среда, 04. новембар 2009.

TEKST NAPISAN ZA OTVARANJE RETROSPEKTIVNE IZLOŽBE VESELINA DRAŠKOVIĆA

VECKU DRAŠKOVIĆU

Septembra ove 2009-te, navršilo se 40 godina od kako smo Veselin Drašković, Vesa, Vecko, kako sam ga zvao, i ja, upisali Akademiju likovnih umetnosti. To je čitav jedan život. I na Akademiji ali i van nje, bili smo i ostali prijatelji. Nismo se viđali svaki dan ali kad god bi se sreli, izgledalo je kao da smo se malopre rastali. Još na prijemnom smo se sprijateljili, privukao me njegov jedinstven duh ali moram priznati i njegov način crtanja, slikanja, posmatranja i sagledavanja sveta oko sebe. Mnogi su ga videli kao čudaka, simpatičnog i luckastog ali čudaka, čoveka koji se nije uklapao ni u jedan kliše. Vecko je na neki način i bio takav, čovek van svih klišea. Ali niko nije mogao da odoli toplini i ljudskosti koju je širio svojim duhovnim i mentalnim ustrojstvom. Evo jednog primera. Dve godine sam ga vodio u Gračanicu u Likovnu koloniju. Prve godine, a Vecko je po svom običaju odlazio i slikao na licu mesta, ovog puta u Porti manastirske crkve, zazvonio mi je mobilni, bio je Vesa: „Miško, neka baba hoće da me istera iz Porte.“ „Dolazim odmah“, rekao sam. „Baba“ je bila Igumanija, niska i stroga žena, gustih crnih obrva. „Mati ovo je moj kolega, prijatelj i jedan od najboljih srpskih slikara“, rekao sam joj. Vecku se videla samo glava zarasla u kosu i bradu. Bio se smestio iza nekakvog žbunja, poređao platna i čučeći slikao svoju viziju prelepe građevine. „Izvini sine, rekla je Igumanija, mislila sam da si neki...“, a mogu li da vidim šta slikaš’“ Rekla je baš ono čega se Vesa klonio još od Akademije. Čim bi neko pa bio to i profesor stao uz njegov štafelaj, Vecko je prekidao da slika. Ja sam bio jedan od retkih kojima je to dozvoljavao. „Videćete kad završim, sada još nema šta da se vidi“, nije želeo da bude grub. Igumanija je slegla ramenima i pozvala jednu iskušenicu. „Hoćete li da popijete rakiju, našu domaću ili kafu?“ „Može rakija, a za Miška kafa bez šećera“. I sad vidim njegove oči koje su kao i uvek izgledale istovremeno i nasmejane i začuđene. Idućih dana i iduće godine, svi su, počev od Igumanije, monahinja, švedskih vojnika koji čuvaju manastir, zaposlenih u Domu kulture i Radio Gračanici, pa do konobara, prodavaca cigareta, naprosto počeli da ga obožavaju. Kada sam posle njegove smrti otšao u Gračanicu, video sam i shvatio da im svima nedostaje Vesa i njegovi kalamburi, njegova duhovitost, usmerena da zasmeje i zagreje, nikada da povredi. Prisećali su se njegovih „štosova“, prepričavali ih a na svečanoj večeri, direktor Doma Kulture je održao topao govor i zamolio prisutne za minut ćutanja u spomen na svima nam dragog Vecka.

Mnogim je smešnim, komičnim, tužnim i svakakvim drugim događajima bio isprepletan njegov život, mnogo je anegdota koje će se dugo prepričavati kad god se pomene njegovo ime. Evo nekoliko, sigurno nepoznatih većini vas. Bilo je to davno. Hranio sam spanaćem sina koji je imao godinu i po dana, uskoro će napuniti 33. Čuo sam zvono na vratima, bio je to Vecko. Nisam imao pića u kući pa sam ga zamolio da nastavi moj „posao“, a „ja odoh u prodavnicu „. Nemoj da brineš“, odgovorio mi je. Kada sam se vratio zatekao sam ih obojicu spanaćem umazanih lica i odeće, gušili su se od smeha, jedva sam uspeo da im privučem pažnju. „Nisam imao pojma koliko je zanimljivo slikati spanaćem i to u duetu“, smejao se Vecko. Ili, sedimo i slikamo u Galeriji Doma kulture u Gračanici, noć je, negde oko ponoći, kada Andri jednom od zaposlenih u Domu, zazvoni mobilni. „Ne mogu da verujem“ usklikne Andra, „neko mi je uplatio kredit od 1000 dinara“! Obradovano je još nekoliko momaka a onda je zazvonio i moj mobilni. I meni je bilo uplaćeno 1000 dinara sa sve podacima o broju transakcije i obaveštenjem od Telenora da mi je kredit uvećan. Ali jadac! Meni je na ekranu pisalo Veckovo ime. Nisam hteo da ga otkrijem, pustio sam da on to sam učini kada bude smatrao za shodno. Našem kolegi Budi poslao je poruku da je njegov broj izvučen u lutriji Telenora i da je osvojio pet tona uglja. Buda se već spremao da zove ženu da očisti i pripremi podrum ali ga je naš smeh osvestio. „To može samo Vesa“, bio je njegov komentar bez ljutine u glasu. Buda ga je inače pozvao u Toponicu gde je vodio likovnu koloniju u koju su u terapeutske svrhe bili uključeni i pacijenti. Vecko je jednom primetio čoveka koji se tiho primakao, stao mu iza leđa i gledao kako slika. Prestao je da slika i zapodenuo razgovor pitanjem: „A koliko si ti dugo ovde?“ Čovek je odgovorio: „Nešto više od 20 godina.“ „Pa ti mora da si težak slučaj“, rekao mu je Vecko. „Ne, ja ovde radim, ja sam lekar, psihijatar.“ Danima bih mogao da evociram raznorazne Veckove dogodovštine, bilo da sam bivao prisutan ili mi je on pričao o njima. Mnogo, mnogo mi nedostaje taj dragi čovek.

Voleo sam i volim njegovu umetnost. Vesa je bio „arhitekta“ slikarstva. Crtač bez premca. Projektovao je i gradio sliku, prethodno do tančina i iz svih mogućih uglova, sagledavši objekat koji je slikao. Pored uobičajenog vida, posedovao je i samo njemu dodeljen mentalni vid, sposobnost da uoči i detalje nevidljive običnom oku. Njegove slike, ne samo po mom subjektivnom sudu su remek dela. Bez obzira da li se radi o portretima, figurama, građevinama, šlepovima, pejsažima ili mrtvim prirodama. Sećam se njegovih velikih, zelenkastih, skoro monohromih, akvarela koje je radio čučeći, klečeći, sedeći ispred bronzanog Voltera u bašti vajarskog odseka. Ti akvareli su kasnije bili postavljeni u izlozima FLU i nije bilo osobe koja bi ravnodušno prošla pored njih. Moj drug Vecko je bio pravi, istinski umetnik, radio je ono što je najviše voleo i najbolje znao, ne razmišljajući mnogo o svom mestu i položaju u umetnosti. Više puta sam to izgovorio ali ću ponoviti i sada. Veselin, Vesa Drašković bio je RASNI SLIKAR.

Srećan sam i zadovoljan što je ideja da se napravi retrospektivna izložba dela Veselina Draškovića, ostvarena, što možemo na pravom mestu, u Umetničkom Paviljonu Cvijeta Zuzorić, da vidimo opus jednog po mnogo čemu značajnog umetnika, slikara koji zaslužuje mesto u samom vrhu srpske likovne umetnosti.

Miško Petrović

U Beogradu 29.Oktobra 2009.

1 коментар:

Анониман је рекао...

Да, вероватно тако да је