уторак, 05. фебруар 2008.

PEDESET PRVO PISMO

Hvala vam na lepim rečima i ja mislim da je lično viđenje ili doživljavanje značajnije i daje istinsku sliku o dešavanju, od hiljada novinskih članaka ili izveštaja raznih vladinih i nevladinih komisija, humanitarnih ili vojnih organizacija. Svakog dana sam pre pecanja odlazio do majke koja stanuje u jednom od solitera udaljenih od ušća Save u Dunav nekih 500 metara. Sa njenog kuhinjskog balkona desno, vidi se ceo Kalemegdan, Saborna crkva i veći deo starog Beograda a pravo ispred na nekih 150 do 200 metara vazdušne linije, nalazila se visoka zgrada od tridesetak spratova nakadašnjeg Centralnog Komiteta SKJ, iza nje vidi se ogroman park i Muzej savremene umetnosti. Preko Dunava počinje da se prostire ravna i beskrajna Bačka. odlazio sam da bih joj dobavio i kupio osnovne potrepštine, popio s njom kafu a ponekad i doručkovao. Moja majka je samo jednom na nagovor mog druga V. sišla u sklonište koje se nalazi ispod solitera. "Ne znam, rekla mi je, osećala sam se nekako skučeno, kao zverka u rupi, nije mi bilo prijatno pa sam se vratila u stan." Kada su raketirali zgradu CK, ispala je iz kreveta od siline vazdušnog udara i uganula ruku. Ni to je nije nateralo da ponovo ode u sklonište. Zgrada CK je bila od strane NATO određena za cilj zbog "pink-a" i "Košave" koji su imali svoje radne prostorije na poslednjim spratovima. "Pink" i "Košava" su bili radio i televizijske stanice koje su propagirale Miloševićevu politiku i politiku JUL-a, stranke njegove supruge. "Košava" je čak bila vlasništvo njihove ćerke. Bože! I sad se naježim spominjući im imena! Oni, ta porodica, bili su zločinačka udruga kakva mislim da nije postojala na svetu. Takvo jedinstvo pervertno, patološko zlih umova ostaće neprevaziđeno! Daleko im lepa kuća! Ali...na vrhu zgrade se nalazio visok, moćan antenski stub koji je omogućavao da se i putem satelita prenose programi ove dve stanice.

Priča moja majka:“Bila je divna topla i tiha noć, mesec je bio ogroman i sijao je tako jako da se moglo čitati. Izašla sam na balkon i naslonila se na ogradu, gledala nebo osuto zvezdama i udisala opojan miris lipa koji je dopirao iz parka. Bilo je oko dva sata posle ponoći i onda sam videla kako se na vrhu CK stvara novi veliki mesec, ogromna narandžasta kugla. To je bio delić sekunde, magnovenje, onda me vazdušni talas bacio na vrata, začula se eksplozija ravna po jačini, stotini grmljavina! Od udara su joj povređena rebra, ruke, noge a parćići stakla su joj naneli po glavi uglavnom površinske rane. Čak ni to je nije nateralo da za vreme vazdušnih napada siđe u sklonište.

Moja majka je uzevši sve u obzir, čudna žena. Poslednji put je bila kod lekara pre pedeset godina. Kada sam joj u socijalnom overavao zdravstvenu knjižicu (doživotno), prelistavajući je, službenica je bila zapanjena: "Pa ona nema ni jednu posetu lekaru, nema čak ni otvoren karton?" Moja draga majka se "samoleči", pre svega svojom neverovatno jakom autosugestijom. Pre desetak godina kad sam svrato do nje, primetio sam veliki tamno ljubičasti otok na podlaktici njene desne ruke. N a moje pitanje odgovorila je da je ujeo stršljen ali da već prolazi, ona je na mesto uboda stavila šniclu zamrznutog junećeg mesa, "to izvlači otrov", objasnila mi je. Njen komšija je nepunih mesec dana pre toga umro od ujeda stršljena u vrat. Naravno nije padalo na pamet da ode kod lekara. 1944 godine je zaradila neku gadnu i opasnu bolest očiju. Pošto je Beograd bio oslobođen, nekako su je ubedili da ode kod očnog lekara. Uvaženi i poznati Dr. Č. je pregledao i saopštio joj da će joj jedno oko izvaditi da bi sačuvao drugo. Bolest je napredovala i u pitanju su bili dani koji su je odvajali od potpunog slepila. I šta biva? Moja majčica, tada osamnaestogodišnja devojka, beži iz bolnice i odlazi na Sremski Front! Oba njena (i sada) kao različak plava i nezamućena oka su i dalje u njenoj lepoj i tvrdoglavoj glavi. Njena teza ( u koju iskreno veruje) je da su joj bolest izlečile sremske šume, zelenilo i činjenica da nije imala vremena ni mogućnosti da u jeku krvavih borbi misli na svoju bolest.

U osnovi je njena zapanjujuća autosugestija. Kada sam pored nje ili mislim na nju, često se setim Biblije. Ona bi da hoće ili želi, mogla da pomera planine!

To bi bio još jedan prilog mom doživljaju bombardovanja, pogled iz ličnog ugla.

Iskren pozdrav od M.P.

Нема коментара: