TIKVA SA KORENOM

Koliko puta ste čuli ili čak izgovorili: „Ni ja nisam tikva bez korena“? Malo je onih koji su razmišljali na temu: zašto je baš tikva (Cucurbita pepo) izabrana da bi objasnila naše, recimo, značajno poreklo? Kada se u to upustite, bez većeg truda shvatite da je važnost tikve ako ne marginalna a ono u drugom planu, presudan je koren! Za razliku od većine biljaka, tikva jedva da ima neki rudiment korena, dok se po zemlji prostire vrežasta, izuvijana, isprepletena, zakovrnuta stabljika, narečeni koren, koji ako se razvuče može da dosegne zavidnu dužinu. Metafora je u pitanju i ne previše skrivena. Pored tikve mnogo češće se pominju Loza i Stablo. Loza (Vitaceae) kao plemenita biljka (takođe se grana i uvija ohoho) se najčešće rabi. Svaka (Evropske na prvom mestu) Dinastija koja drži do sebe ima, jal na svom grbu, jal na požutelom pergamentu (Dinastičkoj relikviji!), podatke o svojoj Lozi. Na grbu iz razloga skučenosti, podaci su u većini slučajeva „slikoviti-simboliki“, dočim pergamenti sadrže iscrpne i kraljevskim pečatima overene podatke „od mene, tj od njega (Kralj, Kraljica, Vojvoda, Grof, Baron, Markiz....) pa do prapretka koji je začetnik dotične Loze. Evropske Kraljevske Loze su međusobno toliko isprepletane i izukrštane tako da se u njima mogu snaći (pre nego potomci) samo izuzetno kvalifikovani, strpljivi i predani izučavaoci istog. Proučava recimo, tako jedan od njih (predanih izučavalaca), okapava dane i noći i BUP!, ustanovi na primer da engleska kraljevska kuća i nemačka i francuska, takođe kraljevska kuća, ni manje ni više, vode poreklo od istog pretka! I ne samo to, otkrije mu se još najmanje desetak kraljevskih domova koji su u istom košu! Pa kad još krene za lastarima (ograncima Loze), put ga odvede u Povijesnu nedođiju, u kojoj se ispostavi da su svi svima rođaci, po muškoj ili ženskoj liniji. Nije zanemarljiv broj Dinastija koje dokumentovano (!?) tvrde da vode poreklo od sina božjeg, samog Isusa Nazarećanina! Potkrepljuju to uredno evidentiranim i u knjige(?!) guščijim perom upisanim dolaskom trudne Marije Magdalene u Europu, tj njen jug, negde oko Marseja, potržu Templare, podupiru tvrdnjama da se sve to lepo može naći u lagumima Vatikanske arhive. Kaj god! Pošto ni mi nismo tikva bez korena i Serblji imaju svoju Lozu, Nemanjićsku, dašta! Da neko ne bi u budućnosti bacio sen sumnje, neubeđen vrteo glavom, poduzetni Stefan Nemanja, monaški nickname Simeon, je svojom svetom rukom lično i personalno u Hilandaru iznad jedne česme/žive vode, zasadio pravu pravcatu vinovu lozu. Ko nije bio (nisam ni ja) neka mi veruje na reč, gledao na TV film u boji, loza i danas raste gde je posađena i daje plodove, u narodu poznatije kao grožđe. Nemanjićska Loza potraja do Nejakog Uroša i puć! Onda takođe, very short Hrebeljanovići, pa Brankovići....sve do trgovaca Mangulicama, Obrenovića i sprestolasvrgavajućih Karađorđevića. Potom se desi Tito kome na pamet ne pade da osniva Dinastiju, Loza mu beše zadnja rupa na svirali, koji vladaše po principu: L’etat s’est moi a posle mene potop ako treba, naći će se već neki Noje da sočini Arku a i Ararat još stoji tamo gde ga je dobri i pronicljivi bog postavio, jes da nije više u Armeniji, Turska se diči s njim više od 100 godina. Potop se desio ali umesto vode lila je krv, Noje nije bio samo jedan, gomila njih je noktima grebala, tuđe živote polagala i žrtvovala zarad Nojevog mesta, položaja i zadatka spasavanja tz sopstvenog pučanstva. Nekako u to doba dovedoše u Serbiju prestolonaslednika (iz Loze Karađorđevića) koji srpski jezik govori kao Bušmani književni francuski. Dakle prestolonaslednika imamo, živi (uz državnu apanažu) u Belom Dvoru ali nemamo Presto! Jebi ga, Republika smo, bar na papiru. Ovo me potseti na Hajnea ( iz knjige Le Grand, Put u Minhen) citiram: „Čiji je onaj veliki pas“, upita me Berlinac? „To je pas Novog Alkibijada“, odgovorih mu. „A gde je Alkibijad sam“, opet će Berlinac? „E, za sada je to mesto upražnjeno“, završih. Nego da se vratimo Lozi, Lozama. Mudri, lukavi, dovitljivi Crnogorski Knjaz Nikola...e ovo moram, onako politikantski, little digresija: Knjaz Nikola kome se, na otkrivanju spomenika onomadne, takođe mudri Milo Đukanović, bronzanom obrati s usklicima: „Gospodaru, evo te u tvojoj zemlji, tvojoj postojbini, nezavisnoj Crnoj Gori“! Isklikta Milo ne trepnuvši ali i bačivši u stranu Nikolino srpstvo. Nikolina pjesma. „Onamo, namo...“, za one slabije obaveštene, govori/pjeva o činjenici da se „Onamo, namo...“ nalazi razoren dvor njegovog cara, srpskog Knez Lazara. Pominje u pjesmi i Obilića i izričito naglašava svoje srpstvo. Ne verujem da i Milo a i brat mu Aco imaju dinastičke pretenzije, to se naravno ne odnosi na enormno zgrtanje love, ono: „da nam se nađe...zlu ne trebalo.“ Vraćamo se Knjazu Nikoli. Dakle, mudri Knjaz Nikola je svoje mnogobrojne kćeri tako dobro udenuo/udao, da je postao rod rođeni sa najznačajnijim Evropskim Kraljevskim porodicama! Ej bato, Jelena je bila italijanska Kraljica i Carica Etiopije (ovo uz veliku i nesebičnu pomoć ex socijaliste gosn Musolinija). Jaoj meni do boga miloga! Evo ovog trenutka mi dođe iz dupeta u glavu!!! I bez članstva Kraljevine Republike Serbije u Evropskoj Uniji, ja se ponašam kao nadmeni i prepotentni Europejac! A Kineske vladarske Loze, pa Indijske, Asirske, Vavilonske, Egipatske, Persijske, Sasanidi....čekaj bre, a Vizantijske, pa pre toga Rimske, a Džingis Kan, Turci....čitavo vinogorje! Am pak, ’ajmo se bolan uozbiljit, nije ovo što pišem istraživački poduhvat glede zbiranja i na jednom mjestu, tj ovdje, prezentiranja Historijsko/Povijesnog pregleda Loza vladarskih kuća, zvanih Dinastije. Ne! Ovo je tek maleni, nejaki i nepretenciozan pokušaj da se neki odomaćeni izrazi i izreke pobliže objasne. Eto, poželeo da podelim svoja razmišljanja. Stabla, (panjevi ne dolaze u obzir!) Porodična Stabla su verovatno najpreglednija, najčitljivija i najrazumljivija. Šematski prikaz je veoma jednostavan. Osnivač, prapredak je predstavljen širim, užim ili kakvim god stablom iz kojeg prvo izrastaju „glavne“ grane-njegovi sinovi, zatim se iz tih grana izvijaju/račvaju sve manje grane njihovih sinova....sve do najtanjih grančica koje predstavljaju današnje potomke. Pored svake grane, grančice se nalazi ime. Iako je porodično Stablo pojednostavljen prikaz razvoja jedne porodice, ponekad, u zavisnosti od broja potomaka, uviđate da bi vam Arijadna i njeno klube itekako dobro došli! Ima ljudi koji ni malo ne haju glede Loze ili Stabla ali i onih koji ih s pažnjom i ljubavlju neguju, dodajući im grane i grančice, ostavljajući s dužnom pažnjom mesta za buduće izdanke. Moj pokojni otac je znao da nabroji sva imena počev od svog unuka (mog sina) pa sve do D. osnivača naše Loze. To bogami i nije tako mali broj ljudi i vremena, skoro pa 300 godina. Nikome to nije naturao ili nabijao na nos ali je znao. Znam i ja, nije me učio ili terao da naučim, meni je kao malom to sve bilo zanimljivo i upamtio sam. Sina ne uključujem, jednom sam mu na njegov zahtev, bio je još dečak, „odrecitovao“ njegove/moje pretke ali nikada više. Njegova je i samo njegova odluka da li će to znati ili ne, da li ga uopšte zanima. Moj otac je na retka podsmevanja znao da kaže: „I rasnim psima se precizno vodi i zapisuje poreklo, pa zašto i ja ne bih znao svoje?“ U Crnoj Gori se smatralo za sramotu da neko ne zna svoje Porodično Stablo. Činjenica je da su u pitanju bili samo muški preci. Za razliku od većine, moj otac je znao i pretke svoje majke. P.S. Ako kaniš živjeti, onda po svaku cijenu moraš ostati živ! A živ čovek je voćka čudnovata, nije se samostvorio, tek tako se na ovaj svet ispilio, odlučio: postaću pa šta košta da košta...ne svaki čovek iza sebe ima pretke. Na volju svakome da li će ga zanimati ili neće, sopstveno poreklo.