NI O ČEMU

Može li se pisati ili pre toga razmišljati ni o čemu, odnosno, ne razmišljati? Sećam se jedne table stripa od pre četrdesetak godina, iz Paris Match-a: na prvoj sličici čovek prolazi pored plakata na kojem piše JE PENSE, ALORS, JE SUIS, u prevodu na latinski to zvuči: COGITO ERGO SUM, poznato naravno. Čovek se snuždi, pogruži, „Ali ja ne mislim, dakle ne postojim! Ide vuče se dve, tri, četiri sličice i onda odjednom zastaje, ispravlja se i u oblačiću kaže: „Ali pomislio sam da ne mislim, znači ipak mislim, dakle postojim!“ Srećan i zadovoljan nastavlja put. Nije baš kao da je pisao Harms ali da nije i Harms pomalo izvikan?

Više volim Beketovo NEMUŠTO i Džojsove MRTVE. Uostalom koga briga šta i koga ja volim. Ipak, Borhes, Kiš, Eko, Prust, Robert Altman....Ko ne razume zašto sam Almana uvrstio u ovaj mini spisak, rado ću mu držati časove, besplatno.

Ovo nije PROGLAS, nije MANIFEST, a da li BAUK KRUŽI EVROPOM, životom garantujem da Evropom a posebno rodnom nam grudom, kruže horde BAUKA, AKREPA, KUKURAKAČIĆA i inih spodoba veštičje – vampirskog usmerenja i provenijencije. Usmereno i odlučno parazitski opredeljeni, piju nam krv priklanjajući se, ’ajd da ne kažem zapovjedima, već "dobronamernim" sugestijama svetskih eminentnih poznavalaca u trice i kučine umotanih humanitarija. Koja se tu lova vrti, zavrtelo bi nam se u glavi kada bi bar približno znali cifru. Bataljujem ovo! To nije NI O ČEMU.

Autobus firme „Krstić i sin“ zaustavlja se posle pet sati nestajanja od Beograda u motelu izvan varošice Džep. Nije vozio Miško, Miško, tj ja, sedeo je na izvaljenom sedištu sa nekom babom čije sedište takođe nije moglo da se uspravi, u krilu. „Krstić i sin“ tu imaju besplatnu klopu i daju nam pauzu od pola sata. Popijem produženi s mlekom, košta me skoro duplo više nego u Beogradu. Nikad više! Vraćamo se u krš pun kao „šipak pun koštica“, očekujem da krenemo, kad će kondukter: “IMA LI NEKO DA NEMA?“ Beograđanka koja sedi do mene, gleda me zblanuto. Većina putnika ga razume, razumem i ja. Mnogobrojne selidbe diljem negdašnje nam domovine, otac oficir i tako to, daju rezultate u najneočekivanijin situacijama. Objašnjavam Beograđanki da kondukter pita da li neko od putnika nedostaje. I ovo nije NI O ČEMU.

Da li je ovo l’art pour l’artisam, obično baljezganje, mršenje muda...tek da nešto napišem? Mož’ da bidne al’ ne mora da znači.