BEGEČKA JAMA VII

Ludi, blentavi, tako nam se ’oće....ili život u vodi „Bog se dragi na Srbe razljuti zbog njihova silna sagrešenja...“Stihovi iz narodne epike precizno ocrtavaju situaciju i stanje u kojem se i danas nalazimo ali ja bih se zadržao kod meteorologije. Ni Sunce nas više ne greje, Leto će nam proći u „pljuskovima sa grmljavinom“ i poplavama. Mesec se tu i tamo pojavi (kada ne kara zvijezdu Danicu) ali koja vajda od njega. Pre dve nedelje sam otišao u Novi Sad s namerom da dan, dva „pomazim“ taštu a onda zna se: u deset nula, nula, Zdenko i ja pravac Begečka Jama. Jadac! Krenule kišurine, nebo se otvorilo i ja nazad za Beograd. Imam ja kod kuće posla preko glave ali mi je, da bih se ponovo uspostavio i ostao koliko toliko živ, bio potreban odmor i makar minimalan i kratkotrajan otklon i distanca od crne svakodnevice. Dogovorimo se za ovu nedelju. Uoči puta Zdenko me zove i kaže: voda je narasla i dalje dolazi, čekam te na starom mestu. Čekaj me na autobuskoj stanici, odlučujem, taštu ću obići u povratku. Ubacujem ranac na zadnje sedište, dan sunčan kao upisan. Spuštamo se ka Jami i šta vidim?! Jama kao omanje more. Voda došla na „brucu“ ispod Čarde. Zdenko parkira jugića na brežuljku, otvara gepek, daje mi žute (nemačka izrada) čizme i počinjemo da gacamo kroz vodu do njegove kućice. Tog dana (Nedelja) u vodi je njegova brižno i brižljivo zasađena bašta/povrtnjak, krastavci, blitva, paradajz, čeri paradajzići, crnoljubičasti bosiljak, celer, peršun, plavi patlidžan, šargarepa, tikvice, donji deo vinove loze prepune grozdova... Babina (Gordana) kuća niže od nas je poplavljena do terase. „Kod Zdenka još nije ušla u kuhinju“ čujem glasove komšija. Zaista, voda je tek kod prve klupe usađene pored velikog stola. Digresija: Na ribe koje mi u jatima plivaju oko nogu (dok ovo pišem) sam navikao ali ispod vinovog lišća se pojavljuje velika (oko 70cm dugačka) belouška i uvijajući telo pokušava da ćapi neku ribicu. U Ponedeljak je voda stigla do vrata od kuhinje i još raste. Tibika koga je Zdenko zvao na „čašicu“ psuje TV izveštaje o vodostanju: „Od jutra do sutra ponavljaju jednu te istu informaciju, kod Bezdana ovoliko, kod Bogojeva onoliko, kod Apatina... „Jebem ja onoga koji nam je poslao ovoliku vodurinu“ čujemo Babin glas. U Utorak uz Miletovu pomoć podižemo frižider na dve spojene stolice na koje je Zdenko stavio čvrste daske. Svi kućni aparati funkcionišu iako je vode u kuhinji preko 20cm. Kada je uvodio struju, Zdenko ali i ostali Jamaši su utičnice postavili tik ispod plafona a i spoljni kablovi idu do kuća preko visokih betonskih stubova. Noge (u žutim čizmama) su mi u vodi dubokoj 35 do 40cm. Pijem drugu kafu s mlekom. Čestitao sam (mobilnim) Anici izložbu. Jasna mi je sinoć javila da je poljubila umesto mene. Uveče se rano povlačimo u krpe i čitamo. Pre toga gledamo malo Animal Planet, s vremena na vreme uživamo u našim odbojkašicama. Spavam kao zaklan (odvratan izraz) i budim se odmoran. Navlačim čizme i silazim kada Zdenko dovikne: Kafa je servirana. Dok u dve ogromne šerpenje kuva pekmez od kajsija, malo, malo pa ustanem da promešam, Zdenko me uposlio da bojadišem plovke, njegovih ruku delo. Da nije bilo leda onomad, imao bih duplo više kajsija, vajka se. Kako bilo napravio je i napunio brdo tegli pekmezom od kajsija savršenog ukusa. Kazaćeš Jasni da je boja malo tamnija zbog uslova u kojima smo radili, kaže mi. Zlato, ’oćeš da praviš palačinke za večeru? Ustaje i odnosi teglu pekmeza. Uveče jedemo palačinke sa pekmezom i ja kažem: Da me vidi Jasna ne mogla da veruje. Ona i Mika obožavaju kajsije i pekmez od njih a ja palačinku, dve pojedem sa sirom. Voda je počela da opada, pojavilo se Sunce, vrapci i laste cvrkuću i besomučno lete tamo amo, čuo sam kliktanje vetruške, kosovi profesionalno zvižduću svoju ariju. Prekjuče nam je u posetu navratila labudica sa šest vunastih labudića. Počastili smo ih parčićima hleba.. Nina je dobila desetku, to smo i očekivali. Jasna i Mika su jedva uspeli da pokupe vodu sa novog poda koju je jučerašnja beogradska oluja/nevreme ubacilo kroz takođe nove prozore. Moram opet da zovem Milana kome dadosmo „brdo“ love a prozori puštaju. Izlazili smo na vodu, zavlačili se u šumu i vezivali za krošnje potopljenih vrba ali ništa. Plovak stoji kao da si ga bacio u bunar. Pokušali smo ispod Miletove kuće, ušticovali smo se između krošnje duda i krošnje ringlova prepunog zrelih crvenih plodova. Zdenko je tri puta „upecao“ dud i pokidao udice. Zvao je Mileta da ga prebaci do kuće a ja sam ostao još neko vreme ali videvši gomilanje crnih tmastih oblaka, spakovao sam štap, izvadio štice i uspeo pre pljuska da se vratim. Pre desetak minuta Vlada me fotografisao kako stojeći u vodi, okružen vodom, berem i jedem kajsije. Pošalji mi fotke mejlom da ih objavim uz tekst, kažem mu, Obećava. Prvog dana smo za ručak imali... Zdenko je nabrao mladu blitvu čije je korenje bilo u vodi, skuvao je i začinio ljutim mladim belim lukom i prelio italijanskim maslinovim uljem. U rerni je ispekao dve jagnjeće glave. Ko nije probao, džaba da mu opisujem. Drugog dana (Ponedeljak) Zdenko pravi od srnetine juče stvaljene u samo njemu po sastojcima poznat marinat, paprikaš. Uz to i domaće (a kakve bi i bile?) knedle. Ručamo, blagoutrobiju ugađamo, Tibika, Zdenko i ja. Gde su sada francuski gastronomi da okuse ovo vrhunsko jelo? Posle ručka kao i obično gore, ležemo, pružamo i odmaramo junačka pleća. Ja čitam a Zdenko pali televizor i drema. Za večerumi sprema pun tanjir pikantno isečene fantastične, odlično nadimljene i osušene Čuruške slanine. Znate ono, red slanine, red šunke pa tako pet, šest puta. Ne izostavlja čenove belog luka i na kockice sečen begečki hleb. Ah da, i režnjeve tvrdog žutog sira. Trećeg dana (Utorak) : Danas pravim đuveč kaže Zdenko. A njegov đuveč sadrži (nadam se da neću izostaviti neki sastojak) crni/ljubičasti i beli luk, šargarepu, paškanat, kupus, umesto pirinča krompir, tikvice, paradajz, paprike, vrh od mente i na kraju na kockice iseckane bele bubrege i brizle. I ondak se to krčka, krčka... Ukus je čista desetka! Sipao sam dva puta. Odbio sam da večeram, čak ni čaj nisam mogao da popijem. Sutra mu predlažem mu da napravi kačamak ali samo na vodi, bez dodavanja (iskustvo iz prošlosti) slanine, čvaraka, ljute tucane paprike i još koječega. Valjaće i tvom stomaku, uz kačamak jogurt ili mleko, ko šta voli. Pristaje. Još ću samo spomenuti lepinje koje Ljuba, ne mrzi ga, to je već postala tradicija, svakog petka donosi Jamašima još vruće, pravo iz pekare. Od njih se čoveku zavrti u glavi, otkinem komad rastvorim ga i dugo udišem božanstveni miris. A sada pravo u centar! Ako izuzmemo Babin komentar, i povremene Tiborove opaske koje više dođu kao meze uz rakiju, Jamaši, uključujući i Zdenka i mene, su se ponašali kao da je sve normalno, ni trunke napetosti ili nervoze, u čizmama ili bosi gacali su kroz nadolazeću vodu, obavljali svakodnevne poslove, pomagali i obilazili jedni druge, život se odvijao kao da vode nema u donjim delovima kuća. Niko pogružen, svi veseli i raspoloženi, orni za šalu. U jednom trenutku dignem glavu od plovaka i kažem: Pa i stari Sloveni su živeli u sojenicama, nastavljamo tradiciju naših predaka. Odmorio sam se, načitao, bio bogovski hranjen, pa gde to ima? Osim kod mog druga i prijatelja Zdenka. BEGEČKU JAMU od I do VI možete pročitati na Blogu: www.tvrdjava.net mog prijatelja Leke poznatog muzičara, člana grupe Modern Quartet iz Novog Sada.