Ovo pismo ću početi citirajući Kafku : „Zar nećete da nam se pridružite?“ upitao me je jedan poznanik kada me je posle ponoći video samog u jednoj kafani koja je bila takoreći prazna. "Ne, neću, odgovorio sam mu."
Dobri moj Antonio, sve češće se tako osećam i najradije bih kao Kafka da me svi ostave na miru! Oduvek sam voleo samoću...ili bolje reći osamljenost. Da to kažete nekom od mojih prijatelja, pogledao bi vas u najmanju ruku začuđeno. Spolja gledano ništa ne ukazuje na to. Neprekidno sam među ljudima, u raznim društvima, zakazujem sastanke i odazivam se pozivima. Ja iskreno želim da se vidim, razgovaram i družim s prijateljima, "naročito s prijateljicama" rekla bi moja žena ali sam oduvek voleo da se osamim, da budem neko vreme sam sa sobom. Nikada mi nije bilo dosadno! U svojoj osami najradije čitam. Imam nezajažljivu potrebu za čitanjem! Od malena sam voleo knjige ali je zanimljiv i položaj u kom ih čitam. Naime, mogu da čitam samo ako ležim na leđima a knjigu držim iznad glave desnom ili levom rukom u zavisnosti od strane koju čitam. Čitam nove knjige, poznate mi i nepoznate pisce, vraćam se knjigama koje sam čitao davno... A propos prethodnog, često ponovo čitam Dostojevskog, možda najviše ZAPISE IZ MRTVOG DOMA i IDIOTA. Kupujem knjige a pre petnaestak godina sam se učlanio u mesnu biblioteku i za dve godine sam je svu "pročitao" sa sve novim izdanjima. Muvajući se između rafova s knjigama, jednom sam naišao na knjigu nepoznatog mi pisca japanskog imena i prezimena Kazuo Išiguro sa naslovom OSTACI DANA. Kada sam počeo da je čitam nisam mogao da je ostavim dok je nisam celu pročitao, u dahu. Čovek drugog podneblja i druge kulture, Išiguro je uspeo da na fascinantan način spozna, razume i do najsitnijih detalja predstavi veoma kompleksan odnos britanskog Lorda i njegovog batlera. Ja tu knjigu pamtim i po nazivu koji sam joj nadenuo:BATLER. Dao sam je ženi da je pročita i oboje smo se složili da bi od knjige dobar majstor/reditelj mogao da napravi odličan film. Čak smo i Entoni Hopkinsa videli kao Batlera, kao glavni lik. Nije prošlo mnogo vremena, film je snimljen a glavnu ulogu je igrao upravo Entoni Hopkins!
Opet se možemo vratiti na moju tvrdnju da slučaj ne postoji ili na vaš naslov: „Da li treptaj krila leptira u Njujorku može izazvati tajfun u Pekingu“, na veze među stvarima i pojavama koje istovremeno egzistiraju i samo je pitanje, na koje nemamo odgovor, kada će se ili da li će se uspostaviti.
Tu skoro poželeo sam da ponovo pročitam, pre četrdeset godina kultnu knjigu za moju generaciju, STEPSKI VUK od Hesea. Ne bih da vas gnjavim analizama i sadašnjim odnosom prema knjizi ali sam na jednoj strani naišao na pasus koji me podsetio na nešto što se i meni desilo i dešavalo: "Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika i tada između dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim muzičkim instrumentima, otvorila su se vrata u onaj svet." A onda moj primer: Pre dvadesetak godina slušao sam G.N. kako na radiju peva pesmu koju sam do tada više puta čuo. Radio sam nešto, bavio se nečim ali muzika ili reči ili njihova kombinacija najednom je počela da "briše" sve oko mene, sve je počelo da bledi, da nestaje, osetio sam kako se nalazim na ivici bezmerno velikog "levka" koji me polako usisava u sebe. Osećao sam da odlazim u novo područje (nemam bolji izraz) u kojem nisam (bar se ne sećam) nikada bio. Oko mene nije bilo ničega osim tihe prijatne melodija koja me nežno ali čvrsto obavijala i vodila svedalje i dalje! Za trenutak (ne znam koliko je "trenutak" trajao?) sam se osetio lepo, opušteno i zaštićeno i malo je falilo da se prepustim. Onda se umešala moja svest! Kao inekcijom mi je ubrizgala strah, srce je počelo da mi dambara u grudima a strah je nadolazio kao plima! Trgao sam se, otišao u kupatilo , umio hladnom vodom i pokušao da "dođem" sebi. U čemu je bila stvar? Strah od nepoznatog, neshvatljivog? Jednostavno nisam bio spreman da odem TAMO! Nisam siguran da sam i sada spreman da odem po cenu da saznam, spoznam ili postanem Kosmos sam. Imam varljiv ili neosnovan ali ipak jak poriv da OVDE moram još mnogo toga da uradim. Još nekoliko puta sam se našao u sličnim situacijama i uvek je muzika bila "vodilja"! Rasplakao sam se jednom odupirući se "Odi Radosti" da me povede na PUT. Grčevito sam plakao i jecao ali sam ipak ostao OVDE. Želja da svojim rukama i imaginacijom stvaram ono što samo ja mogu, jača je do veličanstvenog ali pomalo "mutnog", čak zastrašujućeg obećanja koje mi se nudi.
Iskreno se nadam da vas ne opterećujem sobom i svojim frustracijama.
Vaš M.P.
„Ne verujem“,rekao je on, „šta je to?“
„To je jedan italijanski liker, sada ga je teško naći, pili su ga po otmenim salonima u devetnaestom veku, sladunjavo i lepljivo piće. Herman Hese me podseća na rozoliju...."
On me je pogledao ne shvatajući da li je reč o prostodušnosti ili bezobrazluku. Naravno, bio je bezobrazluk, nisam tako mislio o Heseu.
Iznad ovog citata napisali ste takođe : „I postavlja mi neka idiotska pitanja o Hermanu Heseu. Osećao sam se kao da me vuče za nos."
P.S. 2. Evo vam još jedne zanimljivosti vezane za muziku. Prelistavajući „knjižicu“ u koju beležim snove i neobične lične događaje, pronašao sam zapis od 29. novembra 1999 godine : "RAŠOMON Akira Kurosave gledao sam od detinjstva pa do današnjih dana preko dvadeset puta ali sam tek 7. juna 1995 godine (pronašao sam zapisano na parčencetu papira) shvatio da je Maestro u sceni kada žena priča svoju verziju, kao mutičku podlogu "pustio" BOLERO!
Do nekih stavova, mišljenja ili „pronalazaka“ sam dolazio sam pre nego što sam ih kasnije pročitao, naučio ali je takođe mnogo stvari koje sam shvatio i bolje sagledao tek naknadno, verovatno apstrahujući najsnažnije ili na prvi pogled najvažnije.
I još jedan primer : Moja žena je u okviru časa na video bimu pokazala učenicima Rafaelovo SKIDANJE HRISTA SA KRSTA. I šta se dešava? Deca XXI veka joj smejući se u glas kažu :“Pa Hrist ima roza gaće.“ Kada mi je to ispričala uzeo sam iz police Rizzolijevu monografiju Rafaela i potražio reprodukciju. Deca su bila u pravu u to nije trebalo sumnjati, tkanina oko Hristovih bedara bila je zaista roze boje! Moja žena i ja smo profesionalci u umetnosti i Istoriji umetnosti ali naše gledanje slika podrazumeva viđenje kompozicije, dijagonala, vertikala, horizontala, raspored masa, odnos chiaro-scuro, gamu i šta već ne. Ako smo nekad i znali ( a verovatno jesmo) za roze boju, ona se vremenom izgubila kao nevažan detalj. Što svakako nije!
Tja, šta reći? Kako beše ono : „od drveta ne vidi šumu ili od šume ne vidi drvo?“
Нема коментара:
Постави коментар