IZGNANICI

Imam običaj ili bolje rečeno običavam da svakih deset, ponekad i petnaest godina ponovo pročitam određene knjige, odnosno određene pisce, odnosno sve što su napisali. U takve pisce svrstavam Marcel Proust-a i James Joyce-a, Varlaam Šalamova, Mišimu, Eka i naravno mog dragog i omiljenog Bohumila Hrabala. Do skora, do prošle godine, to sam činio i sa Dostojevskim ali sam doneo odluku da ga više nikada ne čitam. Vrlo kratko ću to i objasniti. Naime, iako neizmerno volim Kneza Miškina, Zapise iz Mrtvog Doma, Zločin i kaznu sam pročitao samo jednom u životu i znam je takoreći naizust, dakle, ne želim više da cepam svoje ionako ranjeno srce, da se mučim i patim do iznemoglosti, da plačem nad psihološki savršeno prikazanim stanjima duše kako to ističu naši visoki crkveni oci, da neprekidno budem i bivam „ponižen i uvređen“... Basta! Ove godine zvršivši čitanje kompletnog Proust-a, napisah esej, crticu, ponukan poslednjim dvema knjigama pod naslovom PRONAĐENO VRIJEME, i pređoh, bukvalno se strasno bacih na čitanje Joyce-a. Počeo sam sa DABLINCIMA koji se završavaju frapantnim MRTVI-ma! Čitajući Mrtve neprestano sam imao pred „očima“ Hjustonov testamentarni film što mi nije ni malo smetalo da uživam u toj kratkoj ali kao patrona nabijenoj priči. I nju znam skoro napamet ali uvek pronađem makar sićušni detalj koji me uzbudi svojom slikovitošću, svojom istinitošću, ubedljivošću.... Ali imam nešto drugo na umu! And now something different, što bi rekli Monty Payton-ovci. Iza DABLINACA sledi dramski tekst IZGNANICI. Kada se god pomene Joyce uvek se prvo pomisli na ULYSSES, na MRTVE, na PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI. Dragi moji znani i neznani pročitajte IZGNANIKE. Potpuno sam obuzet i zanet tim izvanrednim komadom! Taj bračni trougao, četvorougao, ta geometrija odnosa ljubavi i neljubavi, davanja i ne dobijanja, prepuštanja, otvorenosti do ogoljenosti, pristajanja na slobodu/neslobodu zarad iskrene ljubavi, na mučenje sebe i drugih oko sebe, naoko besmisleno ali duboka posledica jezuitskog vaspitanja i sigurno je, posebnosti, unikatnosti, jedinstvenosti psihološkog sastava i građe svakog lika ponaosob, uostalom svakog od nas, koji smo neponovljiva galaksija u bezmernom Kosmosu. Bertha, Richard, Robert i Beatrice u ovom malom, kamernom komadu pričaju priču u kojoj su sadržane sve priče o ljudskim odnosima sa samim sobom i sa ljudima oko ili pored sebe. Naizgled jednostavan i skoro neprimetan, čak najčešće zaboravljen uz gigantska Joyce-ova dela, komad IZGNANICI je biser koji kada mu se istinski približite i predate, sjaji tamnim, večnim i neprolaznim sjajem. Obuhvatajući Pedagogiju, Psihologiju, Filosofiju, seže do astronomskih visina/dubina/daljina u analizi ljudske psihoanatomije. 16. April 2009. Beograd