada, pojavilo se Sunce, vrapci i laste cvrkuću i besomučno lete tamo amo, čuo sam kliktanje vetruške, kosovi profesionalno zvižduću svoju ariju. Prekjuče nam je u posetu navratila labudica sa šest vunastih labudića. Počastili smo ih parčićima hleba.. Nina je dobila desetku, to smo i očekivali. Jasna i Mika su jedva uspeli da pokupe vodu sa novog poda koju je jučerašnja beogradska oluja/nevreme ubacilo kroz takođe nove prozore. Moram opet da zovem Milana kome dadosmo „brdo“ love a prozori puštaju. Izlazili smo na vodu, zavlačili se u šumu i vezivali za krošnje potopljenih vrba ali ništa. Plovak stoji kao da si ga bacio u bunar. Pokušali smo ispod Miletove kuće, ušticovali smo se između krošnje duda i krošnje ringlova prepunog zrelih crvenih plodova. Zdenko je tri puta „upecao“ dud i pokidao udice. Zvao je Mileta da ga prebaci do kuće a ja sam ostao još neko vreme ali videvši gomilanje crnih tmastih oblaka, spakovao sam štap, izvadio štice i uspeo pre pljuska da se vratim. Pre desetak minuta Vlada me fotografisao kako stojeći u vodi, okružen vodom, berem i jedem kajsije. Pošalji mi fotke mejlom da ih objavim uz tekst, kažem mu, Obećava. Prvog dana smo za ručak imali... Zdenko je nabrao mladu blitvu čije je korenje bilo u vodi, skuvao je i začinio ljutim mladim belim lukom i prelio italijanskim maslinovim uljem. U rerni je ispekao dve jagnjeće glave. Ko nije probao, džaba da mu opisujem. Drugog dana (Ponedeljak) Zdenko pravi od srnetine juče stvaljene u samo njemu po sastojcima poznat marinat, paprikaš. Uz to i domaće (a kakve bi i bile?) knedle. Ručamo, blagoutrobiju ugađamo, Tibika, Zdenko i ja. Gde su sada francuski gastronomi da okuse ovo vrhunsko jelo? Posle ručka kao i obično gore, ležemo, pružamo i odmaramo junačka pleća. Ja čitam a Zdenko pali televizor i drema. Za večerumi sprema pun tanjir pikantno isečene fantastične, odlično nadimljene i osušene Čuruške slanine. Znate ono, red slanine, red šunke pa tako pet, šest puta. Ne izostavlja čenove belog luka i na kockice sečen begečki hleb. Ah da, i režnjeve tvrdog žutog sira. Trećeg dana (Utorak) : Danas pravim đuveč kaže Zdenko. A njegov đuveč sadrži (nadam se da neću izostaviti neki sastojak) crni/ljubičasti i beli luk, šargarepu, paškanat, kupus, umesto pirinča krompir, tikvice, paradajz, paprike, vrh od mente i na kraju na kockice iseckane bele bubrege i brizle. I ondak se to krčka, krčka... Ukus je čista desetka! Sipao sam dva puta. Odbio sam da večeram, čak ni čaj nisam mogao da popijem. Sutra mu predlažem mu da napravi kačamak ali samo na vodi, bez dodavanja (iskustvo iz prošlosti) slanine, čvaraka, ljute tucane paprike i još koječega. Valjaće i tvom stomaku, uz kačamak jogurt ili mleko, ko šta voli. Pristaje. Još ću samo spomenuti lepinje koje Ljuba, ne mrzi ga, to je već postala tradicija, svakog petka donosi Jamašima još vruće, pravo iz pekare. Od njih se čoveku zavrti u glavi, otkinem komad rastvorim ga i dugo udišem božanstveni miris. A sada pravo u centar! Ako izuzmemo Babin komentar, i povremene Tiborove opaske koje više dođu kao meze uz rakiju, Jamaši, uključujući i Zdenka i mene, su se ponašali kao da je sve normalno, ni trunke napetosti ili nervoze, u čizmama ili bosi gacali su kroz nadolazeću vodu, obavljali svakodnevne poslove, pomagali i obilazili jedni druge, život se odvijao kao da vode nema u donjim delovima kuća. Niko pogružen, svi veseli i raspoloženi, orni za šalu. U jednom trenutku dignem glavu od plovaka i kažem: Pa i stari Sloveni su živeli u sojenicama, nastavljamo tradiciju naših predaka. Odmorio sam se, načitao, bio bogovski hranjen, pa gde to ima? Osim kod mog druga i prijatelja Zdenka. BEGEČKU JAMU od I do VI možete pročitati na Blogu: www.tvrdjava.net mog prijatelja Leke poznatog muzičara, člana grupe Modern Quartet iz Novog Sada.

NASTAVAK 5

Dobio sam želju da napišem knjigu čiji bi naslov glasio: PRVO SKRETANJE ZA BLOKOVE. Asocijacija je neminovna, POSLEDNJE SKRETANJE ZA BRUKLIN Hjuberta Selbija. Ko nije pročitao ovu knjigu neka to učini što je pre moguće! Preveo je maestralno, ne „oštetivši“ je ni za trun, veliki, fantastični Aleksandar Saša Petrović. Zavoleo sam ga kao prevodioca još davno, čitajući njegove prevode Apdajka. Saša spada u moju svetu trojku: Staša Vinaver, Danilo Kiš i on. Bukvalan prevod je kao zapuštena njiva, puna korova i ostataka strna, dođeš, vidiš i odeš. I ne prođe puno vremena, više i ne misliš na nju. Dobro prevedena knjiga je novo delo. Ah da, zaboravio sam i četvrtog, Ivan ivanji i njegovi prevodi Grasa. Da bi bio dobar, „izistinski“ prevodilac, moraš i da sanjaš na jeziku sa kojeg prevodiš knjigu. Zato su tako retki pravi prevodioci. Nije dovoljno samo odlično poznavanje jezika, svog i jezika koji prevodiš, to mogu i ja. Moraš da poznaješ i sve finese tz živog jezika, argoa, da „uđeš“ u svaki lik ponaosob, da se pretvoriš u Harija, Vinija, Žoržetu...da dišeš njihovim dahom. POSLEDNJE SKRETANJE ZA BRUKLIN je tužna i sumorna na mahove duhovita, Ženeovski iskrena, bolna knjiga. Neću je prepričavati, mrzim kada mi S.S ili M.P. prepričavaju knjige, filmove, TV emisije, pročitajte je.

Više od četrdeset godina živim u Blokovima. Prvo u dvadeset prvom bloku u „Šest kaplara“ a poslednjih tridesetak godina u bloku 62. Na zidovima zgrada u blokovima 70, 45, 61, 62, 63...pored izvanrednih grafita talentovanih i maštovitih momaka organizovanih u čvrstu i jedinstvenu grupu koja se vremenom podmlađuje, možete često naići na natpis: BLOKOVI SU ZAKON! Do skoro su nam njive, kukuruzišta i kanali Galovica i Petrac bukvalno doprali do zgrada.

Klinci su odrastali izolovani, daleko od centra grada, upućeni jedni na druge, slično nama iz „Šest kaplara“ šezdesetih godina. Negde sam u svojim pisanijama spomenuo „Solo Sity – majmunsko ostrvo“ kako je „Šest kaplara“ onda nazvao moj odavno pokojni dobar drug Rale Stojaković. Tada je bilo još gore, imali smo samo jednu samoposlugicu na šest solitera i BIP pivo u bocama od pola litre. I mi ali i klinci iz blokova, mane smo pretvorili u kvalitet. Družili smo se besomučno po ceo celcati dan, čitali i razmenjivali mišljenja, igrali fudbal i košarku, kupali se na Dunavu, zabavljali sa devojkama iz „kraja“, ispred „Sedmice“ smo na klupi donetoj iz parka pili pivo i albanski konjak, pratili i slušali najnovije hitove Bitlsa, Rolingstonsa, Hu, Enimalsa, Mudi Bluz...bili smo grad u gradu kao i ovi klinci iz blokova. Ali...pazi sad! Samo iz „Sedmice“ je nas petoro završilo Akademiju likovnih umetnosti, dvojica su slavni i poznati režiseri, najmanje troje je završilo Istoriju umetnosti, pa lekari, pravnici, inženjeri...š’a da vam žemka.

Nastaviće se

NASTAVAK 4

Toliko pišem o sebi da bi neupućeni mogli pomisliti da se svet vrti samo oko mene. To naravno nije tačno. Umesto predgovora u katalogu moje druge samostalne izložbe (Dom omladine Beograda 1981 godine) citirao sam reči Erazma Roterdamskog iz POHVALE LUDOSTI: „Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašavaju najvećom budalom i bestidnikom onoga ko se sam hvali. Neka takvog čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž.“

Prihvatio sam ovaj stav i dalje ga se držim. Pišući o sebi, pišem o hiljadama stvari koje me okupiraju, o kojima razmišljam, koje pokušavam da razrešim i čak da s njima upoznam one koji me čitaju. Ja mu tu više dođem kao neki narator, uvek spreman, uprkos svoje SUBJEKTIVNOSTI, da se suočim sa drugačijim stavovima i mišljenjima o bilo kojoj temi koju sam načeo, počeo ili dokončao.

U podnaslovu Bloga sam napisao da mi tz objektivno zvuči lažno. Postoje stvari i situacije koje su zaista van moje/naše kontrole, mogu se dešavati iznenada ili imati svoj tok ali se one nikako ne mogu sakrivati iza izlizane i prostituisane reči OBJEKTIVNO! Iako mi je mučno, navešću primer iz politike: „Objektivne okolnosti nam nalažu da....“ Priznaćete da pored toga što zvuči lažno, zvuči i jadno i neistinito.

Nastaviće se

NASTAVAK 3

Knjige čitam otkako sam naučio slova. Bukvalno ih "gutam", ponekad čitam i po tri naporedo. Znam da je to moja lična i privatna stvar i nije u najmanju ruku ukusno javno je prezentovati ali pošto ovaj svoj Blog nazvah SUBJEKTIVNO, mislim da ne grešim mnogo. "Ufati" me muka kada samo pomislim koliko knjiga neću pročitati! Knjige mi pomažu da se iznova i iznova uspostavljam, uživam u čitanju, ili se mučim, ponekad se slatko smejem a nekada mi dođe da "uletim" u knjigu i pomognem, na primer Lady, Henrija Džejmsa. Knjige su jedno od tri užeta kojima sam privezan za život. Da li se iz ili od knjiga uči? Naravno! Učimo i iz razgovora i susreta sa ljudima svih fela, učimo (neko i ne!) i od izloženosti svakojakim životom udešenih situacija. Čitanje ponekad može da bude i opasno po čitača. Devedesetih u vreme ogavnih, bratoubilačkih ratova, idući autobusom na posao, čitao sam sedeći, držeći se za šipku, okrećući stranicu kada bi se autobus zaustavio na stanici. Jednom, sedeo sam i čitao, gužva je bila neopisiva, začuo sam muški glas: "On čita a srpska krv teče potocima!" Pridigao sam se, osvrnuo i rekao: "To što čitam je moja privatna stvar a što se tiče krvi, ne teče samo srpska. Uostalom nisam ja započeo ovo besmisleno ubijanje niti u njemu učestvujem." Da, prethodno sam ustavši pitao:"Ko je to rekao?" Ne znam da li su moji gabariti imali nekog udela u tome ali nastala je mukla tišina, svi putnici su gledali kroz prozore autobusa. Nekoliko dana kasnije, slušao sam Jovana Ćirilova na TV, koji zbog čitanja u autobusu za malo nije dobio batine. Jednom me je ušavši u praznu klasu, moja sada već pokojna Profesorka Cuca Sokić zatekla zanetog sa knjigom u rukama. "Izvinite što vas ometam, bila je izuzetno obzirna, a šta to čitate?" Trgao sam se i pokazao joj naslovnu stranicu. "Sjaj i beda kurtizana." "Balzak je i meni jedan od omiljenih pisaca", rekla je i tiho izašla iz klase. Najslađe i najradije čitam ležeći na leđima i držeći knjigu iznad glave. Nastaviće se

NASTAVAK 2

„Pamćenje je bolest tvoga uma...“ napisao je negde u zbirci pesama GRADILIŠTE Brana Petrović. I ja „bolujem“ od pamćenja. Pamćenje često može da bude neizmerno težak teret ali je svakako, i pored modifikacija koje sam svesno ili podsvesno načinio i udaljenosti od predmeta sećanja, neiscrpan izvor za građenje sadašnjosti. Budućnost ne pominjem jer sam već rekao/napisao da je: „Budućnost vidljiva i poznata samo kada prođe, kada postane prošlost.“ Danas je danas i sutra će biti danas i prekosutra. Živim od danas do danas. Stražar na skeloprelazu u Kusturicinom filmu „Otac na službenom putu“ kaže šoferu kamiona: „Juče je bilo juče a danas je danas.“ Pamćenje kaska za mnom. Pamtim poglede, izrečene reči, kamenite plaže, trenutke kada mi je srce drhtalo od uzbuđenja zbog devojke čije lice više ne mogu da dozovem u sećanje, pitanje direktora Vasilija Filipovića da kažem nekoliko rečenica o De Golu, kada sam polagao maturski ispit iz francuskog jezika, kifle namazane puterom i Gavrilovićevu salamu, mokru čarapu na desnoj nozi povređenoj na fudbalu, dok smo u tri sata ujutro natovareni celokupnom vojničkom opremom, marširali po mraku, kiši i blatu, pamtim prelepu Beku sa kojom sam se jednom „povatao“ i kasnije je još samo jednom (1968 godine) sreo, korpu zrelog hercegovačkog grožđa koju mi je vraćajući se iz patrole doneo i ugurao ispod kreveta Ademi, providnu haljinu u Dubrovniku, susret sa Kaćom na Skalinama i prvu Ibricinu pesmu, odvođenje Nade na proslavu Nove godine, šupu u kojoj mi je Čeda Šiptar pokazao svoje „blago“, prelepu devojku sa broda koji nas je vozio na Olib, strah i desetodnevni neodlazak na plažu i kupanje u Neumu, čitanje „Orkanskih visova“, „Kiše dolaze“, „Gospođe Bovari“, “Šagrinske (Balzakove) kože“, kada sam imao samo devet ili deset godina, sahranjivanja umrlog psa u ruševinama kuće na mestu gde se danas nalazi „Staklenac“, a ipak ti iščupci, sekvence, „sitnice i tričarije“ uz sve ostalo što pamtim, su delići koji me čine onim što jesam. Ako i kasnim za sobom, to me ipak ne sprečava da se, koristeći pamćenje, sastavljam i uspostavljam, tvoreći kakvu takvu mentalnu celinu. Nastaviće se

NASTAVAK

Da bi se ponovo vaspostavio ADAM (PRETEČA) RUHANI a bio bi velik kao kontinent, potrebno je bezbrojno mnogo lovaca na snove koji čitav život provode idući iz sna u san tražeći, nenalazeći i nalazeći deliće od kojih će biti opet sačinjen ADAM (PRETEČA) RUHANI, bolje rečeno:potvrđena večnost.

I ti i ja smo lovci na snove Veco! Naše sanjanje i šetanje kroz snove je saznavanje, čitanje, sakupljanje delića koji su nam bili važni ili su nam tek sada važni, pamćenje i prilagođavanje sopstvenom mentalnom sklopu. To jeste takođe svojevrstan lov, lov bez žrtava, lov spoznaje i širenja saznanja, često ulazak u ogledalo i promatranje poznatog nam sveta izvrnutog kao rukavica.

Nikada niko nije, neće, pa nećemo ni mi znati SVE! Baš ta činjenica nas i nagoni da naše omeđene živote iskoristimo, ulažući svu svoju radoznalost, da što više pročitamo, čujemo, osetimo, saznamo, doživimo....I meni su kao i tebi, omiljeni pisci dragocena ogledala. I ne samo omiljeni, otkrivam i nove savremene, Murakamija, Mišela Uelbeka...

Ovo pričam tebi pored stubova našeg solitera.

Nastaviće se

OGLEDALO, VREME, ADAM RUHANI....

"Nisi kupio paradajz?" "Niste mi rekli." "Tomatino ali ne crveni nego sa belim..." "Ah da, zaboravio sam, idem da kupim." U liftovskom ogledalu vidim sebe debelog skoro zadriglog, nezadovoljno okrećem glavu. Ima već dve godine kako sam se ugojio, višak kilograma merim mogućnošću da prekrstim noge kada sedim. To činim sve teže često se ispomažući rukama. Ne prija mi debljina i sve što sobom nosi. Za doručak sam jutros pojeo kiselu jabuku, juče pet malih kajsija: "Miroslav ne ume da kupi kajsije, ove su male, nezrele i kisele" kaže ona. Za ručak jedem veoma malo ali kad padne mrak u stomaku mi se otvori bezdan, okean gladi. Nemam snage da mu se oduprem! Jedem kobasice, velike krckave (novosadski specijalitet) perece, čokoladu, Kandit bombone koje je iz Zagreba donela Gabrijela, šolju za šoljom sladoleda....jedva uspevam da zaspim od punog naduvenog stomaka. Ogledalo samo potvrđuje moje stanje i izgled. Da li žurim ispred sebe ili kasnim za sobom? Ona mi već godinu dana govori da će 2012 godine nastupiti ARMAGEDON. Da li je pomešala APOKALIPSU sa ARMAGEDONOM ili zna precizno o čemu govori? Kažem joj da sam od detinjstva do sada preživeo barem deset "predviđenih" smakova sveta, ARMAGEDONA. Odlično pamtim prvi, živeo sam u Prištini i imao devet godina. Ostalih osam se zaturilo i pogubilo rasterano svakodnevnim nepredvidljivostima života. Pamtim da ih je bilo osam ali ne mogu da ih lociram u prostoru i vremenu. O prostoru je bolje ne govoriri. Držeći se "Povesti o ADAMU RUHANIJU koju je Jusufu Masudiju (sredina XVII veka - 25.IX 1689), uz knjigu za lovce na snove, poverio starac, čija je brada bila seda samo po vrhovima, kao leđa ježa, VREME je rođeno zaostajanjem ADAMA (PRETEČE) RUHANIJA za samim sobom. Jer vreme je samo onaj deo večnosti koji kasni. U slučaju ADAMA RUHANIJA koji je večan, vreme je uticalo na njegovo mesto na nebu: umesto da bude treći um, postao je deseti. U međuvremenu, sedam nebeskih Kerubina se na anđeoskoj lestvici našlo iznad njega. Sedam stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kašnjenja. (Milorad Pavić: "Hazarski rečnik", Zelena knjiga) Prva ogledala, "praogledala" su bila tiha mesta voda, potoka, reka i jezera, Hazari su ih gradili glačanjem blokova soli, Arhimedova ogledala su bili, do visokog sjaja uglačani, bakarni štitovi.... Da li ogledalo odražava samo sadašnjost? Zamisliću da još imam ogledalo u kojem sam prvi put video svoj lik. Kada danas stanem pred njega, uzevši u obzir vreme ili bolje, večnost čiji je vreme deo koji kasni, da li ono (ogledalo) prikazuje samo mene sadašnjeg ili u sebi sadrži i mene nekadašnjeg, mene u celovitom šezdesettrogodinjem kašnjenju? Moj um se ne nalazi na desetoskalnoj nebeskoj lestvici ali je makar 1.000.000.000 na 10 deo sveopšteg, beskrajnog Kosmičko - Božanskog uma. I sa tom trunkom uma razmišljam o opsenosti, lažnosti, istinitosti, ravnodušnosti, misterioznosti, paralelnosvetovnosti, odrazu, izaogledalnosti...ogledala. Ni prvi ni poslednji, OGLEDALO ČUDESNOG, Pjera Mabija, na primer. Alisa je kao primer odavno "izlizana." Upoznao sam je kada je imala 55 godina, tri godine manje nego što danas ima njena ćerka. Ja sam imao 30 godina. Uporedo starimo što se lako može utvrditi čitanjem bora na licu, pregibima laktova i kolena, stepenu bola i razdaljinom od smrti. Naši životi su isuviše kratki da bi kašnjenje, ona za sobom i ja sobom, bilo vidljivo. Vreme koje je svojim kašnjenjem od večnosti stvorio ADAM RUHANI, je mera za ovozemaljska stvorenja, metar na kojem je upisan svačiji život a bitan je trenutak kada je čiji život započeo od broja jedan. Nastaviće se.

TRAMVAJ

ZVONO Bim Bim Bjež' Bludni Bloo. (Kočnica kriješti očajnički. Bloom maše bijeloorukavičenom redarskom rukom i brže - bolje odšepesa utrnulim nogama sa tračnica.) ................................................................................................................................................................ VOZAR Ej, posrani govnaru, 'oćeš da tučeš sve rekorde? ................................................................................................................................................................ James Joyce, ULIKS, druga knjiga ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Odmah je dojurio i taj tramvaj....počeo da urla i zvoni. ...noga je neumoljivo, kao po ledu, poletela po kamenu koji je bio nagnut ka šinama, druga noga mu se odbacila i Berlioz je odleteo pravo na šine. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Tramvaj je prešao preko Berlioza, a pod metalnu ogradu Patrijaršijske aleje odleteo je na kaldrmu okrugao taman predmet. Otkotrljavši se odatle, on je počeo da odskače po popločanoj ulici. To je bila odsečena glava Berlioza. ....................................................................................................................................................................... Mihail Bulgakov, MAJSTOR I MARGARITA, Glava treća, Sedmi dokaz ....................................................................................................................................................................... Tramvaj, šine, tračnice, kočnice, zvonjava, strah....smrt. Joyce i Bulgakov. ....................................................................................................................................................................... Bulgakovljev Berlioz je život završio sa pokaldrmikotrljajućomtramvajskimtočkomodsečenom glavom. To je posledica. Uzrok je nenadanoneočekivani (da li?) susret u Patrijaršijskoj aleji sa Sotonom. Bulgakov je elegantno i lako na samom početku romana eliminisao Berlioza, jer glavni junak MAJSTORA I MARGARITE je Đavo him self. U zemlji, državi, sistemu u kojem je Staljin BOG i SVEDRŽITELJ, čak i Sotona ima srce i dušu! Ako zanemarimo zajebavanje (opravdano) birokratije i l'art pour l'artističko iživljavanje nad bezmerno "gladnim" svega i svačega, od hrane do svilenih krpica i cipelica sa štiklom, sovjetskim pučanstvom, Đavo, Sotona, je sledeći Hristove propovedi, glasao za ljubav. Nemoguće! Ne, sve je moguće. Berliozova smrt pod točkovima tramvaja je samo primeren dokaz Nevernom Tomi/Berliozu da se Đavo ne pretstavlja lažno, i ništa više. Joyce-ov Bloom je, iako utrnulih nogu, uspeo da se ukloni sa tramvajskih tračnica. I tu je bilo i Boga i Đavola, Isusovaca, IRA-e....i naravno VOZARA koji ga je počastio psovkom. Bloom mora da dokonča taj beskrajno dug dan, to putešestvije i lutanje, potucanje umno i fizičko, da prevali preko svojih pognutih sredovečnih leđa, Kirke, Dedaluse, Marion-e, Svodilje, Polifeme, sapune, Nausikaje, trojanske i dablinske konje, jagnjeće i svinjske nogice, Sinagoge, bubrege, Majku Crkvu, dijete još nerođeno koje je osjećalo radovanje, visit card-e na kojima ste mogli pročitati....štampano lijepim slovima u kurzivu: Malachi Mulligan, Oplođivač i Inkubist, kariku koju je tražio pokojni dovitljivi Darvin.... Ne, ne, Bloom nije mogao ni smeo biti žrtvovan pre nego po želji Bogova ne dovrši svoju Odiseju. .......................................................................................................................................................................... Dva ogromna čoveka, poimanjem sveta u kojem su živeli udaljeni milione svetlosnih godina, mojim upriličavanjem, sreli su se na tramvajskim tračnicama/šinama. ........................................................................................................................................................................... P.S. Baš me briga da li je ovo pre mene iko, ikada, zapazio, opazio, povezao. ......................................................................................................................................................................... Ovo dodajem 7. Avgusta 2009 godine u 14 41 sati. Evo i Volođe Majakovskog iz zbirke Novi oblak u pantalonama: "Sa tramvajske pruge instinktivno sklanjam svoj životić krti."

IZVINITE...

Ja nisam iz ovog grada...da li možda znate....neko mjesto...pogodno za samoubistvo? Ko se ne seća, ovo je davno pevao/izgovarao napastvovatelj umirovljenika, scenski paraplegičar, momak koji je video/gledao daleko unapred, Marko Brecelj. Nisam suicidalan tip, pa zašto mi u poslednje vreme sve češće padaju ovi stihovi na pamet? Možda je u pitanju samo odanost i simpatija (potaknuta trenutnim mi životnim stanjem i statusom) prema suludokalamburnoizvansvihuobičajenihkonvencijaizblesavogmuumaizašlih stihova? A možda je to i nešto dublje? Nisam rudar a i nemam nameru da kopam ni milimetar e da bih saznao šta se krije iza toga. Ali i dalje mi se sviđa! Zamislite da napravim eksperiment, idem od Ciriha, Pariza, Berlina, Londona, Njujorka, Niša, Smederevske Palanke, Zrenjanina, Kolara, Dimitrovgrada.....i u svakom gradu zaustavljam prolaznika koji mi ide u susret i pitam ga: „Ja nisam iz ovog grada...da li možda znate....neko mjesto...pogodno za samoubistvo?“ Imam osećaj da bi mi Londonac, zamislivši se na trenutak, predložio barem nekoliko mesta koja bi odgovarala mom naumu. Njujorčanin iz Menhetna bi ’ladno prošao pored mene ne osvrnuvši se oguglao na slična pitanja, u Kvinsu i Bronksu bi doživeo ko zna šta a u Harlemu bi mi rekli da nema potrebe da tražim neko određeno mesto, mogu me ubiti baš tu gde se nalazim. Parižanin, navikao na svakojake klošarske izmišljotine, nasmešio bi se i rekao: „Monsieur, pa u Parizu vam je svako mesto pogodno za to što ste naumili.“ Cirižanin bi vam na pitanje odgovorio pitanjem: „Gospodine da li ste vi Italijan ili Francuz?“ Kada su naši sugrađani u pitanju, beskrajno je široka lepeza odgovora! Beograđanin bi vam ponudio pomoć: „Evo ja ću vas gurnuti...vi samo izaberite, Beograđanka ili jedan od mostova, i nemojte se mnogo predomišljati čoveče, vidite da zadržavate saobraćaj.“ U Zrenjaninu bi vas odgovarali od namere govoreći da nema potrebe da svojim, podižete ionako ogroman procenat samoubistava u Vojvodini. Na Kosovu bi vam se pridružila većina Srba. Ima gradića i sela u Srbiji, gde bi vas pozvali da im uz piće, pobliže objasnite svoju nameru. Mogao bi se od ovoga napraviti odličan dokumentarni film sa sve izrazima na licima i reakcijama na vaše/moje pitanje. Toliko za sad.

VENČANJE

Etimološki je vrlo lako objasniti poreklo reči venčanje. U staroj Grčkoj su pobednici na Olimpijskim igrama bivali ovenčani lovorovim vencem. Takođe, stari Rim je preuzevši od Grka skoro sve, uglavnom preimenujući ga i nadevajući mu svoja imena, preuzeo i običaj ovenčavanja glave, prvo pobednika u mnogobrojnim ratovima a zatim, valjda od Julija Cezara, ovenčavanje carskih glava. Lovorov venac je počeo da se izrađuje od visokoprocentnog zlata i kasnije je prerastao u krunu. U Pravoslavnom venčanju iznad glava mlade i mladoženje nose se krune, što predstavlja ovenčavanje njihovih glava i to bi trebalo da predstavlja pobedu Božjih zakona i regula.

Jasna i ja smo pre dva dana bili na venčanju našeg kumića Saše, Aleksandra Đorđevića. Juče mi se venčala Bokica, Boka, Bojana moja ljubimica, Kaćina ćerka, moja sestrična. Dva venčanja u dva dana.

Sale kako ga od milošte zovem, stariji je za skoro dve godine od nekadašnjeg mene kada sam uzimao Jasnu za ženu ili ona mene za muža. Tada nije bio ni u „planu“. Lep kao „slika“, vitak, dugonog u odlično skrojenom odelu sa lanenim prslukom i belom kravatom, ne bi mogao da prođe nezapažen ni na dodeli Oskara. Njegova izabranica, sada već žena, Olja, slatka i lepa, krhka i nežna, a živa vatra, u sofisticirano jednostavnoj beloj venčanici, koja od grudi na dole „pada“ u bezbroj nabora, takođe je privlačila pažnju svih. I bi što bi. Sada im sleduje život. A u životu je sve nepoznanica. Moje, naše, svačije pa i njihove želje, su razumljive, čak se podrazumevaju ali život je kako negde rekoh: “Nastrani šaljivdžija.“ Iako bežim od toga, u pozadini svesti mi s vremena na vreme „kljuca“ pomisao da njihovom mladošću mogu da izmerim svoju starost.

Iako neminovnost, starenje nije lako prihvatiti, batrgamo se kako znamo i umemo ali prolazimo, protičemo, mi, a ne vreme, koje faktički ne postoji, toliko je apstraktno. Joyce: „Zato neka se svatko spomene kraja, koji znači smrt i prah, što neće mimoići ni jednog od nas koji je rođen od žene, jer kao što goli izmiljesmo iz tijela matere svoje, isto tako goli napustićemo opet zemlju, kada kucne naš čas.“ Venčanje je sastanak a smrt je rastanak koji nam sledi. Duca mi je na Bokinom venčanju ispričala vic: „Život ti je kao toalet papir, što ti više treba, to ga je manje.“ Vic, ali „crta“ suštinu, što si stariji sve si bliži smrti. Sreća je da dok si mlad, retko ili nikada ne razmišljaš o tome. U suprotnom, sve bi stalo, ne bi se shvatao smisao života. Koji mi je? Šta sam se navrz’o na smrt!

Bojana je, ionako lepotica, izgledala bajno! Tanka, visoka, u beloj do zemlje venčanici sa nežnim majušnim cvetićima upletenim u bujnu vranu kosu, igrala je, plesala, i stizala da nas sve obiđe, poljubi i fotografiše se s nama. Njen, sada već muž, Mićko, stamen i fizički i mentalno, uspešno je dopunjavao drugi deo celog. I jednima i drugima želim mnogo više sreće nego što je škrti život spreman da im pruži.

Ah da, matrimonio, venčanje na italijanskom jeziku dolazi iz latinskog jezika: Matrimoniu, od imenice mater = majka. Postoji i ekvivalent: Patrimoniu od pater = otac, ali on nikada nije ušao u upotrebu, što meni subjektivno odgovara.

...A ON ČITA DŽOJSA

kaže Jasna umorna i gladna = nervozna, celog dana provedenog na poslu, zatičući me na terasi sa knjigom u (jedino) čistim šakama.

Zvuči kao: svet se ruši oko njega/mene a on/ja čitam Džojsa. Ustvari, skoro da je tako ali je meni „mindać“, izraz moje žene koji ću ja prevesti kao: mene boli k...c!

Zamislite Cunami talas koji ide na vas, valja se planina vode, vreme se meri mikrosekundama a vama je potrebno nekoliko sati da bi se uzverali uz neku planinu i preživeli. „Sve što dođe ja sam mu naredan“, kaže Iguman Stefan u „Gorskom Vijencu. Kada sam već preživeo, prvo infarkt a zatim i požar, uzimam sebi pravo da čitam Džojsa! I ne samo njega, čitaću dok me služe oči i glava, pa neka se svet zaista sruši u prah i pepeo! A propos, uživam čitajući ULIKSA ponovo posle nekih petnaestak godina.

Shvatam ja nju i odlično je razumem, ništa nam „ne polazi od ruke“, zaglibljeni smo u ničemu, zraci sunca nas zaobilaze... Eh, Vladika Danilo: „Sirak tužni bez igđe ikoga, slamka jedna među vihorove, nadamnom je nebo zatvoreno a svi ljudi (ima izuzetaka naravno) pakleni duhovi.“ Svestan sam da nismo usamljeni niti jedinstveni ali je svakome svoja muka najveća. Kad smo već kod Joyce-a: „Misliš da ćeš pobeći od sebe (i svojih nevolja), a natrapaš ponovo na samoga sebe.“

Neka jadikuje onaj ko ne može i ne ume drugačije, ja svu svoju snagu usmeravam na DANAS! Sutra će ponovo biti DANAS i tako dan za danom, pa dok trajem. I dalje čitam Joyce-a, Drugu knjigu ULIKSA.