PEDESET PETO PISMO

Dobri moj Antonio,

Kažete da je već vreme da prekinem sa izvinjavanjem, da sa zadovoljstvom čitate moja pisma i da se iskreno radujete što se dopisujemo. Hvala vam, potrudiću se da vam više ne dosađujem na taj način.

Evo priče, događaja koji se zbio pre nekoliko dana: Izašao sam sa ženom da prošetamo pored Save i usput smo svratili do prodavnice pseće hrane i opreme da kupimo određenu igračku za našu ljubimicu Chiaru. Chiara je mala Maltezerka i jedno od najpametnijih, najveselijih i najljupkijih stvorenja koje znam! Ali nisam hteo o njoj. Ušavši u radnju pokazali smo prodavačici šta želimo a ona nam se obratila rečima: "Jeste li čuli?" i videvši naše izraze, nastavila: "Umro je Slobodan Milošević." Moja reakcija ali zbilja bez ikakve misli i primisli, bez razmišljanja, dakle, moja reakcija je bila da se prekrstim i na glas izgovorim: "Hvala bogu da ga više nema!" To je izletelo iz mene. Nisam vernik a prekrstio sam se. Nikome ne želim zlo a ponajmanje smrt, moja reakcija je bila eksplozija nagomilanih osećanja, nataloženih za proteklih šesnaest godina. Kada smo izašli iz prodavnice, žena me kritikovala rečima: "Zar nisi video da je potresena, da joj nije prijalo to što si uradio i rekao, moraš da paziš šta govoriš, nisi više dete..." Objasnio sam joj kao i vama sada da je to bila afektivna reakcija a uzroci koji su doveli do nje su i njoj dobro poznati. Ni na kraj pameti mi nije bilo da vređam osećanja prodavačice niti da ulazim u razloge njene žalosti za takvom spodobom! Sve se desilo bez učešća moje volje ali podsvest ne isključujem.

Priznajem, razbacujemo se rečima ne vodeći računa o njihovoj težini niti trenutku u kojem ih izgovaramo i kada nije afekat u pitanju. Savić Radojev Božović-Piper je govorio: "Riječ je i ćuprija i ponor, dobra spaja a pogana razdvaja." Preveo sam vam, shvatićete smisao ali je u originalu snažnije i jezgrovitije.

Već sam vam u jednom od pisama izneo svoj stav o porodici Milošević, naravno da njegova smrt nije ništa promenila u mom mišljenju i stavu. Ledi Mirjana Magbet Marković je verovatno najbolesniji član ove zločinačke udruge. Dovoljno je bilo samo jednom je videti na TV i čuti šta i o čemu priča i govori. Iza čudne maske zrele žene podbulog lica i ponašanja/imitacije devojčice, sa sve "ljupkim" šušketanjem i maženjem u govoru, do plastičnog cveta u gustoj slami kose ofarbane u najgoru moguću crnu boju, mogli ste jasno videti i spoznati morbidan um planera i naručioca monstruoznih ubistava i zločina. Slobodan i Mirjana su bili nerazdvojni od najranije mladosti a on je ceo svoj život proveo radeći sve i svašta (i po njenom nalogu!) samo da bi se to njoj dopalo, da bi u njenim očima porastao bar za milimetar! I jedno i drugo su izgovarali najbezočnije laži i takvi kakvi su bili, čvrsto su verovali u svoje konstrukcije. Živeli su u svojoj realnosti na štetu svih nas. Bolest bi ih na neki način mogla opravdati ali ne i ako se zna da im je jedini cilj u svakom trenutku bio zločin!

Neću više o njima. Voleo bih, da je to moguće, da nisam morao da živim u isto vreme s njima.

Pozdravljam vas i želim vam svako dobro, M.P.

PEDESET ČETVRTO PISMO

Dragi Antonio,

Ovo pismo ću početi citirajući Kafku : „Zar nećete da nam se pridružite?“ upitao me je jedan poznanik kada me je posle ponoći video samog u jednoj kafani koja je bila takoreći prazna. "Ne, neću, odgovorio sam mu."

Dobri moj Antonio, sve češće se tako osećam i najradije bih kao Kafka da me svi ostave na miru! Oduvek sam voleo samoću...ili bolje reći osamljenost. Da to kažete nekom od mojih prijatelja, pogledao bi vas u najmanju ruku začuđeno. Spolja gledano ništa ne ukazuje na to. Neprekidno sam među ljudima, u raznim društvima, zakazujem sastanke i odazivam se pozivima. Ja iskreno želim da se vidim, razgovaram i družim s prijateljima, "naročito s prijateljicama" rekla bi moja žena ali sam oduvek voleo da se osamim, da budem neko vreme sam sa sobom. Nikada mi nije bilo dosadno! U svojoj osami najradije čitam. Imam nezajažljivu potrebu za čitanjem! Od malena sam voleo knjige ali je zanimljiv i položaj u kom ih čitam. Naime, mogu da čitam samo ako ležim na leđima a knjigu držim iznad glave desnom ili levom rukom u zavisnosti od strane koju čitam. Čitam nove knjige, poznate mi i nepoznate pisce, vraćam se knjigama koje sam čitao davno... A propos prethodnog, često ponovo čitam Dostojevskog, možda najviše ZAPISE IZ MRTVOG DOMA i IDIOTA. Kupujem knjige a pre petnaestak godina sam se učlanio u mesnu biblioteku i za dve godine sam je svu "pročitao" sa sve novim izdanjima. Muvajući se između rafova s knjigama, jednom sam naišao na knjigu nepoznatog mi pisca japanskog imena i prezimena Kazuo Išiguro sa naslovom OSTACI DANA. Kada sam počeo da je čitam nisam mogao da je ostavim dok je nisam celu pročitao, u dahu. Čovek drugog podneblja i druge kulture, Išiguro je uspeo da na fascinantan način spozna, razume i do najsitnijih detalja predstavi veoma kompleksan odnos britanskog Lorda i njegovog batlera. Ja tu knjigu pamtim i po nazivu koji sam joj nadenuo:BATLER. Dao sam je ženi da je pročita i oboje smo se složili da bi od knjige dobar majstor/reditelj mogao da napravi odličan film. Čak smo i Entoni Hopkinsa videli kao Batlera, kao glavni lik. Nije prošlo mnogo vremena, film je snimljen a glavnu ulogu je igrao upravo Entoni Hopkins!

Opet se možemo vratiti na moju tvrdnju da slučaj ne postoji ili na vaš naslov: „Da li treptaj krila leptira u Njujorku može izazvati tajfun u Pekingu“, na veze među stvarima i pojavama koje istovremeno egzistiraju i samo je pitanje, na koje nemamo odgovor, kada će se ili da li će se uspostaviti.

Tu skoro poželeo sam da ponovo pročitam, pre četrdeset godina kultnu knjigu za moju generaciju, STEPSKI VUK od Hesea. Ne bih da vas gnjavim analizama i sadašnjim odnosom prema knjizi ali sam na jednoj strani naišao na pasus koji me podsetio na nešto što se i meni desilo i dešavalo: "Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika i tada između dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim muzičkim instrumentima, otvorila su se vrata u onaj svet." A onda moj primer: Pre dvadesetak godina slušao sam G.N. kako na radiju peva pesmu koju sam do tada više puta čuo. Radio sam nešto, bavio se nečim ali muzika ili reči ili njihova kombinacija najednom je počela da "briše" sve oko mene, sve je počelo da bledi, da nestaje, osetio sam kako se nalazim na ivici bezmerno velikog "levka" koji me polako usisava u sebe. Osećao sam da odlazim u novo područje (nemam bolji izraz) u kojem nisam (bar se ne sećam) nikada bio. Oko mene nije bilo ničega osim tihe prijatne melodija koja me nežno ali čvrsto obavijala i vodila svedalje i dalje! Za trenutak (ne znam koliko je "trenutak" trajao?) sam se osetio lepo, opušteno i zaštićeno i malo je falilo da se prepustim. Onda se umešala moja svest! Kao inekcijom mi je ubrizgala strah, srce je počelo da mi dambara u grudima a strah je nadolazio kao plima! Trgao sam se, otišao u kupatilo , umio hladnom vodom i pokušao da "dođem" sebi. U čemu je bila stvar? Strah od nepoznatog, neshvatljivog? Jednostavno nisam bio spreman da odem TAMO! Nisam siguran da sam i sada spreman da odem po cenu da saznam, spoznam ili postanem Kosmos sam. Imam varljiv ili neosnovan ali ipak jak poriv da OVDE moram još mnogo toga da uradim. Još nekoliko puta sam se našao u sličnim situacijama i uvek je muzika bila "vodilja"! Rasplakao sam se jednom odupirući se "Odi Radosti" da me povede na PUT. Grčevito sam plakao i jecao ali sam ipak ostao OVDE. Želja da svojim rukama i imaginacijom stvaram ono što samo ja mogu, jača je do veličanstvenog ali pomalo "mutnog", čak zastrašujućeg obećanja koje mi se nudi.

Iskreno se nadam da vas ne opterećujem sobom i svojim frustracijama.

Vaš M.P.

P.S. Žena mi je prošle nedelje poklonila vaš INDIJSKI NOKTURNO ...“novo izdanje i prerađen prevod romana kojim se Tabuki pre više od petnaest godina predstavio našoj (srpskoj) publici." U poglavlju VI na strani 43 pišete: "Jeste li čuli za rozoliju?", upitao sam ga, "da li ste je ikada probali?"

„Ne verujem“,rekao je on, „šta je to?“

„To je jedan italijanski liker, sada ga je teško naći, pili su ga po otmenim salonima u devetnaestom veku, sladunjavo i lepljivo piće. Herman Hese me podseća na rozoliju...."

On me je pogledao ne shvatajući da li je reč o prostodušnosti ili bezobrazluku. Naravno, bio je bezobrazluk, nisam tako mislio o Heseu.

Iznad ovog citata napisali ste takođe : „I postavlja mi neka idiotska pitanja o Hermanu Heseu. Osećao sam se kao da me vuče za nos."

I šta ovde imamo? Hese...leptir...tajfun...Njujork...Peking...vi...ja...?

P.S. 2. Evo vam još jedne zanimljivosti vezane za muziku. Prelistavajući „knjižicu“ u koju beležim snove i neobične lične događaje, pronašao sam zapis od 29. novembra 1999 godine : "RAŠOMON Akira Kurosave gledao sam od detinjstva pa do današnjih dana preko dvadeset puta ali sam tek 7. juna 1995 godine (pronašao sam zapisano na parčencetu papira) shvatio da je Maestro u sceni kada žena priča svoju verziju, kao mutičku podlogu "pustio" BOLERO!

Do nekih stavova, mišljenja ili „pronalazaka“ sam dolazio sam pre nego što sam ih kasnije pročitao, naučio ali je takođe mnogo stvari koje sam shvatio i bolje sagledao tek naknadno, verovatno apstrahujući najsnažnije ili na prvi pogled najvažnije.

I još jedan primer : Moja žena je u okviru časa na video bimu pokazala učenicima Rafaelovo SKIDANJE HRISTA SA KRSTA. I šta se dešava? Deca XXI veka joj smejući se u glas kažu :“Pa Hrist ima roza gaće.“ Kada mi je to ispričala uzeo sam iz police Rizzolijevu monografiju Rafaela i potražio reprodukciju. Deca su bila u pravu u to nije trebalo sumnjati, tkanina oko Hristovih bedara bila je zaista roze boje! Moja žena i ja smo profesionalci u umetnosti i Istoriji umetnosti ali naše gledanje slika podrazumeva viđenje kompozicije, dijagonala, vertikala, horizontala, raspored masa, odnos chiaro-scuro, gamu i šta već ne. Ako smo nekad i znali ( a verovatno jesmo) za roze boju, ona se vremenom izgubila kao nevažan detalj. Što svakako nije!

Tja, šta reći? Kako beše ono : „od drveta ne vidi šumu ili od šume ne vidi drvo?“

PEDESET TREĆE PISMO

Aha i vaša baka je ipak nešto uzimala. Doduše to spada u tz narodnu medicinu ali svakodnevno uzimanje kašičice izmrvljenog Ruzmarina potopljenog u maslinovo ulje, pored činjenice da je izuzetno zdravo, uz njenu autosugestiju doprinelo je da poživi 97 godina u zdravlju i veselju. Bez obzira na nekadašnje uslove života ili baš zbog njih, i u mojoj porodici je bilo dugovečnih. Majka mog oca je umrla u stotoj godini. Ugasila se od starosti, inače "zdravog tela" i duha. Nekoliko meseci pre smrti rekla je mojoj ženi: "Molim te da mu kupiš odijelo da mi na shranu ne dolazi u tim svojim kaubojskim gaćama (farmerkama)." Naravno moja žena joj je ispunila amanet, odvela me za ruku i kupila mi odelo. Babina sahrana je bila jedna od retkih prilika u kojima sam obukao odelo.

Dirnuo me način na koji ste mi opisali vaš odnos sa bakom od detinjstva do njene smrti. Zaista ste imali sreće! Skoro sam gledao francuski film u kojem glavni lik, mlad čovek, saopštava da je neizlečivo bolestan upravo i jedino svojoj baki.

Iz raznoraznih okolnosti ja nisam bio u mogućnosti da sa svojim bakama ostvarim takvo osećanje prisnosti i poverenja. Majku moje majke nisam poznavao niti sam bio u prilici da se mazim s njom zato što je umrla kada je moja majka imala tri godine. Ali sam voleo svoju prabaku. To je bila za mene koji sam imao šest godina,ogromna žena sede, skoro potpuno bele kose, rumenih obraza, nebesko plavih očiju i beskrajno blagog osmeha na licu. Iz nje se na sve strane širila blagost i plemenitost. Najbolje je pamtim po jednom ručku. Sama je u dvorištu uhvatila gusku, zaklala je, ošurila i spremila tako što je ispunila džigericom i suvim šljivama i ispekla do zlatne boje u starinskom šporetu na drva. Uz gusku je služila nokle i sos od višanja. Ni sa njom se nisam često ni dugo "družio", umrla je pred sam moj polazak u prvi razred osnovne škole ali evo sećam se često njenog lika i guske punjene suvim šljivama sa sosom od višanja.

Moja baba po ocu je bila izuzetno pametna ali hladna i uzdržana žena.Takva je, po priči mojih tetaka a i očevoj, bila i prema svojoj deci. Ne sećam se da me ikad zagrlila ili pomazila. Ostala mi je u sećanju kao osoba jedva prikrivene mrzovolje, koja će vam učiniti ili uraditi nešto samo zato što mora.

Mnogo više sam voleo maćehu moje majke koja je prema meni i bratu od detinjstva bila izuzetno pažljiva. Moja majka, koja se inače nije s njom dobro slagala, nama svojoj deci nikada nijednu ružnu reč protiv nje nije izrekla, bar ne dok nismo odrasli. Ustvari ni tada, sve što je imala govorila joj je direktno a bogami i maćeha njoj. Bez obzira što je u starosti postala džangrizava, zajedljiva i skoro pakosna a posebno posle smrti mog dede, ostao sam joj "veran" do poslednjeg dana. Zajedno sa sinovima njenog brata, položio sam urnu sa njenim pepelom u nišu u kojoj se od 1986 godine nalazi urna mog dede.

Hvala vam što ste mi napisali svoje mišljenje o Padre Sole. Jedna televizijska emisija sigurno nije dovoljna da bi se stekao celokupan uvid ili formiralo čvrsto mišljenje o nekoj osobi, ipak mi je drago što se i vama "dopadaju" poduhvati ovog nesvakidašnjeg arhitekte.

Pozdravljam vas prijateljski, vaš M.P.

PEDESET DRUGO PISMO

Dragi moj Antonio,

Sa zadovoljstvom sam i osmehom čitao vaše poslednje pismo. Sličnost između vaše bake i moje majke je bar što se tiče autosugestije, frapantna. A kada sam pročitao da nikada u svom životu nije u sebe "unela" ni jedan jedini lek, osećam potrebu da vam kažem da moja majka tri puta dnevno, sa malo vode, uzima po jedan aspirin. To je posledica jednog razgovora i beskrajnog poverenja u Dr. I.P. našeg porodičnog prijatelja, poznatog interniste. Naime, Dr. I.P. je pijući kafu sa mojim roditeljima jednog jutra pre trideset i više godina, rekao da aspirin ako se uzima u razumnim dozama, pomaže čišćenju krvnih sudova i smanjuje rizik od srčanog i moždanog udara. Moja majka je to "primila k znanju" i do dana današnjeg se drži toga. Njoj je aspirin lek za sve bolesti. Uz njenu snažnu autosugestiju obična mala tabletica aspirina čini čuda, bar kada je ona u pitanju.

A sada se selim u digresiju, navikli ste već na to. Setićete se da sam vam u jednom pismu pominjao Frenk Lojd Rajta kao muža ćerke Marka Miljanova. Potražio sam određene knjige, pronašao reprodukcije njegovih najznačajnijih ostvarenja i prelistavao ih uz upaljen televizor ("bolest moga sina i moje majke!). Prvo nejasno a onda sve razgovetnije, do mene je doprlo: Arhitektura, arhitekta.... Podigao sam pogled sa knjige, išla je emisija nemačke produkcije, kasnije sam shvatio da je deo serijala koji se bavi arhitekturom u smislu isticanja zanimljivih a javnosti nedovoljno poznatih autora. Udubio sam se i imao istinsko zadovoljstvo da "upoznam" po mnogo čemu jedinstvenog arhitektu. U pitanju je član reda Svetog Franje Asiškog, Fra Konstantin koga od milošte zovu Padre Sole. Čika iako u poznim godinama nije dozvolio svom duhu a bogami ni telu da se zaparloži i svene. Naprotiv, Otac Sunce projektuje i uz pomoć profesionalnog arhitekte Luiđija (prezime sam zaboravio) izvodi neverovatno zanimljive sakralne i profane građevine i zdanja. Evo jednog primera. Na periferiji Đenove, jedna dobro stojeća vernica , ostavila je testamentom svojoj parohiji veliki komad zemljišta. Parohija je odlučila da na tom mestu podigne crkvu. Međutim zbog prirode tla a u pitanju je bilo terasasto zemljište zasađeno maslinama, prepuno ogromnih stena, potokom...opština nije htela da prihvati ni jedan od ponuđenih projekata. Onda se neko setio da pozove Oca Sunce. Zatražio je da ga ostave samog petnaestak minuta. Izgubio se u gustišu, cunjao tamo, amo i kada se pojavio pokazao je papirić sa grubom skicom i rekao: "Vidim je!"

Na osnovu njegove skice Luiđi je napravio projekat koji su opštinske vlasti odmah prihvatile. U najkraćem, potok je sačuvan kao prirodno mesto za krštenje, neki zidovi su načinjeni od grubo naslaganog velikog kamenja vađenog iz potoka, svetlost u crkvu dopire kroz uske visoke prozore sa jednostavnim ali efektnim vitražima koji su takođe delo Oca Sunce. Na krovu koji je dobro izolovan, nalaze se igrališta za košarku i mali fudbal, ograđena sa svih strana i odozgo, žičanom mrežom. Sve u svemu, Otac Sunce je crkvu ukolpio u ambijent tako da izgleda kao da je oduvek tu.

Stari dobri Franjevac priča kako je radnicima građevincima naviknutim da rade po ustaljenim šemama i šablonima u početku posao izgledao nakaradan ali su kako je vreme odmicalo, bivali oduševljeni već urađenim i čak davali korisne predloge.

Sledeći objekat je posebno zanimljiv a naročito njegova istorija. U pitanju je privatna kuća na jednom bregu u (vašoj) Toskani. Vlasnica kuće čiji je muž zamolio Oca Sunce da im je projektuje, priča da se rasplakala kada je videla projekat! Ja sam želela i zamišljala kuću nalik starim kamenim kućama kojih su puni bregovi i brežuljci Toskane. Međutim muž je bio uporan i kuća je sagrađena. Žena sada kaže: " Ne bih mogla da zamislim da živim negde drugo!" Kuća je koncipirana neverovatno jednostavno, osnova je pravougaonik. Zidovi su od poda do plafona od biljurnog stakla tako da je kuća sastavni deo Prirode a Priroda nenametljivo "ulazi" u kuću. Pogled koji se pruža na sve četiri strane je neopisiv! Franjevac Arhitekta kaže da je njegov ideal kojem stremi, kuća sa podom i krovom bez zidova! Tako bi ostvario jedinstven doživljaj prožimanja sa Prirodom. Vi ste sigurno čuli za Oca Sunce, Padre Konstatina?

Ostajte mi zdravo i dobro, M.P.

PEDESET PRVO PISMO

Hvala vam na lepim rečima i ja mislim da je lično viđenje ili doživljavanje značajnije i daje istinsku sliku o dešavanju, od hiljada novinskih članaka ili izveštaja raznih vladinih i nevladinih komisija, humanitarnih ili vojnih organizacija. Svakog dana sam pre pecanja odlazio do majke koja stanuje u jednom od solitera udaljenih od ušća Save u Dunav nekih 500 metara. Sa njenog kuhinjskog balkona desno, vidi se ceo Kalemegdan, Saborna crkva i veći deo starog Beograda a pravo ispred na nekih 150 do 200 metara vazdušne linije, nalazila se visoka zgrada od tridesetak spratova nakadašnjeg Centralnog Komiteta SKJ, iza nje vidi se ogroman park i Muzej savremene umetnosti. Preko Dunava počinje da se prostire ravna i beskrajna Bačka. odlazio sam da bih joj dobavio i kupio osnovne potrepštine, popio s njom kafu a ponekad i doručkovao. Moja majka je samo jednom na nagovor mog druga V. sišla u sklonište koje se nalazi ispod solitera. "Ne znam, rekla mi je, osećala sam se nekako skučeno, kao zverka u rupi, nije mi bilo prijatno pa sam se vratila u stan." Kada su raketirali zgradu CK, ispala je iz kreveta od siline vazdušnog udara i uganula ruku. Ni to je nije nateralo da ponovo ode u sklonište. Zgrada CK je bila od strane NATO određena za cilj zbog "pink-a" i "Košave" koji su imali svoje radne prostorije na poslednjim spratovima. "Pink" i "Košava" su bili radio i televizijske stanice koje su propagirale Miloševićevu politiku i politiku JUL-a, stranke njegove supruge. "Košava" je čak bila vlasništvo njihove ćerke. Bože! I sad se naježim spominjući im imena! Oni, ta porodica, bili su zločinačka udruga kakva mislim da nije postojala na svetu. Takvo jedinstvo pervertno, patološko zlih umova ostaće neprevaziđeno! Daleko im lepa kuća! Ali...na vrhu zgrade se nalazio visok, moćan antenski stub koji je omogućavao da se i putem satelita prenose programi ove dve stanice.

Priča moja majka:“Bila je divna topla i tiha noć, mesec je bio ogroman i sijao je tako jako da se moglo čitati. Izašla sam na balkon i naslonila se na ogradu, gledala nebo osuto zvezdama i udisala opojan miris lipa koji je dopirao iz parka. Bilo je oko dva sata posle ponoći i onda sam videla kako se na vrhu CK stvara novi veliki mesec, ogromna narandžasta kugla. To je bio delić sekunde, magnovenje, onda me vazdušni talas bacio na vrata, začula se eksplozija ravna po jačini, stotini grmljavina! Od udara su joj povređena rebra, ruke, noge a parćići stakla su joj naneli po glavi uglavnom površinske rane. Čak ni to je nije nateralo da za vreme vazdušnih napada siđe u sklonište.

Moja majka je uzevši sve u obzir, čudna žena. Poslednji put je bila kod lekara pre pedeset godina. Kada sam joj u socijalnom overavao zdravstvenu knjižicu (doživotno), prelistavajući je, službenica je bila zapanjena: "Pa ona nema ni jednu posetu lekaru, nema čak ni otvoren karton?" Moja draga majka se "samoleči", pre svega svojom neverovatno jakom autosugestijom. Pre desetak godina kad sam svrato do nje, primetio sam veliki tamno ljubičasti otok na podlaktici njene desne ruke. N a moje pitanje odgovorila je da je ujeo stršljen ali da već prolazi, ona je na mesto uboda stavila šniclu zamrznutog junećeg mesa, "to izvlači otrov", objasnila mi je. Njen komšija je nepunih mesec dana pre toga umro od ujeda stršljena u vrat. Naravno nije padalo na pamet da ode kod lekara. 1944 godine je zaradila neku gadnu i opasnu bolest očiju. Pošto je Beograd bio oslobođen, nekako su je ubedili da ode kod očnog lekara. Uvaženi i poznati Dr. Č. je pregledao i saopštio joj da će joj jedno oko izvaditi da bi sačuvao drugo. Bolest je napredovala i u pitanju su bili dani koji su je odvajali od potpunog slepila. I šta biva? Moja majčica, tada osamnaestogodišnja devojka, beži iz bolnice i odlazi na Sremski Front! Oba njena (i sada) kao različak plava i nezamućena oka su i dalje u njenoj lepoj i tvrdoglavoj glavi. Njena teza ( u koju iskreno veruje) je da su joj bolest izlečile sremske šume, zelenilo i činjenica da nije imala vremena ni mogućnosti da u jeku krvavih borbi misli na svoju bolest.

U osnovi je njena zapanjujuća autosugestija. Kada sam pored nje ili mislim na nju, često se setim Biblije. Ona bi da hoće ili želi, mogla da pomera planine!

To bi bio još jedan prilog mom doživljaju bombardovanja, pogled iz ličnog ugla.

Iskren pozdrav od M.P.

PEDESETO PISMO

Dragi moj prijatelju, Znao sam da će vas zainteresovati "štap i kanap", posebno što u bukvalnom prevodu na italijanski jezik, zvuče rogobatno. To je narodni argo koji mi svi dobro znamo i služimo se njime a vama ću pokušati da ga objasnim najbliže što mogu. Napraviti nešto pomoću "štapa i kanapa" u osnovi podrazumeva snalažljivost, na koju je moj narod izuzetno ponosan. Napraviti od ničega nešto, zvuči apsurdno ali se ovom izrekom misli baš na to! Vekovima tlačen od raznoraznih zavojevača pa i svojih sopstvenih vladara, narod se na razne načine dovijao e da bi opstao. U odnosima prema vlasti ali i u svakodnevnom životu, koristila se snalažljivost i dovitljivost kao rezultat neverovatnih mentalnih kalambura, da bi se "pregurao" dan a onda možda mesec, godina i ceo život. Narodne pripovetke su pune primera koji svedoče i veličaju domišljatost i snalažljivost. Najpoznatije su one koje govore o "Ugursuzu". Njegove vragolije, spremnost i sposobnost da u svakom trenutku pronađe najbolje rešenje, kao detetu su mi pokretale maštu. Pokušaću da prevedem i ako to ispadne valjano, poslaću vam pripovetku pod naslovom ĆOSA I UGURSUZ. Kada sam pomenuo "štap i kanap" u vezi obaranja američkog "nevidljivog aviona", radilo se o sledećem: Zastarelu protivavionsku artiljeriju u koju su spadale i zastarele protivavionske rakete, uspeli su da modifikuju, poboljšaju i usavrše mladi ljudi koji se profesionalno ili privatno bave softverom, hakeri i kompjuterski "mangupi". Neki od njih su bili mobilisani a neki su se dobrovoljno javljali nudeći rešenja. Bilo je i u vojsci takvih pa su udruživši snage uspeli da pomoću "štapa i kanapa" učine i teoretski nemoguću stvar. Dakle, uspeli su da radarski sistem učine sposobnim da uoči i locira "nevidljivi avion" a rakete su tako "preuredili" da su kao u video igricama, nepogrešivo pronašle cilj. "Štap i kanap" je u ovom slučaju bio nadmoćniji od američke sofisticirane tehnologije. Pitate me i šta znači kotroban. Shvatili ste da je reč o nekoj vrsti duvana ali želite da vam to razjasnim. I ja sam počevši da pušim kao đak prvog razreda gimnazije u T., zavijao u novinske margine kotroban, koji je moj drug iz razreda, inače sa sela, donosio i davao nam. Kotroban su uglavnom rezane drške duvanskog lista, po ukusu i mirisu a i kvalitetu, najpribližniji je francuskom GITANES. Etimološki, ime dolazi iz vašeg jezika : CONTRABBANDO. Pošto su države imale a imaju i danas monopol na duvan, beleže i vode evidenciju o svakoj stabljici, uzgajivači su se dovijali (uostalom kao i vaš predak) da bi kako su znali i umeli, uspeli da odvoje i prošvercuju nekad veću a nekad manju količinu duvana i tako ostvare ekstra zaradu. Vremenom je reč koja je označavala šverc, trgovinu na crno, postala naziv za rezani duvan za uvijanje. Mnogo se italijanizama sačuvalo u govornom jeziku u Crnoj Gori do današnjih dana, naravno modifikovanih i prilagođenih ali prepoznatljivih. Pišite mi dragi Antonio, vaš M.P.