NASTAVAK 7

SMISAO, SVRHA, RAZLOG...

Ko se nije našao u situaciji da se zapita koja je svrha njegovog bitisanja. Vrlo je lako pronaći odgovore u biologiji: produženje vrste ali svest je nepremostiva prepreka! Mravi, žirafe, kitovi, žabe, himalajski jakovi, leptiri, vilin konjici.... imaju u svojim kodovima ugrađen nagon za održanjem i produženjem vrste. Imaju ga i ljudi ali svest je uspela, razvijajući se, da ga modifikuje. Ne iz obesti ili nekog drugog bizarnog razloga, već zbog spoznaje o težini življenja. Čak i domaće životinje, pre svega domaći ljubimci, psi i mačke, živeći dugo sa ljudima, mogu da „upadnu“ u depresiju na primer. Lavica nagonski i instinktivno hrani i brani svoj porod. Ona ne razmišlja da li je njen život težak i da li bi mogao da bude bolji. Prihvata ga takvog kakav jeste, bilo šta da se desi ona ide dalje terana usađenim nagonima.

Svest, ma koliko da je izuzetna i ma koliko da je doprinela razvoju čovekove vrste, opterećuje. Mišljenje nas često sputava, dovodi u bezizlazne situacije, ranjava nas iz časa u čas. Istine radi, ponekad nam pomaže da se na pravi način suprotstavimo brojnim, svakodnevnim nevoljama, češće, dovodi nas u stanje potpune bespomoćnosti. Pokušaji da se radom, šetnjama, čitanjem knjiga, voženjem bicikla, pecanjem ili nekim drugim hobijima, ublaži surovost života, uspevaju samo na „kratke staze.“ Život je lep, veličanstven u svojoj biti ali ja mislim na život koji smo mi ljudi skrojili ili su nam ga skrojili. E on, taj život je noćna mora! Ne možete da zaspite ili se budite u kovitlacu misli kako preživeti dan, kako platiti nagomilane račune, koji je to način da se živi normalno i dostojanstveno a ne biti lopov ili kriminalac ili političar? Ponekad izmučen i iscrpljen svojim životom, umem da kažem: „Šta me briga za Pakao posle smrti kada živim u Paklu!“ Nisam od onih koji lako odustaju (iako znam da odlažem „za sutra“) i svestan sam da nisam sam u svemu tome ali da je teško, teško je.

Dešava mi se da upadnem u letargiju, „prst ne mogu da pomerim“, budem na samoj ivici duboke depresije, obuzima me osećaj izgubljenosti ali se trgnem, najčešće uz J....nu pomoć i počnem da funkcionišem. U početku s mukom i teško ali uspevam da se uspostavim i „teram dalje.“ Nas dvoje jedno drugo „vadimo iz bedaka.“

Voleći J...u i M..u, slikajući, gutajući knjigu za knjigom, družeći se sa dragim mi osobama i pored svega nalazim da život ima smisla, svrhu, razlog.

Povremeni „padovi“ i osećanja beznadežnosti su odvajkada pratili tz malog, običnog čoveka, pa se nastavljaju. Nije potrebno biti Jov pa svakodnevno biti iskušavan do poslednje iskre koja u nama svetli. Potrebno je znati, umeti i hteti raspiriti tu iskru do vesele plamteće vatre, koja jeste smisao, suština, razlog našeg bitisanja, postojanja i života.

NASTAVAK 6

Prethodno Joyce i Bulgakov a sada Joyce i Borges. Stephen Dedalus: ..."Moram nabaviti naočari. Jučer sam ih razbio. Ima od toga šesnaest godina." James Joyce: Ulysses (1952 godine) "Tako je 1946, zahvaljujući dugotrajnoj čežnji, Pedro Damijani poginuo u porazu kod Masovera, koji se desio između zime i proleća 1904." Jorge Luis Borges: Jeretičke lekcije - Druga smrt (1956 godine) Moć zapažanja umesto da mi sa godinama opada, izgleda da se izoštrila. Više puta sam čitao i jednog i drugog i trećeg...(omiljenog mi) pisca a tek sada u godinama u kojima sam, pronalazim zanimljive podudarnosti i samo njima svojstvene jezičkomentalne kalambure. Zadovoljan sam zbog toga.

BEGEČKA JAMA VII

Ludi, blentavi, tako nam se ’oće....ili život u vodi „Bog se dragi na Srbe razljuti zbog njihova silna sagrešenja...“Stihovi iz narodne epike precizno ocrtavaju situaciju i stanje u kojem se i danas nalazimo ali ja bih se zadržao kod meteorologije. Ni Sunce nas više ne greje, Leto će nam proći u „pljuskovima sa grmljavinom“ i poplavama. Mesec se tu i tamo pojavi (kada ne kara zvijezdu Danicu) ali koja vajda od njega. Pre dve nedelje sam otišao u Novi Sad s namerom da dan, dva „pomazim“ taštu a onda zna se: u deset nula, nula, Zdenko i ja pravac Begečka Jama. Jadac! Krenule kišurine, nebo se otvorilo i ja nazad za Beograd. Imam ja kod kuće posla preko glave ali mi je, da bih se ponovo uspostavio i ostao koliko toliko živ, bio potreban odmor i makar minimalan i kratkotrajan otklon i distanca od crne svakodnevice. Dogovorimo se za ovu nedelju. Uoči puta Zdenko me zove i kaže: voda je narasla i dalje dolazi, čekam te na starom mestu. Čekaj me na autobuskoj stanici, odlučujem, taštu ću obići u povratku. Ubacujem ranac na zadnje sedište, dan sunčan kao upisan. Spuštamo se ka Jami i šta vidim?! Jama kao omanje more. Voda došla na „brucu“ ispod Čarde. Zdenko parkira jugića na brežuljku, otvara gepek, daje mi žute (nemačka izrada) čizme i počinjemo da gacamo kroz vodu do njegove kućice. Tog dana (Nedelja) u vodi je njegova brižno i brižljivo zasađena bašta/povrtnjak, krastavci, blitva, paradajz, čeri paradajzići, crnoljubičasti bosiljak, celer, peršun, plavi patlidžan, šargarepa, tikvice, donji deo vinove loze prepune grozdova... Babina (Gordana) kuća niže od nas je poplavljena do terase. „Kod Zdenka još nije ušla u kuhinju“ čujem glasove komšija. Zaista, voda je tek kod prve klupe usađene pored velikog stola. Digresija: Na ribe koje mi u jatima plivaju oko nogu (dok ovo pišem) sam navikao ali ispod vinovog lišća se pojavljuje velika (oko 70cm dugačka) belouška i uvijajući telo pokušava da ćapi neku ribicu. U Ponedeljak je voda stigla do vrata od kuhinje i još raste. Tibika koga je Zdenko zvao na „čašicu“ psuje TV izveštaje o vodostanju: „Od jutra do sutra ponavljaju jednu te istu informaciju, kod Bezdana ovoliko, kod Bogojeva onoliko, kod Apatina... „Jebem ja onoga koji nam je poslao ovoliku vodurinu“ čujemo Babin glas. U Utorak uz Miletovu pomoć podižemo frižider na dve spojene stolice na koje je Zdenko stavio čvrste daske. Svi kućni aparati funkcionišu iako je vode u kuhinji preko 20cm. Kada je uvodio struju, Zdenko ali i ostali Jamaši su utičnice postavili tik ispod plafona a i spoljni kablovi idu do kuća preko visokih betonskih stubova. Noge (u žutim čizmama) su mi u vodi dubokoj 35 do 40cm. Pijem drugu kafu s mlekom. Čestitao sam (mobilnim) Anici izložbu. Jasna mi je sinoć javila da je poljubila umesto mene. Uveče se rano povlačimo u krpe i čitamo. Pre toga gledamo malo Animal Planet, s vremena na vreme uživamo u našim odbojkašicama. Spavam kao zaklan (odvratan izraz) i budim se odmoran. Navlačim čizme i silazim kada Zdenko dovikne: Kafa je servirana. Dok u dve ogromne šerpenje kuva pekmez od kajsija, malo, malo pa ustanem da promešam, Zdenko me uposlio da bojadišem plovke, njegovih ruku delo. Da nije bilo leda onomad, imao bih duplo više kajsija, vajka se. Kako bilo napravio je i napunio brdo tegli pekmezom od kajsija savršenog ukusa. Kazaćeš Jasni da je boja malo tamnija zbog uslova u kojima smo radili, kaže mi. Zlato, ’oćeš da praviš palačinke za večeru? Ustaje i odnosi teglu pekmeza. Uveče jedemo palačinke sa pekmezom i ja kažem: Da me vidi Jasna ne mogla da veruje. Ona i Mika obožavaju kajsije i pekmez od njih a ja palačinku, dve pojedem sa sirom. Voda je počela da opada, pojavilo se Sunce, vrapci i laste cvrkuću i besomučno lete tamo amo, čuo sam kliktanje vetruške, kosovi profesionalno zvižduću svoju ariju. Prekjuče nam je u posetu navratila labudica sa šest vunastih labudića. Počastili smo ih parčićima hleba.. Nina je dobila desetku, to smo i očekivali. Jasna i Mika su jedva uspeli da pokupe vodu sa novog poda koju je jučerašnja beogradska oluja/nevreme ubacilo kroz takođe nove prozore. Moram opet da zovem Milana kome dadosmo „brdo“ love a prozori puštaju. Izlazili smo na vodu, zavlačili se u šumu i vezivali za krošnje potopljenih vrba ali ništa. Plovak stoji kao da si ga bacio u bunar. Pokušali smo ispod Miletove kuće, ušticovali smo se između krošnje duda i krošnje ringlova prepunog zrelih crvenih plodova. Zdenko je tri puta „upecao“ dud i pokidao udice. Zvao je Mileta da ga prebaci do kuće a ja sam ostao još neko vreme ali videvši gomilanje crnih tmastih oblaka, spakovao sam štap, izvadio štice i uspeo pre pljuska da se vratim. Pre desetak minuta Vlada me fotografisao kako stojeći u vodi, okružen vodom, berem i jedem kajsije. Pošalji mi fotke mejlom da ih objavim uz tekst, kažem mu, Obećava. Prvog dana smo za ručak imali... Zdenko je nabrao mladu blitvu čije je korenje bilo u vodi, skuvao je i začinio ljutim mladim belim lukom i prelio italijanskim maslinovim uljem. U rerni je ispekao dve jagnjeće glave. Ko nije probao, džaba da mu opisujem. Drugog dana (Ponedeljak) Zdenko pravi od srnetine juče stvaljene u samo njemu po sastojcima poznat marinat, paprikaš. Uz to i domaće (a kakve bi i bile?) knedle. Ručamo, blagoutrobiju ugađamo, Tibika, Zdenko i ja. Gde su sada francuski gastronomi da okuse ovo vrhunsko jelo? Posle ručka kao i obično gore, ležemo, pružamo i odmaramo junačka pleća. Ja čitam a Zdenko pali televizor i drema. Za večerumi sprema pun tanjir pikantno isečene fantastične, odlično nadimljene i osušene Čuruške slanine. Znate ono, red slanine, red šunke pa tako pet, šest puta. Ne izostavlja čenove belog luka i na kockice sečen begečki hleb. Ah da, i režnjeve tvrdog žutog sira. Trećeg dana (Utorak) : Danas pravim đuveč kaže Zdenko. A njegov đuveč sadrži (nadam se da neću izostaviti neki sastojak) crni/ljubičasti i beli luk, šargarepu, paškanat, kupus, umesto pirinča krompir, tikvice, paradajz, paprike, vrh od mente i na kraju na kockice iseckane bele bubrege i brizle. I ondak se to krčka, krčka... Ukus je čista desetka! Sipao sam dva puta. Odbio sam da večeram, čak ni čaj nisam mogao da popijem. Sutra mu predlažem mu da napravi kačamak ali samo na vodi, bez dodavanja (iskustvo iz prošlosti) slanine, čvaraka, ljute tucane paprike i još koječega. Valjaće i tvom stomaku, uz kačamak jogurt ili mleko, ko šta voli. Pristaje. Još ću samo spomenuti lepinje koje Ljuba, ne mrzi ga, to je već postala tradicija, svakog petka donosi Jamašima još vruće, pravo iz pekare. Od njih se čoveku zavrti u glavi, otkinem komad rastvorim ga i dugo udišem božanstveni miris. A sada pravo u centar! Ako izuzmemo Babin komentar, i povremene Tiborove opaske koje više dođu kao meze uz rakiju, Jamaši, uključujući i Zdenka i mene, su se ponašali kao da je sve normalno, ni trunke napetosti ili nervoze, u čizmama ili bosi gacali su kroz nadolazeću vodu, obavljali svakodnevne poslove, pomagali i obilazili jedni druge, život se odvijao kao da vode nema u donjim delovima kuća. Niko pogružen, svi veseli i raspoloženi, orni za šalu. U jednom trenutku dignem glavu od plovaka i kažem: Pa i stari Sloveni su živeli u sojenicama, nastavljamo tradiciju naših predaka. Odmorio sam se, načitao, bio bogovski hranjen, pa gde to ima? Osim kod mog druga i prijatelja Zdenka. BEGEČKU JAMU od I do VI možete pročitati na Blogu: www.tvrdjava.net mog prijatelja Leke poznatog muzičara, člana grupe Modern Quartet iz Novog Sada.

NASTAVAK 5

Dobio sam želju da napišem knjigu čiji bi naslov glasio: PRVO SKRETANJE ZA BLOKOVE. Asocijacija je neminovna, POSLEDNJE SKRETANJE ZA BRUKLIN Hjuberta Selbija. Ko nije pročitao ovu knjigu neka to učini što je pre moguće! Preveo je maestralno, ne „oštetivši“ je ni za trun, veliki, fantastični Aleksandar Saša Petrović. Zavoleo sam ga kao prevodioca još davno, čitajući njegove prevode Apdajka. Saša spada u moju svetu trojku: Staša Vinaver, Danilo Kiš i on. Bukvalan prevod je kao zapuštena njiva, puna korova i ostataka strna, dođeš, vidiš i odeš. I ne prođe puno vremena, više i ne misliš na nju. Dobro prevedena knjiga je novo delo. Ah da, zaboravio sam i četvrtog, Ivan ivanji i njegovi prevodi Grasa. Da bi bio dobar, „izistinski“ prevodilac, moraš i da sanjaš na jeziku sa kojeg prevodiš knjigu. Zato su tako retki pravi prevodioci. Nije dovoljno samo odlično poznavanje jezika, svog i jezika koji prevodiš, to mogu i ja. Moraš da poznaješ i sve finese tz živog jezika, argoa, da „uđeš“ u svaki lik ponaosob, da se pretvoriš u Harija, Vinija, Žoržetu...da dišeš njihovim dahom. POSLEDNJE SKRETANJE ZA BRUKLIN je tužna i sumorna na mahove duhovita, Ženeovski iskrena, bolna knjiga. Neću je prepričavati, mrzim kada mi S.S ili M.P. prepričavaju knjige, filmove, TV emisije, pročitajte je.

Više od četrdeset godina živim u Blokovima. Prvo u dvadeset prvom bloku u „Šest kaplara“ a poslednjih tridesetak godina u bloku 62. Na zidovima zgrada u blokovima 70, 45, 61, 62, 63...pored izvanrednih grafita talentovanih i maštovitih momaka organizovanih u čvrstu i jedinstvenu grupu koja se vremenom podmlađuje, možete često naići na natpis: BLOKOVI SU ZAKON! Do skoro su nam njive, kukuruzišta i kanali Galovica i Petrac bukvalno doprali do zgrada.

Klinci su odrastali izolovani, daleko od centra grada, upućeni jedni na druge, slično nama iz „Šest kaplara“ šezdesetih godina. Negde sam u svojim pisanijama spomenuo „Solo Sity – majmunsko ostrvo“ kako je „Šest kaplara“ onda nazvao moj odavno pokojni dobar drug Rale Stojaković. Tada je bilo još gore, imali smo samo jednu samoposlugicu na šest solitera i BIP pivo u bocama od pola litre. I mi ali i klinci iz blokova, mane smo pretvorili u kvalitet. Družili smo se besomučno po ceo celcati dan, čitali i razmenjivali mišljenja, igrali fudbal i košarku, kupali se na Dunavu, zabavljali sa devojkama iz „kraja“, ispred „Sedmice“ smo na klupi donetoj iz parka pili pivo i albanski konjak, pratili i slušali najnovije hitove Bitlsa, Rolingstonsa, Hu, Enimalsa, Mudi Bluz...bili smo grad u gradu kao i ovi klinci iz blokova. Ali...pazi sad! Samo iz „Sedmice“ je nas petoro završilo Akademiju likovnih umetnosti, dvojica su slavni i poznati režiseri, najmanje troje je završilo Istoriju umetnosti, pa lekari, pravnici, inženjeri...š’a da vam žemka.

Nastaviće se

NASTAVAK 4

Toliko pišem o sebi da bi neupućeni mogli pomisliti da se svet vrti samo oko mene. To naravno nije tačno. Umesto predgovora u katalogu moje druge samostalne izložbe (Dom omladine Beograda 1981 godine) citirao sam reči Erazma Roterdamskog iz POHVALE LUDOSTI: „Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašavaju najvećom budalom i bestidnikom onoga ko se sam hvali. Neka takvog čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž.“

Prihvatio sam ovaj stav i dalje ga se držim. Pišući o sebi, pišem o hiljadama stvari koje me okupiraju, o kojima razmišljam, koje pokušavam da razrešim i čak da s njima upoznam one koji me čitaju. Ja mu tu više dođem kao neki narator, uvek spreman, uprkos svoje SUBJEKTIVNOSTI, da se suočim sa drugačijim stavovima i mišljenjima o bilo kojoj temi koju sam načeo, počeo ili dokončao.

U podnaslovu Bloga sam napisao da mi tz objektivno zvuči lažno. Postoje stvari i situacije koje su zaista van moje/naše kontrole, mogu se dešavati iznenada ili imati svoj tok ali se one nikako ne mogu sakrivati iza izlizane i prostituisane reči OBJEKTIVNO! Iako mi je mučno, navešću primer iz politike: „Objektivne okolnosti nam nalažu da....“ Priznaćete da pored toga što zvuči lažno, zvuči i jadno i neistinito.

Nastaviće se