UMRETI U ČIZMAMA

Ovaj izraz pamtim još od najranijeg detinjstva a potiče iz mnogobrojnih tz kaubojskih filmova. Da li ga je izgovarao moj tadašnji ljubimac Gari Kuper, Džon Vejn ili kasnije Li Marvin, Kris Kristofersen, Džejms Koburn, Stiv Mek Kvin... nevažno je. Njegovu suštinu sam kao dečak maglovito nazirao a danas mi je sasvim jasna. Pa šta ja drugo činim nego upravo to! Mahnito, uživajući ( i ne uživajući zbog dešavanja koja me pogađaju i ometaju ali su van moje kontrole) slikam, slikam, slikam....Moja subjektivna odluka (a kakva bi drugo u mom slučaju i mogla da bude?) je da poživim do svoje 96 godine. Umrećum naravno ne u čizmama (mada ni to nije nemoguće jer se godinama ne „izvlačim“ iz kaubojskih čizama), već slikajući, što je u biti ista stvar.

Pored činjenice da izraz podrazumeva da se do smrti ostane „uspravan“ i dostojanstven, izraz takođe u sebi nosi želju i potrebu da se ostane veran sebi, dosledan najdubljim porivima koji sačinjavaju najtačniji i najbitniji deo mog/tvog/njegovog/njenog sopstva.