PEDESET TREĆE PISMO

Aha i vaša baka je ipak nešto uzimala. Doduše to spada u tz narodnu medicinu ali svakodnevno uzimanje kašičice izmrvljenog Ruzmarina potopljenog u maslinovo ulje, pored činjenice da je izuzetno zdravo, uz njenu autosugestiju doprinelo je da poživi 97 godina u zdravlju i veselju. Bez obzira na nekadašnje uslove života ili baš zbog njih, i u mojoj porodici je bilo dugovečnih. Majka mog oca je umrla u stotoj godini. Ugasila se od starosti, inače "zdravog tela" i duha. Nekoliko meseci pre smrti rekla je mojoj ženi: "Molim te da mu kupiš odijelo da mi na shranu ne dolazi u tim svojim kaubojskim gaćama (farmerkama)." Naravno moja žena joj je ispunila amanet, odvela me za ruku i kupila mi odelo. Babina sahrana je bila jedna od retkih prilika u kojima sam obukao odelo.

Dirnuo me način na koji ste mi opisali vaš odnos sa bakom od detinjstva do njene smrti. Zaista ste imali sreće! Skoro sam gledao francuski film u kojem glavni lik, mlad čovek, saopštava da je neizlečivo bolestan upravo i jedino svojoj baki.

Iz raznoraznih okolnosti ja nisam bio u mogućnosti da sa svojim bakama ostvarim takvo osećanje prisnosti i poverenja. Majku moje majke nisam poznavao niti sam bio u prilici da se mazim s njom zato što je umrla kada je moja majka imala tri godine. Ali sam voleo svoju prabaku. To je bila za mene koji sam imao šest godina,ogromna žena sede, skoro potpuno bele kose, rumenih obraza, nebesko plavih očiju i beskrajno blagog osmeha na licu. Iz nje se na sve strane širila blagost i plemenitost. Najbolje je pamtim po jednom ručku. Sama je u dvorištu uhvatila gusku, zaklala je, ošurila i spremila tako što je ispunila džigericom i suvim šljivama i ispekla do zlatne boje u starinskom šporetu na drva. Uz gusku je služila nokle i sos od višanja. Ni sa njom se nisam često ni dugo "družio", umrla je pred sam moj polazak u prvi razred osnovne škole ali evo sećam se često njenog lika i guske punjene suvim šljivama sa sosom od višanja.

Moja baba po ocu je bila izuzetno pametna ali hladna i uzdržana žena.Takva je, po priči mojih tetaka a i očevoj, bila i prema svojoj deci. Ne sećam se da me ikad zagrlila ili pomazila. Ostala mi je u sećanju kao osoba jedva prikrivene mrzovolje, koja će vam učiniti ili uraditi nešto samo zato što mora.

Mnogo više sam voleo maćehu moje majke koja je prema meni i bratu od detinjstva bila izuzetno pažljiva. Moja majka, koja se inače nije s njom dobro slagala, nama svojoj deci nikada nijednu ružnu reč protiv nje nije izrekla, bar ne dok nismo odrasli. Ustvari ni tada, sve što je imala govorila joj je direktno a bogami i maćeha njoj. Bez obzira što je u starosti postala džangrizava, zajedljiva i skoro pakosna a posebno posle smrti mog dede, ostao sam joj "veran" do poslednjeg dana. Zajedno sa sinovima njenog brata, položio sam urnu sa njenim pepelom u nišu u kojoj se od 1986 godine nalazi urna mog dede.

Hvala vam što ste mi napisali svoje mišljenje o Padre Sole. Jedna televizijska emisija sigurno nije dovoljna da bi se stekao celokupan uvid ili formiralo čvrsto mišljenje o nekoj osobi, ipak mi je drago što se i vama "dopadaju" poduhvati ovog nesvakidašnjeg arhitekte.

Pozdravljam vas prijateljski, vaš M.P.