Crtica

LJUBLJENJE

Do 9. marta 1991 godine u Srbiji se ljubilo dva puta, u svaki obraz po jednom.

Tada na scenu stupiše BRAĆA (sestre samo deklarativno ako izuzmemo Danicu Drašković) i pored u vis dignuta tri prsta, uvedoše i troljubljenje. Kao, tri put’ bog pomaže, sa tri prsta se krstimo...sve do, mi smo nebeski narod i samim tim se razlikujemo od ostalih (kojekakvih) svetskih naciona.

Postoji bezbroj arhivskih snimaka o ljubljenju u oba obraza (ergo: dva puta!) kako na selu tako i u gradu. Dvaputnog ljubljenja ima i u mnogim domaćim filmovima iz doba pre 9. marta. Ljubili smo se dva puta kao što se francuzi oduvek ljube kada sretnu dragu osobu, čak sam mišljenja da su taj običaj doneli naši đaci školovani u Francuskoj posle I Svetskog rata.

And now something diferent ali ipak u vezi ljubljenja. Kod Srba i Rusa je dugo opstajao a može se doživeti/videti i danas u nekim krajevima zanimljive nam i raznovrsne zemlje Srbije, običaj da se muškarci ljube direktno u usta!? Doskora sam imao (kao kuriozitet) snimak/fotografiju (iz Paris Match-a) poljupca Leonida Brežnjeva i Eriha Honekera, samo što nije palo krljanje jezika. Imao sam nekoliko puta priliku da i sam to doživim! Š’a da vam kažem...bljak! Nisam mogao da se izmaknem ili pobegnem glavom bez obzira, iznenadilo me!

Poljubac je bre najintimnija stvar između dvoje ljudi!!! Pitajte prvu kurvu, prostitutku, javnu radnicu najstarijeg zanata na svetu. Popušiće vam, možete je jebati na bilo koji način ako se dogovorite ali da vam dozvoli da je poljubite u usta, ne, to ne dolazi u obzir. Usta uz uz usta, usne uz usne, preplitanje jezika, je vrhunac intime.

Ja lično zagrlim drage prijateljice i poljubim ih u obraz.

SIMON DE BOVOAR

DRUGI POL

ČINJENICE I MITOVI

Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra, nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali!

Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.

Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?)

Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru....? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?

Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.

Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“

Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)....

Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?

Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!

BEGEČKA JAMA VIII ili

ODBRANA I POSLEDNJI DANI

Ubeđujem sebe i tvrdo verujem da to nisu njegovi poslednji dani, zato sam i otišao kod njega na Jamu da budem deo ODBRANE! Sokrat se nije branio, nije ni morao, na kraju mu je bio pun svega pa je popio kukutu. Platonov je naslov. Ma koliko čovek bio ili pretpostavljao da je jak i čvrst, osamljenost, samoća, za čas sve razori u prah i pepeo. Moj drug i prijatelj Zdenko ima, lekarski konstatovano, karcinom koji je obuhvatio ceo želudac. Zdenko nije Sokrat, nije mu pun svega, voli život snažno i sveobuhvatno. Moja je odluka da budem ODBRANA, da budem pored njega tih nedelju dana pre operacije.

Zvoni mi mobilni: „Dolaziš“ pita me. „Doći ću sutra, poći ću autobusom u osam“, odgovaram. „Čekaću te na stanici.“ Autobus je stigao za nešto manje od sat vremena, išao je tz autoputem. „Ne mogu da verujem“ rekao je Zdenko preko mobilnog, „evo me za čas.“ I zaista je stigao brzo. Mršav, premršav ali nesavladivog duha, sa osmehom na licu: „Bio sam jutros na vodi, manjova k’o drva, osamnaest komada - četiri kila!“ „A meleza?“ pitam. „Do sedam rade manjovi a onda kao nožem da presečeš prekidaju i rade melezi“, kaže Zdenko.

Čim smo stigli počeo je da pravi ručak, dok se supa „natiho“ kuvala, meni je skuvao kafu i pozvao Mileta, Milan je već bio za stolom preko puta mene i Tibiku koji je bio u obilasku. Izneo je dobar francuski konjak i svima sipao. „Ako ne pandrknem, ionako ću ostatak života provesti jedući tečnu hranu“, zajebavao se. Seo je pored mene i počeo da pravi knedle od griza sa malo pileće džigerice koju je usitnio viljuškom, naravno bio je tu i peršun i još ponešto. Supa je bila čudo neviđeno! Uživao sam u knedlama i slatko jeo a bogami i Zdenko, piletinu i junetinu iz supe. Sunce je sijalo kao da sam ga poručio, temperatura je bila oko 35 stepeni, posle ručka smo se povukli na gornji sprat, izvalili se svako na svoj ležaj, Zdenko je upalio televizor a ja sam nastavio da čitam knjigu koju sam počeo u julu. Oko pola pet, uzeo sam veslo, kantu sa čuvarkom, sunđerom za ispod dupeta, koficu sa glistama, dva štapa, flašu vode, „ne zaboravi kapu“ i otišao čamcem do drezge. Ušticovao sam se i zabacio štapove. Dubina je bila oko 50cm. Posle petnaestak minuta ulovio sam meleza od oko 250 grama, pa zatim dva manja a onda i jednog od oko pola kile. Zatim je udario manjov , uvek izgleda kao da si zakačio šarana bar od kilo i po, kad on povuče.

Sutra smo poranili, ono, po sistemu Zdenko ustane prvi u pola pet, skuva kafu, zatim se ja skotrljam niz stepenice, on je već surduknuo svoju a ja gustiram svoju kafu jedno dva minuta! „Idemo“, kaže. Sve je već spremno, dva vesla, štapovi, kanta sa čuvarkom, gliste, mali i veliki (za mene) sunđer za pod dupe, voda, kape su nam na glavama....još je mrak dok silazimo ka Jami. A tamo već šest čamaca u vodi. Milan pre svih, Pišta, levo Ljuba, desno prema dubini još tri, daleko su ne vidim ko je u njima. Veslamo prema plaži i šticujemo se na oko tridesetak metara od obale, dubina je oko 2 metra. Zdenko je okrenut prema jugoistoku a ja prema severozapadu. On vadi manjove, ostali su počeli iznenada da ih zovu manići, nemam nameru da im objašnjavam razliku između manića i manjova, cvergla, cverglana, a ja prvo jednu pa zatim drugu pristojnu deveriku, onda štuku glodalicu, pa nekoliko povećih meleza/babuški. Vraćamo se oko pola deset, Zdenko mi kaže: „Ostavi veslo, ja ću, baš mi prija, idemo polako.“ „Slušaj, kažem mu, ti čistiš manjove a ja ostalu ribu.“ Smeje se i pristaje. “Ješćeš ti njih u slast kada u subotu budem napravio paprikaš.“ Sutra rano odlazi u Novi Sad da vadi krv i uradi kardiogram, „onda ću imati svu dokumentaciju.“ Meni se ne ide na vodu, spremam sebi kafu, sedam u stolicu i čitam. Kada se vratio kaže mi da će „pod nož“ u ponedeljak ili utorak. Došli su Crnogorci i Zdenko priprema za sve nas ogroman „Bosanski lonac“ u koji stavlja svinjetinu i junetinu, crveni luk, češnjak, kupus, ljutu papriku i sijaset samo njemu znanih zerzevata. Lonac je zaista „starinski“ lonac od pečene i glazirane gline a zapremina mu je za oko dvanaestak osoba dobrog apetita. „Ono“ u loncu se krčka na ognjištu nekoliko sati. Ručamo kod Crnogoraca i Milan je sa nama. Upekla zvezda a mi, posebno ja, jedemo vreo sadržaj Bosanskog lonca i odistinski uživamo. Svaki ukus se oseća pojedinačno a svi zajedno daju jelu „ono nešto“ što samo Zdenko može da iskombinuje. Pored ljubavi koju deli onima koje voli, Zdenko sa ljubavlju kombinovanom sa ličnom mu kreativnošću, sprema raznorazna jela, kuva kao da slika ili komponuje.

Elem da ne dužim, još jednom smo poranili ali se nismo proslavili. Ipak, bilo je prilično ribe za čišćenje. Zdenko je opet otišao u Novi Sad a ja sam uz kafu nastavio da čitam. Naišao je Tibika, seo da porazgovaramo i onda me upitao: „Čuješ li ti to?“ I zaista iz jedne od kofa se čuo šum prigušen odozgo stavljenim lavorom, ali šum kao da se ribe praćakaju! Digao sam lavor: „Ovo mi je Milan ostavio da čistim“, rekao sam, ostavio knjigu i kafu i prionuo na posao. U nedelju smo spavali do osam, ni meni ni Zdenku se nije pecalo. Dan „D“ se približio i obojica smo bili, najblaže rečeno, nikakvi i nizašta. Pošto smo popili kafu, Zdenko je u jednu plastičnu gajbu počeo da ređa u novine zavijene tegle pekmeza od šljiva, teglice ljutih paprika, austrijsko mleko u prahu koje mi se dopalo, konzervicu nekakve arapske „ljutoće“, zamrznute štuke za Jasnu... „Zdenko molim te ne preteruj...dobro kaže Jasna, on nas i hrani.“ Nasmejao se i rekao:

„Nadam se da će Jasna i Mika uživati u pekmezu i štukama.“ Odvezao me do tašte, poljubio sam ga i od srca mu zaželeo sve najbolje. „Čućemo se“ rekao je a ja: „javi mi kad te budu pozvali.“

U utorak sam sedeo s Jasnom na terasi, pili smo kafu kad mi je rekla „pozovi Zdenka“. Okrenuo sam njegov broj i dao joj mobilni. Bio je to lep i prijateljski razgovor, lišen onog što se naziva patetikom. Zahvalila mu se na poklonima i rekla da je Mika već „smazao“ tri tegle pekmeza, poželela mu uspešnu operaciju i obećala da će već naći vremena da dođe na Jamu o kojoj njen muž priča i piše „romane“. „Evo ti Miška“, pružila mi je telefon. „Idem na rezanje u četvrtak ujutro, biću prvi, piši mi poruke, ne znam da li...i šta i gde ću biti!“ U četvrtak uveče sam zvao Ninu i pitao je da li nešto zna. Nina je bila kod nas na Jami jedan ceo dan, morala je da bude sa Zdenkom, povezani smo kao creva. Odlazeći, zamolila je Vladu da joj javi kako je sve proteklo. Rekla mi je da je Zdenko na intenzivnoj nezi, da je još pod anestezijom. Napisao sam mu poruku i sutra dobio odgovor da su „na meni radili od osam ujutro do jedan sat!“ Opet moja poruka podrške i pitanje „čime te hrane?“ „Prvo sam pojeo Tatarski biftek a onda“.... šalio se, „ma dobio sam samo čaj.“ Posle nekoliko dana razmenjivanja poruka, „na Jami sam, već sam pecao“, glas mu zvuči kao pravi Zdenkov glas, čak deluje veselo.

Danas sam mu poslao poruku a on me o’ma pozvao: „Bio sam na pijaci, sad sam kod kuće, kuvam; jedem uglavnom supe i čorbe ali sam jeo i junetinu i pasulj...“

„Kako se osećaš, imaš li snage i nemoj da se zezaš sa hranom....“ „Ništa ti ne brini, od tri drena ostao mi je još jedan a i on je zasušio, konce će mi, a sve je dobro zaraslo bio sam na kontroli, vaditi 28-og jer mi je doktor otputovao za Cirih i tad se vraća. Spremaj se, ozbiljno ti kažem, za oktobar, Vlada i Milan mi javljaju da koliko mamaka toliko štuka.“ Smejem se, radostan što mi je drug i prijatelj dobro, što je raspoložen i ponavljam: tvrdo verujem da ćemo nas dvojica

još dugo pecati zajedno, gledati Animal Planet i National Geography pre spavanja, družiti se sa Ninom, Vladom, Bosom i Lekom, Milanom, Pištom i Jelisavetom, Miletom, Tiborom.....