петак, 08. мај 2009.

U SE I U SVOJE KLJUSE

Svesno sam izabrao ovaj i ovakav način sopstvenog životnog i umetničkog puta. Znao sam i nisam u potpunost znao koliko je težak put kroz ovdašnje žilavo i skoro neprolazno trnje. Pre više od trideset godina, Steva (Stevan Knežević) me je, došavši u atelje i videvši sliku na štafelaju, upitao za koju je izložbu spremam. Rekao sam mu, mislim da je u pitanju bio Oktobarski salon. Slika ti je odlična, pomerio si granice poimanja i korišćenja boja u predstavljanju ljudske figure, kompozicija je drugačija od svih na koje sam navikao, izgleda kao isečak iz filmskog kadra a suprotstavljanje žutog Jasninog i tvog ljubičastog lica, prelazi već u oblast Psihologije. Dugo se zadržao ispred slike i dalje je hvaleći i pronalazeći na i u njoj čak i neke detalje kojih nisam bio svestan. Kada smo seli da popijemo piće, pitao me je da li sam nekog od članova žirija koji će birati slike za izlaganje, pozvao na piće, na večeru... Ja čak i ne znam ko je u žiriju, odgovorio sam mu. To što ne znaš ko je u žiriju je znak da ne znaš i nisi svestan u kakvoj zemlji živiš, odgovorio mi je Steva. I najvrednije delo će ostati neviđeno ako umetnik nije spreman da se "uklani", da po cenu gaženja sopstvenog dostojanstva "puzi i lazi" pred onima koji "kroje" ovdašnju umetničku stvarnost. Ako to ne shvatiš ili ne prihvatiš, grčićeš se i mučićeš se godinama u potpunoj izolaciji i neizvesnosti, sklanjaće te i marginalizovati to što radiš ili te neće uopšte pominjati kao da ne postojiš. Mentalno skrojen tako kako sam skrojen, odabrao sam put, ne Per aspera ad astra, jer ne čeznem za zvezdama, nego Đurino: "....idem trnju da se vrnem." Odbijanja i ignorisanja mog rada, mog slikarstva, moje umetnosti, ranjavala su me, bivao sam nesrećan i tužan ali uvek uveren da je to što radim dobro i kvalitetno, da ga neprekidno nadgrađujem i razvijam. Prošle su silne godine a moje slikarstvo je i pored svega uspelo da se izbori za sopstveno mesto na umetničkoj sceni. I dalje ne "postojim" za većinu medija i likovnih kritičara i kuratora koji favorizuju svoje "pulene" ali se nađe tu i tamo po neki nezavisan um koji s vremena na vreme s pažnjom, udubljivanjem i prepoznavanjem, napiše afirmativan tekst o mom radu. U godinama sam kada mi je sve to postalo nevažno, slikam zato što je to moj život, što je to suštinski deo mene bez kojeg se ne bih mogao zamisliti. Ipak! Nikada kraja ignorisanju! Pre dva meseca sam se obratio Ministarstvu kulture, kabinetu Ministra kulture Republike Srbije, Gradskom Sekretarijatu za kulturu grada Beograda da me podrže i pomognu moje učešće na izuzetno važnoj i prestižnoj svetskoj izložbi na koju sam pozvan imenom i prezimenom od samog direktora izložbe. Da sam se obratio zidu (čak i nemalterisanom), ubeđen sam da bi mi za ova dva meseca odgovorio. Vrle kulturne institucije ove vrle tranzicione zemlje naravno, nisu našle za shodno da me makar pljunu, o bilo kakvom odgovoru nema ni reči. Živi i zdravi bili polutani i kvazi umetnici i njihovi patroni polutani i kvazi kulturni poslenici, sadašnjost je njihova!