NASTAVAK 4

Toliko pišem o sebi da bi neupućeni mogli pomisliti da se svet vrti samo oko mene. To naravno nije tačno. Umesto predgovora u katalogu moje druge samostalne izložbe (Dom omladine Beograda 1981 godine) citirao sam reči Erazma Roterdamskog iz POHVALE LUDOSTI: „Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašavaju najvećom budalom i bestidnikom onoga ko se sam hvali. Neka takvog čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž.“

Prihvatio sam ovaj stav i dalje ga se držim. Pišući o sebi, pišem o hiljadama stvari koje me okupiraju, o kojima razmišljam, koje pokušavam da razrešim i čak da s njima upoznam one koji me čitaju. Ja mu tu više dođem kao neki narator, uvek spreman, uprkos svoje SUBJEKTIVNOSTI, da se suočim sa drugačijim stavovima i mišljenjima o bilo kojoj temi koju sam načeo, počeo ili dokončao.

U podnaslovu Bloga sam napisao da mi tz objektivno zvuči lažno. Postoje stvari i situacije koje su zaista van moje/naše kontrole, mogu se dešavati iznenada ili imati svoj tok ali se one nikako ne mogu sakrivati iza izlizane i prostituisane reči OBJEKTIVNO! Iako mi je mučno, navešću primer iz politike: „Objektivne okolnosti nam nalažu da....“ Priznaćete da pored toga što zvuči lažno, zvuči i jadno i neistinito.

Nastaviće se