TRIDESETO PISMO

Nije bilo reakcija, pitanja...ali sam ja shvatio da sam propustio da objavim TRIDESETO PISMO! Nije mi ni žao ni krivo, moja je potreba da pišem a da li to iko čita....to već nije u mojoj moći. Dragi Antonio, Zadivili ste me! Iako je to bio moj prevod prevoda/prepeva, vi ste dragi moj lako kao da se igrate, naveli imena mogućih pesnika : JEAN MOLINET, PIERRE DE RONSARD, JODELLE, MATHURIN REGNIER, JEAN DE LA FONTAINE, CLAUDELE, PETIT, VOLTAIRE, THEIOPHILE GAUTIER, CHARLS BAUDELAIRE, PAUL VERLAINE, STEPHAN MALLARME... Poštovani Antonio, ne smemo zaboraviti jedan nezaobilazan deo, neobično važan segment (kako to ružno zvuči ali žurim da mi ne bi "pobegla misao", pa mi ne zamerite) kada govorimo o NJOJ i, čak mislimo na NJU. Miris!!! Vrsta hrane, tečnosti koje piju, da li ili ne puše,...sve do podneblja iz kojeg su, čine da NJEN miris postaje neraskidivo vezan za NJENU suptilnu građu, oblik, boju, skrivenost ili nežnu otvorenost, NJENU večnu tajanstvenost! Lučenje sokova, jutro, podne, veče, menstruacija, zaljubljenost, strast, mržnja, trudnoća, strah ili stres, uzroci su za delikatnu, ponekad jedva primetnu promenu mirisa. ovo izgleda kao početak Traktata o NJOJ!? Kod nas je davno pričan vic o čoveku koji je neprestano mislio na NJU, pa pošto je to počelo da opterećuje i njegove najbliže, predložili su mu da potraži pomoć psihijatra. Elem, psihijatar na prvoj seansi počne sa Roršahovim testom : "Šta vidite na ovoj slici?" Čovek odgovori : NJU. Psihijatar nastavi, čovek isto! Iznerviran, psihijatar mu mahne maramicom ispred nosa : "A ovo?" Čovek se se osmehne i kaže : " Možete vi meni da mašete čime god hoćete, ja je uvek vidim i mislim na NJU!" Dragi prijatelju i ja , radim i činim sve i svašta tokom dana ali je zaista malo trenutaka kada ne pomislim na NJU! U prošlom pismu sam vam napisao da sam zaboravio jednu reč. Vratila mi se! Iznenada kao što je iščezla, tako se poput bleska munje, vratila! Bez upozornja i najave, bez mog histeričnog "kopanja" po glavi, jednostavno se vratila. Sada je sve prividno u redu, ona je tu, znam je, koristim je (i u ovom pismu), ponaša se kao da se ništa nije desilo, kao da sam sve to sanjao. I ja se ponašam normalno iako s vremena na vreme uz podizanje dijafragme, osetim strah da je ponovo ne izgubim! Uz želje za dobro zdravlje, pozdravljam vas, M.P.

ZRNO PO ZRNO POGAČA, KAMEN PO KAMEN PALAČA

Poslovica problematičnog i sumnjivog značenja! Posmatrajući vrapce, golubove, vrane, čavke, kokoške, patke, guske..., kako kjucaju zrno po zrno, za svog života nisam doživeo da je ijedna od gore pomenutih pernatih živuljki uspela da dobije pogaču! Što se kamena tiče, poslovica dobija neverovatne dimenzije! Naime, dovoljno je pročitati samo jednu knjigu o Golom Otoku pa će se shvatiti da su sravnjivana čitava brda od kamena a od palače nije bilo ni traga! Samo krv, znoj, suze i verovatna smrt! Šta je narod ovom poslovicom želeo da kaže i saopšti, ostaje da se i dalje istražuje a najverovatnije je da ćemo poslovicu predati u nasleđe istraživačima budućih generacija.

ZDRAVLJE JE NAJVEĆE BOGATSTVO

Iz vrlo razumljivih razloga krenuću s kraja poslovice. Bogatstvo, enormne količine novca i iživljavanje koje zatim sledi gradnjom ili kupovinom palata i dvoraca, Fordovih i Micubišijevih džipova, zlatnih lanaca debelih kao ruka i slično, opseda naše pučanstvo, pripadnike svih kasta bez obzira na godine života, pol, versku ili partijsku pripadnost! Neophodno je naglasiti da san o bogatstvu ni u jednom trenutku u svesti našeg čoveka, ne podrazumeva pomeranje ni malog prsta! Ne, očekuje se da bogatstvo padne s neba. Za ovakvo stanje duha, evidentne zasluge imaju prebogati političari, tajkuni i kriminalci različitih provenijencija. Generacije provode život čačkajući nos i čekajući da se jednog jutra probude bogati kao Krez! Ako pak bogatstvo dovedemo u vezu, kako nalaže poslovica, sa zdravljem, odmah nam pred oči i pamet dolaze porezi, prirezi i takse koje je vlast uvela na lekove i ostale medicinske potrebe, na zdravstvo uopšte. Kada platite lekove u privatnim apotekama jer ih nema u državnim, prosvetlićete se i namah shvatiti vezu između zdravlja i bogatstva!

DOĐOH, VIDEH, ODOH !

VENI, VIDI, VICI su bile reči kojima je Cezar javio u Rim svoju pobedu u Pontijskom ratu. Za razliku od Cezara ja sam došao, video i otišao poražen. POZIVNICA. Galerija Centra za savremenu umetnost Strategie Art iz Beograda, Višegradska 25-27 povodom 21 godine postojanja festivala BUDVA GRAD TEATAR, organizovala je izložbu "naših priznatih umetnika koji su tokom godina bili učesnici ovog velikog kulturnog događaja (događanja, prim. M.P.) U pozivnici dalje stoji : Strategie Art predstavlja : Milorada Batu Mihailovića, Dušana Otaševića, Voja Stanića, Miloša Šobajića, Nikolu Gvozdenovića Gvozda, Stanka Zečevića, Dragana Karadžića, Naoda Zorića, Mustafu Skopljaka i Slobodana Slovinića. Galerija Strategie Art se smatra elitnom a šta je i ko je elita u ovoj prizemnoj, ubuđaloj, žabokreči- nastoj sredini, određuje se na osnovu nekoliko parametara od kojih je najvažniji novac. Dovoljno je bilo videti prisutne i zaželjeti se svježeg zraka! Od "naših priznatih (od koga, kada i kako?) umetnika...", izdvajam Dušana Otaševića i djelomice Miloša Šobajića. Dušan Otašević je priznat , poznat i zaista umetnik. Isuviše civilizovan i kulturan, nije odbio da se nađe u ovakvoj družini. Pogrešio je! Izložene slike je bolje ne videti! Odavno nisam na jednom mestu video toliko začaurenosti, ukopanosti, nesposobnosti da se za "nokat" pomere stvari, shvatanja, ne usuđujem se da kažem, umetnički doživljaj kao plod dugogodišnjeg istraživanja i korišćenja mentalija. Ono što je pre trideset i u pojedinim slučajevima, i više godina, možda i bilo sveže, mirisalo na nešto novo, čak budilo nade, danas je izlizano, bezubim ustima ižvakano, replicirano do neprijatnosti a već dugi niz godina se prezentuje ovdašnjoj inače ravnodušnoj javnosti, kao sami vrh naše umetnosti. Tz prepoznatljivi stilovi i rukopisi su nemoć da se korakne napred, strah od sebe i svojih (ne)moguć- nosti, strah od nepoznatog a sigurno i relativno dobra uhlebljenost "naših priznatih umetnika." Ovo nije jedina takva izložba. Onaj ko decenijama prati izložbe u Beogradu i ima istinski uvid u stvaranje velikog broja umetnika a nije "profesionalni" kritičar, odavno je postao svestan da su dobre i kvalitetne izložbe u Beogradu ili retkost, "ima ih u tragovima" što bi rekli hemičari ili ih uopšte nema. Pođite do Centra za grafiku i vizuelna istraživanja na FLU, ulaz iz Pariske ulice i vidite šta znači prava izložba! Centar je (tradicionalno) štampao kalendar za 2008 godinu a autor je niko drugi do Dušan Otašević. Pored izvrsno koncipiranog kalendara (koji je štampala Sandra Mrkajić), Dušan je izložio i friz svojih radova koji, kao i uvek kada je on u pitanju, pomeraju "stvari" i predstavljaju čistu i nepatvorenu umetnost. Iako je izložba kamerna, svojom snagom i doživljajem koji gledalac ostvaruje sa Dušanovim delima, daleko nadmašuje izložbu o kojoj pišem, dapače, ne mogu se ni porediti! Iskreno, dosta mi je već fušera, kvazi i nazovi umetnika, koji zahvaljujući retrogradnoj i buđavoj zemlji u kojoj smo prinuđeni da živimo, caruju i što je najgore, "vaspitavaju i školuju" nove generacije mladih umetnika. Bolje reći sputavaju ih, podmeću im nogu i na kraju, nemaju šta da im kaži i prenesu. Nisam besan, nisam ogorčen, samo sam pomalo žalostan što je ovako kako je! P.S. Svestan sam da ću, ako ovaj Blog iko čita, biti izložen pljuvanju i nipodaštavanju ali kao što napisah ispod naslova SUBJEKTIVNO, "...pišem...reagujem...po bilo koju cenu. Stojim i stajaću čvrsto i odgovorno iza toga!

TRIDESET PRVO PISMO

Identifikacija je neminovna, znao sam da će vam se dopasti vic. Smatrate da je to jedna vrsta prirodne i normalne opsednutosti ženama, muškaraca/mužjaka. Vratiću se na ovu temu kasnije jer me već nekoliko dana "muči" jedna stvar zbog koje ovde pravim digresiju. Naime, u jednom pismu sam vam citirao Esterhazija koji (onako divno) piše o Danilu Kišu, a navodim samo deo : ".....da narodi nisu stvoreni samo da kolju...." Tražeči određenu stvar i preturajući po fiokama, našao sam makazama isečen (datuma nema!) požuteo članak iz novina (ne znam kojih !) koji je ustvari odlomak iz dnevnika ustaše uhvaćenog u bekstvu 1945 godine. Njemu je kasnije suđeno i usuđen je na smrt streljanjem. Krvnik u Jasenovcu piše 1944 godine : "M. i ja smo se okladili u večeru i vino, tko će toga dana više ljudi zaklati. Poslije nekoliko sati a počeli smo u zoru, još je bila sumaglica, ja sam po broju zaklanih prednjačio pred M. za nekih osamdesetak. U to spazih jednog starca, po seljački odjevenog, kako me promatra. Ostavih se posla i priđoh mu. Stari, rekoh, vikni : Živio Poglavnik Dr Ante Pavelić. Starac se nije niti pomjerio. Osjeći ću ti nos, priprijetio sam mu. Da ne duljim, osjekao sam mu nos, oba uha, iskopao oči a onda je starac progovorio : "Radi ti dijete svoj posao." Pobjesnio sam i preklao ga od uha do uha. Poslije toga a ne znam točno što se to s menom zbilo, kao da sam izgubio volju. M. je na kraju Pobijedio...." U ovom trenutku ne želim da se vraćam unazad, da se bavim Istorijom. Ovo uveliko prevazilazi istorijski i vremenski kontekst. Dva nivoa prisutna i neraskidivo povezana u navedenom događaju neodoljivo privlače moju pažnju : Prvi - Starčev "budistički" mir i Drugi - Zrnce savesti/ljudskosti u duši koljača!? Stavio sam pod znakove navoda budistički (mir) jer mi nedostaje prava reč, izraz. Naravno da nije potrebno starčev mir podvoditi pod ikakvu religijsku odrednicu ali mi se čini da reč budistički najbliže odražava ono stanje u kojem se starac nalazio kada je izgovorio : "Radi ti dijete svoj posao." Nije to pomirenost sa sudbinom, ravnodušnost pred "svršenim činom", to je postignut sklad sa sobom samim! Vreme i prostor su u ovom slučaju beznačajni, zanemarljivi. Starac je u tom trenutku i bitak i nebitak, život i smrt, jin i jang, jedinstvo suprotnosti, Kosmos sam! Može biti ubijen ali je nemoguće nauditi mu! Stavio sam znak pitanja napisavši "Zrnce savesti/ljudskosti u duši koljača, zato što pre svega nisam sasvim siguran šta je to savest a onda i, da li je, ako je savest ono što su nas učili da je, zaista dotakla koljača. Sam piše da ne zna šta se to s njim desilo ali konstatuje da je izgubio volju. Ipak možda! Ako sam potvrdio da TREPTAJ KRILA JEDNOG LEPTIRA U NJUJORKU MOŽE DA IZAZOVE TAJFUN U PEKINGU, to bi bila potvrda o susretu sa neuništivošću, jedinstvenošću i večitošću kosmičkog poretka stvari! Takav susret pomera sve pred sobom, ruši utvrđene sheme i šablone, briše unapred (ljudski) zacrtane odnose. Suočavanje sa takvom i tolikom snagom ( ne mogu da nađem bolju reč!) mora neminovno izazvati reakciju, čak i "zrnce savesti" u ogrezlom koljaču. Vi pišete (u nekoliko priča) : " Kako se stvari dešavaju i šta ih pokreće : nešto posve beznačajno." Beznačajno ili značajno, to NEŠTO nam izmiče (i sam sam pisao o tome) ali je prisutno u konekcijama među ljudima/stvarima/događajima. Ponavljam, to je susret sa Kosmosom samim! Andre Breton u predgovoru knjizi OGLEDALO ČUDESNOG Pjera Mabija, govoreći o istom, piše : " već se ljudsko biće ne da zamisliti do kao mikrokosmos koji će napredovati u poznavanju samog sebe, ispitujući zakone što vladaju celokupnim Kosmosom---uključujući i njega samog." Ovo sam morao da vam napišem, ni u jednom trenutku ne želeći da vas mučim ili opterećujem. U sledećim pismima, siguran sam vratićemo se vedrijim temama, mada šta to uopšte znači?, Mislim na vedrije teme. Ni Lukas Eduin koji harpunom ubija Jeboru ne može se svrstati u vedru temu. Kako bilo, pozdravljam vas, vaš M.P.

NEMA HLEBA BEZ MOTIKE

Činjenica da je najveći deo naše populacije na egzistencijalnom minimumu ili narodski rečeno :BEZ PARČETA HLEBA, ukazuje na to da ovu poslovicu moram izuzetno pažljivo da analiziram! Ako je još ispred hleba stavljeno : NEMA! gore navedena činjenica postaje fakt čvrst kao Granit! Hleb kao osnovna ljudska hrana ovekovečen je počev od Biblije : HLEB JE MOJE TELO... KO TEBE KAMENOM TI NJEGA HLEBOM.....NAHRANIO JE SA PET HLEBOVA...pa preko Rimskog : HLEBA I IGARA, sve do filma HLEB I ČOKOLADA. Znači opstanak ljudskog roda uključujući i naš narod, neraskidivo je vezan za hleb! Ako NEMA HLEBA, kratak je put do Armagedona! Ostaje nejasno zašto je motika, alatka, oruđe za okopavanje, uvedena u poslovicu, kada se zna da se naš narod nerado laća oruđa, alata i bilo kakvih sredstava koja iziskuju fizički napor?!

U LAŽI SU KRATKE NOGE

Uz zlobu i pakost, laž je možda najsuštinskiji deo našeg narodnog bića. Laže se od malih nogu, laže se kad treba i kad ne treba, laže se iz sporta što bi rekli Englezi, da bi se održala kondicija. Laž je ne retko infantilna i besmislena, na primer : "Pomalo sam trudna." Lažu bebe u kolevci i to je verovatno najprihvatljivija laž jer je usko vezana za samoodržanje. Lažu deca, mladi, zrele i sasvim stare osobe Lažu svuda, na svakom mestu i u svako doba. Strancu bi bila začuđujuća činjenica da se najčešće laže bez izvesnosti o ikakvoj koristi! Radi se o čistom zadovoljstvu, o uživanju u samom činu laganja. Laž u nas, nije kao svuda u razvijenom svetu locirana (uglavnom) u politici, ne, političari su na mukama, dovijajući se da bi se održali i u stopu pratili sve inventivnije laži našeg populusa. Poslovicu ne malo zamagljuje uvođenje Anatomije! NOGE! Pa još kratke. I pored konsultovanja medicinskih poslenika, pre svega Anatoma, nisam uspeo da dokučim vezu između laži i donjih ljudskih ekstremiteta, bili oni dugi ili kratki!