Arktik nije imao druga posla

I kako da ja, usebiiznutra građanin ekvatorijalnožarkovrelog pojasa izdržim i preživim ovo što se dešava u Beogradu, zemlji Srbiji i šire???? Izgledam, k'o mongolska mlada, pardon mongolski mladoženja, što bi rekao Jelicin Žmu. Ponatrp'o sam na sopstveno mi zmijsko tijelo u sobi sedećeg, počev od dvoje vunenih čarapa tipa Sirogojno, potkošulju, crni statičnoelektričnopucketavi džemper, košulju od samta, što bi rekla da je živa tetka Mira iz Bosanske Krajine i povrh toga, ručno pleteni od strane ribareve žene sa otoka Malte a kupila ga i donela mi na dar moja draga tašta, ogroman vuneni džemper. I šta biva, šta se dešava? Smrznut sam do stepena da kad vadim neki artikal iz zamrzivača, temperatura nam vrloveoma približna, da ne kažem ista, čak se artikal još dublje smrzne!

Istine radi, prozorskorazglednički pogled na spoljnonapoljnu bolnoočnu belinu, za trenutak, ustvari u pitanju je magnovenje, izazove u meni blesak sećanja na budalaste dečje godine, grudvanje, sankanje u Skadarskoj ulici, pravljenje Sneška Belića ali moždanim mi prevratom, iščezne kao da ga nikad nije ni bilo! U glavi mi zazvoni vapaj: Sunca mi dajte, Sunca!

Juče, naravno kroz prozor, videh čoveka koji na motornim sankama prozuja prema severnom polu. Ko veli, nisam ih džabe kupio a kad već nisam na Kopaoniku ili Staroj, jadna joj majka, planini, 'ajd da pičim nerazgrtom pešačkom stazom i izazivam zazubice babama i dedama koje pametni potomci isteraše na ulice da se klizaju, spotiču i lome ostarele kukove.

Upravo mi stiže poruka: Vaše naočare su gotove, možete ih preuzeti. Vaš Italoptik. Valja putovati! Nema mi druge, počeću da tražim po terasi davno zaturene krplje, anorak s kapuljačom nemam, nemam ni čizme od fokine ili belomedveđe kože, moraću da se snađem s onim što posedujem a znam da je to pretežno letnja garderoba i obuća. Jedno na drugo, ređaću i oblačiti na sebe dok se može pa šta mi bog i nezvani Arktik daju!

Kad uključim, za trenutak prigodno temperiran mozak, što se inače retko dešava, mislim prigodno temperiran, prva misao koja mi nadođe je: A kad počne da se topi! Priznaćete, čak i iskrenoizdnadušedubinski obožavaoci snega i tz zimskih radosti, da nema većeg sranja od topljenja snega i sledujuće mu prljave bljuzgavice beogradske! Tad i izvikana garderobnoobućna nepromočivost, postaje tz misaona imenica, neostvarljiv san, iracionalnost neznanog tipa! Čujem sina koji saopštava majci: U Londonu i Amsterdamu obustavljen avionski saobraćaj. Nije lepo ali u meni ni trunke saosećanja. Ljudi u Srbiji zavejani smetovima od po pet, šest metara, umiru od gladi, bolesni, bez lekova i lekara.. Videh juče na teveju dečaka na čupavoj kobilici, svakog dana jaše kroz Sibir do škole i nazad. Junačina, dete neće da propusti ni jedan čas, željan znanja, srce malo!

Kaže mi J. : Sad sam Svetlani (Njujork, Menhetn) napisala da bi trebalo zabraniti da sneg pada u gradovima...smeje se. Pomislim, pošto se to kod nas a bogami i u drugim državama ne može urediti propisima ili zakonima, bez obzira na to koja se stranka nalazi na vlasti, ljude bi u svetskim razmerama trebalo podeliti na one koji vole Zimu i one koji vole Leto, pa ih brate poraizmeštati po planetici na odgovarajuća mesta i predele. Al' 'ajd se ti dogovori! Svako tegli i vuče na svoju stranu ma kakva ona bila i ni brige ih nije za dobrobit, hoću reći, dobrotoplost ili dobrohladnost sopstvenog naroda!

Ostaje mi samo da u sebi, zbog od hladnoće zamrznutih usta, neprekidno izgovaram: Oh Equateur, o ma mere! Ili u prevodu: O Ekvatore, majko moja, mila, dodajem.

DESET

Nema ništa teže na ovom svetu od pravljenja rang listi! Verovatno ni bezumnije. Naravno da tu ne mislim na svakodnevno zasipanje raznoraznim rang listama u dijapazonu od najsisatije pevaljke, kraljice splavova, velikobratskih farmi, prvog glasa Srbije, elitnih spisateljica, mrsomudljivih osoba koje se ne skidaju s TeVeja, razvoda i udadbi/ženidbi tz slavnih ličnosti, prodavačica/prodavaca magle, sve do ozvaničenih i zakonom zaštićenih krimosa i njihovih patrona političara a sve objavljivano u tz žuto-smeđe-prolivastoj štampi i na malom ekranu.

Praviti rang listu izistinskih, istinskih, nepatvorenih, najboljih umetnika, književnika, pesnika, glumaca, muzičara, kompozitora, vajara, grafičara, slikara, je pored Trla baba lan, vrlo subjektivan i nadasve nezahvalan posao! Sa gore pomenutima je lako, i malo dete može očas napraviti desetak rang listi a da ne pogreši. E ali kad se nađeš u moru, okeanu, beskraju... pravih umetnika, od kojih svaki ponaosob stvara ili je stvarao vrhunsko delo/dela, onda komparacija postaje besmislena i rangiranje se svodi na puki lični odabir i preferiranje umetnika koji praviocu rang liste najviše leže na srcu.

Odlučih ipak da napravim rang listu slikara koje najviše volim/cenim, ponukan komentarom štovanog kolege Vladimira Petrovića, on je naime predložio da napravim listu od deset slikara koje...etc., etc. Pametan i obrazovan, što se može videti iz njegovih tekstova, u ovom slučaju je malo fulao, slikari ipak nisu vino pa da ih po svom ukusu ili godinama rangiram. Ali:

Osećajući se pomalo nesposobnim i nevoljnim da poređam deset slikara koji mi znače, činim napor da bih, s jedne strane udovoljio Vladimiru a s druge, da bih vama omogućio da u svojim komentarima iznesete svoje rang liste. U svakom slučaju to može biti zanimljivo. Počinjem:

1) Velaskez, Pikaso, Mazačo, R.B.Kitaj, Rubljov, Tintoreto, Rembrant, Veselman, Maljevič, Vermer, Mikelanđelo, Bora Iljovski, El Greko, Zurbaran, slikari Laskoa i Altamire, Hokusai, Učelo, Sinjoreli, Antonelo da Mesina, Belini, Rafaelo, Ticijan, Hals, Van Ajk, Holbajn mlađi, Boš, Karavađo, Rubens, Tamajo, Rivera, Žorž de La Tur, Goja, Domije, Tarner, Žeriko, Kurbe, Peđa Milosavljević, Mone, Sezan, Sera, Gogen, Lotrek, Matis, Kandinski, Ćelić, Boćoni, Bala, Munk, Franc Mark, Maks Ernst, Miro, Hokni, Raušenberg, Hamilton, Dišan, Indiana, Rozenkvist, Džasper Džons......

To bi bilo prvo mesto moje rang liste, uz mnogo nenavedenih mojih miljenika vrhunskih slikara! Za mene ne postoje mesta broj 2, 3, 4, 5, 6........do deset. Vladimir mi je takođe predložio da o svakom (od deset odabranih) napišem po nešto, crticu, esejčičić...To nikako ne mogu! O gore navedenim slikarima su napisani tomovi knjiga, oni su svojim delanjem formirali najbolji deo Istorije umetnosti, kulture, Istorije uopšte! Ne verujem da bi neka moja rečenica ili dve osvetlila ili donela nešto novo. ‘Ajd’ samo ovo: Šta se može više i novo reći o čoveku koji je godinama ležeći na skelama, oslikavao Sikstinsku kapelu ili naslikao Strašni sud, Mikelanđelu? Ende!

TIKVA SA KORENOM

Koliko puta ste čuli ili čak izgovorili: „Ni ja nisam tikva bez korena“? Malo je onih koji su razmišljali na temu: zašto je baš tikva (Cucurbita pepo) izabrana da bi objasnila naše, recimo, značajno poreklo? Kada se u to upustite, bez većeg truda shvatite da je važnost tikve ako ne marginalna a ono u drugom planu, presudan je koren! Za razliku od većine biljaka, tikva jedva da ima neki rudiment korena, dok se po zemlji prostire vrežasta, izuvijana, isprepletena, zakovrnuta stabljika, narečeni koren, koji ako se razvuče može da dosegne zavidnu dužinu. Metafora je u pitanju i ne previše skrivena. Pored tikve mnogo češće se pominju Loza i Stablo. Loza (Vitaceae) kao plemenita biljka (takođe se grana i uvija ohoho) se najčešće rabi. Svaka (Evropske na prvom mestu) Dinastija koja drži do sebe ima, jal na svom grbu, jal na požutelom pergamentu (Dinastičkoj relikviji!), podatke o svojoj Lozi. Na grbu iz razloga skučenosti, podaci su u većini slučajeva „slikoviti-simboliki“, dočim pergamenti sadrže iscrpne i kraljevskim pečatima overene podatke „od mene, tj od njega (Kralj, Kraljica, Vojvoda, Grof, Baron, Markiz....) pa do prapretka koji je začetnik dotične Loze. Evropske Kraljevske Loze su međusobno toliko isprepletane i izukrštane tako da se u njima mogu snaći (pre nego potomci) samo izuzetno kvalifikovani, strpljivi i predani izučavaoci istog. Proučava recimo, tako jedan od njih (predanih izučavalaca), okapava dane i noći i BUP!, ustanovi na primer da engleska kraljevska kuća i nemačka i francuska, takođe kraljevska kuća, ni manje ni više, vode poreklo od istog pretka! I ne samo to, otkrije mu se još najmanje desetak kraljevskih domova koji su u istom košu! Pa kad još krene za lastarima (ograncima Loze), put ga odvede u Povijesnu nedođiju, u kojoj se ispostavi da su svi svima rođaci, po muškoj ili ženskoj liniji. Nije zanemarljiv broj Dinastija koje dokumentovano (!?) tvrde da vode poreklo od sina božjeg, samog Isusa Nazarećanina! Potkrepljuju to uredno evidentiranim i u knjige(?!) guščijim perom upisanim dolaskom trudne Marije Magdalene u Europu, tj njen jug, negde oko Marseja, potržu Templare, podupiru tvrdnjama da se sve to lepo može naći u lagumima Vatikanske arhive. Kaj god! Pošto ni mi nismo tikva bez korena i Serblji imaju svoju Lozu, Nemanjićsku, dašta! Da neko ne bi u budućnosti bacio sen sumnje, neubeđen vrteo glavom, poduzetni Stefan Nemanja, monaški nickname Simeon, je svojom svetom rukom lično i personalno u Hilandaru iznad jedne česme/žive vode, zasadio pravu pravcatu vinovu lozu. Ko nije bio (nisam ni ja) neka mi veruje na reč, gledao na TV film u boji, loza i danas raste gde je posađena i daje plodove, u narodu poznatije kao grožđe. Nemanjićska Loza potraja do Nejakog Uroša i puć! Onda takođe, very short Hrebeljanovići, pa Brankovići....sve do trgovaca Mangulicama, Obrenovića i sprestolasvrgavajućih Karađorđevića. Potom se desi Tito kome na pamet ne pade da osniva Dinastiju, Loza mu beše zadnja rupa na svirali, koji vladaše po principu: L’etat s’est moi a posle mene potop ako treba, naći će se već neki Noje da sočini Arku a i Ararat još stoji tamo gde ga je dobri i pronicljivi bog postavio, jes da nije više u Armeniji, Turska se diči s njim više od 100 godina. Potop se desio ali umesto vode lila je krv, Noje nije bio samo jedan, gomila njih je noktima grebala, tuđe živote polagala i žrtvovala zarad Nojevog mesta, položaja i zadatka spasavanja tz sopstvenog pučanstva. Nekako u to doba dovedoše u Serbiju prestolonaslednika (iz Loze Karađorđevića) koji srpski jezik govori kao Bušmani književni francuski. Dakle prestolonaslednika imamo, živi (uz državnu apanažu) u Belom Dvoru ali nemamo Presto! Jebi ga, Republika smo, bar na papiru. Ovo me potseti na Hajnea ( iz knjige Le Grand, Put u Minhen) citiram: „Čiji je onaj veliki pas“, upita me Berlinac? „To je pas Novog Alkibijada“, odgovorih mu. „A gde je Alkibijad sam“, opet će Berlinac? „E, za sada je to mesto upražnjeno“, završih. Nego da se vratimo Lozi, Lozama. Mudri, lukavi, dovitljivi Crnogorski Knjaz Nikola...e ovo moram, onako politikantski, little digresija: Knjaz Nikola kome se, na otkrivanju spomenika onomadne, takođe mudri Milo Đukanović, bronzanom obrati s usklicima: „Gospodaru, evo te u tvojoj zemlji, tvojoj postojbini, nezavisnoj Crnoj Gori“! Isklikta Milo ne trepnuvši ali i bačivši u stranu Nikolino srpstvo. Nikolina pjesma. „Onamo, namo...“, za one slabije obaveštene, govori/pjeva o činjenici da se „Onamo, namo...“ nalazi razoren dvor njegovog cara, srpskog Knez Lazara. Pominje u pjesmi i Obilića i izričito naglašava svoje srpstvo. Ne verujem da i Milo a i brat mu Aco imaju dinastičke pretenzije, to se naravno ne odnosi na enormno zgrtanje love, ono: „da nam se nađe...zlu ne trebalo.“ Vraćamo se Knjazu Nikoli. Dakle, mudri Knjaz Nikola je svoje mnogobrojne kćeri tako dobro udenuo/udao, da je postao rod rođeni sa najznačajnijim Evropskim Kraljevskim porodicama! Ej bato, Jelena je bila italijanska Kraljica i Carica Etiopije (ovo uz veliku i nesebičnu pomoć ex socijaliste gosn Musolinija). Jaoj meni do boga miloga! Evo ovog trenutka mi dođe iz dupeta u glavu!!! I bez članstva Kraljevine Republike Serbije u Evropskoj Uniji, ja se ponašam kao nadmeni i prepotentni Europejac! A Kineske vladarske Loze, pa Indijske, Asirske, Vavilonske, Egipatske, Persijske, Sasanidi....čekaj bre, a Vizantijske, pa pre toga Rimske, a Džingis Kan, Turci....čitavo vinogorje! Am pak, ’ajmo se bolan uozbiljit, nije ovo što pišem istraživački poduhvat glede zbiranja i na jednom mjestu, tj ovdje, prezentiranja Historijsko/Povijesnog pregleda Loza vladarskih kuća, zvanih Dinastije. Ne! Ovo je tek maleni, nejaki i nepretenciozan pokušaj da se neki odomaćeni izrazi i izreke pobliže objasne. Eto, poželeo da podelim svoja razmišljanja. Stabla, (panjevi ne dolaze u obzir!) Porodična Stabla su verovatno najpreglednija, najčitljivija i najrazumljivija. Šematski prikaz je veoma jednostavan. Osnivač, prapredak je predstavljen širim, užim ili kakvim god stablom iz kojeg prvo izrastaju „glavne“ grane-njegovi sinovi, zatim se iz tih grana izvijaju/račvaju sve manje grane njihovih sinova....sve do najtanjih grančica koje predstavljaju današnje potomke. Pored svake grane, grančice se nalazi ime. Iako je porodično Stablo pojednostavljen prikaz razvoja jedne porodice, ponekad, u zavisnosti od broja potomaka, uviđate da bi vam Arijadna i njeno klube itekako dobro došli! Ima ljudi koji ni malo ne haju glede Loze ili Stabla ali i onih koji ih s pažnjom i ljubavlju neguju, dodajući im grane i grančice, ostavljajući s dužnom pažnjom mesta za buduće izdanke. Moj pokojni otac je znao da nabroji sva imena počev od svog unuka (mog sina) pa sve do D. osnivača naše Loze. To bogami i nije tako mali broj ljudi i vremena, skoro pa 300 godina. Nikome to nije naturao ili nabijao na nos ali je znao. Znam i ja, nije me učio ili terao da naučim, meni je kao malom to sve bilo zanimljivo i upamtio sam. Sina ne uključujem, jednom sam mu na njegov zahtev, bio je još dečak, „odrecitovao“ njegove/moje pretke ali nikada više. Njegova je i samo njegova odluka da li će to znati ili ne, da li ga uopšte zanima. Moj otac je na retka podsmevanja znao da kaže: „I rasnim psima se precizno vodi i zapisuje poreklo, pa zašto i ja ne bih znao svoje?“ U Crnoj Gori se smatralo za sramotu da neko ne zna svoje Porodično Stablo. Činjenica je da su u pitanju bili samo muški preci. Za razliku od većine, moj otac je znao i pretke svoje majke. P.S. Ako kaniš živjeti, onda po svaku cijenu moraš ostati živ! A živ čovek je voćka čudnovata, nije se samostvorio, tek tako se na ovaj svet ispilio, odlučio: postaću pa šta košta da košta...ne svaki čovek iza sebe ima pretke. Na volju svakome da li će ga zanimati ili neće, sopstveno poreklo.

IMA JEDNA...

„krčma u planini“, autor pesme koja je u međuvremenu postala opšte prihvaćena, postala tz narodna pesma, nastavljajući je, eksplicitno tvrdi da: „vide joj se svjetla dole u dolini“. Ime/naziv planine (gore) i doline (dole) ostaju nam nepoznati iz razloga što autor očigledno ne želi da se bavi topografijom. Iz nastavka će se shvatiti da je to sasvim druga priča, teška i tužna, Dert na delu. Ali idemo po redu. „Ko po krčmi šeće“, peva autor, „i plećima kreće“ a ja moram (to je jače od mene!) dodati: da su samo pleća u pitanju, ni po jada, kretala je ona i svojim bujnim grudima/sisama i velikom divnom guzom ili (u narodu omiljenim izrazom za taj deo ženskog tela) dupetom. Iako shvatamo da se radi o ženi/devojci, autor u sledećem stihu i to razrešava: „To je ljepa Mara kći starog krčmara“. Pored već značajnih datih informacija, mogli bismo postaviti niz pitanja, poput: „ Krčma je (gore) u planini, kako, na koji način on, autor, dole u dolini vidi ko po krčmi šeće i plećima kreće“? Ili, da li je autor u krčmi u planini (koju je prvo gledao „dole u dolini) te sedeći i pijući pogledom prati kretanje pleća i svih ostalih delova tela ljepe Mare? Poslenici elektrodistribucije bili bi zaintrigirani „svjetlima“. Da li se Krčma ne vidi po danu i jarkome suncu, da li je noć jedina mogućnost da se (gore u planini) samo po svjetlima, vidi Krčma? Da li je Krčma okružena gustom šumom, zapitali bi se studenti Šumarskog fakulteta, te je to razlog zbog kojeg se samo noću po svjetlima može videti. Pitanja je bezbroj ali istina je na drugoj strani. Autor poetski, uvodeći u pesmu i planinu i dolinu, gradi priču o Krčmi i ljepoj Mari. To je ljubavna pesma par exelance. Neimenovane, planina i dolina „in the middle of the nowhere“ predstavljaju samo okvir/ram za za smeštanje/lokaciju Krčme a nadasve ljepe Mare. Iz nastavka pesme shvatamo da autor „okapava“ u Krčmi, opija se „kao klen“, prateći svaki pokret Marinih pleća, sisa i dupeta, ne nalazeći u sebi snage da joj uputi i jednu suvislu rečenicu a kamo li da joj izjavi ljubav. Stih „Bona Maro ja zbog tebe pijem“, potvrda je autorove alkoholičarsko/mentalne impotentnosti i kod ovisnika notornog prebacivanja razloga svoje utonulosti u porok, na drugoga, u ovom slučaju na ljepu Maru. Ovo već spada u domen psiholečilišta u Palmotićevoj. Zanimljivo je međutim, iako nema preciznih podataka o vremenu koje je autor proveo posmatrajući „dole u dolini“ Krčmu sa sve svjetlima (gore) u planini ili vremenu koje je proveo u Krčmi opijajući se („...ja zbog tebe pijem“.) i prateći kretanje Marinih pleća, zanimljivo je dakle, ako je „Mara kći starog krčmara“, pa pod pretpostavkom da je stari krčmar Maru dobio u četrdesetoj godini a u trenutku dok autor peva svoju pesmu ima devedeset godina, onda Mara nema ispod pedeset! Mara je zasigurno počela da radi, služi goste u krčmi još kao devojčurak. Zašto je autor protraćio tolike godine prateći kretanje Marinih pleća, obeznanjujući se od metil alkohola? Zaključak: Mara autoru/ovisniku služi samo kao opravdanje pred samim sobom a to opravdanje želi i nama da naturi, nepotrebno optužujući Maru, s kojom osim naručivanja pića verovatno nije razmenio ni jednu rečenicu. P.S. Postoji i MOŽDA. Možda bi se Mara i udala za njega (autora) da je zaprosio? Možda bi on (autor) prestao da pije posle njenog pristanka i preuzeo životne odgovornosti? Možda bi se Mara samo nasmejala i odmahnula rukom, naviknuta na svakojaka muška dobacivanja? Možda bi ga oterala u P.M.? Možda se u međuvremenu dok je autor pratio kretanje njenih pleća, udala i rodila dva sina i tri kćeri? Sigurno je samo jedno, autor je notorni nelečeni alkoholičar koji svoju zavisnost pesmom svaljuje na nejaka ženska pleća. Ergo, pogledajmo se pre nego što bilo koga optužimo za svoje nedostatke, mane, nesposobnosti.... P.S. 2 Prethodno sam napisao u želji da pokažem/dokažem da se pored eseja o Prustu, Džojsu, mogu pisati i eseji o ordinarnim životnim situacijama.

U ZEMLJI ČUDA ANICE VUČETIĆ

Tripartitna, ja bih rekao troslojna, višeslojna video instalacija „Putovanje“, „Sanjam“, „Sekund i po“, Anice Vučetić u Prodajnoj Galeriji Beograd je vanserijska izložba. Rekoh izložba ali je to mnogo, mnogo više od onoga što podrazumevamo pod imenom izložba. Deskripcija je suvišna ako otkrilivši crnu zavesu uđete u mračnu/neosvetljenu Galeriju i stanete pred monitore. Ne želim da odvajam radove ma kako me čak i Anica shvatila, oni su po meni jedan jedinstven koherentan rad, delo koje svojom višeslojnošću budi prezir prema našem svakodnevnom prolaženju i nezainteresovanom nevidenju tz ordinarnih stvari i situacija koje se, pokazuje nam Anica, mogu videti/gledati/posmatrati/samoposmatrati/sagledati i sagledavati na beskrajno mnogo načina, što bi rekli Monty Payton-ovci: „And now something different“. Prizori zaboravljenog „noćnog“ mora, svetlucavih talasa, svetala na zaboravljenom rtu, kišnim kapljicama zasutim prozorima, kroz koje vidimo kako promiču nejasne konture drveća, pejsaža, nepoznatih a istovremeno mutno poznatih, više puta viđenih, doživljenih na bezbrojnim putovanjima, pločice javnog(?) kupatila, svetlost koja kroz oktagonalni (?) prozor na kupoli, dozvoljavaju i ne dozvoljavaju naš ulazak u Anicine snove, „nemoguće (?) lebdenje u prostoru svoje sobe“..... Anica i ovog puta uspeva u istraživanju sopstvene energije, imaginacije, traganju, po ko zna koji put, i otkrivanju svog duhovnog središta. Put je to kojim će ona po sili unutarnjih zahtevnih poriva, još dugo ići, nezadovoljna dostignutim. Shvatajući svoj rad/radove kao pustolovinu, i dalje će tragati za samospoznajom (koja sobom donosi i spoznaju sveta oko nje), neminovna iskušenja je neće sprečiti da ide ka inicijaciji, ma šta ona bila ili kako je Anica vidi ili zamišlja. Putuj draga Anči, sanjaj, lebdi, hrli ka Kosmosu iako si deo njega, rastvaraj njegove bezbrojne zavese i preskači prepreke koje pred tebe postavlja.

KAKO SAM POSTAO AUTONOMAŠ Idite u Novi Sad i obratite se prvoj osobi na koju naiđete bilo kakvim pitanjem. Ono što je nezamislivo ili veoma retko, u tragovima što bi rekli hemičari, u Beogradu ili ostatku Srbije, moguće je u Novom Sadu. Ta osoba će vam na najljubazniji način pomoći ili će vam ljubazno objasniti gde i kako ili kome je potrebno da se obratite. Ma šta trabunjali ovdašnji političari o Vojvođanima, ma koliko se posle ratova (koje Srbija nije vodila) u nju (Vojvodinu) slilo i ulilo izbeglica i ostalih dođoša, ništa i niko nije uspeo da pokvari i zamuti iskonsku civilizovanost i kulturu ponašanja ovih divnih ljudi. Pametni dođoši (a nije ih malo) se nisu asimilovali ali su prihvatili način i manire ponašanja svojih domaćina. Volim što živim u Beogradu, volim mnoge ljude (prvenstveno žene) i mesta, kafiće, kafane (one retke koje su opstale) u njemu ali! Iako se stanje popravlja, iako je Beograd proglašen za grad No1 za zabavu i provod, većina ljudi ne voli svoj grad. To se najočiglednije vidi u prljavštini i otpacima koji su mal’ te ne zatrpali prestoni grad. Odnos prema bližnjem a posebice prema nepoznatom, je katastrofalan. Seže do ubistva. Osmeh je u Beogradu tako retka stvar kao da je Endorfin hirurškim putem odstranjen iz njegovih žitelja. Svuda i na svakom mestu srećete namrgođena lica, škrgutanje zubima, zakrvavljene oči i poglede, da vas strah uhvati. Haj’mo malo o administraciji, šalterima na prvom mestu. Posle čekanja u nezamislivo dugim redovima, stižete pred šalter, pošte, banke, opštine, policije, suda.... i? Preko puta vas iza šaltera, nalazi se osoba (pol nebitan) koja vas apriori mrzi, mrzi posao koji obavlja (retki izuzeci potvrđuju pravilo) a silna je i nadmoćna jer ste vi došli kod nje da tražite ovo ili ono. Obraća vam se kao nižem biću, insektu, nervozna je i jedva čeka da vam vidi leđa. Ono „mi smo tu zbog vas, mi služimo i olakšavamo život narodu“ je šuplja floskula kojom se pred izbore sakupljaju poeni od beslovesnih birača. A populus ponizan do ljigavosti, nesrećan i zauvek ponižen, prima to kao nešto normalno, kao „pa ne mož’ drukčije da bidne, vlast je to.“ E zato sam od prošlog meseca (Novembra 2009) postao iskreni AUTONOMAŠ. Sticajem okolnosti a moj život je sav sačinjen od sticaja najneverovatnijih okolnosti, skoro ceo prošli mesec sam proveo u Novom Sadu. Idući peške, što zbog zdravlja, što zbog činjenice da su mi posle Beograda, udaljenosti u Novom Sadu kraće od uobičajenih šetnji pored Save, radi posla koji se nije mogao odložiti, obilazio sam razne institucije: Zavod za zdravstveno i invalidsko osiguranje (dva puta), Katastarsku upravu (dva puta), Upravu prihoda (tri ili četiri puta, jer je službenica koja je trebala da mi „uradi posao“ bila na godišnjem odmoru), Glavnu Poštu i Poštu iza Limanske pijace (nekoliko puta), Ispostavu Opštinske uprave na Limanu (tri puta), Sud (najmanje dva puta), Upravu za socijalna pitanja (dva, tri puta), Gerontološki centar.... i pazite sad! Svi su se prema meni odnosili nepojmljivo ljubazno i predusretljivo. Reč je, ako nekome još nije jasno, o službenicama i službenicima državnih ustanova! O Dio! Niko od njih nije pokazao ni trun nervoze, službenica u Glavnoj Pošti mi je čak popunila jednu uplatnicu dok sam ja popunjavao drugu, zbog moje greške napravljene usled stresa i umora. Niko od ljudi u redu koji je vijugao poštom usmeren plavim trakama sa obe strane, nije protestvovao, nije dobacivao, nije čak pokazivao nestrpljenje. Jel’da se može i tako! Čovek se oseća čovekom, poštuje se njegovo dostojanstvo. AUTONOMAŠ sam postao pre svega zbog prethodno pomenutih ljudi, žena i muškaraca, službenica i službenika državnih ustanova, zbog njihove ljubaznosti, predusretljivosti i predanosti poslu koji obavljaju, ali i svih drugih koje sam godinama sretao i sa njima komunicirao na pijaci, ulici, kafićima, trgovinama i prodavnicama, autobusima.... Ne „lakiram“ stvarnost, vojvođansku, novosadsku, iznosim svoje iskustvo. Kam’ te lepe sreće da se to kao neki pozitivan virus prenese na Beograd i Srbiju. Uzalud se nadam! Kao da je neki veliki POVODANJ (Ivo Andrić) još nekada davno a to se nastavlja do dana današnjeg, noseći sve pred sobom, svom silinom u Beograd i Srbiju naneo svu moguću prljavštinu, otpatke, primitivizam, pakost, zlobu i mržnju. Ostajem da živim u Beogradu, bacam otpatke i đubre u kante i kontejnere, ljubazno pozdravljam komšije, ne pljujem po ulici, ne šaram po liftovima i zidovima (sa zadovoljstvom i nekom vrstom ponosa, izuzimam Blokovske majstore grafita), ali čvrsto ostajem vojvođanski AUTONOMAŠ!

TEKST NAPISAN ZA OTVARANJE RETROSPEKTIVNE IZLOŽBE VESELINA DRAŠKOVIĆA

VECKU DRAŠKOVIĆU

Septembra ove 2009-te, navršilo se 40 godina od kako smo Veselin Drašković, Vesa, Vecko, kako sam ga zvao, i ja, upisali Akademiju likovnih umetnosti. To je čitav jedan život. I na Akademiji ali i van nje, bili smo i ostali prijatelji. Nismo se viđali svaki dan ali kad god bi se sreli, izgledalo je kao da smo se malopre rastali. Još na prijemnom smo se sprijateljili, privukao me njegov jedinstven duh ali moram priznati i njegov način crtanja, slikanja, posmatranja i sagledavanja sveta oko sebe. Mnogi su ga videli kao čudaka, simpatičnog i luckastog ali čudaka, čoveka koji se nije uklapao ni u jedan kliše. Vecko je na neki način i bio takav, čovek van svih klišea. Ali niko nije mogao da odoli toplini i ljudskosti koju je širio svojim duhovnim i mentalnim ustrojstvom. Evo jednog primera. Dve godine sam ga vodio u Gračanicu u Likovnu koloniju. Prve godine, a Vecko je po svom običaju odlazio i slikao na licu mesta, ovog puta u Porti manastirske crkve, zazvonio mi je mobilni, bio je Vesa: „Miško, neka baba hoće da me istera iz Porte.“ „Dolazim odmah“, rekao sam. „Baba“ je bila Igumanija, niska i stroga žena, gustih crnih obrva. „Mati ovo je moj kolega, prijatelj i jedan od najboljih srpskih slikara“, rekao sam joj. Vecku se videla samo glava zarasla u kosu i bradu. Bio se smestio iza nekakvog žbunja, poređao platna i čučeći slikao svoju viziju prelepe građevine. „Izvini sine, rekla je Igumanija, mislila sam da si neki...“, a mogu li da vidim šta slikaš’“ Rekla je baš ono čega se Vesa klonio još od Akademije. Čim bi neko pa bio to i profesor stao uz njegov štafelaj, Vecko je prekidao da slika. Ja sam bio jedan od retkih kojima je to dozvoljavao. „Videćete kad završim, sada još nema šta da se vidi“, nije želeo da bude grub. Igumanija je slegla ramenima i pozvala jednu iskušenicu. „Hoćete li da popijete rakiju, našu domaću ili kafu?“ „Može rakija, a za Miška kafa bez šećera“. I sad vidim njegove oči koje su kao i uvek izgledale istovremeno i nasmejane i začuđene. Idućih dana i iduće godine, svi su, počev od Igumanije, monahinja, švedskih vojnika koji čuvaju manastir, zaposlenih u Domu kulture i Radio Gračanici, pa do konobara, prodavaca cigareta, naprosto počeli da ga obožavaju. Kada sam posle njegove smrti otšao u Gračanicu, video sam i shvatio da im svima nedostaje Vesa i njegovi kalamburi, njegova duhovitost, usmerena da zasmeje i zagreje, nikada da povredi. Prisećali su se njegovih „štosova“, prepričavali ih a na svečanoj večeri, direktor Doma Kulture je održao topao govor i zamolio prisutne za minut ćutanja u spomen na svima nam dragog Vecka.

Mnogim je smešnim, komičnim, tužnim i svakakvim drugim događajima bio isprepletan njegov život, mnogo je anegdota koje će se dugo prepričavati kad god se pomene njegovo ime. Evo nekoliko, sigurno nepoznatih većini vas. Bilo je to davno. Hranio sam spanaćem sina koji je imao godinu i po dana, uskoro će napuniti 33. Čuo sam zvono na vratima, bio je to Vecko. Nisam imao pića u kući pa sam ga zamolio da nastavi moj „posao“, a „ja odoh u prodavnicu „. Nemoj da brineš“, odgovorio mi je. Kada sam se vratio zatekao sam ih obojicu spanaćem umazanih lica i odeće, gušili su se od smeha, jedva sam uspeo da im privučem pažnju. „Nisam imao pojma koliko je zanimljivo slikati spanaćem i to u duetu“, smejao se Vecko. Ili, sedimo i slikamo u Galeriji Doma kulture u Gračanici, noć je, negde oko ponoći, kada Andri jednom od zaposlenih u Domu, zazvoni mobilni. „Ne mogu da verujem“ usklikne Andra, „neko mi je uplatio kredit od 1000 dinara“! Obradovano je još nekoliko momaka a onda je zazvonio i moj mobilni. I meni je bilo uplaćeno 1000 dinara sa sve podacima o broju transakcije i obaveštenjem od Telenora da mi je kredit uvećan. Ali jadac! Meni je na ekranu pisalo Veckovo ime. Nisam hteo da ga otkrijem, pustio sam da on to sam učini kada bude smatrao za shodno. Našem kolegi Budi poslao je poruku da je njegov broj izvučen u lutriji Telenora i da je osvojio pet tona uglja. Buda se već spremao da zove ženu da očisti i pripremi podrum ali ga je naš smeh osvestio. „To može samo Vesa“, bio je njegov komentar bez ljutine u glasu. Buda ga je inače pozvao u Toponicu gde je vodio likovnu koloniju u koju su u terapeutske svrhe bili uključeni i pacijenti. Vecko je jednom primetio čoveka koji se tiho primakao, stao mu iza leđa i gledao kako slika. Prestao je da slika i zapodenuo razgovor pitanjem: „A koliko si ti dugo ovde?“ Čovek je odgovorio: „Nešto više od 20 godina.“ „Pa ti mora da si težak slučaj“, rekao mu je Vecko. „Ne, ja ovde radim, ja sam lekar, psihijatar.“ Danima bih mogao da evociram raznorazne Veckove dogodovštine, bilo da sam bivao prisutan ili mi je on pričao o njima. Mnogo, mnogo mi nedostaje taj dragi čovek.

Voleo sam i volim njegovu umetnost. Vesa je bio „arhitekta“ slikarstva. Crtač bez premca. Projektovao je i gradio sliku, prethodno do tančina i iz svih mogućih uglova, sagledavši objekat koji je slikao. Pored uobičajenog vida, posedovao je i samo njemu dodeljen mentalni vid, sposobnost da uoči i detalje nevidljive običnom oku. Njegove slike, ne samo po mom subjektivnom sudu su remek dela. Bez obzira da li se radi o portretima, figurama, građevinama, šlepovima, pejsažima ili mrtvim prirodama. Sećam se njegovih velikih, zelenkastih, skoro monohromih, akvarela koje je radio čučeći, klečeći, sedeći ispred bronzanog Voltera u bašti vajarskog odseka. Ti akvareli su kasnije bili postavljeni u izlozima FLU i nije bilo osobe koja bi ravnodušno prošla pored njih. Moj drug Vecko je bio pravi, istinski umetnik, radio je ono što je najviše voleo i najbolje znao, ne razmišljajući mnogo o svom mestu i položaju u umetnosti. Više puta sam to izgovorio ali ću ponoviti i sada. Veselin, Vesa Drašković bio je RASNI SLIKAR.

Srećan sam i zadovoljan što je ideja da se napravi retrospektivna izložba dela Veselina Draškovića, ostvarena, što možemo na pravom mestu, u Umetničkom Paviljonu Cvijeta Zuzorić, da vidimo opus jednog po mnogo čemu značajnog umetnika, slikara koji zaslužuje mesto u samom vrhu srpske likovne umetnosti.

Miško Petrović

U Beogradu 29.Oktobra 2009.