DRUGA KNJIGA, u nastajanju

DUŠKA

Posle dve godine tucali smo se bez suvišnih reči, on je bio potreban meni a ja njemu. Čista fiziološka higijena i ne mnogo više od toga. On je stanovao u Sedmici a ja u Devetki. Igrao je fudbal sa mojim starijim bratom. Bili su zaluđeni za loptom. Razlika među njima je bila u tome što je moj brat bio zaista sportista a on je posle utakmice sa pajtašima pio do besvesti. Prvo je upisao Pravni fakultet a dve, tri godine kasnije je konkurisao i primili su ga na Likovnu Akademiju.

Sve cure iz kraja su bile zaljubljene u njega i starije a bogami i devojčice. Prva mu je bila Seka iz Jedinice. Posle nje, ćapila ga je Ljilja iz njegovog solitera. To je čak i potrajalo. Onda sam ga videla sa Milenom mojom školskom drugaricom. Rekla mi je da je bila zaljubljena u njega dugo, da su se krišom zabavljali zbog roditelja koji su bili prijatelji i gledalii su na njih kao na brata i sestru. „Sada se samo tucamo kad god ulovimo priliku, lepo nam je i izazovno ali je u biti i njemu i meni važan samo seks.“ Posle je došla Senka njegova komšinica, mala napaljena nimfomanka, proganjala ga je, nekoliko puta su ih zatekli u liftu spuštenih gaća. Imao je on ribe i u gradu ali sada govorim o devojkama iz kraja. Nakon Milene sa kojom je još dugo nastavio da se tuca, privukla ga je Marija iz Trinaestice. Bila je zaista zgodna riba, ogromne sise, lepo dupe, duge fantastične noge, glava mi se nije baš sviđala, iako je imala lepe usne, nos i prelepe plave oči, izgledala mi je nekako profano. Jurila je za njim ne samo po kraju i gradu, išla je i na more prateći ga kao kučence sve dok mu nije dosadila. Posle nje je zbario matoru Mojcu, tucali su se celo jedno leto. I on i matora su bili prosto izgubili glavu, svakog dana je odlazila kod njega u stan i tucali su se kao nezdravi! Mislila sam, „Jeb’o te a kada ću ja doći na red? Šalim se ali sam zaista želela da ga i ja „isprobam.“ U njegovom soliteru je bila jedna klinka, mislim da se zvala Dijana, nije imala više od šesnaest godina a imala je ogromne sise, majka je morala da joj šije bruseve, u radnjama nije bilo tog broja. E ta klinka se navrzla na njega, čak je i njena keva otvoreno podržavala. On joj je rekao da nije pedofil, da je još mlada, da pričeka malo, da se strpi. Doca njegov drug mu je, jednog dana dok su ispred solitera ispijali albanski konjak i zalivali ga pivom, kroz zube tiho promrmljao: „Dok ti čekaš da ona poraste, drugi će je razvaljivati.“ Pala sam na dupe kad sam saznala a u kraju se ništa nije moglo sakriti, da je tucao i Alenku, Mojcinu ćerku. Doduše tada je već bila punoletna. Onda je na red stigla i neka Nataša iz Dugačke zgrade. Znali su se površno ali je njemu došlo pa je otišao i zazvonio na njena vrata. Malo je reći da je bila iznenađena, na pamet joj nije padalo da bi je on mogao poželeti. Spolja gledano bila je neugledna, siva nekako ali on je našao nešto u njoj. Za nekoliko nedelja je „procvetala“, neverovatno se promenila, prolepšala se, počela je da vodi računa o svom izgledu. Posle Nataše je bacio oko na Senkinu majku ali se matora nije dala iako je bila proverena tucačica, ni danas mi nije jasno zbog čega.

Nas dvoje smo se sretali i pozdravljali, ponekad bismo razmenili po nekoliko rečenica ali ni mrvu više. Vreme je prolazilo ili smo prolazili mi kako on voli da kaže, ja sam završila ekonomiju i zaposlila se u banci a on je posle završene Akademije postao slobodan umetnik. Već smo bili „nagurali“ po dvadeset sedam godina. I onda se desilo! Sreli smo se u samoposluzi koja se nalazila u njegovom soliteru i on me pozvao na kafu. „Samo da odnesem ovo kevi, pokazala sam na kesu i dolazim“, rekla sam. Nisam htela da žurim, kud sam čekala tolike godine, deset minuta ni tu ni tamo. Skuvao je kafu i doneo Lozu i dve čaše. Ja sam se bila ispružila po njegovom krevetu. Seo je do mene, sagao se i poljubio me. Rešila sam da mu se prepustim, baš da vidim kako to radi. Skidao me polako ljubeći mi svaki otkriveni deo tela. Kad sam bila potpuno gola, ustao je i dugo me i detaljno posmatrao. Nije mi bilo neprijatno, naprotiv. Bez lažne skromnosti mogu da kažem da sam bila zgodna ako izuzmemo zube gornje vilice koji su mi bili istureni više nego što je trebalo. Vitka, dugih nogu, sise su mi bile male ali kruškaste sa velikim izbočenim čvrstim bradavicama, ribica mi je bila obrasla u gustu kovrdžavu šumu, u to doba se nismo bavile friziranjem i modeliranjem tog dela tela. Klekao je pored kreveta, nežno mi raširio butine i zagnjurio glavu u moje međunožje. Duboko je udahnuo miris i nosom mi protrljao klitoris. Zamantalo mi se u glavi! Obuhvatila sam mu glavu i navukla mu se na lice. Nije prekidao iako skoro nije mogao da diše. Svršila sam mu u usta i lice. Umeo ja da me zapali, da svršim i po nekoliko puta. U početku smo se tucali svaki bogovetni dan, ili kod njega ili kod mene ali i u parku, na klupi, uz jednu veliku razgranatu Lipu a najviše je voleo da se tucamo na sred livade između CK i Muzeja savremene umetnosti i to u po bela dana! Govorio je: „Uvek vidiš kad neko nailazi, niko nas ne može iznenaditi.“ Kada sam počela da se tucam s njim bila sam u vezi sa legendom jugoslovenskog fudbala, da ne pominjem ime iako nije više među živima. Bio je puno stariji od mene, brat me upoznao s njim, bio je svetski čovek, šarmantan, zabavan i pun para. Vodio me sa sobom po svetu i bilo mi je fino sa njim. Tucanje je bilo u drugom planu. Tucali smo se retko, bio je nežan i suptilan ali nije uspevao da me zagreje do svršavanja. Glumila sam orgazme jer je zaista bio divan čovek. On je bio druga priča, vlažila sam na samu pomisao na njega. Počela sam i ja njemu da uzvraćam nežnosti i izmišljam koješta ne bih li ga zadovoljila. Slagali smo se u seksu kao da smo stvoreni jedno za drugo. Ipak zanos je trajao nekoliko meseci i polako se pretvarao u, neophodnu doduše, potrebu za sjedinjavanjem ali već bez unošenja nekih jačih osećanja u odnos. Postali smo rutineri ali nismo želeli da prekinemo, kao što sam rekla na početku, on je meni bio potreban a i ja njemu. Onda je nestao, skoro dve nedelje nisam znala gde je, nije znala ni njegova majka, ni brat. Oni su se već bili navikli na to da tek tako ode i javi se recimo sa Oliba ili se uopšte ne javi. Ulovila sam ga kad je jedne večeri prilazio soliteru. „Pa gde si ti čoveče“, uzviknula sam kao šaleći se, mislila sam da si otišao za Ameriku, zašto se ne javljaš?“ Znam da nije hteo niti je bio grub, ipak me je potreslo kada mi je rekao: „Duška, zaljubio sam se, ne mogu da dišem bez nje!“ Ušli smo u njegovu sobu, seli na krevet, zagrlila sam ga i osetila kako se stresao. „Ne mogu“, rekao je i odmakao se od mene. U tom trenutku sam shvatila da je gotovo! Naravno da mi je bilo žao, znala sam da će mi nedostajati ali sam takođe znala da ništa ne mogu promeniti, da se moram pomiriti i prihvatiti stvari takve kakve jesu. Sretala sam ga povremeno kada je dolazio u moju banku zbog žiro računa, popili bismo piće i ispričali se kao najbolji prijatelji. I danas je s njom, voli je i mazi iako su u braku više od trideset godina. Ja sam oastala sama, nisam se udavala....ali to je druga priča.

JUBILEJ

Bez pompe, slavlja i iluminacija proslavljam ovaj dan 25.Decembar 2008 godine. On mi dođe kao drugi rođendan. Tačno na današnji dan pre dve godine sam preživeo težak infarkt, pretekao sam kako reče Savo Peković. Promenio sam se i to nabolje (čemu lažna skromnost?), slikam kao nikada do sada, radim grafike i akvarele, imao sam samostalnu izložbu slika i grupnu izložbu grafika, izlažem u zemlji i svetu. Ima me na svim značajnijim svetskim sajtovima. Rezultati na kontrolnim pregledima su mi dobri, redovno pijem lekove, striktno se pridržavam propisane terapije, jedino se nisam odrekao cigareta. Svestan sam njihove štetnosti ali za sada nemam snage da ih se odreknem. One mi pričinjavaju zadovoljstvo koje ne mogu rečima opisati. Možda ću ih ipak jednog dana....ko zna?

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

MOJCA

Bosa je slavila rođendan. Zašto je pozvala moju sedamnaestogodišnju kćer, ne znam. Odnosno nisam znala dok mi dan kasnije mala nije priznala sva u suzama da je zaljubljena u njega. Govorila mi je: „Mrzim te, mrzim...nikada ti to neću oprostiti!“ Moja Alenka je sa svojih sedamnaest godina već bila fizički formirana kao devojka od oko dvadesetpet, dvadesetšest godina. Povukla je izgledom na oca, crnka, crnooka, visoka i dugonoga ali je imala i velike sise i lepo čvrsto dupence. Dobila sam je sa osamnaest godina. Zaljubila sam se u partizana, oslobodioca Ljubljane, Crnogorca, oficira. Po dužnosti je ostao u Sloveniji a srela sam ga i prvi put videla na jednoj omladinskoj igranci 1952 godine. I on se zaljubio u mene ali smo na venčanje čekali još godinu dana dok ne napunim osamnaest godina. Već sam bila uveliko trudna sa stomakom "do zuba" kad smo stupili pred matičara. Oduvek sam čeznula za seksom, čak sam i kao vrlo mala zamišljala, doduše maglovito, kako bi to izgledalo, masturbirala sam trljajući se do besvesti. Crnogorac je bio ostvarenje mojih snova, em sam se oslobodila mnogobrojne porodice em je on bio pravi pastuv. Vrištala sam pod njim ili na njemu po celu celcatu noć. Dugo nismo imali dece, moj Crnogorac je neprekidno bio na „terenu“, „gonio je ostatke bande“ a onda premeštaji i šetanja od grada do grada po Jugoslaviji, uvek neke nove dužnosti i zadaci. Nismo uspevali čestito da se skućimo. U retkim trenucima kada bi došao na dan, dva da se presvuče, okupa, nismo izlazili iz kreveta. Iako premoren i iscrpljen davao je sve od sebe da me zadovolji i uspevao je. Ali nikako nisam ostajala u drugom stanju. Iako sam Slovenka, znate onu: „Tako mlada a već Slovenka“, nisam varala muža iako je bilo prilika. Masturbirala sam po ceo dan kada ga ne bi bilo kod kuće. Bila sam i ostala nezasita, gladna za seksom! Onda nam se posrećilo! Alenku sam rodila pedesetreće. Bili smo presrećni, hteli smo još dece ali je to bio kraj. Baveći se mojom bebicom, za neko vreme sam potpuno potisnula želju za seksom. Pošto je valjda odradio sve što je trebalo, mog muža su premestili u Beograd. Bilo je to 1964 godine. Ušli smo u lep, veliki nov stan, radovali smo se kao deca. Mene su kao slovenački kadar zaposlili u CK-u a moj muž je dobio kancelarijski posao u vojsci i bilo nam je lepo. Alenka je imala svoju sobu pa smo se nas dvoje, čim bi zaspala, bacali jedno na drugo. Ipak vreme je prolazilo, moj muž se umorio i ostario, starila sam i ja ali me želja i dalje nije napuštala.

Te 1970 godine imala sam 35 godina, bila sam „koka“ kako su govorili momci, od koje bi bila dobra juha. Počela sam da „šaram“. Malo malo, pa bi me pozvali na neki prijem ili svečanost, moj muž nije voleo te „frtutme“ kako ih je nazivao pa sam išla sama. Kad god mi bi mi se ukazala prilika a bilo ih je da ne možete verovati, odvojila bih nekog zgodnog momka i dobro se potucala s njim. Ako niko ne zna, nije se ni desilo, bio je moj stav. Naravno da sam dobro pazila, nikako nisam htela da povredim svog Crnogorca koga sam i dalje mnogo, mnogo volela.

Nego da se vratim na Bosin rođendan. Bila je prošla ponoć i smatrala sam da je Alenka već trebala da bude u krevetu. Ušla sam u lift i popela se do šesnaestog sprata. Iz stana se čula muzika, zazvonila sam i pošto niko nije otvarao ušla sam. Posvuda je bilo momaka i devojaka, pića na sve strane, neki su plesali, neki sedeli i pili, bilo je tamno gorele su dve, tri stone lampe. U Bosinoj sobi na trosedu su sedeli on i Buda Bosin brat, ispred njih je bilo najmanje dve prazne boce i jedna do pola popijene Loze. Alenka je sedela u fotelji naspram njih, u ruci je držala čašu sa nekim sokom, pored nje na naslonu fotelje sedela je njena najbolja drugarica Vesna i šaputala joj nešto na uvo. Kada me je ugledala trgla se, ustala i zagrlila me: „Mama, da znaš kako mi je lepo!?“ Nikada ni ja ni muž nismo bili grubi prema njoj, rekla sam joj da smo se dogovorile da u jedanaest bude kod kuće. „Ali mamice vreme mi je proletelo, tako mi je fino ovde“ zacvrkutala je Lena. Buda me pozvao da sednem i popijem piće: „Pa onda kud koji mili moji.“ Sela sam između njih dvojice: „Ali samo jedno, zaista je kasno“, bila sam kao kategorična a ti Lenkice molim te pravo kući, sutra moraš u školu, ustaješ rano.“ Bilo joj je krivo i žao ali je ustala prišla im je i poljubila u obraz prvo Budu a onda i njega i idući natraške i sve vreme ga gledajući pravo u oči, izašla iz sobe. On mi je sipao Lozu, nazdravili smo i popili. Buda je sipao novu turu. Njih dvojica su imali po 24 godine. On je bio visok, stasit i plećat, plavih kao različak očiju. Butine su nam se dodirivale a kada je prebacio ruku preko mog ramena, osetila sam želju da ga imam i to odmah i sada! „Znaš, rekla sam mu, Alenka je još dete, ne bih volela...“ Prekinuo me: „Šta vam pada na pamet, ne bih je ni pipnuo, mator sam ja za nju, ona mora da ima dečka njenih godina ili starijeg godinu, dve, nemojte uopšte da brinete.“ Popili smo i treću turu, odnosno ja, njima je bila ko zna koja. Posle četvrte ture, naslonila sam glavu na njegovo rame. Udahnuo je miris moje kose i videla sam kako mu se farmerke napinju. Nisam se femkala, položila sam šaku na njegov kurac i stegla ga preko tkanine. Okrenuo mi je glavu i gurnuo jezik u usta. Potpuno sam pomahnitala, zaboravila sam gde se nalazim, krajičkom oka sam videla da je Buda ustao i izašao iz sobe. Sisali smo i grizli jedno drugom jezike i usne, raskopčala sam mu farmerke, uhvatila ga za već dignut kurac i počela da ga drkam. On mi je zavukao ruku ispod haljine, u ono vreme se nisu nosile hulahopke, imala sam čarape na haltere, i ispod gaćica mi pomilovao klitoris. Ustala sam, svukla mu farmerke i svoje gaćice, sela mu u krilo obgrlivši ga nogama i navukla se svom snagom na njegov kurac. Ako smo mi Slovenci išta naučili od Srba to su psovke. Kad izgovorim penis i vagina to mi zvuči sterilno, apotekarski, kurac i pička zvuče sočno i tačno znaš o čemu se radi. Jebali smo se kao pomamni, svršila sam vrišteći. Bila sam potpuno van sebe i preneražena kada su se otvorila vrata. Vesna je proturila glavu i pogledala nas zapanjeno. Brzo je zalupila vrata, ja sam se na vrat na nos sredila, pogledala ga, sedeo je znojav i malaksao i duboko disao. Izletela sam napolje i stepenicama otrčala do našeg stana. Alenka je bila u svojoj sobi, moj muž je hrkao, tiho sam ušla u kupatilo i zaključala se. Kada sam malo došla sebi napunila sam kadu toplom vodom, skinula se i opružila. Nije mi izlazio iz glave. Zavukla sam prste u pičku, palcem sam trljala klitoris i svršila još dva puta prizivajući njegov lik.

Alenka se sutra vratila iz škole uplakana, Vesna joj je ispričala ono što je videla. Ušla sam u njenu sobu i počela da je milujem po kosi, bez reči. Iz nje je provalio bes: „Nisi to smela da mi učiniš, mrzim te, mrzim...odlazi iz moje sobe, on je moj, volim ga najviše na svetu...“ Pokušala sam da joj kažem: „Dušo moja pa on je stariji od tebe celih sedam godina, da imaš dvadeset ili više to ne bi bio problem ali...“ Prekinula me: „A ti si od njega starija jedanaest godina, nemoj molim te da mi pričaš priče i idi iz moje sobe!“ Nije htela sa mnom da progovori skoro mesec dana, izbegavala me je. Ja sam se tucala s njim u njegovom stanu, jednom čak na tepihu u trpezariji. To je bilo leti kada njegovi nisu bili u Beogradu po nekoliko meseci. Oboma su nam ispod očiju rasli tamni kolobari, on je vidno smršao, skoro da nismo ništa jeli. Znao je da me mazi i celu obliže jezikom, mogla sam da svršim a da i ne uđe u mene. Iako sam bila iskusna u vođenju ljubavi, njegova mašta je znala da mi priredi neverovatna iznenađenja i uzbuđenja. Muž je primetio da me svaki dan nema u kući po nekoliko sati, bilo pre ili posle podne. Zafrkavao se: „Jesi li se ti to politički angažovala pa i leti ideš sa sastanka na sastanak?“ Odmahivala sam rukom: „ Ma pusti sve je to jedna velika gnjavaža.“ Alenka je znala gde sam i šta radim, ipak nije ni zucnula ni ocu a ni meni nije uputila ni jednu jedinu reč. Imala je plan i bila je strpljiva. Za proslavu svog osamnaestog rođendana tražila je od nas da napravi žurku. Zamolila nas je da odemo negde da se društvo ne bi osećalo neprijatno. Moj muž je pristao, samo je zamolio svoju obožavanu mezimicu da se ne napije i da ne dozvoli društvu da divlja, zbog komšija. Spremila sam dosta sendviča, dve pite, tortu, bilo je i tri flaše vina i puno sokova. Glupača! Na pamet nije padao on! A baš on je bio centar Alenkinog plana i strpljivog čekanja. Morala sam da joj se divim, da svoju rođenu kćer posmatram drugim očima. Naravno to sam kasnije saznala. Te noći kada je ispratila društvo ostali su sami. Sve mi je ponosno ispričala ali se lako moglo osetiti zadovoljstvo zbog osvete. Bar je ona to tako videla i osećala. Privila se uz njega kao mačka i počela da ga ljubi u vrat. On je u prvi mah odbio ali je ona bila uporna. Nije ga ona kao ja odmah uhvatila za kurac, pustila je njega da je polako svlači, grickajući joj ušne resice, zavlačeći joj jezik u uvo. Pričala mi je da je po njegovom pogledu videla i znala koliko je lepa. Sisao joj jezik, oblizivao usne, ljubio vrat i grudi, sisao bradavice...“Mama svršila sam kad mi je poljubio stomak i lizao pupak!“ Bio je nežan i pažljiv sa njom. Grickao joj je dlačice, ljubio i lizao unutrašnju stranu butina razdvajući ih polako. „Svršila sam po drugi put kad je svoje usne priljubio uz moju ....!“ „Nisam osetila bol kad je ušao u mene, toliko mi je bilo lepo, bila sam na nebesima.“ „Ulazio je i izlazio iz mene polako i nežno, stomaci su nam se dodirivali, ležala sam na leđima raširenih nogu potpuno opuštena i srećna, ništa na svetu nije postojalo osim nas dvoje!“ „Više i ne znam koliko puta sam svršila ali se dobro sećam da sam osetila grčenje njegovog...znaš, izvadio ga je brzo iz mene i hteo da prospe seme u šaku. Uhvatila sam ga i usmerila na svoj stomak. Zapljusnula me kiša vrelih kapljica. Mama, to je nešto najdivnije što mi se desilo!“ Nisam znala ni umela da joj bilo šta kažem. S jedne strane bilo mi je drago što je svoj prvi odnos imala sa njim, osećajnim i nežnim, momkom, čovekom koji je kao retko koji muškarac mislio prvo na svoju partnerku a posle na sebe a u isto vreme mi je padala na pamet i misao da je tucao i majku i ćerku. Kako bilo, obe smo ga zapamtile. Sad on ima preko šezdeset, mislim šezeset i dve, ja sedamdeset i tri a Alenka peset i pet. Bilo je davno ali ga nisam zaboravila. Ni Alenka, kad god mi se javi iz Amerike pita da li sam čula šta o njemu.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ZDENKO

Upoznao sam ga kada je došao u likovnu koloniju koju sam uz Lazinu pomoć osnovao u Domu. Nina i Goran su insistirali, prosto zahtevali da i on dođe. Pričali su bajke o njemu. Mlađi od mene dve godine, visok otprilike kao ja, sede kratke kose i brade, nosi naočare... dešavalo se a dešava se i danas da nas zamene. Baba na Jami ga je kada je bio pre mesec dana i sa štapovima išao ka vodi, pozdravila rečima: „Jesi l’ poranio Zdenko?“ Ne ličimo bukvalno „Ali ste obojica lepi“ rekla je Nina. Još tog prvog puta je sa sobom poneo šestometarski štap, „Ovo je moj čovek“ pomislio sam. Sada mogu da potvrdim da je lud za pecanjem isto kao ja. Bog’te, sad mi pade na pamet, i on i ja smo infarktaši i imamo Anginu Pectoris! I obojica ne hajemo mnogo zbog toga. Došao je i sledeće godine i sledeće i ostavio Domu odličnu kolekciju slika. Posle doručka smo išli na „Mrtvu Tisu“ i uglavnom kod Mileta zauzimali ponton i pecali. Punili smo velike kante manjovima, retko kojim melezom ali smo se zato zezali i izvrsno družili. Bazu smo činili nas četvoro, Nina, Goran, on i ja a ostali su dolazili i odlazili, šetkali, obilazili prase koje se vrtelo na ražnju, pijuckali, donosili nam piće i kafu... Po pravilu slikali su posle večere pa do ranih jutarnjih časova. Voleo sam da im priređujem iznenađenja. I sada se seća vangle vrućih mekika koje je Jova pekar doneo u atelje gde su slikali, oko dva ujutro. Pa tepsije vrućeg bureka. Nina je Bečke šnicle zbog velčičine nazvala „Slonovsko uvo!“ Trudio sam se da im omogućim najbolje uslove za rad, smeštaj i najbolju hranu. Oko platana, boja...konsultovao sam se s njima i bili su zadovoljni. Pored naših Laza je u koloniju pozivao i Makedonce, Bugare...svi su se dobro slagali i družili. On je od prvog trenutka privlačio opštu pažnju. Nije to činio namerno, nije se „trtio“, prosto i jednostavno, svi su voleli da budu u njegovoj blizini. Odličan slikar, to sam i ja kao laik mogao da vidim, duhovit, kozer, pažljiv prema svima a pre svega prema ženama i naravno pecaroš majstor. Kada peca, smiren je za razliku od mene kome proradi adrenalin čim plovak potone ili legne, podsetio me na jedan događaj s čika Pištom od pre sedam, osam godina dok smo u čamcima ušticovani pecali na Jami. Bio sam daleko od njega nekih dvadesetak metara a i Milan, kad je upecao šarana koji je brat bratu bio težak osam kilograma. Gledali smo kako se muči da ga dovuče do čamca, mrcina je to, bio je spustio meredov i kad je najzad posle jedno pola sata uspeo da ga pothvati, podigao je meredov a šarančina je samo skliznula kroz trulu mrežu na dnu i otplivala. Meni je došlo da poludim a čika Pišta je mirno, bez i trunke nervoze rekao: „O’šo!“ Takav je nekakav i on. Držimo se već dugo ali sam ga video samo jednom da se iznervirao. I to je bila moja krivica. Pecali smo u „dubini“ i napunili čuvarku. Kao navijen sam ponavljao: „Alaj ćeš se načistiti ribe.“ Prvo se smejao i šalio, dosoljavao i on ali kako nisam prestajao, zaćutao je. Posle dva sata mog ponavljanja: „Alaj ćeš se....“ okrenuo se i rekao mi: „Ovo je poslednji put da ti dolazim na Jamu.“ Ućutao sam. Kada smo se vratili na obalu a usput nam je Milan dao i svoju čuvarku, seo je na hoklicu i bez reči uzeo da čisti ribu. A nije je bilo malo! Sa Milanovom, bilo je bar dvadeset pet kila. Nije hteo kući da ponese ni jednu jedinu ribu. Ništa mu ne govorim ali mislim da bi bilo bolje za njega da ne sabija sve u sebe, da se izdere, izgalami, da se posvađa ako treba. Uostalom on je zbog nagomilanih stresova i dobio infarkt.

Nije zlopamtilo, pozvao me i bio sam na njegovoj izložbi u Beogradu. Posle nas je odveo u „Kolarac“, njegovu dugogodišnju od studentskih dana omiljenu kafanu gde su konobari a znaju ga i mladi i stari, sastavili stolove za nas. Bivao sam na mnogim izložbama ali je njegova nosila šnjur, nije moglo da se uđe od sveta. Najlepše od svega je to što je bilo puno njegovih koleginica i kolega a zna se koliko su umetnici sujetni i surevnjivi.

Zovem ga često i uglavnom kada ulovim veliku štuku: „Kada ćeš doći, upravo sam izvukao štuku od četiri kila.“ Odmah se „zapali“: „Jel’ s obale?“ pita uzbuđeno. Došao je prošle nedelje sa Ninom i Peđom kolima, jednim udarcem „ubio je nekoliko muva.“ Posetio je taštu i odseo kod nje, bio je u ponedeljak na otvaranju Ninine izložbe i tu smo se dogovorili da sutra dođem po njega i da odemo na Jamu. Utorak i sreda su bili kao da smo ih poručili! Na nebu ni oblačka, sunce je sijalo ceo dan. Ono, decembar je i ujutro kada zabacujemo štapove, hladno je, slana pokriva ostatke trave. Mene to ne tangira mnogo ali on je „smrzotina“. Ponudio sam mu vatiran kombinezon ali se on već bio pripremio, ispod pantalona je imao donji deo pižame, na sebi duks i debeo vuneni džemper a preko toga vijetnamku, pa šal, rukavice i kapu. Na nogama gojzerice, kako smo ih nekada zvali. Nije ulazio u kuću, šetkao je obalom prateći pogledom plovke, pričao i šalio se s Vladom, ja sam im donosio, njemu kafu s mlekom a Vladi čaj a u kući na „Smederevcu“ podgrevao kupus s rebrima i kostima koji sam poneo iz Novog Sada. Ručali smo na prevrnutom Lacikinom čamcu, mi bolji ugođaj ne tražimo! Utorak je što se tiče štuka bio promašaj. Nije bilo ni pipanja. U sredu smo opet poranili, zabacili štapove i dok je on ostao na obali ja sam počeo da pripremam kupus s ovčetinom, bolje reći ovčetinu s kupusom. Oko devet sati izvukao je prvu štuku od oko pola kile. Doneo je i stavio u kantu u kuhinji. Malo kasnije pojavio se Vlada i prilazeći obali izdaleka je govorio: „Već znam, svratio sam do Zdenka, alal vera...znači krenulo je?“ Opet sam ručak izneo na čamac, napucali smo se, on je pojeo i šaku kao otrov ljutih papričica. Taman kad sam oprao sudove, pojavio se noseći štuku od kilo i po. „E sad i treću za sreću“ kazao sam. Upecao je i treću ali četvrtu a bila je komadina nije izvukao. Već je bio pao mrak, Vlada je pokupio svoje štapove i ja sam se spremao i već se mašio za poslednji sa leve strane kada smo videli da krajnji desni plovak naglo nestaje i najlon se zateže. On je prišao štapu i verovatno mu se u mraku učinilo da je najlon dovoljno zategnut pa je kontrirao. To je bila greška, reagovao je početnički za šta je sigurno kriv mrak i njegova ćoravost, nije okrenuo ručicu bar dva puta i prosto je istrgao štuketini kedera iz usta! Fulao je. Meni se podigao pritisak, psovao sam, znam da je odličan pecaroš ali ovo je bila štuka kapitalac, On je reagovao baš kao nekada čika Pišta. Ni nagoveštaj nervoze ili uzbuđenja nije bio na negovom licu i u njegovom ponašanju. Sada hladne glave shvatam da je ceo dan od sedam ujutro do mraka proveo na obali, da je izgubio koncentraciju, da je smrznut jedva čekao da sedne pored usijanog šporeta. On je na neki način vuk samotnjak. Voli društvo i aktivno učestvuje u druženju ali vrlo često voli da se osami. On, za koga njegova žena kaže da što je stariji sve više priča, ume da ćuti, da ne otvori usta po nekoliko sati. Letos kada bih ja otišao da dremnem posle ručka on nije mogao da sačeka pet sati nego je u tri po najvećoj vrućini stavljao kapu na glavu uzimao štapove, mamke, čuvarku, veslo i čamcem odlazio u drezgu usred Jame. Jednom mi je rekao da mu nikada nije dosadno sa samim sobom. Zabaci štapove oko čamca kao lepezu, zapali cigaretu, ispruži noge i uživa gledajući lokvanje oko sebe, čaplje, kormorane, labudove, gnjurce, žabe i bavi se svojim mislima. Kaže da „slika u glavi“ po nekoliko slika, prevrće ih i obrće, traži najbolja rešenja, prepravlja ih i ispravlja. U svojoj ludoj glavi i piše, sastavlja čitave knjige, prikaze izložbi koje mu se dopadnu i svašta još i to objavljuje na svom Blogu ali i na drugim Blogovima. Istovremeno ne gubi iz vida ništa što se dešava oko njega.

Ume da sluša druge što je retka osobina. To sam shvatio jednom kada mi se grlo skoro osušilo od pričanja, pričao sam sigurno bar dva sata a on me pažljivo slušao. Nije me prekidao, nije otvorio usta. Kada progovori ima šta da kaže. Obrazovan je, obrazovan sam i ja ali što kaže Nina, od njega se može mnogo naučiti. I neprekidno nastavlja da i dalje saznaje i uči, čita svuda i na svakom mestu, radoznao je i sve ga interesuje.

Nas dvojica se naravno razlikujemo po mnogo čemu ali imamo i puno zajedničkih osobina, navika, čak su nam i neka osećanja skoro identična. I on i ja volimo svoje žene. Moja je umrla od raka ali je neprekidno sa mnom, ne mogu da prekinem i neću, da mislim i govorim o njoj. Voleo sam je najviše što sam mogao svom svojom dušom i srcem. Isti je slučaj i sa njim. I on svoju Jasnu beskrajno mnogo voli. Često je pominje, citira njene reči kada želi da nešto preciznije objasni a čini mu se da će njenim rečima to i učiniti. Kada joj spomene ime uz neizbežno „moja“, osmeh i izraz ljubavi se jasno vide na njegovom licu.

Pre nekoliko godina je sa zajedničkom prijateljicom Bo bio kod mene na večeri. Spremio sam svoj specijalitet „Štuku u mundiru“ sa Tartar sosom. Jesenas je pažljivo zapisao recept i za jedno i za drugo i kada se vratio u Beograd, iznenadio je Jasnu i Miku iznevši im na terasu za ručak, tepsiju sa „Štukom u mundiru“ i Tartar sos. Pozvao me i dao mi na telefon Jasnu. Bila je oduševljena, nije imala reči da opiše ukus i ugođaj koji im je priredio. Bilo mi je drago što je uspeo, što se do tančina držao mog recepta ali i saveta koji sam mu dao da štuku, makazama od glave sečući papir, pred njima iznese „na videlo dana!“

Znajući ga, ubeđen sam da će i ovo što sam ispričao objaviti na svom Blogu.

Došao sam u Beograd i javio sam mu se prekjuče. Danas u u dva ćemo se naći u „Kolarcu“.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

LJILJANA

Bio je na drugoj godini Prava a ja brucoš. Zaljubila sam se u njega na prvi pogled! „Apaš“ kako ga je kasnije nazvala od milošte moja mama, neprekidno je bio sa drugarima, pili su kad god su imali para i činilo se ceo ostatak dana provodili u ulaznom holu Pravnog fakulteta, merkajući i odvajajući „ribe.“ Bila sam (i ostala) jezičava i jedva sam čekala da mi nešto dobaci. On to za razliku od svojih pajtaša nije radio. Pričalo se da se zabavlja sa najlepšom devojkom na Pravnom. Nisam znala kako da mu priđem a ludela sam od zaljubljenosti pa sam iznenadila samu sebe kada sam mu jednog dana prišla i rekla kao da se obraćam celoj grupi: „Jaki ste samo na rečima a na delu...“ On je bez reči ustao, uhvatio me za ruku i kroz hodnik poveo do slušaonice. Išla sam s njim kao omađijana. Uveo me unutra i zatvorio vrata. Obuhvatio mi je glavu šakama i nežno pritisnuo usne na moje. Sklopila sam oči, samo što se nisam onesvestila! Onda sam se trgla! Jezikom je otvarao moja usta! Danas će se to mnogima činiti smešno i neverovatno ali to je bilo prvi put u mom životu da se ljubim na takav način. Prošaputao mi je: „Ne stiskaj zube, otvori usta.“ Mislila sam da ću umreti od slasti kada je počeo da mi sisa jezik. Pripila sa se uz njega, zagrlila ga i prepustila mu se.

Pratila sam ga kao kučence, rekao mi je da je raskinuo sa „onom“. Prodavala sam zajedno s njim Novogodišnje čestitke, na ulici, po hotelima i restoranima, po kućama od vrata do vrata i naravno, završavali smo u „Grgeču“. Meni je bilo najvažnije da sam pored njega.

Jedinica sam ali nikada nisam bila razmažena, uspevala sam da redovno dajem ispite i pored ogromne količine vremena koju sam provodila s njim. Onda je on posle druge godine napustio Prava i upisao Likovnu Akademiju. Naprosto mi se izgubio iz života. Srce mi je bilo slomljeno ali sam i ja imala svoj ponos. Prošlo je bogami nekoliko godina, ja sam bila na četvrtoj i već sam radila kao novinar, kad mi je Gaša njegov najbolji drug rekao:“ ’Ajde da ga potražimo.“ Provrtan i „vidra“, Gaša se raspitao i pronašli smo ga na času Anatomije. Znakovima samo njima znanim, kroz staklena vrata Gaša mu je objasnio gde ćemo ga čekati. Posle dvadesetak minuta pojavio se u „Kikiju.“ Iako sam vremenom izgradila samosvest i bila „sigurna u sebe“, u ušima mi je zabubnjalo kad me je poljubio! Doduše drugarski u obraz ali dodir njegovih usana učinio je da se vrati sve ono što sam prema njemu osećala! Ovog puta te neću pustiti tako lako, pomislila sam gledajući njegove plave oči. Bio je pustio bradu i ugojio se ali i takav, ogroman kao medved bio je lep. Dugo smo razgovarali, Gaša se posle nekog vremena izgubio, i dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Shvatila sam da mu je drago što me vidi ali nije rekao ni dan ni vreme sastanka. Pustila sam da prođe nekoliko dana i onda sam ga, bilo je rano jutro, pozvala telefonom. Zamolila sam ga da pođe sa mnom kod automehaničara, imala sam Mini Morisa, „biće mi lakše kad si pored mene, znaš ti majstore.“ Pristao je iako sam ga probudila. Došla sam po njega vozeći najbrže što sam mogla. Posle sam ga povela na „Ušće“ na ručak. I to je bilo „njegovo mesto“, došao je da nas usluži sam šef restorana, njegov drugar iz pedesetih, iz detinjstva. Neprestano sam pričala, o sebi, o poslu, o ljudima koje srećem. On me je sa zanimanjem slušao, nešto malo je pojeo a onda je nastavio sa Lozom. Sada kada se setim...Bože, koliko je mogao da popije taj čovek i uopšte se to nije primećivalo na njemu, oči su mu i dalje bile nebesno plave, nije zaplitao jezikom, kada je govorio, govorio je kao i obično. Već je bio pao mrak kada sam ga odvezla do kuće. Na rastanku sam mu rekla da imam karte za „Kralja Ibija“ i ako hoće možemo da odemo prekosutra na drugo izvođenje, postpremijeru. To ga je obradovalo, već sutradan posle premijere ceo Beograd je pričao samo o Zoranu i njegovom „Kralju Ibiju.“ Znala sam da voli pozorište, umeo je da povede celu bulumentu iz kraja na neku predstavu koju je voleo. Voleo je i operu, imao je svoje mesto u sezoni na balkonu tik do pozornice. Ja sam došla upicanjena i namirisana a on u polupocepanim farmerkama umrljanim bojama, nekakvoj narandžastoj frotirskoj majci i patikama na bose noge. Nisam malograđanka ali me je u tom trenutku bilo malo sramota od sveta. Da sam mu išta rekla ne bi me shvatio, nimalo nije polagao na spoljašnji izgled. Sećam se kada me je poveo na večeru na brod „Split“, bio je opet u ofucanim farmerkama a gore je na golo telo obukao nekakav sivi sako bez dugmadi, koje je zamenila velika zihernadla. To se dešavalo mnogo, mnogo vremena pre Panka. Neko bi rekao da je išao ispred svog vremena, u mnogim stvarima i jeste ali što se tiče oblačenja, to mu je bila „zadnja rupa na svirali.“

Počeli smo da se viđamo, prvo svakih nekoliko dana a onda svaki dan. Ja bih posle posla ili ako sam bila slobodna i ranije, dolazila po njega ili kod njega ako je bio sam, što je bio čest slučaj. „Gajba“ mu je inače bila otvorena za gomile momaka i devojaka koji su se smenjivali, tu se kartalo, pilo, kuvalo, ljubavisalo... On bi me odvodio u svoju sobu, niko nam nikad nije ni zakucao na vrata, i tu bismo se ljubili i vatali. Zakazivali smo sastanke i u gradu, najčešće u „Šumatovcu“. Jedne večeri sam kasnila, morala sam da pregledam i montiram intervju sa važnom ličnošću, tu nije smelo da bude greške. Pre nego što sam ušla u baštu videla sam ga kako sedi sa drugom za stolom u sred bašte i pije. Poljubila sam ga i izvinula se zbog kašnjenja ali je on veselo odmahnuo rukom: „Nije mi bilo dosadno kao što vidiš, naišao je Slobo pa smo se zabavili čekajući te.“ Planirala sam da to veče budemo sami, da odemo kod mene, mama i tata su bili otišli na nekoliko dana iz Beograda ali su njih dvojica morali da dovrše flašu „Vlahovca“ koja im je stajala pored noge od stola. Na samom ćošku stola nalazila se treća čaša sa pićem. Nisam morala dugo da mozgam, konobar u čijem su „reonu“ sedeli, raznevši piće došao je i na eks ispraznio čašu. Oni su je ponovo napunili, naravno i sebi. Slobo me je ljubazno pitao šta ću da popijem ali sam odbila govoreći da mi uskoro krećemo. To moje uskoro pretvorilo se u četiri sata! Kada smo najzad došli u moj stan on je rekao da ide da se istušira: „Smrdim k’o pas.“ Pošto ga dugo nije bilo otišla sam u kupatilo, ležao je u kadi držeći tuš u ruci i mirno spavao. Isključila sam vodu, probudila ga, obrisala i odvela u krevet. Možete misliti kakav smo seks imali! Zahrkao je čim je osetio krevet. I pored svega nisam odustajala, volela sam ga i znam da je i on mene voleo, doduše na svoj način. Stanovala sam na Dedinju a on je svake srede radio mozaik u bivšem Kunovom ateljeu koji se nalazio odmah ispod Muzeja 25 Maj. Bilo mi je blizu pa sam ga često posećivala, ostavljao je čekić i kamenčiće, izlazili smo i sedali na neku od klupa i zagrljeni uživali u zelenilu Hajd Parka i cvrkutu ptica. Doduše više on nego ja. Ja sam tipično gradsko dete, za mene je Priroda samo neophodan ukras na koji ne obraćam mnogo pažnje, koji se podrazumeva ali on je imao istinsku i jaku vezu sa živim i neživim svetom oko sebe. Poklonio mi je jedan mali mozaik i sada visi u mojoj radnoj sobi.

U želji da uvek vladam situacijom ali i da ga uvedem „među moje“, napravila sam kardinalnu grešku! Na premijeru, ne sećam se više kog komada u Ateljeu 212, povela sam roditelje, kumove, tetku i teču, ujake i ujne i njihovu decu, bilo nas je više od dvadeset. On je bio iznenađen to nije mogao da sakrije ali se ponašao ljubazno i korektno. Jedva je čekao da se predstava završi, nisam sigurna ni da li je gledao uopšte. Planirala sam da posle predstave svi zajedno odemo na večeru u „Srpsku kafanu“. Dok su moji išli prema kafani on me zadržao i ozbiljno me pitao koji je datum. I sada se sećam bio je 27.Februar! „E pa ovako, rekao je, hajde da se ovde nađemo 27.Februara za deset godina.“ Bilo mi je strašno, suze su mi krenule niz lice, on me nežno poljubio u čelo, okrenuo se i otišao.

Srela sam ga početkom osamdesetih ispred bioskopa „Jadran“, prošle su godine, udala sam se, imala sam dva sina, muž mi je radio u MIP-u, ja sam bila urednik, imala sam sve što mi je trebalo, bila sam „svetska žena“. Poljubili smo se drugarski i srdačno. Pozvala sam ga da nešto popijemo kod „Konja“ i ispričamo se. Popeli smo se na sprat, nije bilo gužve, ja sam poručila esspresso i Remmy Martin a on naravno Lozu. I on se bio oženio, rekao mi je da ženu voli najviše na svetu, da je to bukvalno bila ljubav na prvi pogled, ma kako to izlizano zvučalo. Imali su sina od četiri godine. Ne znam zašto i kako ali osetila sam ljubomoru prema toj nepoznatoj ženi. Da li sam ga prebolela? Na rastanku sam mu rekla, bilo je to jače od mene, naprosto mi je izletelo: „Žao mi je što nisam više spavala s tobom!“